Преводи

Одјеци

МОНАХИЊА ЂАВОЛОВОГ ХРАМА

Гробару Габријелу остале су од оца у аманет три амајлије: посао гробара, трошна кућица на крају вароши и завјет - од мртвих не примај дарова.

Било је то исувише мало, знао је то отац, али надао се да ће, нарочито савјетима, поставити какве-такве путоказе у не баш свијетлу будућност свог сина јединца. Осјећајући, ваљда, како дамари у његовом тијелу постају све смиренији, он позва сина својој постељи па, дохвативши његову руку, поче говорити испрекидано, упирући упорно замућени погед у младићево лице. Габријел је за читав живот запамтио тај поглед, али никада није могао одгонетнути његово право значење. Да ли је то био поглед самосажаљења над сопственим животом којим сигурно није био задовољан, да ли бол за оним што чека његовог сина или молба да син ове ријечи дубоко уреже у своју свијест јер, бојао се, без њих, биће му још теже.

- Габријеле, не могу рећи да сам ти био добар отац - поче говорити гласом који је храмао на свакој другој-трећој ријечи. - Но, ипак, послушај ово што ћу ти рећи, а сам Бог зна да ти говорим вјерујући да ће ти моје ријечи бити од користи. Запамти, гладна цријева завијају попут бијесних паса. Од те музике мрачи се пред очима и душа копни. Лопата уста храни, кашика је тек пуста готованка. Буде ли ти празна лопата, и кашика ће бити празна! А посао, Боже мој, како је коме отписано.

Габријел је и сам био свједок ове истине и он само потврдним климањем главе даде оцу до знања да га је потпуно разумио.

Отац заћута неколико тренутака, као да је сакупљао нову снагу за оно што је желио рећи.

- Остављам ти и овај кућерак. Није Бог зна шта, али је ипак нека грана, на којој можеш савити гнијездо. Немој остати сам. Можда ти жена са собом донесе свјетло којим ћеш, надам се, освијетлити пред собом и неке ведрије путеве. И запамти, кућни кров не штити само од кише. Он чува и све тајне које се под њим догађају. Не мора све бити слатка вода за испирање зубала доконих варошких клепетуша и оштроконџи. Вода којом се исперу уста, просипа се у прашину!

Посљедња ријеч запе му у грлу и он с напором покуша да удахне. Габријел се нагну над кревет и дланом благо дотаче очево лице. То као да је имало љековито дејство. Човјек удахну и слободном руком махну према сину као да га зауставља у пролазу. Габријел тај покрет схвати као очеву жељу да му још нешто важно каже и преплаши се да ће издахнути и однијети тајну са собом. А можда су те ријечи управо оно што ће му највише требати. Он стиском руке покуша опоменути оца да настави.

- Остављам ти и један завјет - настави отац једва чујним гласом. - Да га никада не заборавиш и не прекршиш. Знам, копаћеш гробнице као и ја. Боље ти ништа нисам могао оставити. Тешко ми је да самом себи то признам, али, тако је! Ипак, сваки посао има у себи понешто прљаво и понешто узвишено. Нису душе свих мртвих нашле мјеста у рајским вртовима. Ни говора! Многи су за живота били у ђавољој власти, остали су тамо и послије смрти. Мртви ће ти често, знам то из искуства нудити поклоне. Но, највише дају управо они коју су у ђавољој власти. Зато, заклињем те - од мртвих не примај дарова! Они ће те одвести равно пред врата ђаволовог храма.

Стисак очеве руке попусти, хрипави глас застаде у грлу и укочени поглед крупних очију остаде прикован за синовљево лице.

Отац Габријелов бијаше висок, сувоњав човјек, крхке конструкције и болесне блиједожуте боје лица.

- Испила га земља - говорили су варошани.

- Та, више је времена провео у гробницама него што је гледао свјетлост дана!

 

Но, ако се такво објашњење и могло прихватити кад је отац у питању, онда за мајку, сигурно, није. А била је очева слика и прилика. Ако би их видио неко ко их није познавао, прије би помислио да су блиски рођаци, него муж и жена. Кад је било очито да је гробарева жена трудна, не без злурадости, говорило се у вароши:

- Каквог ли то само потомка могу донијети на свијет она два испијена костура?!

Међутим, противно свим варошким очекивањима, Габријел бијаше нормално и здраво дијете. Истини за вољу, не сувише лијепо, али о плачљивку и мекушцу није било ни говора. Растао је, углавном, уз оца и мајку, рјеђе се дружећи са осталом дјецом. Разлог је био сасвим једноставан. Гробарева кућица налазила се на самом излазу из вароши, а и да није, мало ко би навраћао у његово двориште и мало ко би дозвољавао својој дјеци да се друже са Габријелом. Јер, гробар није у вароши имао никаквог угледа нити мјеста на друштвеној љествици. Био је ту, за сваки случај, непријатан али незаобилазан, као дјечија болест.

У вароши се често рађало, не много мање умирало, па је за гробара често било посла. Долазили су по њега, гледајући га нељубазно и скоро са презиром, као да је он био главни кривац за смрт која се догодила. Он је примјећивао и те погледе и осорност понашања својих суграђана, али прилике му нису дозвољавале да на њих реагује или да се

од њих брани. Копао је гробнице и – ћутао. Гробнице су увијек биле истих мјера, плаће различитих аршина, зависно од тога како је стајала покојникова породица. Оно што је зарађивао, жена је разгађала од сахране до сахране, па уз нешто хране што је гробар доносио са даћа, некако се преживљавало. За друге послове, на надницу, гробара нису позивали. Сујевјерје и предрасуде од свакога су одгониле и саму помисао на тако нешто.

- Код чије куће гробар започне посао, на гробљу га завршава - било је тако непобитно увјерење сваког варошанина да оно никада и није било предмет некаквих другачијих разговора.

Гробар је тако трпио казну за неки гријех који никада није починио, за кривицу коју никада нико није доказао. А кад би му се у души сакупило исувише горчине, ходао је бесциљно двориштем, често прелазио дланом преко оштрих кости свога лица, испуштајући из дна груди некакве полугласне уздахе којих се његова жена плашила. Бојала се да у тим тренуцима не учини некакав неразуман потез или да га сила што га је разапињала, на пречац не прекине. Осјећала је потребу да неком упадицом прекине ово самомучење па је, пролазећи поред мужа, више за себе него што се обраћала директно њему, знала рећи:

- Шта смо Богу згријешили да нас оволико кажњава?!

