![]() |
||
![]() |
ВРАЧАР ГОРАН |
Биобиблиографија
Горан ВРАЧАР, рођен 27.10.1964. године у Сарајеву.
Живи и ради у Источном Новом Сарајеву
Члан Удружења књижевника Републике Српске од 1998. године.
До сада објавио:
- Светла Сарајева(Срна, 1997.)
- С оне стране Дрине(Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске, 1999.)
- Лет изнад Лукавичијег гнијезда(Књижевни фонд Свети Сава, 2004.)
- Кад ти јаве да сам умро(Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, 2013.)
- Кад смо се вољели нас двоје(Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, 2014.)
- Исповест лудака (Матична библиотека Источно Сарајево 2016.)
- Седми дан (роман- Матична библиотека Источно Сарајево 2018.)
Одјеци
СУМРАК
Не ударајте громови у наша лепа дворишта
Јер већ је коров процвао ту где су расли јаблани
И срушени су домови и спаљена су огњишта
И нико није остао ни да нас мртве сахрани
У сумрак све је застало ни ветрови се не мичу
Зло ножем крвљу шкропљеним причу о смрти говори
На одру дете заспало и неке жене наричу
Над крилом мајке склопљеним да мртво чедо одмори
У име бога нечијег опет су дошле убице
И мрак је прсте уплео да зло и тугу подели
Сад нема смеха дечијег и празне су нам улице
Јер бог је себи узео све што смо икад волели
Немојте зато громови у наша пуста дворишта
Ту гдје је коров процвао и где су расли јаблани
Јер срушени су домови и спаљена су огњишта
И нико није остао бар да нас људски сахрани
БИТИ СРБИН
бити србин питање је части,
а без ње смо остали у книну,
за вечеру и комадић власти
продали су туђу очевину.
бити србин питање је крви
којом отац заветује сина
кад се гине да јуриша први
јер се главом брани отаџбина.
бити србин значи човек бити,
усамљено дрво на чистини,
олуји и грому пркосити,
бити камен у светској прашини.
не издати на косову пољу
ни љубити скуте душманима,
но видати ракијом и сољу
мушке ране на мушким грудима.
бити србин значи лазар бити,
или барем рука милошева,
слободом свој народ закитити
до вечности да о теби пева.
бити србин питање је среће,
јер ваља се србином родити,
сваки човек човек бити неће
бити србин значи човек бити.
ЈЕ ЛИ ОВО ДОБА
је ли ово доба у коме се рађа
зло под црном шапом разузданих звери,
ружа процветала из крви безнађа
и време које се мртвацима мери.
ја јесам ли проклет да ме слепац води,
или да ме песми глухонеми уче,
криком из кога се бесконачност роди
пре но човечанство црнину обуче.
је ли историја скуп умрлих нада,
сахрањена вечност, гроб без споменика,
крвљу исписане песме страховлада
и згажене очи чизмом осветника.
је ли бесконачност коначно пред нама
у ходу лешева и лелеку птица,
слепо веровање у дубине јама,
у пољубац ножа и загрљај жица.
је ли ово доба у коме се рађа
зло под црном шапом разузданих звери,
ружа процветала из крви безнађа
и време које се мртвацима мери.
