Преводи

Одјеци

БАЛАДА О БЕЛИМ МРЕЖАМА
(Капљом слутња)

У кишним данима, дужим од наших ћутања, од нашег очаја,
плетемо велике, беле мреже.

Загледани у своје прсте, тек сада препознајемо страх од олуја
што нас пре времена на обалу занавек баце.

Плетемо велике, беле мреже чврсте к’о сан после дуге пловидбе.
Мреже довољно простране за пут који нам претстоји.

Дуги дани великих таласа лако и брзо замагљују окна.
Песмом, што попут плиме разгрће душу,у чворове сплићемо
последње зраке.

Ноћ и по навици руке под главом. Опет пучина и пун месец.
С дна бескраја највећи улов: Белим мрежама – извлачимо себе.


ИСКРА
/Између два ледена доба/ 

Волети свој живот, ма какав да је! И нећеш се преварити у мисли
како си и сâм, у сваком трену, веома важна тачка ослонца света.

Искром из свог ока у свему присутан: У трепету листа на јутарњем
поветарцу. У таласу жита зрном тек отежалог класа. У лету птице
која ти цвркутом при надолазећем освиту осмишљава несаницу
у ноћи на измаку. У оној сунчаној буби док у тами, сама, испреда
танану нит и твори од свиле чауру, све док не постане лептир спреман
за лет који ће трајати таман колико и размак између два ледена доба.

Волети свој неосетни дах! Знати да се њиме, у сваком трену,
крили бескрај и осмишљава Вечност!
И нећеш изгубити корак у Свемиру који се средиштем твог ока огледа
капљицама крви, у свим правцима, Бескрајем разлива.

Један једини Живот?
Довољно! Сасвим довољно!
       
Ни Сунце не искри више.   

У МЕТЕЖУ ВАВИЛОНСКОМ


Гласом који не прашта, изговарам молитву за људе који се клоне оружја.
           
Доба је страшне збрке.
На површину мутне воде израња врх сенке великог мача.
Котлином / маглом одјек копита. Јахачи у седлу успавани мелодијом песка
и кише.

Крај септембра и бојажљива шетња новим квартом. Шутња између замрачених прозора.
Гласом који изазива гнев варвара укопаних преко реке, надомак наших палисада, на домет копља од белих зидова Кланице, молитва ветром разнета до гнезда врана.

Ослобађам се празнине коју за собом оставише наше перверзне копљоноше.

Кривица је у нама који након рушења светилишта
на брисан простор излазимо и нове заклетве учимо,
језиком, често туђим, утврђујемо скелу у метежу
вавилонском.

СУНОВРАТ

Обманути, још како, кривотвореним тапијама излуђени.
И као да не би другог пута сем пречицом у суноврат.

А учинило нам се тек ружним сном то мангупско разграђивање
великог дворишта; премештање граничног камена између две њиве;
подсецање делића крошње јабуке што се, и годинама пре крвавог Ускрса,
преко ивичњака расцветавала; то истокрвно гомилање по храмовима
у данима некад забрањених празника; учестали дефиле униформи
с мирисом нафталина са страница уџбеника раскупусане Историје…

Нити је ово исто тле којим ходимо, нити је исти ход којим се само
у прошлост враћамо.
Нити је иста река која с подједнаком жестином подлокава своје од
искона исцртане обале.
           
Само је небо исто.
Небо тако пркосно далеко
од наших малих крлетки.
 
ЛЕПТИР, ОБИЧАН ДАН

Будим се, осмехнут.

            То благост сна
            у којем те додиром препознах.

Устајем, лаган.

            То размагљен поглед у твоје око
где Безмерје шапуће Љубав.

Отварам прозор.

            То жаром лица снитог
смехом озвездан Свод.

И као да нисам сам.

            То зрачак, чежњом дозван,
твори двоструку сен.


Изнова јавом варка.

            То лахор, сетом разбуђен,
даљином лептира мами.

Преда мном обичан дан.
           
            Шапатом твојим растамњен,
ходићу изнад облака.



ТАМО ГДЕ ТИ НИСИ

Тамо где ти ниси, ни мене засигурно нема.
Тамо где мене има, две сени свуд ме прате.

А тамо где смо заједно били и где се први додир зби,
једино тамо и с' ове даљине стрепњом слеђен поуздан траг.

Ал’ опет благост чим склопим очи:
Стазом уз реку постеља цветна
и: - Немој! Не смем! Стрпи се још мало!
Ослушни тихост...! Непоновљив трен!

Једино тамо где се не враћамо,
са свих страна света самоћа нас мами.


ДАЛЕК, ИЗА ЗВЕЗДА

Дуго ме није било, можда и предуго,
испред твога ока, додиру далека,
ал' будим се не знајући где сам
кад ме криком из сна у помоћ призовеш.

Све сам ближи оном од шта веком бежим,
кружница  све шира, сећање све плиће.
Можда ћеш тим треном опет да процветаш
кад се у твом оку освитом огледнем?
           
Нађем ли се кришом тамо где те има,
све са стрепњом да ме из прикрајка мотриш,
кичмом леденица, што пре да ме нема,
сва су ми свратишта тамо забрављена.
           
Грех је све што чиним у мисли о теби,
у сну ил' на јави, далек, иза звезда.
И овог пролећа порочан, до бола,
у мени бујица давно разливена.

Одавно ме нема, корак ми све тиши,
све даљи, све самљи, устрашен нечујем.
Да л' ће иког бити да ми се осмехне
кад пресахне река што из мене тече?


ЈЕСЕЊИ РУЛЕТ

Још једна јесен без гласа о теби, без одјека у опустошеној шуми.  
Нудим те у бесцење свакој ноћи што ме без штита белином затиче.

Походе ме бегејски врбаци, пауци, кртичњаци.  Јунски џенит '68.
Полицајци у тајним пребивалиштима преврћу по новим рукописима,
растурају гомилу забрањеног „Студента“, прете ми зидом у Глуво доба
не изговорим ли, наизуст, спаљену песму о Јану Палаху...

Још једна ме јесен наговара да што пре научим правила дуговечности трске,
јер долази зима, дуга вејавица. Разориће ми Самоћу, намамит курјаке.
Дозвати жбире, фалсификаторе, слепе, на покорност осуђене.
Изнудиће ми потпис на признање које ће касније сами срочити...
Све је могуће кад ти празнина прозвижди костима.

Ево јабуке коју бих с тобом да поделим.
Капљица меда, мирис лековитог биља.
Увек раскопчана кошуља под грлом...

Корак твој лебди између кестења.
Трепет ти у гласу пред продавцем гљива.

Сустиже ме жагор с пожутелих фотографија.
Саид Ахмад ел Хегауи, из Даманхура,
залуд се распитује о олујама на Балкану.
Једна га јесен банатска запухну тишином 
и за ноћ научи све српске псовке,
довољно за галоп арапском ждребицом.

Још један октобар, шетња светилиштем.
Невешт у лажи, све вичнији шутњи.
Травкама близак, препун ожиљака,
бојим се да је преким заборавом
изгладнели галеб пучином заведен.

Напуштају нас они малобројни за које смо веровари
да нас никада неће оставити.
Градови у којима смо се волели, сад су лавиринти.
Пресушила река са чијих смо се обала дозивали у ноћи.

Постоји ли, или је јесен ова бунило усред јаве?
Полудели компас?
Неважећи ред вожње?
Казна за грешку у корацима?
Јесењи рулет у  магли и диму?

