Преводи

Одјеци

ДЕСЕТ ПРИЧА ЗА ДЈЕЦУ

(из збирке На крилима развигора)

 

НА КРИЛИМА РАЗВИГОРА

         Као лагани таласић зажубри још један прољећни дан. Топли развигор заћарлија меко и покрену гране у крошњама дрвећа. Додирну и помилова набрекли пупољак. Кришом се увуче у млади уврнути листак који одједном показа своје њежно зеленкасто лице. Ускоро ће у новосаграђеном гнијезду шапатом пробудити птиће. На њиховим њежним тјелашцима зањихаће се ситно, меко, тек изникло паперје.

        А доље, на зеленом тепиху, просуле се љупке бијеле раде. Изнад њих се одједном усправи жутозелени маслачак. Потом пови своју њежну главицу и њом помилова влат траве која се благо зањиха. Над њима се развише нечујна крила разнобојних лептира.

       У ливади зује и брује: пчеле, бумбари, попци, осе и други инсекти. Сви ти гласови слијевају се у јединствен оркестар, оркестар којим диригује невидљива рука природе. А та музика свакога прољећа кријепи нам душу и срце и  испуњава нас новим животним соковима. Одједном помислиш да је у ливадама сва љепота прољећа.

       Сунце је већ одавно попило све капи јутарње росе. Небеско плаветнило прекрило је цијели видокруг. Засребриле се и позлатиле и висине и даљине.

       Груди се све више шире, надимају. Срце расте и дан се смије. Како је дивно удисати мирис прољећа! Просто пожелиш да одједном пригрлиш сву ту љепоту, све те гласове који ти додирују чуло слуха. Како удахнути, како у својим грудима сачувати сав тај бруј и раскош боја?! Како их у својим њедрима понијети за сва времена?!

        Одједном пожелиш да полетиш на крилима развигора, високо у простор без граница, да вјечно останеш умивен прољећним дахом, мирисом земље и ведрином неба.

 

ПРЕПЛАШЕНО ЛАНЕ

       Свака кућа у нашем селу имала је по неколико говеда. Њихови чувари звали су се говедари. Тај пастирски посао најчешће су обављала дјеца и, само понека,  старија особа.

       Испашу за говеда љети смо проналазили у околним шумама, на обронцима планине Мањаче. Најчешће у Кадиној води, Шерковици или Грабежу. Ситнијој стоци, углавном овцама, препуштани су пашњаци изван планинских предјела. Травнати простори, по којима су љети пасле овце, звали су се урије, а ливаде су биле забрањене за испашу, чуване су за косидбу.

       А ујутру, чим домаћице помузу краве и када се теоци насисају млијека, велико крдо говеда, састављено од крава, волова и јунади, кретало је пут планине. А за њима, још онако поспани, ишли смо ми, дјеца, и стари Гајо. Свако од нас изгонио је своја говеда из тора или штале и све их мијешали на Ометаљци, заравни, до које је водио сокак од нашег села. Ометаљка је била мјесто јутарњег састајања и нас и наших говеда.

        На Змијању је био обичај да дијете, чим дорасте до своје шесте-седме године, буде од неке користи за своје домаћинство. Тај дјечији допринос најчешће се огледао у чувању стоке. Чување говеда био је тежи, али интересантнији посао. Забављало нас је то што смо у друшртву могли учествовати у разним згодама и незгодама.

       Једног љета грозд дјеце - говедара чинили су Борка, Ленка, Мира, Драгослава, Милутин, Душан (звани Дуда), дјед Гајо и ја.

       Toга сунчаног јутра с нама је пошао, као и обично, наш Шаров. Испред нас говеда. Ми за њима. Зађосмо дубоко у Грабеж. Изнад нас провирује небо, као око, гледа нас одозго између грања олисталих букава и брестића.

       Одједном Шаров пред нама поче режати, лајати, ћулити уши. Устремио се према старој букви испред нас. Испод букве била су три велика камена станца, као да су и они никли из земље. Радозналост нас је покренула да и ми притрчимо тамо. Сви смо се сјатили око Шарова. Угледасмо мало лане које је дрхтало ослоњено на један камен. Није могло никуда побјећи, јер је излаз био само на оној страни са које се приближавао пас и ми за њим. Дакле, наш вјерни пратилац није лајао без разлога.

      Лане је било неозлијеђено, али је дрхтало као прут. Тресло се. Његово мало срце снажно је лупало, што се могло и чути и видјети. Тијело му је било покривено црвенкастозлатном длаком. А низ леђа су му се, од врата према репу, пружале три бијеле пруге.

       Са тога мјеста удаљисмо Шарова, али он није хтио да нас изгуби из свог видокруга. Само се мало измакнуо, чучнуо на задње ноге и подвио реп. Са тако блиске удаљености радознало је ишчекивао шта ће се даље дешавати, како би из сваког несмотреног тренутка, са наше стране, могао извући своју косрист.

       Дјед Гајо тада није био у нашој близини. Отишао је напријед, према Малој пољани, пропланчићу у Грабежу. Вјероватно је на тој, росом умивеној ливади, и тога јутра пасла кошута, мајка нашег младунчета, прије него што се с њиме нашла на овоме страшном мјесту, под буквом између три камена. Мајка је сигурно успјела побјећи. Чак нам се чинило да чујемо како подаље од нас  шушти лишће и пуцкетају гранчице под њеним ногама. Своје лане није успјела избавити, јер му је Шаров убрзо препријечио одступницу.

      Међу нама почело је вјећање: шта чинити с ланетом?

- Да га пустимо. Можда ће га мајка наћи – предложи  Дуда.

- А шта ако га тако остављеног истрга пас. Ми можемо спријечити нашега Шарова, али у шуми има и других паса, па богме и вукова – додадох ја.

- Понесимо га са собом – рече  Милутин.

- Онда га морамо тако носити цијли дан, а шта ћемо вечерас с њим када се будемо враћали кући? – прозбори  Ленка.

- Предлажем да га носимо по реду, на смјену. Када једном од нас досади, када му отежа, нека преузме други и тако ћемо се смјењивати до вечери – додаде  Мира. Овај посљедњи приједлог на крају смо прихватили сви.

- Лане је гладно – примијети  Борка.

- Како ћемо га нахранити? – упита Дуда.

      Предложила сам да помузу нашу Мркуљу. Она је мирна, а лако ју је и мусти. Мајка каже да је она најмекша за мужу од свих крава које је она до сада музла.