ГРУДОБОЉА
ја због тебе нисам прејахао поља
ни погођен пао на тепихе мака
то што зовеш љубав, то је грудобоља
полумртва жеља у срцу лудака
па варамо звезде како смо још скупа
палећи на стропу задње повечерје
док армија суза образима ступа
и разноси срећу као ветар перје
то што руком држиш већ ти је побегло
у свитању једном, последњем на свету,
не, умрло није но је само легло
ко болестан старац на трошну кревету
ја отићи нећу, већ сам отишао,
узалуд се надаш да ћу опет стићи
јер само сам једном с тобом посртао
и никада више туда нећу ићи
јер нисам због тебе прејахао поља
ни погођен пао на тепихе мака
то што зовеш љубав то је грудобиоља
полумртва жеља у срцу лудака
ИЛИЏА
шуњала се кроз алеју зора и плавило небо од ведрине
са платана љуштила се кораа тројка се спуштала низ шине
гнездило се сунце у тополи будила се из сна гимназија
а она се клела да ме воли да је волим клео сам се и ја
дисао сам мирис њене коже сунце сија а ја цртам дуге
волео сам колико се може у априлу деведесет друге
врео ветар у пролеће вруће ко кад скида паучину с грана
донесе до старе робне куће с врела босне мирис јоргована
а онда су запевале пушке са игмана топови у хору
падале су гранате ко крушке а гелери поцепали зору
потом јаук што тишину мрви једно јутро које јутро није
моје руке пуне њене крви у свитању, поред гимназије
на мом крилу клонула јој глава ја помислих: можда само снива
пољубих је као када спава пољубих је као да је жива
и одједном, тамо, од камина па алејом, право до ерата
шетали смо поред рушевина испред будних очију џелата
гнездило се сунце у тополи будила се из сна гимназија
а она се клела да ме воли да је волим клео сам се и ја
нема више за мене априла живим тек да оплакујем друге
босна ми се крвљу замерила у пролеће деведесет друге
ЦРКВА
Подигли смо цркве од бетона
И марљиво пребројали жртве
Па без попа, опела и звона
Уз ракију помињемо мртве
Око нас су жбирови и але
Свако руке од свакога пере
Синови нам копају канале
За пресвете ратне профитере
Клањамо се свакој бож'јој ваши
Кћери су нам срспке конкубине
Није важно, само јек су наши
И нек је у име отаџбине
Продали смо потомке и претке
И поново обрукали србе
Узалуд смо расипали метке
И узалуд вешани о врбе
Подижемо споменике сваком
Издајемо и мртве и живе
Док жалимо над мртвачком раком
Уз ракију и уз гајбу пиве
Под иконе седамо фукаре
Прислужимо кандило о свецу
Не видимо ни младе ни старе
И у цркву не водимо децу
Србујемо кроз стиснуте зубе
Крстимо се тек о крсној слави
Владике се са господом љубе
И са њима раде нам о глави
Партије нам контролишу време
Плашимо се јучерашњих гњида
Затиремо и племе и семе
И пред бога не смемо од стида
Ал смо дигли цркву од бетона
И коначно покопали жртве
Па без попа, опела и звона
Уз ракију помињемо мртве
ИСПОВЕСТ ЛУДАКА
пуцали смо к'о кад шенлучимо
о божићу и бајраму, куме,
пуцали смо мада не волимо,
ко нормалан пуцање разуме.
пуцали смо у црно и бело,
у планине и оближње гране,
пуцали смо јер је започело,
пуцали смо јер неће да стане.
пуцали смо молећи се богу,
пуцали смо у месо и кости,
пуцали смо чим тргнемо с ногу
ракију из кућне радиности.
пуцали смо у поља и брда,
у кровове, облаке и вране,
пуцали смо у све што се мрда,
пуцали смо у све што остане.
пуцали смо у високе брезе
и у ниско жбуње, из даљине,
пуцали смо углавном без везе
(рекли су нам – ради отаџбине).
пуцали смо најбоље што знамо,
у прозоре, орлове, амебе,
пуцали смо да не попуцамо
и на крају упуцали себе.
ПИСМО СРБИЈИ
колико те има па те другом дају,
отаџбино крвавих равница,
да л' си орловима вечера на крају
дана пуног суза избеглица.
има ли те доста колико те траже
и хоће ли претећи и нама
што у шаци оста после мртве страже
на косовским голим планинама.
ко те слепо води чемеру и беди
стазама кроз трње и срамоту,
за сан о слободи да л' умрети вреди
(макар живот не сличи животу).
колико ти смета звук челичних птица
и њихово певање у зору,
и шта икад цвета испод гусеница
којима те беспоштедно ору.
стидиш ли се, можда, што си поклекнула,
док крвариш у сопственом блату,
или следиш вожда на путу расула
после смрти у ничијем рату.
где су оне наше крајишке планине,
где су наше славонске равнице,
ко ти сабљу паше док мој народ гине
земљо моја, моја издајице.
где си отаџбино мојом крвљу ткана,
хоће ли ти ико икад рећи:
није текло вино из босанских рана,
ни из твојих не може потећи.
ужари се звездо, од страмоте црна,
не буди нам маћеха но мати,
и једино гнездо за небеска зрна
ако има смисла процветати.
КАМЕНА СУ ПОЉА
не звезде, србине, но камење броји,
свакоме је једна глава посвећена
иза сваког белог црна рака стоји
и стрпљиво чека да ти буде жена
не хлеба, србине, но душмане тражи
може празан трбух ал' како без главе,
отаџбини певај стојећи на стражи
покојнике зови док се не појаве.
није дрина међа но неретва хладна
а ниједна река није главе вредна
камена су поља твога меса гладна
камена су поља твоје крви жедна.
не мене, србине, самог себе љуби,
својој деци вечно посвећено крило.