Гробар се брецну на ове ријечи, као да се изненада пробуди из дубоког сна, погледа жену и руком јој показа да сједне на црвоточан пањ у дворишту. Он се намјести поред ње.

- Нисмо криви - као да се правдао. - Нисмо криви, него, како да кажем... Свако приликом рођења добија и свој животни запис, своју животну причу... А, шта ти ја знам рећи... Ваљда се и судбина понекад замори. Напише лошу причу. И сад, такву каква је, прикалеми је некоме на леђа. Тај нема куд,.. Носи је на грбачи и - бори се... Ето, то ти је... Добили смо једну од тих уморних судбинских прича... Човјек је преслаб да би сам исправио и најмању грешку судбине...

Човјек заћута, налакти се на кољена и загледа се негдје у даљину.

- Нема ти друге... - рече. - Трпи и - ћути... И надај се...

Он баци поглед на дјечака што се играо у дворишту.

- И надај се... да ће Габријел...

Сваки понижен човјек жели освету. У оном што трпи ћутке, без јавне побуне, та жеља је још јача. Гробар није био изузетак. Често је, нарочито за бесаних ноћи, будан снивао неке магловите снове. Избјегавао је да се суочи са кључним тренуцима, али оно што се догађало послије неког чуда, јасно је видио. Видио је Габријела у великој кући у сред вароши, угледног варошанина како се поносно креће улицом. Грађани га сусрећу, па скидајући овлаш шешире са глава, поздрављају га уз благе наклоне.

- Добар дан, господине Габријеле! Зашто понекад не свратите код нас - јасно је слушао ријечи оних који су га данас презирали. - Знамо да имате много посла, али... Ви знате да су наша врата за Вас увијек широм отворена!

Габријел уздигнуте главе одговара на поздраве и наклоне и са нескривеним поносом слуша приче варошана.

 

- Знали смо Вашег оца, господине Габријеле - говорили су. Знали смо! Ама, како не бисмо знали! Био је то диван човјек кога смо сви ми дубоко поштовали. Он је увијек био радо виђен гост у нашим домовима. Само њега смо, због његове честитости, узимали да гради вјечна боравишта варошанима који су напуштали овај свијет. Није у овој вароши било честитијих и светијих руку од његових. Са његових дланова душе наших најмилијих одлазиле су равно у рајске вртове!

- Тако! Тако! - мешкољи се гробар већ сада у својој постељи. Разбашкарио се и разбацио, краја нема његовој срећи. Са уживањем гледа како се попут воска топи бахатост и рђа пред истином и правдом, гледа како се дрскост и осионост претварају пред вишом силом у прах и пепео. Претварају се... Морају, јер се никада и нигдје ни у шта друго и нису могли претворити. Ушће дрскости и охолости увијек је блатњава мочвара подаништва и понизности.

На крилима слатких снова често је дочекивао зору. А то је било вријеме кад су се пјенушави валови његових снова разбијали о хридине сурове стварности и гробар би се сневеселио. Ипак, у неком забаченом крајичку његове душе тињала је нада... Тешко се растајао од љепоте ноћних снатрења па их је продужавао и правдао само њему знаним разлозима.

Па, шта... - говорио би. - И снови су дио живота, зар не! А срећа не бира вријеме. Некога походи у стварности, некога у сновима. Али, свеједно, увијек је - срећа!

Није гробар био глуп човјек. Снови и стварност су се снажно сударали негдје у дубини његових груди и то га је знало често снажно забољети. Тада је корио себе.

- Срећа - говорио би. - Говориш, дакле, о срећи! Мислиш ли ти – срећа је слијепа! Е, мој брајко! Варљива, можда, јесте, али слијепа, засигурно није! И она гледа путоказе. А шта си ти учинио и шта сада чиниш да је упутиш према Габријелу?! А? Ништа! Срећи, као уосталом и сваком драгом госту, мораш поћи у сусрет! Мислиш, слетјеће! Вараш се! Ни обична птица неће савити гнијездо на сваком стаблу! Јок!

Мора се, истини за вољу, рећи да је гробар могао знатно побољшати свој материјални положај, али нипошто није могао прихватити начин на који је то морао постићи. Посао који је обављао стављао га је, он је то осјећао сваким дјелићем свога бића, у само размеђе између двају свјетова. Овог у коме је познавао људе и оног у који их је смјештао послије смрти, у мемљива боравишта вјечног мира оног свијета. И један и други свијет били су за њега велике непознанице и он се према њима односио са страхопоштовањем. Мјесто на коме се налазио обиловало је могућностима да се почини гријех. А гријеха се бојао више него и саме сиротиње.

- За сиротињу бар знам шта је - говорио је. Али гријех... Ко би то знао! Кад у сунце погледаш, ко зна, ниси ли починио гријех...

Копао је гробнице на давно заборављеном гробљу, ни најстарији становници вароши нису га се сјећали, знали су за њега само по причама. Гробар је био најбољи свејдок те истине. Копајући свјежа вјечна боравишта, често је наилазио на кости давних мртваца, а са костима и њихове амајлије и вриједне предмете који су им за живота сигурно много значили. Били су то дарови давних мртваца које гробар никада није хтио узимати. Копао би у гробници један штиј дубље, па је кости заједно са нађеним предметима поново похрањивао. При томе је још осјећао кривњу због ремећења њиховог вјечног мира.

Понекад је жени описивао златни накит и друге вриједне нађене предмете и она му је,

додуше, веома благо и снебивајући се, знала рећи:

- А што не би... Мислим... Не живимо најбоље... А земља, ко земља... Ћути...

Блиједожута боја гробаревог лица још снажније би се разапињала на истуреним костима и он је, више за себе, него што се обраћао жени, говорио:

- Ко зна којим предјелима лутају њихове душе! Да су те предмете хтјели даривати, даривали би их некоме за свога живота, узмем ли их, бој се, доћи ће по њих... Кад-тад! Ако и не за мога живота, онда, не дај Боже, код Габријела. Не! Не! Сваки посао има у себи понешто прљаво и понешто узвишено. Посао гробара је прљав, да прљавији не може бити! Једина узвишеност у њему је - не узимати дарове мртвих. Ко убије узвишеност у свом послу, убио је и сопствено достојанство. А човјек без достојанства већ се налази пред вратима ђаволовог храма. А ђаво... Ко ће га знати... Не вјерујем да је то црни рогати репоња... Ма какав... Само се тако прерушава! Мора да је то углађени господичић у позлаћеном храму, па своје поданике бира на своју слику и прилику. Шта ћу му ја и слични мени... Којешта...