      Убрзо је Милутин од великог јаворовог листа савио фишек, нешто слично посуди љевкастог облика. Борка је потом пун фишек намузла Мркуљиног млијека. Преплашено лане и даље се тресло, дрхтало. Груди су му се надимале, а потом опуштале и тако наизмјенично и равномјерно. Понуђено млијеко лизнуло је само једанпут. И више није хтјело кушати. И тако цијели дан. Ми нудимо, а оно ни да лизне. Страховали смо да ће у нашим рукама свиснути од глади истога дана. Једино смо знали да га нико од нас не може отети, али како га нахранити и тако спасити од гладовања?

    Када нам се придружио и дјед Гајо, питао нас је:

- Дјецо, шта то носите?

- Носимо лане – одговори неко од нас.

- Па шта ћете с њим?

- Носимо га са собом – био је наш одговор.

   И старина се више није хтио петљати у наш посао.

      Љетни дани су дуги, али овај јулски чинио нам се дужи од свих које памтимо. Ишчекивали смо да сунце што прије крене према мјесту заласка.

      И ево, подне је одавно прошло. Сунчева лопта спуштала се све ниже и ниже. Када је дио румених зрака зашао за врх Грчке градине, кренули смо нашим кућама. Говеда пред нама, ми за говедима, лане у нашим рукама, а Шаров поред нас лијено корача машукајући репом,  загледајући стално лане, привијено, чврсто приљубљено уз груди једнога од нас.

      Изашли смо из Грабежа, сишли низ Стражбеницу обраслу ријетким смрекама, пењали се уз брда и спустили се на Ометаљку. Ту сам лане преузела ја и њежно га привила уз своје груди. Његово срце ударало је у ритму мога срца. Ти удари били су нешто тиши, мирнији него у првом дијелу дана. Можда се почело навикавати на нас, на ситуацију у којој се нашло.

      Одлучили смо да лане прву ноћ преноћи у нашој кући, а сутрадан ћемо опет видјети шта ћемо с њим чинити. Тако је и било. Када сам га донијела, бака Станија ме упита:

- Роде, Бог с тобом, шта ти је то?

- Ово је лане, а мама му се зове кошута или срна – устврдих  ја ''мудро'', као да она не зна шта је срна.

- Па шта ћеш сада с њим?

- Нека преноћи у нашој кући, а сутра ћемо опет видјети шта ћемо. Успи му у једну шерпу млијека, можда ће сада хтјети. Данас није ништа јело.

      Бака је усула доста млијека у једну посуду, али оно је и овај пут само једном лизнуло и одустало. Легло је поред шерпе, подвивши све четири ноге пода се. Примијетила сам да живље машука репићем.

      Ноћ је добро поодмакла. Сви укућани су отишли на починак. И мене је сан савладао. Отишла сам и ја, мада посљедња. У горњем дијелу куће, уз угашено огњиште, остали су у мраку сами лане и чинија са млијеком.

      Када сам сутрадан устала, лане је ходало по кући, а млијека више није било у шерпи. Убрзо су стигли и моји другари. Сви смо били срећни када смо видјели да је наше љубимче на ногама. Придружила нам се и бака Станија. И она се радовала. И у другим сличним приликама она би своје расположење ускладила са нашим осјећањима.

      Опет питање: шта сада учинити са тим љупким клупком уздрхталих мишића? Неки су предлагали да се у штали направи преграда па да га ту смјестимо. Други су опет савјетовали да се уз наш киљер направи кућица за њега. Али опет најмудрији приједлог дала је бака Станија:

  - Драга дјецо, ја вам савјетујем да га вратите у Грабеж, тамо на оно мјесто гдје сте га јуче нашли. Његова мајка сигурно ће га опет ту наћи и одвести са собом. Само данас у шуму немојте водити Шарова. Свежите га за колац иза куће. Ено му тамо ланца.

     И овом приликом послушасмо баку Станију. Наше лане било је на слободи. Можда и данас са својом мајком пасе на Малој пољани у Грабежу, захвално што смо му спасили живот од прождрљивог Шарова.

 

ЧУПАВКО

      Рађао се нови јунски дан. Небо над селом било је тамномодро, јер су се трагови ноћи још снажно осјећали. Раном јутарњом тишином била је уљуљкана цијела долина, испуњена мирним шћућуреним кућерцима.

     Наша мајка, као и обично, пробудила се најраније. Када је отворила врата, била је изненађена. Пред кућним прагом лежао је мален, непознат пас. Тијело му је прекривала дуга шарена длака, жућкасто – бијела. Врхови наћулених ушију били су одсјечени. Његов власник скратио му је уши јер је владало мишљење да је пас опрезнији, да боље чује ако му се уши мало скрате.

      И, гле чуда! Ко год  од наших укућана тих дана изађе из куће, тај би га вјерни дошљак пратио у одласку и повратку. Понашао се тако као да га је његова мајка донијела на овај свијет баш ту, пред нашом кућом, окружена припадницима нашег домаћинства. Већ првога дана мој старији брат Војин овоме умиљатом дошљаку надјенуо је име Чупавко.

      Прошло је, можда, пет-шест дана од тога изненадног сусрета. У нашу кућу ушао је власник овога чуднога псића. Од њега сазнадосмо да је потегао овамо за својим псом чак из Соколова, села удаљеног од нашега око петнаестак километара. Распитао се, ето, госпдар за свога миљеника и дознао да је тај необични пас своје скровиште нашао баш у нашем домаћинству. И наравно, тај власник од нас је одвео свога пса.

      Међутим, само након неколико дана Чупавко је поново освануо пред нашом кућом. Стари власник никада више није дошао по њега, мада је сада сигурно знао гдје би га могао пронаћи.

      Тих дана, сјећам се, старије жене из нашега комшилука причале су да придошло пашче доноси срећу. Али, још ни до данас нисам могла сазнати да ли је то у нашем случају била истина.

      Не знам којој раси је припадао Чупавко. Једино поуздано знам да је био послушно умиљато, и, чак би се могло рећи, осјећајно створење.

      Сједне попут људског бића преда те. Гледа те право у очи. Нешто би као да каже, али не може. Чинило ми се да му је поглед некако тужан а очи влажне. Као да је тражио већу присност и љубав која му је недостајала.

      Како су дани пролазили, пас је био све опуштенији, веселији. Просто се осјећала његова живост. Хитрије се кретао. Сада се најрадије дружио са чобанима и овцама. Знао је и послушати, извршити заповијест новога госпдара. Ако му пастир нареди да врати овце, он ће то на свој начин и учинити.

      Раздрагано је трчао око стада. Ослушкивао сваки покрет у трави или житу. Ако би птица изненада прхнула испред њега, убрзо је проналазио гнијездо, али птиће у гнијезду није дирао. Само би их посматрао. Буљио је у отворене кљунове голуждраве, тек излежене младунчади. А потом би, жмиркајући ситним очима, призивао и чобанина да му се придружи, као да је од њега тражио да нахрани птиће.