певај, од твог гласа да задрхте зуби
јер да тебе није, мене не би било.
пусти лелек ветра, то тишина пева,
не бој се кад курјак шета по планини,
пуцај ако крене на просута црева
пријатеља драгих, по херцеговини.
не мртве, србине, но девојке броји,
које ће да буду мајке нашој деци,
да узалуд нису заспали хероји
када су им тела пољубили меци.
не богу, србине, но се себи моли,
да мржња са првим праскозорјем мине,
и да никад више исто не заболи
камење из груди твоје очевине.
СВЕТЛА САРАЈЕВА
још увек постојим, још пркосим богу,
са мном моје цело постојање пева,
не бојим се смрти само ако могу
још једном да видим светла сарајева.
грлим хладно гвожђе, најмилију драгу,
умотан у тешко јутро изнад града,
кренуо у прошлост, застао на прагу
моје бивше земље, бившег велеграда.
не пале се светла, све углавном ћути,
само грмљавина низ улице хода,
чувам болно срце да се не запути
предграђу у коме умире слобода.
дишем ово небо над погнутом главом,
љубим ову земљу, волим је и просим,
а тишина пије, плаћа заборавом,
и ја само беду кроз векове носим.
и подижем руке, ка небу, ка богу,
(на тренутак само чујем како пева)
не бојим се смрти само ако могу
поново да видим светла сарајева.
тамо где се ђаво осећа на своме,
када јаук ветра низ улице крене,
ја бих запевао али немам коме
кад не боли никог како боли мене.
и погнуте главе у небеса гледам,
бледо праскозорје у очима држим,
украли би и то а ја ништа не дам,
памтим да се сећам, памтим да издржим.
јер шта ћу ја бедан кад корења немам,
не ходају стабла, не мичу се горе,
само ја се ноћу у походе спремам
и капије пакла отварам до зоре.
а не могу напред и нигде не могу,
то узалуд душа своју душу снева,
на колена падам и молим се богу
још једном да видим светла сарајева.
МОЛИТВА
боже, дај ми снаге да убедим очи
пре но ко зна које повечерје мине,
да није слобода када нога крочи
по крвавој трави туђе очевине.
боже, дај ми снаге да објасним души
што толико бола мора да преживи,
и када се небо на душмане сруши
да не криви оне који нису криви.
невиног да прође рука осветника,
уморно од клетви грло да заћути,
да престане песма чизама војника,
јецаја ни крика да не могу чути.
боже, дај ми снаге да усправан стојим
испод канонада, крај крвавих река,
да и после свега још увек постојим
наслоњен на бедне остатке човека.
јер ја сам тај који не верује ножу,
мене, само мене јецај деце гуши,
ја сам тај што трга одећу и кожу
да отвори нове путоказе души.
а још црне песме ричу вреле цеви,
челиком су плодна поља преорана,
ја слободу чекам да ме одушеви,
пре но ме пресече звиждук јатагана.
боже, дај ми снаге да крв не прокључа,
и да ова рука ником не пресуди,
док ђаво на небу с анђелима руча
да ми, после свега, останемо људи.
ОТАЏБИНИ
из навике само још спавамо скупа,
из навике заједно нас буде,
онда постављамо у парку без клупа
крстове што сећају на људе.
онда свако своје ходочашће ходи,
ја у беду а ти у срамоту,
и док се нас двоје надамо слободи
неко други пева о животу.
упорно те нема а, као, постојиш,
урезана у камен и стене,
без речи и нема истине се бојиш
а ње нема ако нема мене.
ми смо, што те бедну дигосмо из крви,
зарасли у коров и у траву,
имали смо једну, дадосмо је први,
ал' ко жали изгубљену главу.
сад се опраштамо, у праку без клупа,
где крстови оплакују људе,
јер навиком само још спавамо скупа,
из навике заједно нас буде.
ПОКЛОН
све сам јој, сем себе, поклонио свете,
моје тамне грехе и блиставе снове,
са рамена звезде, с неба еполете,
кише мојих туга, моје благослове.
све чиме се пева и све што се ћути,
џепове, у њима тајне сакривене,
рукаве без којих умиру капути
и руке за њене груди зашивене.
и очи, и уши, и осмех без лица,
најтише тишине, и ушћа и врела,
цело једно небо отето од птица,
дланове са њених образа и чела.
олујама бола груди разапете,
на асфалтном пољу срце од бетона,
све сам јој сем себе поклонио свете
а само је мене пожелела она.