На овогодишњи Конкурс за Кочићеву награду која се, према Правилнику, додјељује за дјела из области српског језика и књижевности угледном књижевнику, за цјелокупно књижевно дјело писано на српском језику (приповијетка, драма, роман, поезија, есејистика и преводилаштво), а које одликује кочићевски слободарски дух, чистота и пуноћа српског језика, као и високоестетске умјетничке вриједности, пристигло је четрнаест пријава за деветоро књижевника.
Жири у саставу: проф. др Жељка Панџић, председница жирија и чланови, књижевници Душко М. Петровићи Жељка Аврић, једногласно је и са задовољством одлучио да добитник Кочићеве награде у 2026. години буде књижевник Предраг Бјелошевић.
Предраг Бјелошевић, песник, приповедач, преводилац и драмски писац је рођен 1953. у Бањој Луци. Студирао је економију, књижевност и режију, а магистрирао режију на Националној академији за филмску и театарску уметност „Крсто Сарафов“ у Софији, 1999. године. Од 1993. до 2018. године је обављао дужност директора и уметничког директора Дјечијег позоришта Републике Српске у Бањој Луци. Објавио је тридесет књига различитог жанра: књиге поезије за одрасле Горка слад, Лице са затиљка, Решетка и сан, Из међупростора, Говор, тишина, У страху од свјетлости, Сјенка и свод, Кардиограм бјекства, Снивачима из несна, Заједно са зидовима; књигу кратких прича Приче из Брклбрлка и књигу прича У шетњи без главе; четири књиге песама за децу и четири књиге о позоришној уметности, те књиге изабраних песама Водена кошуља, Нада, Путоказ и Други начин. Поезија Предрага Бјелошевића је проучавана на универзитетима славистике у Хамбургу и Грацу и превођена на више страних језика. У Напуљу и Риму су му објављене две књиге изабраних песама на италијанском језику; у Паризу, песничка књига Le RŽ на француском језику а у Скопљу, књига Под круната на гнилото дрво на македонском језику. Издавачка кућа OmniScriptum са седиштем у Кишињеву и Лондону, објавила је Бјелошевићу књигу изабраних песама на енглеском језику, док му је у Сенти ове године изашла књига поезије на мађарском и српском, у преводу Илеша Фехера. За луткарско позориште написао је и режирао више сценарија и драматизација и три драме за одрасле. Састављач је антологије Савремена поезија пјесника Републике Српске објављене на пољском језику у Лондону. Од 2016. године је председник Удружења књижевника Републике Српске. Оснивач је Међународних књижевних сусрета у Бањој Луци, главни и одговорни уредник издавачке делатности Удружења књижевника Републике Српске и часописа за књижевност, умјетност и културу „Нова стварност“. Редовни је члан Академије словенске уметности и књижевности у Варни, те интернационалних песничких академија „Михај Еминеску“ у Крајови и „Леополд Седар Сенгор“ у Милану.
За међународну промоцију културе и умјетности Републике Српске у свету, Предраг Бјелошевић је одликован Орденом Његоша II реда. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Републике Србије и престижних међународних књижевних награда Златно Летеће перо у Бугарској и Светске награде за поезију Михај Еминеску у Румунији. Између осталих, добитник је књижевних награда Требињске вечери поезије, Печат вароши сремско-карловачке, Годишње награде Удружења књижевника Републике Српске, Шушњар, Ђуро Дамјановић и Орфеј са Дунава, те значајних признања за књижевност за децу Везени мост, Принц дјечијег царства и Награде Плакета благодарница за дечију књижевност у Источном Сарајеву.