Ускоро мразеви и снежни сутони.
Ледиће се река, утихнут врбаци.
Над градом ће вране ко зна чије шуме 
прекрилити небо, пребројавт дане...

Ушушкан у топлу зимску одећу,
походићу поље, ослушкиват трску.

Можда си се тамо од свих зима скрила.

 
КАД  БУДЕМ  ОБЛАК

Доћи ће моја драга и ходиће простором који ни у сну никад пре видела није.
У било шта да се загледа, руком да му се примакне, учиниће јој се део мене
који се у свему томе помало крије.

Махнуће јој крај стазе отежала грана лешника. Трком ће, на све стране,
крунице маслачка, стопалом уморним да их не повреди.

Огласиће јој се из крошње липе птицa гласом који до тада није чула
и одмамиће је дубоко у шуму, где никог знаног неће срести и без зебње  
пружити му длан.

Док ходи, као да лебди простором који јој се ни у сну никад више неће указати,
при мисли да је усред лавиринта из којег за њу видног излаза нема,
погледаће у снежни облак изнад непрегледне шуме.

Облак који добија обличје моје главе,
облак - птица с крилима од мојих празних руку,
осмехнуће се и показати јој пут.

Из кошмарног сна кад се избави,
само ће она знати где је и зашто
под читавим кровом и белом плахтом
до коже – покисла.


УВЕК ИСПОЧЕТКА ЧИТАТИ МАКИЈАВЕЛИЈА
/ Преломна тачка у биографији Ане Андрејена Ахматове/

Ана Андрејевна Ахматова стиже у Москву.
Јесен је 1947. Син њен Лав Николајевич Гумиљов, ухапшен,
 а до ње не стижу никакви трагови.

Насумце, ход за мирисом необјављених вести,
слутњом свежине оловног слога.
Од шалетра до шалтера престоничких робијашница.

Прва станица - пријемна соба КГБ  на Кузњецком мосту.

Ана је загледана у људска лица.
Поваздан седи, без шапата и сумњивог покрета,
наспрам поворке, чека на прозивку.

Одбијање личне карте знак је да заточеног ваља тражити
у неком другом предворју суморне белине.
Значи пребродити још још једно бунило и јутром поново
до Лефортовског затвора.

Бити песник и тражити сина,
како пристати на бржу и угоднију вожњу метроом?

Ана Андрејевна Ахматова одлучује се за дужи пут,
за  мучна преседања из трамваја у трамвај.
А у Лефертовском крају има зеленила
и увек се на време стиже за стајање у реду.

Сва је Москва, чини се, на клупама,
у пријемним собама, суморна, шутљива,
растуђена Москва.
И мало је белог трговачког папира да би се у њега
покупиле све исплакане очи.

Мајци враћају личну карту.
На фотосу насмејане очи Лава Николајевича Гумиљова.

- Он је у логору!- рече дежурни човек.
– Ево адресе на коју могу стићи само отворена писма и пакети!

Повратак трамвајем, никако подземном железницом.

- Одакле извире ужас? – ходом ће дом клупе у Лефертовском
парку мајка Ана. - Поново ваља – шапатом ће спарушена травка –
увек испочетка читати Макијавелија.
Уинат „Историји тираније“
и тиранији уинат Историји,
могућ је осмех!



ОГЛЕДАЛО
/Магија, тек погледом додирнута/

И моје  очи понекад, само понекад, бивају огледалце у чију тајну
ко је најлепши на свету целом, ни сâм више, с тога и не покушавам,
никако не могу да проникнем.

Ал' примакнеш ли се  на домак пољупца, чим се у њима жељом 
својом осмехнута огледнеш, магновењем - чаролија:

Тек погледом додирнута, срећнија и лепша биваш него што си,
осамљена, икад игде таква била.

И тад моје очи, погледом твојим у себе саму загледане, добијају
другу боју. Боју оних очију које се у њима, без зебње  – огледнуше.

И тим се треном, испуњењем дуге жудње, коначно стварним –
препознаше. 

Примакнеш ли се на домак пољупца, чим се у њима жељом својом,
без зебње, осмехнута огледнеш, средиштем мало замагљеног огледалца,
из којег космичка искри зрака, лице твоје тихом сетом подмлађено,
све што гледне – то озари, прожме тајном недохватном, оком мојим – недовидне.

(2015)

 

 

 

П Р И Ч А   И З   С Н А



Велика дворана, чини се непрегледна. Сва у белом. Бели зидови, бели оквири прозора. Бела врата, бели болнички кревети, ормарићи, завесе, беле плахте… Само главе болесника, све у дубоком сну, различне.
     У дану који неминовно стиже, из ове дворане одлазе само неразбуђени.
   
Кревету плавокосе девојке, десно од  врата и уз широм отворен прозор, прилази наги младић дуге, црне косе. Дланом јој преко чела, лица, косе, рамена, груди…
     Она отвара очи, осмехнута.
     - Стигао си из мог сна.- очима говори.
     - Не! - казује јој само покретом главе.
     - Познајем те. Ти си онај којег чекам од свог првог девојачког сна о срећи.
     - Можда. Радујем се што сам твојом жељом дозван.
     - Хоћу ли једнога дана моћи да те…
     - Потребно је само да буђењем не заборавиш овај трен. И да осмехнута, при сваком освиту, лаганим ходом, из дана у дан све дужим, станеш пред огледало, себи у обрису да шапнеш: - Још један дан више!
     - А долазићеш, као и сада, кад год те у сну пожелим?
     - Овде?  Никад више! Довољно је само сећање. Ти ћеш доћи к мени, ал само на јави. Од сада ја тебе чекам.
     - Где да те будна нађем?
     - Тамо где те доведе мисао о значењу овог трена. Не бој се! Постоји само један и само теби видљив пут. Све друго изван овог сна, варка је за коју једино ти знаш да је привид свима који верују само у оно што виде и што чују.
   
Пољубац дуг. Под белом плахтом нежни загрљаји. Сваким додиром прилив нове, до тада незнане или давно изгубљене снаге.
     Буђењем, на девојачком лицу, у очима, осмех. И као да није сама.

     P. S.
     Да је неко и био у овој белој дворани, из које сваког јутра одлазе само неразбуђени и непокретни под белом плахтом, ништа од свега што се догодило у Причи из сна  не би ни видео, ни чуо.

 

 

 

ОДНЕДАВНО  

/Прозаиде/

 

ОГЛЕДАЛО

/Магија, тек погледом додирнута/

И моје  очи понекад, само понекад,  бивају огледалце у чију тајну ко је најлепши на свету целом, ни сам, с тога, више и не покушавам, никако не могу да проникнем.

Ал' примакнеш ли се  на домак пољупца, чим се у њима жељом  својом осмехнута огледнеш, магновењем чаролија: Тек погледом додирнута,  срећнија и лепша биваш него што си, осамљена, икад игде таква била.

И тад моје очи, погледом твојим у себе саму загледане, добијају другу боју. Боју оних очију које се у њима, без зебње  – огледнуше.

И тим се треном, испуњењем дуге жудње, коначно стварним – препознаше. 

Примакнеш ли се на домак пољупца, чим се у њима жељом својом, без зебње, осмехнута огледнеш, средиштем мало замагљеног огледалца, из којег космичка искри зрака, лице твоје тихом сетом подмлађено, све што гледне – то озари, прожме тајном недохватном, оком мојим – недовидне.

26. фебруар – 4. март 2015.