        Али, ако би у земљи пронашао осињак, у којем су осе направиле своје гнијездо, он би га шапама раскопавао и правио канале и путељке док све осе не би истјерао из њиховог склоништа. Иако су нападале и њега, није одустајао. Бранио се од њих и ногама и репом, а понекад би и главу чврсто приљубљивао уза земљу да би ублажио бол од убода осињих жаока.

       Никада није лајао без разлога. Његов лавеж био је јасан знак да се стаду приближава непознато живо биће – човјек или звијер.

       И тако је неколико година овај вјерни пријатељ друговао са стадом и пастирима. А једног кишног јесењег дана, док је враћао овце да не изађу на цесту, наишао је камион под чијим је точковима окончан живот тога човјековог оданог сапутника. Да би спасао овчији живот, Чупавко је жртвовао свој.

 

МОЈА ПРВА ЧИТАНКА

       Било је то оскудно поратно вријеме. Оскудне године послије Другога свјетскога рата. Тешко се долазило до свега: хране, одјеће, обуће и свега другог потребног за скроман живот.

      Први и други разред основне школе завршавали смо без књига и свесака. Мала таблица, дуга око двадесет, а широка петнаестак центиметара, урамљена у дрвени оквир, и уз њу нека црна креда дебљине обичне оловке, биле су наш једини школски прибор. Том кредом, која се, како се сјећам, ни

након дуге употребе није смањивала, писали смо и рјешавали све задатке.

      Са собом смо сваки дан у школу доносили своје таблице. На њима смо повлачили усправне и косе црте, затим исписивали слова и бројеве. Писали и рачунали. Писали и брисали.

      У другом разреду само је неколико ученика имало читанке. Њима смо се служили сви у одјељењу. Када бисмо на часу вјежбали читање, једна читанка ишла би од клупе до клупе, од једнога до другога ученика.

      И у оваквим условима други разред завршили смо сви. Нико није понављао, мада су пролазне оцјене захтијевале много знања. Највише смо морали научити на часу. Зато смо се сви, док је учитељ Бошко објашњавао лекцију, претварали у ''око и ухо''.

     Ето, и други разред је иза мене. Зашли смо у љето. Једнога дана, пред крај мјесеца јуна, отац се вратио из града, из Бање Луке. Ми , дјеца, увијек смо се радовали тим поврацима из града. Они су нам обично доносили неке дарове, мање или веће. Али, овога јуна мојој радости није било краја. Отац ме је значајно погледао, не говорећи ништа. И, гле чуда! Из торбе је извукао нову књигу на чијим корицама је крупним словима било написано:  ЧИТАНКА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ.

       Моје одушевљење достигло је врхунац. Са великим нестрпљењем испред себе сам раскрилила нову књигу. Снажно ме је опио мирис свјежих страница, са тек одштампаним словима. И данас осјећам ту опијеност.

      Листала сам лист по лист, пажљиво разгледајући сваку страницу. Поглед ми се највише задржавао на сликама и цртежима – илустрацијама уз поједине текстове. Оне су ми највише подгријавале жељу да што прије прочитам садржај уз који стоје.

       Нисам се тих дана одвајала од Читанке. Куд год бих пошла, носила сам је са собом. Под пазухом или у торби. Одлучила сам да до поласка у трећи разред из ње научим напамет што више пјесмица. Направила сам и план: сваки дан по једну пјесмицу. Остатак времена провешћу у читању прича – прозних текстова.

       Наступајућа ноћ прошла ме је у несаници. Једва сам чекала да сване. Чим устанем, отворићу своју Читанку и одабрати пјесму која ми се највише буде свиђала. Тога првога дана научила сам напамет пјесму Циц коју је написао  познати пјесник Бранко Радичевић. Пјесма почиње овако:

                                                    ''Ал' се небо осмехива,

                                                      ал' се река плави,

                                                      а рибарче у чун' снива

                                                      јасно ко на јави...''

     Сљедећег дана мајка је пошла на Врела да бијели ланено платно које је тога прољећа изаткала. Са њом сам пошла и ја да јој будем од користи. Али сам са собом у торби понијела и Читанку. Хтјела сам да се преслушам и да сасвим утврдим претходно научену Радичевићеву пјесму. А потом бих прешла на учење неке друге.

      Мајка је кроз воду у перилу провлачила платно. Премотавала га на каменој плочи испред себе, слој по слој, у виду хармонике. Ја сам са торбом на леђима стајала поред ње, посматрајући сваки покрет њених руку.

      Дужина платна била је седам до осам метара, а ширина око пола метра. Тако наквашену тканину требало је простријети по чистој трави у пристранку изнад перила, ту га насапунати и оставити неко вријеме да се загрије на сунцу, а потом га добро испрати. ''Ако насапунато платно дуже стоји на сунцу, омекша и буде бјеље'', говорила је мајка. У то сам се и сама увјерила.

      Скинула сам торбу са себе. Оставила је на траву поред потока и пришла да помогнем мајци. Прострти крај платна придржавала сам да се не помјера, а мајка  је на другој страни одмотавала и ширила други крај.

       У једном тренутку погледала сам тамо гдје сам оставила торбу са Читанком. И шта сам угледала?! Страшан призор! Једна крмача у зубима је држала комад моје Читанке. Њиме је млатила са једне на другу страну. Око ње су на трави лежали поцијепани и расути листови књиге.

       Ударила сам у плач. Остала сам без најдрагоцјеније ствари, без моје драге књиге. Мајка ме је тјешила ријечима да ћу добити другу читанку, али ја нисам престајала плакати. Као да до мене нису допирале ријечи утјехе.

       И заиста сам на почетку трећег разреда добила другу читанку, али она за мене ни изблиза није имала оно значење које је имала она прва.

       Моја прва Читанка била ми је дража од свих књига које сам до сада прочитала и написала. Драге ствари никада не ишчезавају из нашега сјећања.

 

НА КЛИЗАЊУ

         Долови су негдје на половини пута од наших кућа до школе. То је, уствари, једна дубодолина. Најдубља је у горњем дијелу. Што иде даље доље према Врелима, постаје све плића и шира. На горњој ивици дубодолине расте неколико грмоликих лијески. Под њима овце и говеда љети налазе хладовину. А низ Долове се стока спушта у Врела, на појило.

        Изнад дубодолине пролази колски пут. Сва села горе изнад Кадине воде служе се том саобраћајницом. Када год земља није под снијегом, путем клопарају кола и циликају прапорци на коњским вратовима. То је пут који и нас сваки дан води до школе и којим се из ње враћамо.