Својом првом књигом песама Горка слад која је најавила један узбудљив, бескомпромисан, визионарски и језички разбокорен песнички глас, Предраг Бјелошевић је поставио основе поетици грађеној на контрасту, згуснутом поетском изразу, директном обраћању читаоцу, разнородном тематско-мотивском избору, новим графичким решењима, елиптичној структури, изврсним поентирањима, провокативном, често ироничном тону, стилским фигурама понављања, метафоре, градације и хиперболе и доследној употреби оксиморона (горка слад, говор тишине, сита глад, замрачена свјетлост, врисак сјене). У средишту његовог интересовања је човеков унутрашњи свет, његово трагање за сопством и друштвена ангажованост, али и човечанство, однос вечности и пролазности. Младалачки бунт, блискост са европском постмодерном поезијом, буран уметнички темперамент, велика читалачка и образовна страст, склоност ка истраживању и иновацији, висок вредносни критеријум, лична и уметничка храброст, суверено владање матерњим, српским језиком, утицали су да Бјелошевић седамдесетих година прошлог века буде примећен као изузетан песнички таленат, који ће следећом књигом Лице са затиљка певати из пуног грла, осмехнут, гледајући право, једнако стихом, јавком, тезом, псовком, сочно и пркосно, математички прецизно и философски разложно, са беседничком убедљивошћу и емотивном манипулативношћу. Реч је на почетку Бјелошевићевог песништва, али и његово целокупно песничко трајање, дуго преко пола века. Његова реч празнује, звони, сече, окрвави, љушти се и прска, надире, вришти, подсмева и церека, закључује. Реч је одшкринут прозор и његова лупа, војска, терет, чиста, богиња, прамајка – звјерка, величина, смисао / Стоји ријеч на Олимпу / проматра / како творци / кроз њена слова / сопствени смисао одређују /. Своју песничку реч Предраг Бјелошевић је са посебном пажњом и поштовањем даривао песничким пријатељима и узорима: Кољи Мићевићу, Ранку Рисојевићу, Стевану Тонтићу, Душку Трифуновићу, Драгану Колунџији, Васку Попи, Лази Костићу, родној Бањој Луци, али и свом српском народу, нарочито у тренуцима искушења и несрећа, као егзодус крајишких Срба 1995. године опеван у песми „Звијезда Гомионице“. У том смислу, посебно треба истаћи песму „Петар Кочић свијест о кући“, поетску причу о кући која живи у човеку, у ствараоцу. Та кућа је земља, родна груда, завичај, јер је сам Петар Кочић земљу доживљавао као своју кућу.
О посебности Бјелошевићевог песничког језика и о његовој стваралачкој луцидности говори и циклус песама о словима „Увод у словар“, којим Бјелошевић потврђује да је песник изван стереотипа, специфичног поетско-сазнајног пута ка апсолутној поезији изнад свих задатости, форми, правила, одредивости, песник-трагач за новим просевима, озарјима и сумрачјима у свом стваралачком бићу, како је то изврсно сажео у лирској минијатури „Прича“:
/ ријеком плови јабука / од извора према ушћу / и мијења боју и мирис /
/ обалом / прати је човјек / истим очима /
Бјелошевићеве песничке слике су непатворене и пуне живота. Не заобилази свакодневље, чак ни тривије. Не моралише, не улепшава, не патетише. Обраћа се непосредно, искрен је, понекад подсмешљив, чак и суров. Поетски израз му је сведен, понегде шкрт, каткад распричан, стихијски, у салвама. Иронија се често продубљује у сарказам, апсурд у нонсенс. Песме, „У јату комараца препознао сам брата“, „Патриотска пјесма“, „Последњи сусрет с мајком“ писане у наративу и драмске структуре, настале су и објављене у јеку свеопштег (војно-политичког, територијалног, демографског, економског, идеолошког) распада до тад заједничке државе, у време свеопште харанге и притисака на право малог народа да живи у својој држави. Њима се Бјелошевић потврдио као ангажовани песник одређеног друштвеног и историјског тренутка, али и као патриотски песник, јер је искрено, храбро и критички, писао у време када се због храбрости лако губила глава, у околностима колективног осећања потиштености и одбачености након распада деценијских илузија, изолације, усамљеништва и стешњености између Истока и Запада, као у „Патриотској песми“ / Њени синови су настали / од муње и грома / српа и чекића / од сна / настали су њени вјечни синови / што раздрагано шире руке / у сусрет пријатељству / час према Истоку час према Западу /.
Предраг Бјелошевић је песник бритке мисли, раскошног језика. Његов је израз језгровит, стихови вишезначни. Он има своје књижевне узоре, поштује традиционалне вредности и неуморно ствара своје. За њега, поезија је мисаона и естетска категорија / Поезија не поучава о смислу и љепоти / поезија је сами смисао и љепота. У њеном средишту су реч, говор, поезија, време, Бог и човек, пролазност и вечност, стварање и разградња, космичко и унутрашње, светло и мрак. Ово је поезија која почива на супротностима и спаја неспојиво. Она има свог главног јунака. Oна је и суптилна и својеглава; говори тишином и пјева уз вјетар. Она се обраћа читаоцу и у сталном је контакту са њим.