У Сомбору

 

ИЗМЕЂУ КРОШЊИ, ИЗМЕЂУ БЕСКРАЈА

/Мирно, нечујно, попут лептира/

 

Било с које стране у овај гради к мени да стижеш, а загубљен си међу знацима покрај пута, застани, на трен само, колико да предахнеш, да се сабереш, из даљи поново, ал' боље да прогледаш, изнова да прочујеш.

Појавиће се, тамо негде, између тврде земље, на којој заста без сигурности хода правим путем, и неба заувек јавом ни погледом довољно досежног, у вису између крошњи, и зачуће се, знају где си, траже и чекају те, бар један из малог мноштва, у срцу или украј срца, звоник најчешће тихог звона, какав и ваља да је кад је мир и тамо где и сâм бива, и тамо одакле му се чежњом стиже. А потом, у журби и кад је пуни час, звон из оног оку скривеног места, одакле се све боље види и докле се за срце и ближе и лакше све прима и у један дамар се брујем све сажима.

Три звоника у самом језгру града, потом два у парку, а од једног су храма. И оних неколико по страни, ал' само за оног који је окренут изласку а не уласку у овај простор којег за ведра дана и кад је тишина можеш у миру и осмехнут једном погледом да обухватиш.

Осматриш ли из своје привремене нечујности, из своје, свеједно, краће ил' подуже нечујности, бар један звоник, чим угледаш онај вршак изнад набујалих и у чопор од небројених стабала и крај њих, за ветар, за лахор тек стасалих младица, крени у правцу који те с надом и рукама спремних за загрљај засигурно чека, ко зна одкад и и ко зна зашто.

Чујеш ли, ма из дâљ даљине, тај звон, ма и онај из срца ти само теби чујан и знан, препознаш ли га по осмеху једвавидног на свом лицу, у крајичку усне, средиштем ока, разазнаш ли га као звук који у теби сву немост и сав невид пред тобом  лагано ал'  поуздано ништи, крени! Без журбе, не касниш! Овде никад не касни ко миран и лагашан до њега ка себи звоном размагљен, брујем разбистрен, без зебње, с незгаслом  надом  прилази.

Следом оног одблеска са било којег из малог мноштва градских звоника између крошњи, између бескраја, следом / примаком зачетку оног бруја који се на све стране подједнако и без препрека, без застоја разлива, стижеш тамо где све и да хоћеш ником, задуго ником до краја ниси, нити можеш да будеш стран.

У простор  где неко, тражи ли неког себи по нечем сродног, никад не може да залута, никад нетрагом да се изгуби.

Догоди ли се причин невида и нечуја, а још увек си ту, беснажан, међу знацима покрај пута, поглед најпре к' небу, потом и на све стране, ухом према лахору одакле год да га на лицу, на челу мелемног осетиш.

И крени! Само мирно, нечујно, попут лептира!

Ниси изгубљен. Не касниш! На време стижеш.

На време стижеш једино тамо где неком увек недостајеш.

То време које ти припада и то место, све ка чему ходиш, само је твоје време и оно само тебе засигурно чека. Све са звоницима између крошњи и све са брујем између бескраја.

10. мај 2016.

У Сомбору

 

ОДНЕДАВНО

Однедавно, ко зна одкад, ал' однедавно му то све теже бива: простор између на истој постељи, на истом, а некад за обоје и тесном лежају – све већи.

Рано, ко зна чиме из сна искључен, чудном зебњом рано разбуђен, примети колико је тај простор између њих сада велик да би слободно још неко малецно, или попут њих, могло ту да се смести и да ником не буде тесно.

Она на једној страни, тамо до балконских врата, иза које је неприметно устајање, или слободан пад преко ивице, а он на другој страни постеље,  уз сам зид, одакле му нема никуд даље. Зид је хладан, увек тако разбуђујуће хладан. И увек погодан да му хладноћом посведочи: - Још си жив! Сав си од студи и тако неизбежно сâм, све самљи. И сам си, споља и изнутра, признај, све студенији!

Пимакне ли му се у сну, ногом или руком, при несвесној жељи или потреби за додиром, за избављењем, намах се тргне, измиче се, од ње све даље, зиду све ближе, све до студи од линије одакле му, однедавно, више нема измака.

Дешава се, однедавно све чешће, сигуран да је она у дубоком сну, дешава се да је додирне, тек овлаш, врхом прста по образу, да топлијом страном длана нежно проклизи дуж њене вратне жиле-куцавице.  Колико да се увери да је онако нечујна, чини се и бездахна, још жива, још довољно топла. Да је известан још један трзај, бар још једно буђење. И чим се из сна прене, извесно да је још једно  њено, шапатом, једвачујно и осмехнуто: - Добро јутро! Како си ноћас спавао?

Однедавно и јутро све безречније.

Само поглед а њиме и питања и одговори.

22. фебруар 2017.

У Сомбору

 

ЗГАСНУЋЕ, МОЖДА

/Сев кроз бескрај/

Ненадано неповратна, испарила, ишчилила, једноставно и бестрагно згаснула у неостварењу.

Ко зна како, к'о буђењем спомен на сан, напустила,  оставила и она чежња којом и у себи самом, без бојазни од згаснућа, бејах искром залог пламу за блистави сев кроз бескрај.

При нечују у невиделу и упитност сва згаснула.

Равнодушност? Знак празнине што нестаде по згаснућу? Можда стрепња, тиха зебња од тог трена када ни ње, чежње којом искри жар, несмирајем топли плам по згаснућу –

неће бити?

Сем сећања, ничег више.

Па и тога ако буде вид у светлост да разбистри.

26. фебруар 2017

у Сомбору

 

 

ОВДЕ

/ И саме вечности бруј /

 

- Еј, где си..?

- Још сам Овде!

- И ја сав овде, али не знам, не памтим кад смо се последњи пут срели у овом...

- Ја памтим, а то што ме ти, по властитом признању, толико дуго ниси  видео и по нечем теби битном при свом невиду, с разлогом у који не сумњам, јер ме и не занима, ниси упамтио, не значи да се наш сусрет није ни догодио, а још мање да нисам Овде.

- И даље вешт у игри речима, стилом на завидној висини... У реду, посвуда сам се распитивао где си и шта је с тобом, да ли си жив, али ниоткога и ниодкуд жељеног одговора. Само ћутање. Само слегање раменима. Понекад забринутост, а кадкад као да им ни до таквог питања с призвуком забринутости уопште није ни стало. Многима  си и надаље велика непознаница! Збиља, где си кад те нико нигде не види, нити зна шта је с тобом..?

- Колико пута да ти исто одговорим? Овде!

- И ја сам овде! Малокад одавде и да мрднем, а и то бива само накратко, колико да не поверујем како је то било тек у сну, али те ни овде, као ни тамо негде, где се накратко и са самим собом бар мало друкчијим сретнем, не налазим, нити ишта о теби да чујем, у новинама да те видим, понешто од теби ил' од тебе да прочитам. Ништа...

- На погрешном ме месту тражиш. Моје Овде пише се великим почетним словом. Моје Овде сам ја! И бићу ту докле год ме има, а не докле ме је и колико некад било у властитом животу, као и у оном што је од свег мог и видног и чујног живота у неком другом иза мене остало. Било кад и како год, капљом, сећањем, делом, макар и једном упамћеном реченицом, ослушнутом, или мојом руком написаном, колико је у другим животима остало сливено. Осушнуто, додирнуто, упамћено, тако сливено моје Овде, а њиме и моје Ја, био сад и невид и нечуј, делић је, дашак, капља, ма трептај само, ал' засигурно тиме је и тако можда и саме вечности бруј! Можда.

22. фебруар 2017.