Капљице са крова издубе камен, сиротиња човјекову душу. Што је створење крхкије, брже подлијеже. Гробарева жена није издржала. Нагло се разбољела и за кратко вријеме се преселила тамо гдје се налази већина човјечанства. Ако за живота није имала свијетлих тренутака, имала их је послије смрти. Гробар је са сином одлазио сваки дан на гробље и палио свијеће.

Живот у кућици на крају вароши додирну само дно биједе. По први пут у животу, гробар се побуни.

- Судбино, ако је и од тебе, превише је! Та, да сам окајавао гријехе свих својих предака, зар их нисам оправдао понизношћу и савијањем леђа пред тобом. Ако си сатрла мене, зашто онда Габријела... Окрутна си.. И... И можда и није требало да ти се препустим онако и онолико колико сам то чинио.

Но, свеједно, наставио је копати гробнице и подизати сина. Габријел се развијао у кршног момка. У гробару се поново пробуди нада.

- Можда запне за око некој миражџики... Ко зна. Не би њему требало много... Само корак. Габријел је вриједан. Брзо би смогао.. Само корак...

Али, нада је сводиља смрти. Са годинама гробар је и сам то увидио. Он паде у постељу и осјети како се дамари у њему смирују. Позва сина, остави му опоруку и испусти напаћену душу.

Габријел остаде сам!

Покушавао је да проникне у своју будућност, али осим мноштва нејасних питања, ништа друго није наслућивао. У свим његовим видицима јасно су се оцртавали само обриси

лопате и туђих вјечних боравишта. Захватали су га тренуци безнађа и меланхолије и отупљивали сваку, иоле бритку мисао.

- Судбина! - говорио је. - Таква ми судбина и ја ту ништа не могу промијенити.

Али, што је вријеме више одмицало, почео му се, у почетку нејасно и неразговјетно, а касније све снажније, јављати некакав непознати глас.

- Судбина? - говорио је тај глас. - Велиш - судбина! Дежурни кривац и оправдање свим глупим, нејаким и неодлучним. Само они за све што неће и не могу учинити, окривљују судбину. Сасвим неоправдано, дабоме! Судбина да! Слажем се! Али не као кривац, већ као изазов! Судбина није тиранин који држи мач и кажњава сваки слободан човјеков потез. Напротив, више него ико други, она воли - борце. Чак и оне који се боре против ње саме! Судбина највише мрзи оне који чекају да им она напуни цријева и тутне срећу у руке. Шта је теби, Габријеле! Учини корак! Помјери се с мјеста! Крени! Можда ти и судба сама у неком тренутку дода оружје у руке којим ћеш се борити. Али, прије свега, мораш - хтјети!

Габријел је био збуњен! И сам је слушао силну хуку живота што је протицао мимо њега, снажно је желио да се укључи у те токове, али није знао пута до њих. И сам је знао да мора начинити корак, да мора искорачити из туђих гробница, али несигуран у себе и неприпремљен за ход другачији од оног којем га је отац научио, није се усуђивао да се помјери.

Данима и ноћима рвао се Габријел са овом сподобом чији га глас никако није напуштао. На сву срећу, он је још увијек осјећао благи стисак очеве руке и његов замућени поглед на самрти и то му је помагало да се брани. Да остане оно што јесте: - гробар!

Живот би, можда, био сношљивији када не би било искушења. Али, искушења су саставни дио живота и немогуће их је избјећи.

Габријел је узео лопату, означио у гробљанској башти величину гробнице и – копао. Бришући зној са чела, избацивао је штиј по штиј укисељеле љепљиве земље. Радио је то махинално и са крајњом одсутношћу и незаинтересованошћу. А онда га из сањарења пробуди чудни звук тишине. Иако га је отац припремао за овај тренутак, сусрет са оним свијетом одузе му дах. Језа му прође читавим тијелом и он осјети мучнину. Укочено је држао лопату на којој је, у хрпици ситне земље, било и неколико кости неког давног мртваца. Није знао шта да учини. У свијест му дође очев савјет.

- Ископај у гробници један штиј земље дубље, па ту похрани кости давног мртваца. Поново их покри земљом и гријех ремећења нечијег вјечног мира, биће ти опроштен.

Габријел се прекрсти, па са пуно пажње поче сакупљати кости на једну хрпу како би их поново сахранио. Кости су биле крхке и танке иако се према њиховој величини лако могло закључити да су припадале одраслој особи. А онда је дошао тренутак искушења. Међу костима, он примијети некакав предмет што је у судару са металом његове лопате зазвечао другачије него кости. Он се сагну и узе предмет. Његовом изненађењу није било краја. Био је то масиван прстен украшен драгуљима. Он обриса прстен о своје одијело и подиже га у висину својих очију. Неколико сунчевих зрака додирнуше драгуље и скоро заслијепише гробара. Била је то љепота са каквом се Габријел, наравно, никада у животу није срео. Послије кратког разгледања, сину му мисао:

- Боже, ко зна коме ли је некада припадао?!

Али, умјесто одговора, јави се поново онај глас који га је данима прогонио.

- Гледаш, Габријеле! Гледаш! Љепота, нема шта! А тек - његова вриједност! С обзиром на твоје стање, право мало богатство. Нисам ли ти говорио - судбина ће ти и сама у одсудном тренутку додати оружје да се бориш. Е, па, ето! Сада је све у твојим рукама!

Габријел руком протрља чело.

- А, не! Нипошто не! Отац ми је оставио завјет - од мртвих не примај дарова. Гријех је то! Гријех! Не! Не смијем то учинити!