Бјелошевић је склон језичким обртима, свестан његове стваралачке моћи, по чему је један од најмаштовитијих и најнадахнутијих савремених песника / свака нова ријеч јест тајна и познанство/. Он је умно и језички разигран песник, који гради ингениозне, често и парадоксалне синтагме и поетске слике. Његови стихови су растерећени сувишног, често и интерпункције. Једнако барата слободним, као и везаним стихом, сонетом, дистихом, лирском прозом. Повремено недоследна рима је очигледна намера да форму потчини песми а не песму форми. У песнички језик уводи сленг и улични говор али и поетске кованице као небоглед, стослов, невидјело, занебесана, записак, тишак, раснутак (ауторски неологизам). Поезију и чин писања доживљава као израз надахнућа, креативан, творачки чин, али и катарзу и задовољство.
Бјелошевићево стваралачко исходиште је историјска и књижевна традиција. Књигу изабраних песама двадесет и првог века Други начин отвара песмом „Гласовима из вјечности“ која обухвата свевреме – митско, архаично, будуће, ванвреме / Гдје сте гласови браће предака сљедбеника / Гласови митских јунака царева првака / Гласови духовника светаца грешника / Гдје гласови су нестали хероја мученика/. Поред тог наслеђеног, колективног пута, он отвара и индивидуални, као надградњу своје стваралачке оријентације засноване на контрасту као примарној одредници, јер само у јединству супротности песник види целовитост и склад. Он сучељава милостивог Бога и неумољиво време, сједињујући христолике симболе хлеба, рибе и светлости; супротставља и спаја савремено и архаично, авангардно и традиционално, лично и опште, друштвено-историјске перспективе и цивилизацијске тековине, локално и глобално. Насупрот метафизичком свету стоји опипљива реалност, интуитивност спрам рационалне освешћености, есенцијално и егизистенцијално, верујуће насупрот лаичкој равнодушности, а нарочито, кочићевска потврда културног и националног идентитета кроз веру, језик и писмо, насупрот бесмислу и трагизму самопорицања. Такође истиче стоицизам као духовно и животно опредељење, те уздизање ка Богочовеку супростставља људском паду, као у песмама „Падање, уздизање“ и „Човјеку који нас окупља“. Сатирични поетски манифест „Право на говор“, у кочићевском пркосном духу прозива историјски естаблишмент, креаторе новог светског поретка, нову аристократију и лажне богове, раскринкава кукавичлук и неморал, и позива Човека на индивидуални чин личне храбрости, истичући његово право на свој језик, став и живот.
Предраг Бјелошевић је један од најзначајнијих савремених српских песника, аутор песама антологијске вредности и творац аутентичне поетике, вредноване у међународним оквирима. Промишљање је њено свијетло оружје, исходиште у матерњем, српском језику а Песник, вођен надахнућем, позван да је умом оживотвори у непоновљив песнички глас.
У Образложењу Народне и универзитетске библиотеке као предлагача Предрага Бјелошевића за Кочићеву награду, директорица Љиља Петровић Зечић наводи: Додјела Кочићеве награде Предрагу Бјелошевићу је признање једном истакнутом писцу, али и признање једном цјеловитом културном подвигу. То је награда пејснику самосвојног гласа, аутору богате и вриједне библиографије, добитнику значајних домаћих и међународних награда, творцу позоришних институција, педагогу, преводиоцу и културном посленику.
Образлажући предлог Књижевне заједнице „Васо Пелагић“ да се овогодишња награда Кочићева награда додели Предрагу Бјелошевићу, књижевник, сенатор Републике Српске и добитник Кочићеве награде Ранко Прерадовић је истакао: Кочићева награда природно припада писцу који није само аутор добрих књига, него и стваралац снажног духовног печата, човјек културног прегнућа и личност чије дјело обједињује умјетност, јавну одговорност и вјерност језику и писму свог српског рода, односно, књижевни, културни и друштвени ангажман.
Стога, жири за доделу Кочићеве награде на 61. Кочићевом збору, једногласно сматра да је песник, приповедач, преводилац и драмски стваралац, оснивач, утемељитељ и амбасадор културе, књижевни и позоришни посленик, истински посвећеник уметности Предраг Бјелошевић, својим кочићевским, слободарским духом, књижевним доприносом очувању, неговању и богатству свог матерњег, српског језика, те изузетним уметничким вредностима свог целокупног књижевног дела признатог на српском културном простору и на међународној књижевној сцени, достојан награде имена и дела Петра Кочића.
У Бањој Луци, 14. августа 2026. године