у Сомбору

 

КАО

/Од тог жишка ни сном више/

 

Као да ни у сећању више немам свој живот. Сав минули и у њему бар онај делић који је само мени тада, као и задуго после, сећањем на свој живот и на своје место у њему, и нешто више од оствареног, толико, много значио.

Као да ме ни у том делићу од живота, који сам са дна дâљи безизлазне нечим у себи у светлост дозвао и до самог дна себе без зебње удахнуо, као да ме ни у њему, нигде  никад није било.

Као да сам се  у минулом, ко зна чијем, сну-животу, ко зна зашто и на трен само, сну довољно,  у трепету затекао и буђењем  - ничег више. Од сна или од живота, мога или било чијег, сном дознатог. 

Као да нигде и ништа од свега тога ником ни сном,а тек на чистој јави, ни делићем оним, никад није било.

Као да се сав мој живот, у туђем сну мени шапнутом, попут таласа, оног донебног, буром из дâљи пучине, видом недосежне, у бури незапамћеној, о голу обалу сав разбио, у капљама распршио, посвуда се разасуо, вертикалом испарио, сав светлосан, у неповрат.

Као да сам у сну мучном, ко зна чијем, о хрид ону сред бескраја, непрозирну, непробојну, магновењем, свом жестином ударио, у капљама свуд распршен, сав бестраган ишчезнуо, треном оним несмотреним са жишком се у свом оку занавекно - разишао. 

Од тог жишка ни делића, ни сном више.

24. март 2017.

у Будимепешти

 

И ЧУВАЈ СЕ ДА НЕ ОЗЕБЕШ

/Сном у незнан поринут/

Будим се, ал' лагано. Све бих да то у сну што је још мало потраје.

Будим се са рукама прекрштеним средином груди, тамо где је срце длановима топлим ушушкано, као штитом, под увек будном стражом заштићено у то време, кад се, и сâм сном у незнан поринут,  без ичег при себи, не могу у прави час, слухом ил' далекосежним погледом, прозиром кроз гушћу таму у оно испред или иза себе, да дознам одакле ме невоља стиже; и шта ми, да зло не чује, у тишини ваља чинити да се негде, у невид ил' у нечуј што пре склоним, па кад стигне, а зло по своје кад крене увек и стиже, да буде тако као да ме нема. Као да ме никад и нигде на овом свету, на његовом путу није ни било. 

Дланови над срцем. И прсти благо изукрштани, тек колико да у нужној несвести, неповратом који вртложним плесом, мамљивим смирајем обе руке ка дну понорног тока односи и само их одвојеним летом може онемоћати толико да без жеље за топли стег, без снаге за чвршћи загрљај, без њих и само срце на брисаном простору без штита да не остане. 

Прсти над самим средиштем, удолином на голим грудима, испреплетени, при буђењу, треном потом врховима се и даље, ал' све чвршће, сплићу и палчеви се, тамом у сну раздвојени, коначно додирују и творе кружницу над оним делом у ком' се срце прислоном ушне шкољке најбоље чује и најскривеније се тајне, у том трену, буђењем под изукрштаним прстима, а зна се кад и коме, и без гласног питања, тек на дах ил' на додир, без зебње, без остатка – безречно одају.

Зашто се баш у том трену, пред таквим призором, к'о из сна да је све изнова у живот изнето, загледан у сплет, потом и у игру прстију над делом потпуно огољених груди, тамо где је срце, сетих мајке? И тим се треном, из дубоког нечуја, однекуд, из нагло буђењем ишезле даљи, зачу потпуно разговетан – глас њен:

- Покри се, сине! Ако ничим другим немаш, а оно се и длановима, прстима својим добро покри! И увек пази да не озебеш! Од зиме, од притајене студи, са свих страна  - све невоље најпре стижу.

- Чувај се да од студи без срца не останеш!

1. септембра 2017.

у Сомбору

 

 

ЛУДИЛО ЈЕ ТАМО ДАЛЕКО

Сувише ризична импровизација.
Уз сурову јеткост која хладним бојама
одражава презент наш насушни дај нам днес,
хуморност која у гледалишту изазива једвачујни кикот.
Кришом, све кроз сузе.     

Поприштем игре
нескривена блискост:
Некадашњи апсурди сад су
оличење нормалног стања ствари.          
Можда је у праву био и голу истину,
не само своју, предочавао онај сомборски
психијатар који је, годинама пре властитог
избега из ратом захваћеног подручја, у ординацији
на зиду (увек иза леђа, а наспрам лица немирника) држао
под стаклом, да се не упрља од свакојаких мисли, својом руком     
написану поруку:  Овде су само они који су имали среће
                                 да се за њих нађе место.
  Лудило је тамо – испред жице.



ГРОТЕСКА ГРАНИЧНИХ СТАЊА
/Драма трена/

Простор у коме се збива ова драма
сав је у знаку пустоши. Намерно, дакако!
Гротеска граничних стања.

Брисаним простором ехо збивања
у виртуелној стварности. Живот са
судбинским улогом неискрених мисли
при бегу од себе самог, треном којим се,             
ненадано, најугроженијим осетиш кад се                
препустиш вртлогу узаврелих емоција, кад
пожелиш изнова власт над собом, или да си бар
сувласник, ако већ и ниси потпуни поседник времена
које се зове твој живот, живот јединке у мноштво поринуте.

Падом маске, оне што значи љубав и мир нека је међу нама,
открива се пустиња. Пустињом урлик. Претеча лому, или тек  
предзнак ништења туђег живота?
 
Управо оно што се негде сваког трена,
неизбежно, у тишини догађа, ал’ увек неком другом,
ко зна где и ко зна коме. Са друге стране зида, којим је
уоквирена и треном видљива, од друге пустиње рампом
пустиња од пустиње раздвојена.

А стварни живот? Изван сценског простора у коме се збива
ова Драма трена? Једва да је и ехо од оног што се из дубине
скривеног недогледа одаје дамарима на врховима прстију.

Пустињом нигде никог да на сав глас и само лицем,
оним без маске, понеком из мноштва у тами питања да постави:
- Ко сам ја у овом свету пустоши,  у свету од слепила, од глувила?
Има ли и/ког да чује мој крик?

Сценом Ја који нигде никог нема(м).

/Током и после представе „Нигде никог немам“,
у дослуху са Едвардом Бондом/


ПРОЖИМАЊЕ
/При изласку на крај пакла/

Далеко од мноштва, у позадини једва видљивог,
под све учесталијим навиљцима магле, на самој ивици сцене,
младић у море, у вечно загледан. 

Као да никог, сем њега и оног што је само пред њим,
чему се са видном сузом осмехује, као да нигде никог
на овом свету баш нигде никог нема.

То се у љубави сусрећу и тим се треном, у тихости,
у нежности неспутаној два бескрајапрожимају:
морско и небеско плаветнило.

И то је најлепше осећање у универзуму,
једнако у овом видном, као и у оном у бескрају,
за чедност самоће, и за сусрет у сузи, сасвим довољно,
у тишини, при изласку на крај пакла, осeћање у нежности         
остварено.

/Током и после представе „Ждралово перје“,
у дослуху са Мирославом Беловићем/



КАТАРЗА

... Јер,
чега се
свет у свом
примитивизму
дохвати и што се
из његових чељусти
извуче, са ожиљцима,                                           
наравно, то одмах бива
спремно да иде даље, чврсто,
самопоуздано. Без илузија које
одувек мрсе конце. Подједнако и
беспомоћном човеку, и свету око нас.