- Не смијеш - настави онај глас. - Кажеш, отац ти је оставио завјет. Е, па ако хоћеш право, отац ти је оставио и мноштво других савјета. Али, шта ти је оставио осим њих. Ништа! Рушевну кућицу и посао гробара. Зар не знаш да је отишао на онај свијет са грижом савјести што те оставља таквог! Мислиш да би му било криво да те види срећног? О твојој срећи маштао је цијелог свог живота. Осим тога, тај прстен је ничија ствар, а ничија ствар припада ономе ко је нађе. А земља ћути. Од земље нема бољег савезника!

Срце у Габријеловим грудима поче снажно ударати. Он се исправи до горње ивице гробнице и осмотри на све стране. Нигдје живе душе! Поново сврати поглед на драгуље што су бљештали са прстена.

Онај глас га сколи са свих страна.

- Оклијеваш, Габријеле! Оклијеваш! Онај ко оклијева - значи неће. И шта мислиш, сваки дан ћеш на длану имати право мало богатство! Ето, судбина ти је дала срећу. Само, бадава је давати срећу онима који не умију њоме да се служе!

-  И отац је имао прилику да... Али... није. Отац јесте био сиромашан, али је био поштен - бранио се Габријел.

- Велиш - поштен - није се дао смести онај влас. А шта мислиш да је био богат толико колико је био поштен?! А? Какав би твој живот био данас? Поштење је ствар вјеровања. Вјеровања у нешто што не постоји. Измишљотина немоћних да оправдају своје неуспјехе. Поштење је одора у којој сиромашни одлазе у гроб, а богатима плашт да њиме прекрију све и свашта што учине! Познајеш варош. Хајде питај - јеси ли ти, господине, непоштен?! А? Шта ћеш добит? Све сама заклињања на свеколико поштење. Да, да, мој брајко! Поштење је име које можеш надјенути чему год те воља.

- Има истински поштених људи - бранио се Габријел.

- Има! Само - који су то људи?! Ти, свакако, стављаш знак једнакости између сиромаштва и поштења. Е, ту, видиш, ниси у праву! Кад непоштење доноси корист, гријеши онај који, по твом мишљењу, ради поштено. Мислиш да су сви богати варошани све учинили поштено? Али, хајде, упри прстом у њихово непоштење. Не можеш! Нема га! Непоштење није оно што се учини, него оно што се чује. Није ли ти отац рекао: не мора све што ти се догађа, бити слатка вода за испирање зубала варошких клепетуша. Ето, то ти је то! Сва мудрост је - учинити и сачувати тајну.

Не знам. Ја не могу... - бранио се Габријел, сада већ прилично неубједљиво. – Не знам како се људи одлуче...

- Е, видиш, ја ћу ти рећи. Успјех једног непоштеног, повуче многе. Истина, не успију сви, али многи...

- Али... гријех... Мене мучи гријех... Отац...

- Гријех! Ти, Габријеле, не знаш ништа о живому! Богатство опере све! И гријех, и непоштење... Чак и злочин! Богатство је непрозирно! Испод њега се не види ништа...

 

Габријел поново диже главу изнад горњег руба гробнице. Нигдје никога! Он још једном обриса прстен о своје одијело и загледа се у њега. Драгуљи га забљеснуше својим сјајем. Даривану љепоту човјек брзо прихвати као саставни дио свог живота. Дијељење од ње задаје бол.

- Само кад бих знао коме је припадао! Можда тај и не би имао ништа против... Можда је тај и за живота помагао људима... А с обзиром на стање у коме се налазим...

- Оклијеваш, Габријеле - прену га из размишљања онај глас. - Имаш на длану читаво

мало богатство, а ти оклијеваш...

- Па... и није то... некакво богатство... - бранио се Габријел.

- Није! Али, за први корак - доста! Треба начинити први корак! Треба научити ходати, а онда можеш стићи гдје год желиш. Учини корак! Проходај, Габријеле! Срећа ти је слетјела на длан! И, запамти... Срећа походи само једном. Она се никада не враћа! Али, кога једном забиљежи, прати га цијелог живота! На мјесто пропуштене среће, слијеће кајање! А кајање је предворје мржње према онима који срећу нису пропустили. Како ћеш живјети међу људима отрован мржњом према њима. Још за живота осјетићеш како изгледа сам пакао...

Габријел поче слушати овај глас са више пажње. Разлози које је наводио, били су сасвим прихватљиви. Чак толико прихватљиви да Габријел изгуби жељу да му се и даље супротставља. Он баци поглед у неко будуће вријеме. Учини му се да се читав овај плес одвија на танком ужету разапетом изнад провалије. Учини ли корак, стићи ће спасење, чврста подлога друге обале... Не учини ли га, стропоштаће се у провалију, осуђен да цијелог живота ломи ребра низ њене оштре литице. Морао је одлучити – цијелог живота туђе гробнице или...

- Како сте, господине Габријеле?! – сусрећу га варошани са наклоном. - Та, зашто некада не навратите код нас! Ви знате да су наша врата за Вас широм отворена! А, знамо, знамо... Најљепше дјевојке у вароши не дају Вам мира... А како и не би! Супруга господина Габријела! Која то не би пожељела, е-хеј...

Пресуду је морао изрећи Габријел лично! А завјет... Запалиће свијећу на очевом гробу... Сад! Одмах! Молиће га за разумијевање!

Већ је видио себе у некој далекој вароши. Златар га гледа својим проницљивим лихварским погледом... Ни он не може, а да не призна:

- Да, да, господине Габријеле! Велику вриједност има овај прстен! Ово мора да сте наслиједили од неког од давних предака. Јер, данас се не чини оваква љепота...

Габријел задрхта... Зар је његова тајна тако крхка и разголићена! Зар му судба не да да учини ни овај први корак...

- ... Могу Вам дати за њега... толико и толико...

Гледа Габријел новчанице што их златар слаже на сто испред њега. Гомила новца! Ко зна колико би требало копати гробнице за толики новац.

Габријел још једном осмотри околину, обриса прстен о одијело, па га спусти у џеп! Пређе руком преко ознојеног чела па дрхтавим рукама поче сакупљати кости. Само, сада то за њега нису више биле кости неког давног мртваца! Између њега и тих кости сада је постојала снажна веза, заједничка тајна приближила их је до интиме и вјечне вјерности. Невјерство било кога од њих могло би имати кобне посљедице.