        А зими, када дубоки бијели покривач прекрије змијањску висораван, дуну јаки планински вјетрови и у наше Долове наваљају сметове високе неколико метара. Тако је било и те зиме.

       Ишли смо у четврти разред основне школе. Нас седморо из комшилука у исто одјељење. Увијек смо одлазили и враћали се кући заједно. Четири дјевојчице и три дјечака. Тако смо, посебно зими, били сигурнији. Када напада високи снијег, неко би од одраслих мушкараца ишао пред нама до школе, правећи нам пртину. За њим би се пртином пробијали дјечаци а за дјечацима дјевојчице.

       У школу смо зими ишли, углавном, прије подне.. Једног раног зимског поподнева враћали смо се из школе. Када се приближисмо Доловима, длучисмо да се зауставимо, да се спустимо бар неколико пута низа страну, прекривену леденом покорицом. Била је то велика низбрдица. Завршавала се високим сњежним наносом. Према нашој процјени, пред нама је био смет висок и више од три метра. Осјетисмо се сигурнијим. Он ће нас зауставити у лету.

      На ногама смо сви имали гумене опанке. Боље санке и нисмо требали. Наша обућа као да је прављена за клизање. Чучнеш горе на ивици низбрдице и опанци те понесу. Никакво погонско гориво није им било потребно. Летиш као на крилима.

      С почетка смо се спуштали једно за другим. На клизи смо се често сударали. Нечији опанци – санке били су са излизаним ђоном, па самим тим и бржи. Договорисмо се да не губимо вријеме. Клизаћемо се напоредо. Проширићемо клизу на обје стране. Помјерих се удесно. Сада никоме не могу сметати. Више нема сударања.

       Нисмо ни осјетили да се дан ближи крају. Наше задовољство је неизмјерно. Галама, вриска, довикивање:

• Погледајте сада мене како летим – говорило би једно од нас.
• Није то ништа. Видјећеш сада како ја то радим – рекло би друго.
• А сада да вам ја покажем свој лет – узвикнух и ја самоувјерено. Попех се на највишу тачку низбрдице и направих добар залет. Чини ми се најбољи до тада. Опанци ме понесоше удесно, мимо клизе. Забих се у смет који је на том мјесту био нешто мекши. Из снијега ми је вирила само глава. Узалуд сам правила покрете да се некако ишчупам из тога окова. Шта год покушам, не иде па не иде. Ухвати ме страх. Почех викати, звати упомоћ:
• Помагајте, помагајте! Не могу се извући – викала сам успаничено.

      У том тренутку сви се другари стрчаше око мене. Једни ме вуку за главу, други за рамена, трећи рукама разгрћу снијег око мене. И некако ме избавише из те замке  која ме била тако чврсто шчепала.

Када се домогох слободе, присјети се ријечи које нам је учитељица често говорила: ''Тешко другу без друга и славују без луга''. А и оне: ''Другарство је највеће богатство''.

Тога тренутка била је завршена наша вожња, али само за тај дан.

       Одјећа на мени била је потпуно мокра. А није много сувља ни код мојих сапутника. Утјеших се том чињеницом.

       Кренусмо кући, али како оправдати толико кашњење из школе?

       Не можемо одредити које је доба дана, јер нико од нас нема сат. Али јасно се види да се дан ближи крају. Ускоро ће мрак. Шта да кажемо својима? – питали смо се. Неко је предложио да кажемо да нас је послије наставе задржала учитељица. Оставила нас је дуже да вјежбамо рецитације за приредбу. Коју приредбу? – зачудисмо се. Сада је почетак фебруара. Присјетисмо се да је најближи празник Осми март – Дан жена. Ето, за тај празник ''припремамо приредбу''. Прихватисмо ово оправдање које ћемо казати својима.

    Када смо дошли својим кућама, свима је било јасно гдје смо се толико задржали. Мокра одјећа и обућа били су довољан доказ. Клизање је главни разлог нашем тако закашњелом повратку из школе. У нашу причу, да нас је учитељица задржала тако дуго,  нико није ни могао повјеровати.

    - Окрени позадину на визиту – покуша мајка одглумити строгоћу. Било је ту и више посматрача. Окренух се без поговора. Она ме, као бајаги, поче ''ударати''. Присутни су се само смијали док су гледали њене ''ударце''. Заправо, њене руке су само клизиле низ моју мокру сукњицу. Оне нису додиривале ни један дјелић мога тијела. Мајка је заиста била смијешна када би год покушала да покаже своју ''строгоћу''.

       Ово ''кажњавање'' због мог задоцњелог повратка из школе  била је једина њена ''казна'' ове врсте у цијелом моме дјетињству. Осморо нас је родила и одгојила, а не сјећам се да је икада њена рука некога од нас дотакла. Све своје прекоре, због наших дјечјих несташлука, изрицала је топлим  ријечима. И зато јој, након оволико година, до неба захваљујем!

 

ПОДВОРНИК СТОЛЕ

        Насред Стричког поља, попут лађе на морској пучини, смјестила се четвероразредна основна школа. Као да је спуштена ту одозго из облака. Усидрила се насред те бијеле површине. Стоји тако усамљена приземна грађевина, притиснута високом сњежном капом. Стоји и чека нас да јој удахнемо живот.

       Када погледамо мало поиздаље, док се примичемо у сусрет тој нашој другој кући, примјећујемо само њене прозоре. Све остало је умотано у свеопшту зимску бјелину. А ми ђаци, припадници нижег основношколског узрасата, са свих страна, попут успорених поточића, притичемо, приближавамо се тој драгој ризници наших првих сазнања. Пробијамо се кроз високи снијег. Само нам главице из њега вире.

       Навикли смо ми на овакве прилике. У планини никада не мањка високих сњегова и снажних  вјетрова. Батргамо тако кривудавом уском пртином једно за другим. Снијег нам се понекад измакне, исклизне испод ногу, а ми и даље упорно гавељамо и бауљамо уском сњежном стазом. А у школи нас чека топла учионица да у њу унесемо жамор, грају и хладноћу коју смо успут позобали.

       Примичемо се тако успорено из различитих праваца. Образи нам румени од угриза хладног зимског јутра. И сви смо сигурни у једно: пред школом ће нас дочекати Стојан Столе Чепркало, школски подворник. И сви знамо да ће нам и од његове добродошлице бити топлије.

       Када год наступе зимски сњеговити дани, овај добродушни људина устаје у освит зоре. Крене одозго са врха села, испод Превије, из засеока Чепркала. Крене у рано јутро, у снијег, у студен, у сусрет школи и ђацима.