Пред тим
оком у тами,
настаје преображај
сав од стварања, сав од
дамара и од распрскавања
илузија, да би крај био катарза
чији плод је Човек сигурног хода.
Који поуздано зна у ком правцу да ходи.

Човек јасне мисли,
који зна кад, како и шта даље да чини
са свим оним светом, невидом и нечујем
дубоко од зла, у себи скривеног.                                             

/Током  и после представе „Виловњак са западних страна“,
у дослуху са Џоном Милингтоном Сингом/



ВЕЧНИ АПСУРД

Све време,
слика цивилизације:
Од првог убиства у сукобу
Каина и Авеља, који је, уствари,
прва испричана драма апсурда, све до
тренутка кад се ратом/катаклизмама доказује
и сав тај тако стварносни апсурд од живота у том
зверињаку који се зове Живот на планети Земљи,
доиста, сценом бескрајна Зоолошка прича.

Писац,
редитељ,
сценограф,
све сами главни
актери, а тек статисти,
сви  под шифром „Незнани“.

Вечни апсурд / Једина истина. 

       /Током и после представе „Зоолошка прича“,
        у дослуху са Едвардом Олбијем/



А ОДАСВУД ЗИМА
/Реч за тајни шапат/

Трагом светлости, ненадане,
поглед кроз прозорчић ћелије.

Светлосним стубом,
у косини, најпре цури,
па све видљивије,  између
осветљених честица прашине,
испарава смрад из кибли крај узглавља.

За њим и смрад од свег оног зла
што се, вековима тако, таложи  и
попут туткала, до нераскидивости
слепљује, све страница по страница
српске историје.

Ћелијом, а биће да је тако
и тамо где трагом светлости
цури, испарава смрад свих овде
што су и без суђења на смрт осуђени,
пре и после овог трена у коме настаје реч
за тајни шапат, свуд бива мајпре освежавајућа,
потом све муклија, све неизвеснија, леденом  језом
испуњена, све мучнија, све  мрачнија тишина.

Или је то настало још једно необјављено глувило?
Кроз прозорчић – зима!
Свуд
                                                одасвуд
                                                             – зима!


Током  и после предтаве „Ружење народа у два дела “ ,
у дослуху са Слободаном Селенићем.
Сомборска сцена. Сезона 1999/2000/



ПРОЧИТАЈ ВЕЋ ЈЕДНОМ ТОГ ШЕКСПИРА

Ћелијом - све гушћи мрак.
Преживели, актери и воајери,
излазе лагано, ћутке, без осмеха,
са сенкама на посивелом лицу, са
бразготинама. Дубоким разорима –
шифром, лицем разговетно исписана
мисао: - Како нас је гиљотина, ал' за длаку,
ипак, промашила?

Унезвереним погледом читљива и сва бојазан од епохе
која тек следи. Бојазан и оком и оног чије зло је такво да му
ни од њега самог нема лека.

Одгонетнутом шифром  - прећутна утеха:
                          - Јер човек је, па ваљда има и наде!

Из мртвог угла глас џелата:
- Прочитај већ једном тог Шекспира,
нашег савременика! Одавно и на твој језик
преведеног, у  кожном повезу и у рекордном тиражу
објављеног, давно распродатог!

Прочитај,
у свакој сезони,
прочитај бар једном,
ако ти већ наук свих буна,
наук свих крвавих престола,
ако ти сви изгони и сви досадашњи
„вечни  презенти“, чини се, још  ни издалека
нису довољни!

/Током и после представе “Ружење народа у два дела “,
у дослуху са Слободаном Селенићем, 1999/2000/


ПУТ У КОШМАР

При лаганом затамњењу сцене,
трен пред мук који претходи аплаузу,
из даљине крик, а гледалиштем стравични ехо
оног што, вероватно, наста при искакању путника,
без докумената, без идентитета, из воза који слепим
колосеком јури, јури у сусрет свом могућем наставку,
без машиновође, без кочничара-спаситеља, у њему је само
кондуктер, који је све време трајања путовања, у улози сваког,
па и у лику оног сценом невиђеног и нечујног, а све време у свему присутном - у улози писца, свевидећег Нострадамуса, јури бескрајем космичке тишине, насумице, као ковчег испуњен кошмаром.

/Током и после представе „Путовање за Нант“,
у дослуху са Еугеном Трећим  Кочишем.
Праизведба. Сомборска сцена. Сезона 1996-1997/



КЛУПКО ОД ДРАМСКИХ ЧВОРОВА

Актери велике гозбе,
лепе девојке и младићи
казују Шекспирове Сонете,
а све о љубави, уз понеки призор
из Богојављенске ноћи. И све толико чедно  
као да је то о чему при/казују само њихов живот.
Живот какав се на овој планети, сад и можда никад,
у таквој лепоти, после њих неће збити.

Као да им од тог трена,
од дрхтаја сваког делића тела,
од сваког тог трептаја у гласним                   
жилама зависи не само њихов, него
и свеколики опстанак саме планете у
свој тој космичкој тами, свуд око њих.

Све део по део, то заумно
клупко/глобус, игром сплетеном
од драмских чворова, иде из руке у руку,
са усне на усну, одмотава се тако бешумно
као да кидања при творењу Талијине тканице
никад, ни пре њиховог наступа, није ни било.

У сваком фрагменту по једна песма/сонет о љубави,
а мистериозним призором из Богојављенске ноћи - тим
постварењем кроз другог, пресеченим чвором бива одблесак
у комичном сплету изнова у жудњи препознатих.

Бришу се векови између трена од првог пољупца,
оног у Едену, и овог, при сплету тела, кад оком у тами
би суза.
Пољупцем знак за старт у трци која се зове - живот.


/Слушајући „Сонете“ и гледајући „Богојављенску ноћ“,
 у дослуху са Шекспиром, 2000-2001/




БЕКЕТ, ДОК  МУДРО ЋУТИ

Стиже! И опет - само што није!
Непрестано пристиже и намах,
занавек на/мах - ишчезава!

Не верујеш? Годо, реч је о теби!            
Стрпи се! Само се мало примири!
И без сувишних питања загледај се
у обрис свог лица, једног и јединог,
лица теби знаног, али не, само не оног
што је наспрам тебе у средишту преварног,                           
лошим ливењем, видном напуклином, или 
испарењима, маглом, ко каменчићем начетог,
скрамом, прашином од дугог пута прекривеног,
огледала у коме све бива друкчије од оног што јест’
чим му се неко самотан у зебњи приклања.

Стизањем у прави трен, до оног коме си толико потребан,
па те и на даљину мами сузом и грли осмехом, миран застани
и огледни се у самом средишту ока нечијег, кажу, најбоље је
ока оног невино детињег! У коме чим вирнеш – настајеш,
чим трепнеш – нестајеш.

Чим треном стижеш  - треном и одлазиш!
И тако - кад год хоћеш, и тако - све док можеш!
Али једино оком оним  које те и само без зебње,
с топлом капљом, радосницом у средишту, у жудњи ишчекује.
И на даљину те, у мноштву што пристиже – међу својима те без сумње разазнаје.
 Само у њему да се огледнеш!


И, можда,
          доиста,
              коначно
                    стижеш!



/27. априла 2013, при сећању на представу „Чекајући Годоа“,
виђену на сцени луткарског позоришта у Варшави давно, у јануару, кад би страшна зима, за владавине Војћеха Јарузелског, у дослуху са Семјуелом Бекетом/                  




Давид КЕЦМАН ДАКО
 
ПРИЗИВАЊЕ ЧУДА / Провид


ВИДИК КРОЗ И ЗА СВА ВРЕМЕНА

 /По Горану Петровићу/

Током двочасовне игре,
ни лагодног седења, нит' мирног
стајања у месту, а тек за гледање
само у једном правцу.