Смири се тек кад је на мјесту његовог великог искушења остала само свјежа хумка. Он приђе гробовима оца и мајке и запали свијеће. Имао је снажну жељу да им се исповједи, да потражи опроштај за свој чин, али одустаде. На одласку из гробља, само тихо прозбори:

- Хвала земљи...

Код куће извади прстен и стави га испод јастука. Није се усуђивао да га погледа. Поново га захвати немир. Тумарао је бесциљно по соби, завиривао у сваки кутак као да нешто тражи. Сјети се да цијели дан није ништа окусио, али глад није осјећао. Често је излазио у двориште, гледао путем према гробљу, као да очекује прогонитеље, па се понове затварао у кућу.

- Шта ти је, Габријеле? - зачу онај глас. – Чему толика нервоза! Хајде, смири се! Први корак је најтежи. Мораш га мирно одболовати. А кад научиш ходати, можеш ићи куд год желиш!

Ноћ је пала раније него иначе јер су се густи облаци навукли на небо. Он запали петролејку и у одјећи се баци на кревет.

 

А ноћ је била паклена! Муње су сваки час кроз уска окна прозора просијецала полутаму његове собе, а одјеци громова потресали кућицу. Гробар је имао осјећај да је ова јека непријатељски расположена управо према њему, да је ударила свим својим снагама, и ако брзо не нађе склониште, она ће га убити, уништити. Зари лице у јастук и заиста му се учини да јека јењава и дозвољава му да дође до даха. Из читавог овог урнебеса сада се издвоји само један звук који га мало по мало поче избезумљивати. Грана ораха што је растао тик поред куће упорно и у правилним размацима добовала је по окну. Ухватио је ритам тих откуцаја, тачно је знао, ево, сад... и чуло се... тик... Сваки откуцај се болно заривао у мозак. Он умота главу јастуком, али тупкање је и даље испуњавало читаву његову собу.

Габријел не издржа више! Скочи, и зграби лопату. Мора жестоко ударити по тој грани, мора је сломити прије него што она сломи њега. Замахну лопатом и приђе прозору. Али, у том тренутку се заледи сваки његов покрет. На грани ораха што је добовала по прозору стајала је огромна птичурина.

- Сова! - узвикну гласно.

Птица је, пак, сједила мирно, упорно га гледајући својим косим, разроким очима. Знао је да мора избјећи ово суочење, али за то није имао снаге. Попут мјесечара нетремице је гледао те двије свијетле тачке на ораховој грани.

Муња сину кроз прозор и заслијепи му очи. Он први пут помаче руку да се заштити од тог бљеска. У истом тренутку зачу цик прозорског стакла. Птичурина је напустила своје мјесто на грани, замахнула огромним крилима и свом снагом ударила у окно. Стакло цикну и птичурина поче кружити по соби изнад гробареве главе. То преврши сваку мјеру.

- Убићу те, птичурино! - крикну Габријел, свјестан да је дошао одсудни тренутак борбе. - Да! Убићу те!

Он замахну према птици. Она прелетје преко ормарића и снажним замахом крила угаси свјетло петролејке. Габријел се жив нађе у најцрњој тами гробнице. Насумце је пипао по мраку да пронађе шибицу. Чинило му се да та потрага траје читаву вјечност. На крају је пронађе, упали једно дрвце. Принесе га фитиљу лампе и поново покуша да пронађе птицу, која више није кружила изнад његове главе. Али, била је то ноћ великих изненађења за Габријела. Он скоро крикну пред призором који је видио.

У углу собе, у дубокој црнини, лица жутог као восак, уоквиреног дугом црном неуредном косом, стајала је - жена! Свака влас косе диже му се на глави и он се, лица искривљеног у страшну гримасу, сруши на кревет. Али, за чудо, није губио свијест! Буљио је у жену и запажао сваку црту њезина лица.

Жена, пак, начини неколико корака и стаде испред ормарића, загледана у Габријелово лице. Гробар примијети како јој се усне развлаче у благи осмјех.

- Шта ти је, Габријеле? - проговори меким гласом. - Бојиш ме се! Зашто! Ниси ли одувијек чезнуо за најљепшом дјевојком у вароши. Е, па, ево, дошла сам. Од мене никада у вароши није било љепше!

Габријел је могао помислити да је овај женски лик само привиђење, да га је произвео

само његов страх, и тај лик ће, чим он мало протрља очи и разбистри свијест, отићи и нестати нагло као што је и дошао. Могао је помислити да ће се тај лик овог трена, поново претворити у огромну птичурину која ће, уз снажне замахе крила, напустити његову собу. Могао је помислити све, само не да ће му се обратити ријечима, њему сасвим јасним и разумљивим. Уз то, веома благим, са наглашеном присношћу. Као глас искреног пријатеља. Па, иако је овај глас био за њега изненађење, не мање од саме појаве женског лика, он осјети како од те њежности у њему попустише неке кочнице и он удахну пуним плућима.

Осмјех није силазио са жениног лица.

- Хајде, кажи нешто, Габријеле - настави жена. - Зар те не занима да сазнаш нешто о мени?

Занимало га је, него шта него га је занимало, али одузетост говора није му дозвољавала да постави овакво питање. Он напреже сву своју снагу, као у сну, и зачуди се кад зачу ехо сопственог гласа.

- Ко си ти? И зашто си нахрупила у ово глуво доба ноћи у моју кућу? Шта хоћеш од мене?!

- Е, тако је већ љепше - као да лакну и самој женској сподоби. - Љеше је кад се двоје људи споразумију. Поготово кад су тако снажно везани. Као ти и ја!

 

- Везани - скоро да се јави гњев у гробару. - Ни са ким ја нисам везан, а с тобом - ни

поготово. На крају крајева, не занима ме ни ко си, само иди одакле си и дошла, а мене остави на миру!

- Олако одустајеш од остварења својих жеља, Габријеле. Одувијек си желио да имаш

лијепу и богату дјевојку. Ја сам најљепша дјевојка која је икада рођена у вароши! Све до данас! А било је то давно. О, тако давно! Ја сам Дарка! Чуо си за мене, зар не!