       Чим стигне у школу, Столе наложи ватру у пећи бубњари. У обје учионице. Претходнога дана натрпао је у велики дрвени сандук букове цјепанице. Колико у сандуку, толико и над њим. Управо онолико колико ће их пећ бубњара прогутати за један дан. Потом великом дрвеном лопатом, која добро пристаје његовим крупним шакама, очисти снијег са бетонске плоче испред школског прага.

        И свако јутро Столе, тако спремно, пред школским вратима дочекује нас, ђаке, који не стижемо одједном, него у групама, мањим или већим. Стоји он с метлом у руци. Дрвену лопату прислонио уза зид, уз довратак.

       Столе је висока људина, прави горштак. Коса му просиједа. Лице дугуљасто, изборано. Увијек уредно подшишан и обријан. Очи му ситне и смеђе. Провирују весело испод густих обрва. На једној сљепоочници необичан овећи плавкасти биљег. Слично обиљежје, нешто мање, има и на доњој усни.

        Шаке му крупне као лопате којима вјешто и лако барата. Горњи дио шака избраздале му жиле, набрекле од напорног дугогодишњег рада. Дланове му прекрили окорјели жуљеви, вржњовити, као букова дрва са којима се свакодневно дружи.

       На ногама му огромни гумени опанци из којих су, горе према кољенима, изникли вунени чарапци. У њих су гурнуте ногавице, доњи дијелови панталона. Све то добро пристаје овом горштачком витком тијелу.

      За четири године промијенише се четири учитеља: Бошко, Фрањо, Анкица и Бранко. Али Столе се не мијења. Не мијења се ни његов спољашњи изглед, ни блага му нарав.

      Иако је напољу хладно, од сусрета са овим добрим човјеком буде нам топло. Ко би рекао да из уста тога, наизглед грубог планинца, излазе тако благе и љупке ријечи, меке као памук. У ком кутку својих њедара он скрива ово благо, резервисано, можда, само за дјецу?

• Добро јутро, пилићи моји! Јесте ли се смрзли на овоме кијамету?

Сада ћете се ви угријати. Рано је Столе наложио ватру. Учионице су топле. И овога јутра јачи смо од студени – оваквим ријечима наш добри Столе дочекује сваку групицу промрзлих дјевојчица и дјечака.

• Чекај, дико, да ти са чарапа и опанака скинем тај снијег. Ако се у топлој учионици отопи, скваси ти ноге и ето ти белаја.

       Прилази нам тако , једном по једном, и метлом, прије него што ћемо пријећи школски праг, скида снијег са обуће. А када примијети да се у некога натрпало снијега у опанке, скине му их са ногу, истресе из њих стврднуте бијеле гдрудвице, а опанке му поново назува на ноге.

       Посебно се Столе знао разњежити према нама дјевојчицама. Када уђемо у учионицу, у своје велике шаке узме наше промрзле руке, мало их протрља, а потом приноси ближе пећи да се загрију.

- Угри', роде, те своје промрзле ручице па онда иди у своју клупу – говорио би брижни домаћин. И моје руке безброј пута гријао је на тај начин.

       Прилазимо тако сваког зимског јутра ужареној пећи. У њој бубња и тутњи ватра. Пуцкета и прашти сирова буковина на гомили жара. И ми смо се већ загријали. Једно по једно одмичемо се од пећи. У лице нам ударила нека ватра. Сви смо се зарумењели. Неки пламен бруји нам низ образе.

     Пред почетак школског часа Столе на ходнику заклепета школским звоном и сви смо у клупама, на својим мјестима. Из торбе вадимо књиге и свеске. Припремамо се за час који ће почети.

     Убрзо долази и учитељ. Разгледа по учионици. Провјерава колико нас има и ко овога дана није дошао. Спушта разредну књигу на катедру. Одсутне, тих хладних дана, у њу не записује. Распитује се само да неко није изостао због болести.

      Ми смо сада на сигурном. Ушушкани смо у топлину и заштићени од вјетрова. Поглед кроз прозор води нас у непрегледну бјелину. Све тамо до видикове линије, гдје се ведро зимско небо спаја са планинским вијенцем.

     Зубато сунце већ је изронило иза брда. Прозори бљеснуше у његовом сјају. Сребренасте звјездице на сњежној смрзнутој кори добише златасту боју.

     Сва околина у бијелој одјећи. А у учионици, под нашим ногама и пред нама, црни се под, натопљен прегорјелим уљем. Да би га заштитио од пропадања, Столе га је још прије почетка школске године натопио тим заштитним средством. Тако се, ваљда, радило у свим сеоским школама.

     На првом часу једно на табли, а остали у своје свеске, записујемо реченице. У њима проналазимо подмет и прирок (субјекат и предикат) и њихове додатке. Упијамо, просто гутамо и нека нова учитељева објашњења.

      Сљедећи час је рачун (математика), потом се дружимо са географском картом и, на крају, тај наставни дан завршавамо пјевањем.

      За вријеме сваког одмора Столе уђе у учионицу, отвори врата бубњаре и у њу убаци још које дрво. Ватру је тако требало одржавати, да се не угаси. Успут не заборави да нас упита је ли нам довољно топло?

      Када је сувише хладно, вани не излазимо ни за вријеме одмора. Задржимо се у учионици или ходнику.

      И када крећемо кући, Столе је ту да нас испрати. Ако примијети да је неко од нас лаганије обучен, он, онако родитељски, савјетује:

    - Роде мој, сутра обуци неку топлију одерку. Ако се сада у дјетињству пре'ладиш, неће бити добро када одрастеш. ''Боље спријечити него лијечити''.

    Он се на нас не љути, ни када проспемо тинту по поду или клупи. Ни онда када у клупи или по поду оставимо папириће и отпатке оловки које смо шиљили у току наставе. Зна да то нисмо намјерно чинили, да би он имао више посла.

      Ако неко у клупи заборави свеску или књигу, Столе то сачува у свом спремишту и сутрадан њиховог власника пријатно изненади. А било је и оних који и не знају да им баш та књига или свеска недостаје у торби.

      Одавно је наш добри Столе напустио овај свијет. Отишао је тамо одакле се још нико није вратио. Али драге успомене на њега остале су у дубоком сјећању свих ''његових пилића''.

 

ЗМИЈАЊСКИ ТРУБАЧИ

       Нису то драгачевски трубачи. Није то ни труба из Драгачева. Није ријеч о труби од плеха – о плех-инструменту. Змијањска труба је најјефтинији инструмент на свијету. Њу не праве трубач-мајстори – занатлије, него самоуки дјечаци – чобани.

       Свакога прољећа, када шуме олистају, на змијањској висоравни огласе се чобанске трубе: ту-ру-ру, ту-ру-ру, ту-ру-ру, ту-ру-ру-ру! Ови гласови допиру у исто вријеме, или једни иза других, са различитих страна: са Стражбенице, Превије, Пајдоса, испод врха Грчке градине...

