Жири Међународне књижевне награде „Отворена књига“, коју Удружење књижевника Републике Српске додјељује по девети пут истакнутом књижевном ствараоцу изван српског говорног подручја, у саставу Ранко Рисојевић, предсједник, Ранко Павловић, члан, Предраг Бјелошевић, члан,
донио је одлуку да се Међународна књижевна награда
„ОТВОРЕНА КЊИГА“ ЗА 2026. ГОДИНУ
додијели истакнутом грчком пјеснику
АНТОНИСУ Д. СКИЈАТАСУ
за високе умјетничке домете његовог пјесничког дјела, за поезију која снажно повезује лично и колективно памћење, историјско искуство и савременост, те за значајан допринос савременој грчкој и европској поезији и међународном повезивању пјесника и култура.
Награда ће бити уручена 2. новембра у 11 часова у Свечаном салону Банског двора у оквиру порограма 11. Међународних књижевних сусрета – Бањалука 2026, који ће бити одржани 1. до 4. новембра.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Поезија Антониса Д. Скијатаса припада оном току савременог европског пјесништва у којем пјесма није само простор личног искуства него и облик памћења, свједочења и моралног преиспитивања историје. У његовом пјесничком свијету сусрећу се прошлост и садашњост, мит и документ, појединац и историја, тишина и говор, смрт и потреба да се људско достојанство сачува од заборава. Књижевна критика из различитих периода континуирано препознаје ове вриједности у његовом дјелу. Још почетком деведесетих година, осврћући се на рану фазу Скијатасовог стваралаштва, Ставрос К. Ставридис је уочио да је то „надреалистичка поезија, са асоцијативним низом, која наводи на размишљање сажетошћу израза, изазива смјелом метафором, задивљује ритмом и снагом свог вишезначног говора”. Ова дубоко хуманистичка и антропоцентрична линија потврђена је и касније; у годинама дубоке друштвене кризе, Константинос Бурас је истакао да Скијатасова поезија „напушта самозагледано ’ја’ привидног изобиља” и отвара простор за заједништво, слободу и достојанство свих људи, описујући га као „аутентичног и дубоког пјесника, љубитеља грчког језика као оруђа демократије и просвјетљења”.
Пјесме представљене жирију, посебно оне посвећене Данијелу Хармсу, Алану Тјурингу, Полу Целану и Волту Витмену, показују једну од најизразитијих особина Скијатасове поетике: способност да биографију великог ствараоца или трагичну историјску судбину преобрази у савремену пјесничку параболу. Како у својој најновијој критици из 2026. године наглашава Мина Петропулу, збирка Рукописи функционише као особена архива личности и епоха у којој се биографија преображава у митологију, при чему се издваја „драматични ’разговор’ између Ђордана Бруна и Силвије Плат, у којем поезија задобија готово позоришну напетost”, а сам језик отворено свједочи о „излечењима времена и страшним ноћењима алгоритама са гласовима на екранима”.
Хармс код Скијатаса постаје знак отпора и страдања слободног духа; Тјуринг повод за преиспитивање односа човјека, знања, технологије и свеобухватне дигитализације свијета. Целан је средишња фигура памћења Холокауста и немогућности да се послије историјске катастрофе говори невиним језиком; док Витменово присуство отвара питања слободе, човјекове пролазности и трајности поезије.
Скијатасова поезија нарочито је снажна када се суочава са историјским злом. Холокауст, концентрациони логори, ратови, масовне гробнице, Хирошима и Нагасаки, расно насиље и савремени облици политичке и друштвене репресије нису у његовим стиховима пука историјска грађа. Они су опомена против заборава. У пјесми „Разговор мртвих“, изграђеној око посљедњих тренутака Џорџа Флојда, индивидуална смрт прераста у потресну слику угроженог људског достојанства, док у пјесмама јапанског циклуса сјећање на Хирошиму и Нагасаки постаје дио ширег размишљања о цивилизацији која свој технолошки напредак сувише често плаћа заборавом жртава.