Габријел претрну. Чуо је, наравно да је чуо. Свако дијете у варош је знало легенду о Дарки. Дарки Људоморки. У вароши је некада давно живјела богата дјевојка Дарка. Била је најљепше створење које је икада ико видио у вароши. Развила се брзо у дјевојку којој ни једно мушко срце није могло одољети. Плијенила је све. Не само својом љепотом, него и меким умилним гласом и осмјехом који је уносио свјетло и у најмрачније душе. Није била осиона нити сувише поносна на своју љепоту. Дозвољавала је многима да осјете сласт њених усана. А онда су се у вароши почеле догађати чудне ствари. Млади момци, једри као

дрен, како се говорило, почели су нагло поболијевати, а након кратког времена и умирати. Запрепаштена варош није могла ништа друго да каже него: - Догодило се изненада! У почетку, те смрти нико није доводио у везу са варошком љепотицом. Али, кад је постало уочљиво да она никада није присуствовала ни једној од многих сахрана, варош поче сумњати. На крају се сазнаде да су сви настрадали младићи прије болести и смрти били у загрљају најљепше дјевојке, све се окрену против ње. На отворене приговоре она се грохотом смијала и одговарала:

- Па, хтјели су да осјете сласт мојих усана и ја сам им то дозвољавала. Сами су криви!

Ни трага од жалости за толиким жртвама.

Варошани је на крају ухвате, вежу за стубу сред вароши и – каменују. Њен леш закопају изван гробљанске баште како не би реметила вјечни мир својим жртвама.

Легенда је живјела, али нико није знао гдје се налази гроб Дарке Људоморке. Варош се временом ширила, а с њом и гробљанска башта.

Габријелу сину мисао! Кости које је пронашао, сигурно су припадале том давно прогнаном мртвацу. Снажни окови се поново склопише око гробаревог тијела. Гледао је овај лик пред собом као да је гледао и саму смрт.

- Видиш да се знамо - јави се умилни женски глас. - Још од времена прогонства, због

своје чедности, живим као монахиња ђаволовог храма. Већ ми је досадило. Толико времена је прошло, а ја сам упорно чекала да ми се јави младожења. Кад си данас пристао да узмеш мој вјеренички прстен, није било срећније од мене!

Слике из гробнице живо заиграше пред Габријеловим очима. Тачно је! Погазио је очев завјет, полакомио се и - починио гријех!

- Нису све душе мртвих нашле мјеста у рајским вртовима - говорио је отац. - Ни говора. Многи су још за живота били у ђавољој власти. Тамо су остали и послије смрти. А они највише дарују...

О посљедицама гријеха треба размишљати у тренутку док се гријех чини. Послије је касно! Габријел се нађе у клопци. Покушавао је кошмарном свијешћу да пронађе излаз, али њега није било.

- Погријешио сам - поче се правдати дјечачки наивно. - Погријешио сам и пореметио твој вјечни мир! А прстен... Нисам га узео због... вјенчања... Него... Него због његове вриједности. Желио сам...

Жена се приближи Габријелу за још један корак. Осмјех није силазио са њенога лица. Као да су јој Габријелове муке пружале посебан ужитак. Гробар се још више приби уза зид.

- Значи, желио си богатство – проговори жена мирно. - А зашто ти је било потребно богатство? Да ли би га дијелио сиромашним и немоћним? Ако би то учинио, брзо би постао оно што си сада. А са овим, очигледно, ниси задовољан. И никада не би пожелио да се вратиш на ове гране. Дакле, не би га дијелио. Богатство би ти служило да стекнеш незаслужену част и углед. Незаслужена част и незаслужени углед би ти прибавили моћ. А моћ тражи поданике. Без оних који јој се клањају, моћ не би имала никаквог смисла! Сваки и најмањи знак побуне међу поданицима, моћ сурово кажњава. Тешко је замислити моћ без насиља! А насиље је ђаволски посао! Не знам да ли си ме добро разумио...

 

Габријел је слушао отворених уста и разрогачених очију. За све оно од чега се њему ледила крв у жилама, монахиња ђаволовог храма имала је сасвим једноставно објашњење. Ипак, осјећао је снажну жељу да се одбрани.

- Али... зашто само ја... И други су...

- Вараш се - настави жена. - Ниси само ти. Зар мислиш да је ђаволов храм празан и само чека твој долазак. Ниси, ваљда, толико наиван! Сви моћници завршавају вјенчањем у ђаволовом храму са неком од његових монахиња. Богатство и моћ се никоме не дају да би вјечно трајали. То су само тренуци искушења. Знаш ли ти колико је било царева и краљева?! А гдје су њихова царства и краљевства? Нема их! Пропала су! Остао им је само бич на голим леђима. Ми, монахиње, тако, бичем, доказујемо своју љубав!

Шта је ово, помисли Габријел. На коју год страну да крене, удари у зид клопке у коју је упао. Сину му, ипак, спасоносна мисао. Имао је двије могућности. Да покуша исправити своју грешку или да од монахиње измоли милост.

- Ево - скоро узвикну. - Ево, вратићу прстен, и можеш ићи куд год желиш. А младожењу ћеш... наћи... Мислим... ја и нисам некаква прилика...

- Вратићеш ми прстен - насмија се жена. - Али, како? Тамо, одакле си га узео, сада је нова хумка. Ако је прекопаш, пореметићеш вјечни мир покојника! Починићеш нови гријех! Осим тога - видјеће те, везати за стуб у сред вароши и каменовати као и мене! Опет би се нашао у ђавољем храму. Шта би тиме постигао?!

Габријелу се смрче пред очима. Није могао порећи да је монахиња потпуно у праву. Само, он није желио да се преда.

- Па, ево... Вратићу га... теби... Лично... Сада... Овдје...

- Ти, Габријеле заиста ништа не знаш! А незнање је такође ђавоља казна. Или, боље речено, ђавољи дар. Ево, пристајем... Врати ми прстен...

Жена се приближи гробару и испружи руку.

Овај изненадни гест монахиње изненади Габријела. Није се надао да ће се све ријешити тако једноставно и то сада, одмах... Било је то спасење пред којим је гробар био спреман побожно клечати колико би год ова жена то од њега тражила. У магновењу снажно шчепа женину руку прије него што се поново догоди нешто непредвиђено. Но, његови прсти само прођоше кроз женин длан, а да Габријел не осјети никакав додир. Он то понови још неколико пута, али му рука сваки пут остаде празна. Он се загледа у женине очи. Она се упорно смјешкала, само је тај осмјех сада имао у себи нечега славодобитног и побједничког.