       Питаћете се: откуда толике трубе? Сваки одраслији дјечак знао је направити трубу. Материјал за њену израду био им је на дохват руке. Ту љесков или јасенов прут. Друго ништа и није требало, осим ножа ''шклопца'' и спретних дјечачких руку.

      Чим се под кором дрвета појави већа количина биљног сока (када дрво пусти мрезгу), одсијечеш подужи љесков или јасенов штап. Ножем са њега, најприје, очистиш ситне гранчице. Потом наступа главни посао – ''свртање трубе''. Низ кору прута ножем се укосо прави спирални рез на приближно једнаком растојању. Између навоја ширина је два-три центиметра.

     Тако подмрезгала, нарезана кора, лако се одваја, скида (сврће) са дрвета, а иза тога савија се у трубу. Што кору више намотаваш, труба постаје и шира и дужа.

      У горњем дијелу, горе гдје се налази писак, труба је најтања, а у доњем најшира. Када је труба готова, у њеном доњем дијелу убоде се трн или нешто слично да се она не би одмотала.

      Глас трубе зависио је од њене дужине. Ако је дужа, глас јој је дубљи. Обично су старији дјечаци правили пруге дуге и до један метар. Понекада су се надметали чија ће труба бити дужа. Често се догађало да овај инструмент буде дужи од свог власника.

      Ниједан дјечак с прољећа није залазио у шуму без ножа ''шклопца''. Некада мањег, а некада већег. Због чега су ову справу звали тако? Вјероватно због тога што се исти послије употребе  могао склопити (уклопити) у корице, које су биле закривљеног, савијеног облика. Прављене су од овнујског или говеђег рога. Ову врсту ножева одрасли су најчешће  куповали и Мркоњић Граду. Било их је свих величина, од оних најмањих – перореза, до оних највећих. Најмањи су били намијењени дјечацима, а оним великим служили су се одрасли мушкарци у својим дрводјељским или другим пословима.

      Из Мркоњића су стизале и познате косе кованице, зване ''варцарке'', и српови, и сјекире, ошттрила и друге алатке. Тамо су били познати мајстори – ковачи.

      У прикрајцима шума често су се смјењивали гласови трубе и глас кукавице: Куку, куку, куку и тру-тру-тру, тру-тру-тру! Ови гласови били су препознатљиви вјесници оног прољећа које се у нашем крају добро одомаћило.

-  Када ових дана чујете први глас кукавице, узмите каменчић и баците га од себе што даље можете – говориле су нам мајке и баке.

- А што да бацамо камење? – питали смо.

- Тако се ваља – гласио је одговор.

       Ми бисмо најчешће послушали и чинили оно  што ''се ваља''. А тек касније смо одгонетнили тајну. Камење је требало да бацамо што даље да би се , на тај начин, свака невоља, кукњава и запомагање удаљили што више од нас, наших домова и нашега села. То је било , углавном, вјеровање старијих жена у селу.

      Када се дан примотава крају, из шуме према селу крене читав оркестар. Колико дјечака – толико трубача. Толико се у једну симфонију истовремено слије гласова: ту-ру-ту-ру-ру, ту-ру-ру-ру! И тако са различитих стране разлијежу се и одјекују гласови труба, можда јединствених дјечачких рукотворина.

      И ових година на Змијање, као и у остале крајеве, стиже прољеће. Обнавља се цвјетање и листање. Али су сасвим умукле трубе змијањских трубача. Да ли ће се ти, мени тако драги и знани тонови, поново огласити?

 

ЧОБАНСКА ТРПЕЗА

       Већ мјесец август сваке године за нас чобане донесе извјесна олакшања. А још веће погодности стижу са септембром. У то вријеме простори за испашу стоке постају све шири. Усјева у пољу све је мање. Ми тада просто одахнемо.

        У рану јесен нестају несносне врућине. Боравак у пољу је угодан. Првих дана септембра стигну и различити јесењи дарови. На гранама се заплаве набрекле шљиве савке. Зарумене се јабуке и зажуте крушке. На кукурурузним стаблима приспију и млади печењаци. И кромпир је већ дозрио за вађење из земље.

       Овоме дијелу јесени највише се радују говедари – чувари говеда, а и чобани који чувају овце. У том периоду говеда ријетко залазе у планину. Тада и без шуме имају довољно траве. Сви сјенокоси поново су се зазелењели, подотовили, Изникле су подмлађене нове стабљике маслачка, тролисне дјетелине и различитих врста сочне траве.

        И говеда и овце у пољу се замирују. Одмакну се једно од другога на одређеној удаљености и тако у миру пасу, тргају травке које им највише одговарају.

        А и ми чобани смислимо оно чиме ћемо се бавити. Већ нам се у вуненим тканим торбама на леђима налазе заструзи напуњени кајмаком или сиром. Како у кога. Заструзи су дрвене омање посуде са поклопцем у којима су обично чобани носили ужину.

       Ватру смо најчешће ложили на ивици Ливодина, пространог сјенокоса који је повезан са Брезиком и Стражбеницом, просторима иза којих слиједе обронци Мањаче. Неко од нас ложи ватру. Други сакупљају и приносе сува дрва. Обично двоје одлазе да прибаве кромпира. У свим њивама кромпира је било у изобиљу. Најчешће је то била црвена сорта. Увијек смо, чиними се, те намирнице приносили више него што смо их требали.

        Када се ватра добро разгори, кромпир запрећемо у врућ луг, помијешан са жаром. Не прође много времена и он у ватри почне пуцкетати. Потом разгрћемо луг и један по један вадимо на траву. Већина их је напукла. Кора напрсла и кромпир се бијели испод ње.

       Гулимо кору и умачемо у слан сир или кајмак, у оно ко је шта понио са собом. Чини ми се да нема ништа укусније од тако удружених бијелих намирница. Често смо и од одраслих слушали овакве изјаве: ''Ништа се боље не слаже од кајмака, сира и печеног кромпира''.

       У нашим селима кромпир је имао и друго име – ришак. Чини ми се, ако гледамо ову намирницу, да му ово друго име боље пристаје. За црвене печене ''ришке'' говорили су да су проспити као печени кестен. У ову тврдњу више пута могли смо се увјерити и ми.  Када се хљеб под сачем лијепо испече и зарумени, домаћица би тада рекла: ''Види га како се испек'о, к'о ришак''.

    Сљедећег дана сладили смо се младим кукурузима ''босанчићима''. Ова врста једино је у то вријеме и узгајана у нашим њивама. За пржење на ватри, која се већ разгорјела, обично смо тражили младе, недозреле клипове, у чијем се зрневљу налази још млијечног сока. Такве је било лакше и испећи и јести. Уједно су били и слађи од оних зрелијих.