Управо је памћење једна од средишњих категорија Скијатасове поезије. Насупрот њему стоји заборав – не као природно ишчезавање прошлости, него као опасан механизам којим цивилизација прикрива сопствену одговорност. Зато његова поезија изнова враћа глас мртвима, прогнанима, пониженима и безименима. Посебно је значајан завршетак пјесме „Фестивали демократије“, у којем спасење свијета није повјерено великим историјским личностима и пророцима, већ безименим људима који у рушевинама дијеле воду и хљеб. У том ставу препознаје се једно од темељних етичких начела Скијатасове поезије.
Његов пјеснички поступак почива на слободном стиху, монтажи историјских, митолошких, књижевних и документарних елемената, наглим временским и просторним прелазима и снажној симболици. Слика код њега често прелази у мисао, а мисао се поново материјализује у предмету, тијелу, камену, свјетлости, снијегу, мастилу, папиру или рушевини. Посебну улогу има тишина: она није одсуство језика, већ простор у којем се чува оно што историјска бука настоји да потисне. Како у својој анализи из 2017. године примјећује Зои Самара, Скијатас „открива, као сваки истински пјесник, да се поезија рађа када језик смјело сусретне тишину”, дајући јој кроз свој израз „власничке листове”, док његови стихови истовремено истичу „чудесну снагу грчког језика који Историју држи живом”.
У том погледу Скијатасово стваралаштво успоставља природан дијалог са великим насљеђем модерне грчке поезије. Са Константином Кавафисом повезује га схватање историје као трајно актуелне моралне драме; са Јоргосом Сеферисом осјећање историјског терета, рушевине и памћења; са Јанисом Рицосом спајање личног искуства и колективне историје, као и наглашена одговорност пјесника пред временом; док се у значају свјетлости, материје и медитеранског цивилизацијског простора могу препознати сродности са пјесничким насљеђем Одисеаса Елитиса. Ове сродности не треба разумјети као непосредне утицаје, већ као Скијатасов савремени дијалог са великим питањима грчке пјесничке традиције.
У времену у којем се историјско памћење све брже претвара у информацију, а човјеково искуство у податак, Скијатас брани право поезије да остане простор савјести. Његова „отворена књига“ јесте, у најдубљем смислу, књига човјека: његових страдања, заблуда, отпора, памћења и наде.
Због умјетничке зрелости и препознатљивости његовог пјесничког гласа, универзалности тема којима се бави, снажног хуманистичког и антиратног опредјељења, као и његовог доприноса међународном повезивању књижевности и култура, Жири сматра да Антонис Д. Скијатас у пуној мјери заслужује Међународну књижевну награду „Отворена књига“ за 2026. годину.
БИОБИБЛИОГРАФСКА НАПОМЕНА
Антонис Д. Скијатас рођен је у Атини, а живи и ствара у Патри. По образовању је хемијски инжењер, са постдипломским студијама из области конзервације умјетности и креативног писања. Пјесник је, антологичар и књижевни критичар. Његове пјесме превођене су на бројне језике и заступљене у антологијама у Грчкој и иностранству.
Од прве књиге „Гробље на граници“ (1983) до новијих збирки, Скијатас је изградио обиман пјеснички опус. Међу његовим књигама издвајају се „Коњ таласа“ (1990), „Љетњи анемометар“ (1993), „Фантазије једног путника“ (1996), „Здраво, вијече“ (2002), „Гостољубиви град“ (2010), „Еугенија“ (2016), „Једини вјерни станар“ (2018), „Пењачи памћења“ (2019), „Шпијунажа времена“ (2021), „Архитектура тишине“ (2022), „Невидљиви митови“ (2023), „Дневник кротитеља звијери“ (2024) и „Рукописи“ (2025). Његове књиге објављиване су и у преводима на шпански, румунски, албански, чешки и арапски језик.
Скијатас је оснивач и један од водећих организатора Свјетског фестивала поезије у Патри, као и пјесничких и културних иницијатива везаних за Poetry Office / Grafeion Poiiseos и награду Jean Moréas. Његов културни рад значајно доприноси међународној видљивости савремене грчке поезије.
Бања Лука, 10. 10. 2026. године
ЖИРИ:
Ранко Рисојевић, предсједник
Ранко Павловић, члан
Предраг Бјелошевић, члан