Кроз широм отворене прозоре,
за живота ктитора уграђене тако
да буду и широк и далек поглед на
четири видика: у време садашње, кроз
прозор што на близину погледује; истим
треном и поглед на минуле, као и на догађаје
будуће, те коначно спознаја збитија кад се оним
пресудним – погледом из Цркве Светог Спаса, кроз
четврти прозор, с којег се сагледава да би се видело све
како и јест, али не одмах, испод, него испред/на неколико
даљина.

Попришта збивања: у Цркви,
на торњу, изнад звона и, неочекивано,
фрагмент емисије „Са других меридијана“
тамо далеко, сателитски снимак, а све опет
само о нашем удесу, посредством видео-записа.

П(р)огледом кроз сваки прозор,
свуда друкчије слике-приче, које
тек вештим сажимањем у мозаик
бивају Једнина.

Све се слива у призор,
без Талијиног погледа/шапата
никад и не слућеног: Списима,
великим фотосима, истином, али
и слутњом могућег, иза свода четвртог
прозора, с призорима којима је осликано
време садашње, у Србији, али и у свету,
некад, сад и ко зна још кад, једна и једина
статична сцена у знаку је стравом залеђеног
трена: Потписивање Дејтонског договора;

где је на фотосу све сам ђаво до ђавола са
ликом/маском вође иноплеменика – опсадника,
што и са другог великог копна пристижу ли пристижу,
са свих страна надиру на нас мале, том игром у порту
Цркве Светог Спаса занавек збијене.

Гледалац, и сâм актер, излази из опседнутог храма,
у простор оне магичне белине између редова на страницама
уџбеника историје, са мучнином, вртоглавицом, као да је ходу невичан.

Излази у продужетак свог живота,
а све са зебњом од мисли упитне, са свих видиковаца,
погледом кроз сва четири прозора мисли бистро сагледиве:
- Шта нам се све од овог тегобније, шта страхотније и од оног
у прошлости и од овог у стварности још може догодити, а да нам то однекуд већ није знано? Да нам све то у ожиљке видне и невидне, у мучне ноћне море, (ни Сановником одгонетљиве), трнцима, језом, давнином недогледном, у несмирај, одавно већ, сливено није?

Излазим, 
и сâм поражен.

У колони,
све један за по један.

К'о сви други,
безречан, с погледом у земљу,
без журбе - излазим.

Све време праћен
ехом давног крика.

Оним што наста
при погледу кроз четврти прозор,
виделом  кроз и за сва времена.

И збиља видим:
Преда мном 
Све како јест,
али не одмах,
испод,
него испред,
на неколико даљина.


/Током и дуго после представе
„Опсада Цркве Светог Спаса“,
у дослуху са Гораном Петровићем/



КАД СВЕТЛОСТ ИЗ ОКА ИЗБЕГНЕ


Трен након подизања застора, који
у тишини, без журбе, вертикалом нестаје,
ишчезава, пред очима из таме: велики крст,
у дијагонали, ка узвишењу, ка Голготи на ужичкој
Житној пијаци, усред позорнице - три омче. Без дашка
ветра, скамењене.

Занемели људи, у вешала, у трен што је од вечности,
 пред сликом што у таквој безбожничкој жестини само
од звери стиже, те за сваким ко јој се приклони оставља
крвав траг, у немост(и) загледани.

Од Житног трга, од Голготе,
па у свим правцима, молитвени пој.

Молитва за све који су ту, видни и невидни,
под вешалима, или са вешала управо скинути,
па кришом, на брзину упокојени.

Сунце је тамо негде,  иза сваког видика, скривено
брзим олујним облацима који ка вешалима немило
стижу и одмах одлазе не хајући за погледе у којима се
туга, трен за треном, пристижући одасвуд, бесузним оком
све више, настањује.

У тами записујем:

- Где је и у чему је спасење?
У лепој, мудрој речи? У примицању,
путовањем у сваком, а тек у таквом времену
по свему несигурном, бар мрвицама сазнања што је
од оног вечног нам наука сабрано у књигама од многих
Голгота, у античким, Шекспировим, у Шилеровим „Разбојницима“,
у  ововременим драмама које до свих житних тргова, стижу ли стижу,
све у навиљцима?

Ипак, на крсту
и свуд до њега –
крвава позорница.

На њој – мала дружина
са четворо глумаца који путујући,
као и прозрачни облаци изнад вешала,
у својој глави носе и људима, све за хлебом
насушним  ходећи, наизуст, у изобиљу нуде део
по део пртљага од небројених драма/крвавих сцена,
са свих меридијана, из свих епоха, из целог света,
све до Голготе на ужичком Житном тргу.

Стижу и као првотно што би, тако и сад: Крвавом ареном
изнова бива велико распеће. И треном од временског укрштаја,
оног давно минулог и овог што злом пред њиховим  оком Житним
тргом тек  настаје – бива поприште одмазде, свега у злу могућег чему се не зна ни прави почетак, (Откуд? Зашто? Докле?), чему се, (Има ли га?  Да л' ће скоро..?) никад не зна ни крај.
 
Само Талијина прича о позоришту? 
Потрага за смислом уметности у време
када се крвавим садржајем за неку нову драму,
самим собом пише: Живот под сенком  вешала?

Или је то „само“ још једна потврда
незгасле наде да ће лепота/доброта да спасе свет?

Биће да је то у сваком, а тек у злу времeну,
са Талијиног трона још један подстицај вери
да је увек потребан онај спасоносни мач, макар
и дрвени, али - мач шекспировски. Којим се стиже
до светлости увек постојане, ма како да је треном помрачења,
тамо негде, иза видикове линије, крицима, дугим, или кратким
сенкама, брзим олујним облацима над Голготом светлост скривена.

Сценом Неман што је од сваке звери гора.
Нечовек под именом Дробац, који из зебње, из страха,
ал' оног големог и свим у себи од самог почетка злу служећи,
те је без свега, па и без себе самог, једног и јединог наспрам целог света, на ужичком Житном тргу, на Голготи, усред стратишта са три омче, безверан, у себи пустошан остао.

Неман-страва чија је туга толика да му је из средишта ока избегла
светлосна зрака, та спона између човека и оног трена исконског,
у каквом и сâм живот наста.

Дозваће га,
просветлиће,
не задуго, само додир,
у нежности глас/жуборак
и видова мелем-травка што
му дланом девојачким из невида
светлост враћа.

На трен само,
јер за такве са чијег лица,                  
са чијих руку, траг за њима
ни (по)кајањем, бистра вода крв не испра,
пут повратка међу људе, никад више, оком – нигде!
 
/Током и после представе „Путујуће позориште Топаловић“,  
у дослуху са Љубомиром Симовићем. Сцена у Рачи/


ДАНАС ЋЕ СУТРА БИТИ ЈУЧЕ


Одисејом кроз
свемирни бескрај,
тамо на крају свих крајности,
где је и само дно најгушће таме,
могуће је налажење остатака ко зна кад
и ко како, да л' занавек, ишчезлих …

Често коришћена сценака слика:
Под сунчевим зрацима, нови циклус
буђења дубоко уснулог чопора човеколиких
мајмуна.