      Свако од нас чврсто држи свој штапић којим разгрће жар. Истовремено се на жару нађе више печењака. Жуте клипове окрећемо на ватри, свако свој. Опколимо ватру тако са свих страна и сви истовремено припремамо своје печењаке. Када су пржени, вадимо их из ватре, штапом изгурамо на чисту траву. Превучемо их преко ње и тако очистимо од луга. И тек тада се наши зуби зарију у меко сочно и сладуњаво зрневље. Трећег дана слиједи нова чобанска трпеза. И тога дана, најчешће у раним поподневним часовима, изнова ложимо ватру. Сада су на јеловнику печурке руднице, које највише расту на торинама, њивама на којима су у торовима преко љета  лежале овце и говеда.

       Послије кише забијеле се многобројни клобуци гљива рудница, које су са горње стране бијеле, а доња месната страна, она до земље, је смеђецрвенкаста. Неко их једе и непечене. Али су далеко укусније ако се испеку. Печурке наберемо и донесемо до ватре. Потом огулимо покорицу са клобука и извадимо ''реп''. Са доње стране, на мјесто одакле смо ишчупали ''реп'', успемо мало соли. Ставимо их на жар, леђима окренутим надоље. Оне убрзо почну цврчати на жару. Пусте сок, и, ево их, већ се могу јести.

      Руднице су заиста ницале и подмлађивале се ''као печурке послије кише''. Данас у торини оберемо једне. Чини ми се да ниједна не остане иза нас, а већ сутра се на истом мјесту забијеле друге. Обично смо бирали оне младе, сочније. Код већих, старијих, месо буде сасушено и без укуса.

      Тако су се смјењивали септембарски дани, а с њима и наш јеловник. А дешавало се да све наведене плодове (и кромпир, и кукуруз, и печурке) испробамо у истом дану. То су били дани богате чобанске трпезе.

       Понекада се на нашој ватри зарумене јабуке или зажуте крушке. Али то се догађало веома ријетко. Зашто пећи, када може и без тога. Могу се и непечене кушати.

        Већ одавно су се на Змијању угасиле чобанске ватре, а с њима су ишчезле и чобанске трпезе. Тако је унеповрат одлепршало једно богато сеоско дјетињство.

 

ПАС И ЛИСИЦА

        Јутро је. Средина новембра. Јесен још није на измаку. Напољу зимски призор. Све је под бијелим сњежним покривачем. Истина, покоја сасушена травка стрши. Провирује испод бијеле копрене. Одозго са брда допире штектање ловачких паса. Огласи се и звиждук ловца. Тамо подаље, из Брезика, чу се један, а затим и други пуцањ: трас! трас!

   -  Откуда јутрос тако рано ловци? Баш су поранили из града. Ево тек девет сати, а они у шуми. Вјероватно им и овај снијег иде на руку. Није дубок, лак је за пјешачење. А стопе дивљачи су видљиве. Свака звијер јутрос ће показати свој траг. И ловачки керови лакше ће се снаћи – коментарише брат Дмитар са неким пред кућом.

    - Е, мој брате, не долазе они из града само ради улова. Више им је стало да изађу овамо да се насрчу чистог зрака. Да очисте задимљена плућа. Шта ти мислиш како је свакога дана усркивати у себе онај дим из аута, аутобуса и других возила? Нед'о ти Бог бити на њи'овом мјесту – додаде комшија Мића. Овоме разговору придружи се и Љубиша, најискуснији, најбољи познавалац шуме и њених становника:

    - Знају ловци шта раде. Протегну своје ноге по овим нашим брдима и шумама. А није на одмет и да мало озебу. Наложе у шуми ватру и она им буде милија, а и 'рана коју понесу са собом, у друштву, покрај пламена, буде слађа. Уловили шта не уловили, њима је овај данашњи излет од користи. Данас је свакако неђеља. Немају шта ни у чаршији радити, осим сједити и буљити у четири зида.

   - Ено, чујте! Пуцањ за пуцњем. Никада до сада нису тако често пуцали. А и керови им стално шкевре. Мора да су наишли на дивљач. Не би пуцали упразно. Онако тек да се пуца. Скупа је, колико сам чуо, ловачка муниција – укључи се поново брат.

    - Данас им је баш ора. Снијег није висок. Лако га газити. Нема ни магле. Бољу ору и нису могли у'ватити. Чујете ли? Опет пуцањ за пуцњем. И керови не престају лајати. Данас се господа  сигурно неће вратити својим госпојама празног ру'сака. Биће улова. Може се тревити да убију и које дивље крмче. Кажу да јесенас дивљих крмака има пуна Шерковица. И јесу нам љетос нанијели штету. Није остала ничија њива коју нису начели и преровили. Било да се ради о кромпиру, њивама ражи или зоби. Таман кренушмо да жањемо. Уђошмо у једну, у другу и у трћу њиву, а оно сама потрица. Трећину поједоше дивљи крмци, трећина зрна остаде на земљи, а тек једна трећина доспје у наше руке. Окрени, обрни и све по глави јадног тежака.

        Чуо сам да је прије неки дан дивља крмача ушла у Грабовицу. Уђе, веле, у пола бијела дана у село међу куће и за собом уведе још деветоро прасади. Чуди ме што ће у селу када под сваком буквом у шуми лежи простирало жира? Не треба им боља 'рана од буковога жира – расприча се Љубиша.

- Па што нико није пуцао када су им тако дошли пред кућу? – упита Мића.

       - Ко ће пуцати када су у селу биле само двије жене. Није се, на несрећу, ту затек'о ниједан мушкарац. Отишли су, ваљда, за сермијом у поље. А да се и затек'о, можда не би имао из чега пуцати. Преостала би му једино сикира. Нема међу нама ловаца и ловачки' пушака – закључује Љубиша.

     Притом се запита брат:

    - Збиља, како то да међу нама сељацима нема ни једнога ловца? А стално се срећемо са разним звјерињем: и са вуком, и са лисицом, а боме, некада и са међедом. Било би свакако добро да бар неко од нас има ловачку пушку.

 - Ех, како? Нама није до шетње и провода. Ходање по шуми и око шуме наша је свакодневна занимација. Зато нам и не висе трбуси преко појаса, па да морамо у лову скидати сало – заврши Љубиша.

      Одједном прича умукну. Комшије се разиђоше. Куда који.  Један оде у шталу да нахрани говеда. Други своје краве отјера на појило. Трећи ће да пресијече и унесе дрва у кућу.