- Хајде, Габријеле! Стави ми прстен на који год хоћеш прст и ја ћу отићи! Ја никада не газим своја обећања!

Габријел узе прстен и стави га на женин прст. Али, прстен само тупо звекну о под. Гробар осјети како му крупне грашке зноја оросише чело. Он се помјери на свом трошном кревету.

- Видиш, Габријеле! - јави се жена надмоћним гласом. - Само причаш! А прстен не желиш да ми вратиш! Уживаш у томе да ме мучиш!

- Желим! - скоро крикну гробар. - Желим да ти вратим прстен али... Али... твоје тијело! Ти немаш тијело... Ти си сјенка... Да! Да! Ти си само сјенка!

Жена се сада грохотом смијала.

- Зар ти, Габријеле тако брзо заборављаш! Ниси ли данас својим рукама прекопавао моје кости! И шта си сада очекивао? Да их поново држиш у рукама овдје, у својој соби. Не буди смијешан? Наравно да немам тијела. Остала је само сјенка и - душа завјештана ђавољем храму. А ту душу, видиш, желим да дарујем теби!

Габријел се осјети тако сићушним и немоћним пред овом сјенком. У њему за трен нестаде и жеље да се и даље бори. Жена начини још који корак и наднесе се над Габријела.

- Дођи, Габријеле! Дођи! Осјети чар мојих усана. Кад би саме знао колико је било оних који су за тим чезнули! Дођи! Волим те! Ох, как сам те дуго чекала!

Габријел затвори очи и осјети додир жениних усана. Био је тај додир тако хладан да

гробара подиђе језа. Страх од близине ове сјенке изненада му даде нову снагу. Он скочи и поче млатити рукама по сјенци која се све снажније припијала уз његово тијело. Габријел се отимао, млатарао рукама, тргао одјећу на мјестима на којима је осјећао хладне додире. Викао је избезумљено, падао и устајао, али са сваким покретом све дубље се утапао у сјенку. Као у маглу, као у мрак... Кад га хладноћа потпуно обузе, он изгуби свијест и стропшта се на под. 

- Волим те, Габријеле - зачу још једном женин глас. - Ја сада одлазим... А сутра... Доћи ћеш до мене... Вјенчање ћемо обавити у ђаволовом храму!

Послије олујне ноћи, варош освану окупана сунцем. Двојица варошана пођоше Габријеловој кући да га унајме за копање нове гробнице. Но, гробарева врата бијаху закључана. Они обиђоше око куће и примијетише полупано окно. Један од њих се налакти на црвоточан шток и завири у собу. Кад се поново окренуо свом сусједу, његово лице је одавало израз запрепаштења. Позваше још неколико варошана и провалише врата. Габријел је лежао на поду лица изобличеног у најстрашнију гримасу какву никада нико од њих раније није видио! Прсти су му још увијек били заплетени у рите одијела које је на себи потргао. Неред у кући свједочио је о Габријеловој жестокој борби проти неке више силе.

- Ко зна са ким је гробар водио огорчену борбу - поче кружити прича. - Његова смрт није обична смрт! Ко зна који га је нечастиви уморио. Не би га требало сахрањивати међу остале мртваце. Нису то чиста посла...

Иза гробаревог лијеса није ишла погребна поворка. Неколицина варошана сахранише га изван гробљанске баште, мимо свих варошких обичаја.

 

Из књиге ”ТО МЕНЕ БОЛЕ СЈЕЋАЊА”

 
БОЈИМ СЕ

Бојим се,
да ми се брзаци бистри
у мутне плићаке не претворе,
бојим се,
да ми усне чедне
сатанске ријечи не прозборе.
Бојим се,
да се у мени мајчино млијеко
у напитак отровни не прометне,
бојим се,
да ми се душа пламена
од крхког тијела не одметне.

Бојим се,
да стварима око себе
не надјенем погрешно име,
бојим се,
да не могнем распознати
тренутке свјетлости од тмине.

Бојим се,
да на свом срцу
не отворим нека погрешна врата,
бојим се,
да у незнању
не дигнем руку на - брата.

БРАЋА ПО МАТЕРИ

Вјетрови моћни ломе нам гране,
муње нас шибају бичевима својим,
сунце нас жеже љетном јаром,
-  ал’ ничега од тога
ја се не бојим,
јер ти и ја,
два моћна багрема,
по мајци,
два брата рођена,
упрли жилама у утробу материну
па црпимо снагу неизмјерну
и растемо до самог неба.

Црва подмуклих
ја се бојим,
да нам се под кору не увуку,
да нам у срчикама
путеве своје кривудаве не издубе
па да ти и ја,
два моћна багрема,
по мајци,
два брата рођена,
не заборавимо
отуд нам дотиче снага
и да се безумно,
један на другог не обрушимо
и у болесном рвању,
један другог
на земљу не срушимо.

Јер, ако нам срчике
од болести оболе непреболне,
онда,
тешко теби и тешко мени,
брате мој рођени.

ГРАДИТЕЉ МИРА

Шта је ту спорно,
и шта ту није јасно,
шта ја то нисам смио,

па ја не желим ништа друго,
осим да живим тамо,
гдје сам одувијек био.

Зар ја сам грешан,
зар ја сам кажњен,
зар ја сам чинио криво,

па ја сам само у име мира,
од оних што ми ранише срце,
болове у грудима скрив'о.

Између смрти и живота,
између ропства и слободе,
зар може да се бира,

немојте дирати моју земљу
и ја ћу опет, као и увијек,
бити градитељ мира.

СРПСКИ МАНАСТИРИ

Из славне историје народа српског,
из рана видовданских што вјечно боле,
изник’о мој је свети праг,
изникле моје дичне куполе.

Ко год да уђе кроз моја врата,
с руком на срцу нек смјерно слуша,
са мог олтара језиком тихим,
говори света српска душа.

И кад те заболе ране живота,
под мојим сводовима наћи ћеш мира,
осјетићеш бесмртност имена српског,
у бесмртности српског манастира.

СУЂЕЊЕ

Стојим пред поротом „часног“ суда,
у оптужби мноштво мојих „кривица“,
ја, оптужени, ведра чела,
судије у стиду, скривеног лица.