Час
кад у чопору
свако од сваког 
преза. И кад лагано
бива садејство у погледу
на ко зна од кога дометнуту,
поголему оглодану коску раздора,
која бива стожером свих потоњих (з)бивања,
без обзира на ниво развоја цивилизације, на време
које, можда, још увек и тече, али изнова се све(т) око
коске врти. Коска и даље покреће свет.

Следи (изнова) успињање на обе ноге
и све уједначенији плес/отимачина око
големе кости у средишту махнитог круга;
следи откриће, јуриш, па заузимање фотеље
у обличју трона на коју, ко и некад што би, седа        
највештији, занавекни меш(е)тар, јунак свих, па и
нашег доба. И опет, све уз хармонику која одјекује
свемиром, започиње прича о стаду које непрестано
блеји и бива поново увек спремно за шишање
у сваком, а тек у прелазном периоду. Све под геслом:
Јер, данас ће сутра бити јуче!

Друкчије и не бива при ходу лавиринтом  
који је сав у знаку вртложне кружнице.

Крајем игре,
             као што и бива
                      на крају свих крајева,
                                              изнова чопор
      трен пред починак.

Изнова
 бунилом
    крици,
                                  блејање,
                         јауци …

Утихнућем сунчевих зрака,
             падом до самог дна непрозира,
                                                гашењем светлости
                                                                      следи упитност:
                                                      
            Historia magistra vitae est?

 
/Током и после представе  „Развојни пут Боре Шнајдера“,
 у дослуху са Александром Поповићем. Сцена у Ковину/






ПОД МАСКОМ ОД ЈЕДНОЛИЧНОГ БЕЛИЛА


Групни портрет ожалошћених:
Лицем према отвореном гробу,  
добро синхронизован, вероватно
дуго практикован обред испраћаја
ненадокнадивог губитка; солистички,
па хорски/групни лелек нарицаљки,  
уверљиви знаци бола, на правом месту
и у право време примерна гестикулацијa.

Избрушени и у целину сливени фрагменати
из многих жанрова, траје та заумна игра током које се,
све слој по слој, разобличава подлост, лицемерје, грамзивост,
ниске страсти, сладострасни доживљај у поседовању туђег добра.

Јер, све што те, иначе,  потпуно  различите типове
у тиму који се зове Ожалошћена породица чини толико блиским,
јесте свима својствена нужност да се на овакав начин избаве из вртлога
властитог зла: сродни у немоћи да друкчије, без отетог, туђом муком стеченог, бар на трен, да буду срећни, задовољни и собом, и светом у коме се свако од њих сналази како зна и чиме све може.

Иако сви под маском од једноличног белила,
ипак, сви актери бивају лако разазнати. Сем двоје
младих, који су, непрестано мимо, или наспрам лешинарског
црног за игру Post mortem ванредно добро увежбаног јата, те су
и без вампирске маске, сценом страхотних, свим мастима премазаних,
лицем својим са значењем створења од онога света.

Време прошло (са истоветном маском)?
Ил' време будуће (без маске)?

Лаж до последњег даха?
Или затварање само једног
у низу концентричних кругова
који настају бацањем белог камичка  
на површ, свеједно да ли воде велике, која
непрестано тече, или мртваје, све са воњем лешине
на коју се, после обазривог лета/хода, устремљује
црно јато добро организованих „хигијеничара“?   

Сценом  - Тројство.

Сасвим довољно
да се схвати шта је то
истински Пакао.                          
 

/Током и после представе „Ожалошћена породица“,
у дослуху са Браниславом Нушићем, Камерна сцена
„Мирослав Антић“, Сента, 2014/


ИГРА ЗА ЖИВОТ

Све у садејству с оним другим
чијом игром је и сâм условљен:
свемоћни краљ, који себе види као                  
бога над боговима и зове се Сунце,
и писац, у Талијином свету такође
моћан, али тако да тиме никог не повређује,
јер се не потчињава властитој сујети. Влада њоме,
а најуспешније - кад му је најтеже.

И сам је (Молијер), као и краљ,
истом женом опседнут, али, тако
да свим у себи доказује: љубав је
безусловно давање, блáго немерљиво,  
без обавезе узвраћања.                              

Расплиће се,
све нит по нит, 
мрежа великог паука,
дворске луде, који у овом тројству
самог себе види као мештра над мештрима,
па и изнад самог Краља Сунца, који оно најгоре
у владавини остварује непрестано и чинећи све
по кловновским сугестијама.

Божанска круна подесна за сваку,
па и за главу Луде. У његовој власти
и Сунце и Молијер, краљев писац-миљеник,
Краљ позоришта, тог, али и потоњих времена.

На Лујев захтев,
а све по науму паука,
у неком спремишту, у
тајном кутку слободе једнако  
и за краља, и за његове „пријатеље”,
слободе могуће само у време пијанчења,
које их од свега ослобађа и чини да су у игри
исти, само људи и ништа више, бива Игра за живот.

Услов је да Комедијант и Луда преживе
властиту драму, коју у тајности, дуго већ,
сa успехом  изводе, где је краљ извргнут руглу,
јесте да се сада и Богу допадне колико и његовим
непријатељима.

Ход по жици
испод које нема
заштитне мреже:

Молијер бива краљ Сунце,
а Луда је Молијер разапет између
остварења Лујеве пожуде за лепом глумицом
и пишчевог поштења, искреног осећања према
истој девојци која би и сама, к'о никад ни с' ким раније,
да се оствари с неким ко је, попут ње, у љубави тако безостатан.

Дуга и тешка Ноћ богова.

Игра која живот значи.
Једнако и за џелата као и за његову жртву.
Само што је жртва-писац, у свом гневу, не у борби
за себе, колико за оно у шта и сам дубоко верује, чему је
главом  и срцем, без остатка, приклоњен.

Епилог
                              у знаку
                                        тоталног
                                                 замрачења.


/Током и после представе „Ноћ богова“, у дослуху са Миром Гавраном.
Сцена у Пријепољу, 2014/


РУСКА ДУША

Увек на ивици праска.
Трен уочи стравичног лома
након којег, за оног чија је душа
поприште великог удеса, спасења
више нема, како на земљи, тако ни на небу.

Мрачна крчма
у којој Крчмар и његов
у злу вечни саучесник, Човек
са малом хармоником, као пауци,
вребају све придошлице, невременом  
дотеране/збијене у један од кругова пакла,
овде, украј главног друма, пута за све неизбежног,
који води једнако и до среће, али и до велике несреће.

За Крчмара и за Човека са малом хармоником
доиста небитно ко су и одакле су. Куда су намерили.
Да ли су то дуго очекивани, или само путници-намерници,
животом обеснажени, који ништа не могу, или ништа и неће
да знају, што им се види у мимици, у гесту, кад су немоћни   
да савладају страх, бес, очај, безнађе, кад занеме при немогућности
да именују оно што им се као у буновном сну, али сад на пакленој јави
и на безизлазном месту, и без маске показује, у позном трену, кад у њима више нема оног живота који може да рачуна на будућност.    

На Главном друму,
сви под истим кровом
и под истим небом, које се,
и само, трен уочи  стравичног
громом лома, у несносном болу,
или у несавладивом бесу тако одрешило,
па као да ће изнова Потоп.

Заглибљени у живо блато, спутани оковима
које су, после земаљских невоља, ипак, прихватили
да носе, и пред собом су велика тајна све док се не догоди
трен у коме свима пада маска  и указује се човек и његово право лице.

Тачка им додира у при/мисли руком Чехова на маргини написана:

- Рус воли да живи са успоменама, али не воли да живи!