 И сљедеће јутро освану под снијегом. Нови те ноћи није падао а пређашњи није копнио. Ноћ је била ведра. Смрзло је. По снијегу се ухватила покорица. Низ сокак се и дјеца могу клизати.

  Брат оде иза куће да нахрани Гарова. Када приђе псећој кућици, дочека га необичан призор. Пас поред своје кућице чучи у снијегу, а у њој лежи лисица. Била је тешко рањена. Ловачки метак погодио ју је под десну плећку. Још је жива. Погледа домаћина тужним очима. А потом поглед усмјери према Гарову. Брат се потом увјери да је лисица рањена и да не може устати. Остави је да лежи у псећој колиби.

       Да би докучио откуда је лија пристигла, он крену крвавим њеним трагом. Што се даље одмицао, црвене тачке у бијелом снијегу биле су све веће. Стопе те лукаве звјерке доведоше га до ивице шуме, горе међу брдима.

       Остало је нејасно зашто је рањена лисица кренула према селу. И то баш да се довуља у псећу кућицу. Можда је ишла према лавежу. Или су је болови освојили, па није ни знала куда иде?

        Зашто је Гаров лисици, у тако хладној ноћи, уступио своје скровиште? Откуда пријатељство међу дојучерашњим непријатељима? Да ли би пас и са здравом лисицом поступио на исти начин? Можда се разњежио пред беспомоћном звијери. Како се баш те ноћи непријатељ претвори у пријатеља? Да зна бесједити, можда би једино Гаров на ова питања могао дати одговор.

      Мука, велика мука натјерала је те ноћи лију да се приближи псу. А он је, ето, био прави, правцати кавалир и, изнад свега, гостољубиви домаћин.

      Лежи лукавица у колиби. На простртој слами. Главу не диже. Сада је не интересује ни кукурикање пијетла на оближњој тараби. И кокошке се безбједно шеткају у њеној непосредној близини. Она их не примјећује. Никаква опасност кокама не може запријетити од звијери којој се смрт тако приближила.

      Истога дана завршио се живот те луталице и мудрице. И то нигдје другдје него у керећој кућици. Њено беживотно тијело закопано је на ивици шуме, тамо међу брдима, одакле је и дошла.

 

СРЕБРНА БРДА

      Одбауља још једна позна јесен. Дани су све краћи. Небо сасвим посиви. Одоздо, са сјевера, неки јаки мијехови пустише снажну буру на наша прозебла брда. Усковитлаше се опали жути листови. Дигоше се са гомила, оних које је претходно годишње доба наслагало по воћњацима и шумама. Зањихаше се и зациликташе промрзле гране опточене танким слојем прозирне ледене покорице.

      Пред нама и око нас укрстише се и усковитлаше сњежне пахуље најразличитијих облика. Једна за другом и једна поред друге, убрзано, почеше се таложити на смрзлу, окорјелу земљу, спремну за њихов лет. Свакој пахуљи природа је својом генијалном резбаријом утиснула посебан облик. Свака та лептирица долијеће на крилима која се разликују од осталих. Питамо се: откуда толико различитих облика?

       Сњежне наслаге убрзано расту на окорјелој земљи, на крововима кућа, на гранама дрвећа, на шталама, стоговима сијена...

       Снажни сјеверац однекуд из даљине донесе лавеж пса, а потом га надјача и искида. Својим оштрим фијуком обриса сваки његов траг. Одједном вјетар нагло измијени свој правац. Поче дувати са запада. Не зна се са које стране бива јачи. Потом се диже бијела прашина. Сњежни ковитлаци постадоше све чешћи. Сада се почеше кретати у правцу запад – исток.

      Бијели покривач убрзо потпуно прекри увелу траву. Бјелина поподнева нагло потону у дугу зимску ноћ. Ону ноћ у којој свако живо биће трага за ушушканим топлим скровиштем.

       Мину још један сан, сан који се не може одсањати у непрекидном трајању. Дугу ноћ, пуну падавина, на наше изненађење, замијени промрзло ведро јутро, јутро које јаче од минуле вечери угриза наше образе. У пристранцима удолина освануше високи сњежни брегови. Плотови око села сасвим мало вире из снијега.

      Иза брда одједном изрони округла румена лопта. Својим руменилом запљусну врх Грчке градине на западу. На шкртом зимском сунцу бљеснуше и затреперише себренастозлатне звјездице свуда око нас.

      Изнад села, на ињем окићеној смрчи, слетјело јато врана. Гракну једна, друга, трећа... А потом у јату прелетјеше на другу страну села, у котар иза штале. Тамо ће потражити неке мрвице да би утолиле глад која им још од јуче не да мира.

      Нагле су промјене и необична ћуд природе горе у планини.

Р  Ј  Е  Ч  Н  И  К

мање познатих ријечи      

басати – залутати у магли, изгубити оријентацју.

батргати – отежано ходати, спотицати се о нешто.

белај - невоља, незгода, јад који је некога задесио.

бити на белају – наћи се у невољи.

вајда (тур.) – корист, добит (нема вајде – нема користи).

варцарка (тур.) – квалитетна кована  ручна коса која се производи у Мркоњић  

           Граду (раније званом Варцар Вакуфу).

Гаров – пас црне длаке. ( У причи Пас и лисица – властито име).

заструг – мања дрвена посуда са поклопцем.

зијан (тур.) – штета коју направи стока у ливади или усјевима.

кавалир (франц.) – услужан, пажљив, даражљив човјек (према женама).

кијамет (тур.) – невријеме, непогода, олуја, невоља, зло.

љумати – незграпно, ружно ходати.

мријезга – биљни сок који се налази испод коре дрвећа.

њива – парцела земљишта намијењена за сијање жита или других усјева.

одерка – дио одјеће.

окопечан – ошкоперан, чврст, јак, издржљив, окретан.

ора (грч.) – право, најпогодније вријеме за обављање некога посла и сл.

подмрезгати – накупити се (наталожити се) мријезге (биљног сока) испод коре   

          дрвета.

појило – удубљење у земљи напуњено водом којом се напаја стока.

потрица – згажен, сатрвен усјев у пољу или башти.

проспит – растресит, лако се мрви (дроби).

ришак – кромпир.

сермија (тур.) – овце, говеда, козе (домаћа стока, покретна имовина).

тежак – земљорадник, пољопривредник.

уорити жито – посијати или пожњети жито или покупити сијено у најпогоднијем 

          времену.

чаршија (тур.) – трговачки, пословни дио града (у овој књизи има значење града).

чељаде – људско биће.

шкеврити – лајати (пас шкеври – пас лаје).

шклопац – нож који се може склопити (уклопити) у савијене корице.

штектати – лајати (пас штекти – пас лаје).

                                                                                             Грозда Регодић

Издања

Ново