А „крив“ сам што имам своје име,
„крив“ сам што имам свога бога,
„крив“ сам што не дам да ми за вратом,
стоји туђинска груба нога.

„Крив" сам што пружих голу руку
да заштитим зјенице пред оштром камом,
„крив“ сам што палим исто свјетло,
којим се дједови борише с тамом.

„Крив" сам што крварим своје десни
отврдлом сухом кором хљеба,
„крив“ сам што и мени долази зора
са овог истог плавог неба.

ТО МЕНЕ БОЛЕ СЈЕЋАЊА

Оца су ми одвели од косишта,
од тешког плуга, усред орања,
мајку су ми одвели од разбоја,
и њеног простог сиротог ткања,
и овај грч на моме лицу,
то није страх од ваше казне,

- то мене боле сјећања.

Браћу су ми одвели на стратишта,
у дугој колони живих мртваца
с очима угаслих дјечјих сања,
и ово клецање мојих кољена,
то није страх од вашег маља,
ја клецам под теретом давних слика,

- то мене боле сјећања.

И сад, док стојим над страшном раком,
што сам је копао
рукама својим,
осјећам,
ја вас се уопште не бојим,
а овај бол у врелом срцу,
то није страх пред страшном смрћу,

- то мене боле сјећања.

Из књиге ”Гнијезда пуна звијезда”
ШУМСКА ШКОЛА

Одлучио шумски савјет
кад се шума зазелени
да оснује шумску школу
да се шума описмени

Директор ће бити тигар
та му дужност сасвим прија
кућни мајстор - вриједни дјетлић
- учитељка мудра лија

Ал’ већ првог школског дана
мали ђаци гужву праве
мудрој лији навалише
сто проблема на врх главе

Слонићу је тијесна клупа
мишићу су књиге тешке
мали медо сва уплакан
далеко му ићи пјешке

Кукавица само кука
јеж се на све само јежи
вук на друге ђаке режи
зец из школе одмах бјежи

Лавић није ни дошао
- у школу да идем зар
кад порастем, и без школе,
ја ћу бити шумски цар

ЗЕКО И ПУЖ

Како може овај пуж
питао се гласно зеко
путујући тако споро
стићи негдје на далеко

Наљути се на то пуж
да не може бити љући
- хајде, зеко, да видимо
ко ће брже стићи кући

Дојуриле птице, звијери,
навијачи са свих страна
шумски краљ ће лично рећи
ко ће бити јунак дана

Док је секо својој логи
журно хит’о сред бууквика
шумски свијет је већ славио
пужа као побједника

Није занао хитри зеко
док му лице шиба пруће
куд год иш’о, гдје год био
пуж је увијек код куће

ДЈЕДОВ ГАЈ

Подиг’о деда прекрасан гај
стабла висока, крошње зелене
с поносом деда причао свима
- ова је шума дио мене

Сва стабла бијаху исте висине
тек један јаблан изнад свих
и у овој дивној шумској поеми
јаблан је био најљепши стих

Долазили код дједа многи људи
говорили гледајућ’ ову дивоту
- овај јаблан, деда, посијеци
он ти ремети шумску љепоту

- Па зар сте слијепи – загрми дјед
то дрво шуми највише треба
оно показује стаблима другим
којим се путем иде до неба

СТАРИ ЛИСАЦ

Стари лисац шумом лута
већ три дана није јео
нигдје трага, нигдје логе
снијег је пао, све замео

Одлучи се као некад
кад је био млади клинац
да провали ту у селу
неки стари кокошињац

Имао је много среће
јер к’о да је њега чек’о
под једном је шупом леж’о
угојени бијели зеко

Шчепао га па пут шуме
носило га срце лавље
када дође у свој брлог
приредиће право славље

А кад тамо, гледај чуда,
узалуд му текле слине
то је комад бијеле крпе
пун сушене пиљевине

Некада је испред пушке
хитао што игда може
и увијек је успијевао
да остане цијеле коже

Сад је само стари лисац
узалуд му дивни снови
сад умјесто хитрог зеца
он играчке дјечије лови

СЛИЧНОСТИ

Свака се људска особина
огледа у неком другом лику
и свака људска особина
има у природи
своју слику

Када неко стоји у страху
пред неким ко је
ко рис љут
онда за њега
обично кажу
да дрхти као прут

За неког ко се много пати
кажу да живи
живот псећи
за неког који слабо памти
да има мозак магарећи

Када је неко веома срећан
лице му
као сунце сија
ако се неко лукавством служи
кажу, мудар
је као лија

Неко је као суза чист
а неко је прљав као гица
неко је попут пужа спор
а неко лаган као птица

Кад неко неком
спрема замку
кажу да
паукову мрежу плете
а кад је неко
бескрајно добар
кажу
добар је – као дијете

ВУКАИЛО ВУКА ЛОВИ

Старог ловца Вукаила
мучи мука
остарио, ал’ још никад
уловио није вука

Сад ловчева глава смишља
да л’ се може
неком замком
ил’ ликавством
до вучије доћи коже

Пронаш’о у шуми мјесто
чека, лежи
чини му се
да у жбуну
нешто режи

Ловац гледа, тражи мету,
пуче пушка
а кад тамо
миш у шушњу
нешто шушка

Окренула срећа леђа
овом ловцу
Вукајило вука лови
а вук њему
за то вријеме
из обора
укр’о овцу

ГНИЈЕЗДА ПУНА ЗВИЈЕЗДА

Ујутру је у језеру
вода пуна руменила
то је због тог што је зора
у језеро загазила

А кад видиш преко дана
у језеру вода плава
то је због тог што се небо
у језеру огледава

Језера су огледала
и дубока бистра гнијезда
па када је небо ведро
та су гнијезда пуна звијезда

ДАН ВИСИБАБА

Поводом дана висибаба
из руку шумског краља
најуспјешнијим становницима шуме
 додјељује се – златна медаља

Славуј пјевач године
са свих му страна кличу
ласта је са дугих путовања
донијела најљепшу птичију причу

Голуб је најбољи писмоноша
то је истина цијела
кртица добија медаљу златну
као најбољи копач тунела

Једна је витка срна
љепотица шумског свијета
млади је орао срушио
рекорд високог лета

Не зна се шта ће медо рећи
није му припала слава
а он се надао медаљи златној
зато што најдуже спава

Издања

Ново