/Током и после представе „Крчма на главном друму“,
у дослуху са Антоном Павлововичем Чеховом.
Стара Пазова, 2011/


КОЈИ ПРИЗИВАЈУ ЧУДО

Живе и,
попут Сизифа,  
непрестано прте,
гурају, за њим, у свим
правцима, васцели живот ходе
у нечем неизбежном неостварени
људи који стижу у кафаницу „Шарган“,
ма где да је, ма ко да су.

Негде -
на периферији Београда,
Негде -
далеко од ока, далеко од срца,
тамо Негде –
на крај света.

И сви су без иоле чврстог доказа
о вредности властитог постојања
у оном што се зове моје време, или
мој живот, било ко да јесам-нисам,
ма где да ме има-нема.

Листом све сами паћеници, страшљивци,
идеалисти, кукавице, политиканти, варалице,
људи који немају снаге, воље, или моћи да крену
путем којим се једино и стиже до остварења наглас
и сваком у лице изговорених, али само својих жеља.


Који призивају чудо да их избави
од оног у себи што и сами добро знају,
али неће да схвате доиста да јесу, уплашени,
понајвише, од бола несносног, који је последица тога
какви су и на шта сами олако пристају, очито и не знајући
да је почетак избављења од сваког зла и од сваког злочинитеља,
у њему самом, а не у Избавитељу. У оном сценом видно поствареног,
у лику Просјака, божијег човека са седам џепова, у одори Сакупљача туђих рана.

Под истим кровом место спасења
за сваког живог створа: бивше робијаше,
сањаре, политичаре, курве, лажљивце, убоге,
као и за убице, лопове, превртаче, обманитеље,
па и за мишеве и мраве ... За све који су створења
од неостварених жеља ... Или су од оних који и после живота
пате, јер су им се жеље ноапако оствариле, те као да се и то чудом 
збило: пропаде им пут под ногама.

Мелем у Истини  до које, коначно,  сви долазе
управо на овом месту, у предворју пакла, трен пред
изгон из живота? Или, трен пред огледалом, када се, само
сад од рана коначно избављени, као и сâм Сакупљач туђих рана,
суочавају са лицем својим, пред разрешењем смисла свега оног што им се дешава и што сами чине?

Огледалом - загонетка.
Јер, сви се нечим од неког у себи крију.
Живот им је тек привид попут живота оних
чудом од зла спашених, који након пола века устају
из гробова и траже пут до одговора, до истине о себи,
све сами губитници. Јер, без чудом ишчезлих рана, како
пред временом иза свог живота да докажу своју невиност
у односу на мртве који непрестано пребројавају живе, без намере
да их ослободе кривице.

Исцељени, прозивају све који
по крвавом трагу ходе и моле да,
што је могуће пре,буду пробуђени,
јер више не могу тако страшно да сањају.

Који не знају шта ће са временом 
што им иза живота преоста, нити
шта би са ранама које више и не боле.
 
Без истине –
свуда пустош!

Ко у њу верује,
тај и од самог себе
бива на време избављен.

Све са сећањем на бол
         који непрестано опомиње
                            да си, сваком злу уинат,
                                                       још увек жив!

И да си у прилици другом да пружиш
              бар сламку спаса од могућег потонућа
                                        у понор, ал' онај безизлазни,   
                                                         онај што је тамо, Негде.    
                                                                                   На дну себе                
                                                                                               недостижног. 
 
/Током и после представе „Чудо у Шаргану“,
у дослуху са Љубомиром Симовићем.
Сцена у Ковину, 2013/

С ДРУГЕ СТРАНЕ ОГЛЕДАЛА

Реч и њене последице,
одраз могућег: призори 
с друге стране огледала.
Тамо негде, иза видног.

Три искидане животне путање
које се у једном трену пресецају.
И управо тај пресек бива пресудним        
треном разобличења оног најзагонетнијег,
не само у речи, него и у оном што их је довело
до блиског сусрета, до неопходности да свако, ал' 
сад само за себе, учини једино оно што би могло да га
избави од њега самог, или, кад за нешто друго више нема
ни снаге, ни памети, да потоне.

И нема тог трена са одразом
у речи, у покрету, јецајем, дрхтајем
у полумраку, у време кад три искидане
путање и нису под светлошћу рефлектора,
нема тог трена свима спасоносног, у коме је,
пре краја игре, макар и мала прилика за излазак
из тешко остварљивог а стварносно мучног лика. 

Падом застора, тамом с друге стране огледала,
одјек речи: „Речи као и особе. Имају своје лице и тело“.
 

/Током и после представе „Лепе очи, ружне слике“,
у дослуху са Мариом Варгасом Љосом. Сцена у Сенти/

ЛОВ У МУТНОМ ПЛИЋАКУ

Сценом велика рибарска мрежа, у вертикали,
између увек тврде земље и оног што је негде на небесима.
Што је увек поуздани знак препознавања оних у занавекном
лову, свеједно да ли на рибе, или на људске душе.

Мања мрежа,
она на орманчићу,
тамо где почива радио-пријемник,
одакле, увек на истим таласима стижу
поучне речи из емисије о шаранима који се
увек мресте у муљу и тамо таворе, непрестано
дрхтуљи.

Да л' од речи, или од промаје  
што са Голог отока до оног који мисли
и мисли своје сâм казује, још увек буром            
стижу?

Мрешћење –
апсурд наш насушни,
увек могуће у муљу, обавезно
у плићаку, у простору где се,
неминовно, догађа брзи заборав.
И где је и кад свако сâм себи најбитнији.         
У време увек због неког и нечег толико несигурно,
кад је ћутање злато. И у простору и у времену где и кад
при сретању двојице без душе, један увек без главе остаје.

Капиталци и ситне рибе-пљуцкавице,
непрестано у плићаку, пливају, бацају икру,
увек у муљу, дуго, дуго таворе ли таворе.

Сценом  - људи и нељуди.
Сви са голооточким каменом о врату
пре, у време, али и задуго после мрешћења,
дуго после сезонског, планског изловљавања.

И, чини се, не може друкчије.
Роб у души и у мисли, роб на Голаћу.

Биће да је и сад тако, кад се само привиђа
да га никад више неће бити. А све друго
– увек исто.

Голим отоком
            шум таласа
                     и галеба крик:
                                - Тужан цветак
                                               лежи у сумраку ...       


/Током и после представе „Мрешћење шарана“,
у дослуху са Александром Поповићем/


ПУТНИЦИ БЕЗ ПРТЉАГА
/Живи часовник под плаветном шатром/


На позорници – путници без пртљага.
Све сами губитници каквим их је планета               
пренасељена.

Сем двоје у оркестру,
 који ни скривањем/ћутњом
ништа више и немају једно другом
да шапну или да пред свима и на сав глас,  
сви су под маском којом би, док траје наступ
за голи опстанак, да се открију какви доиста и јесу,
чији поглед није усредсређен на диригентску палицу.

Добро уиграна дружина, иако мимо сцене
нико ником и ни у чему сродан није. И сви би
да буду само оно што показују костимом прилагођеним
за улогу која им је, у недостатку других могућности за шири,
тиме и бољи избор, при наврат-нанос подели, нужно додељена.

А  простором без рефлектора?
Намах су изван лика и при мисли
да их тада такве нико нити види, нити
чује, првом до себе, кришом/искрено казују
какви су у својој муци, тамо, између четири зида,
наспрам кроз живот неизбежног, а дуговечног колико
и сан о могућем трену среће, која је увек испред, увек на
милиметар испред врхова прстију.

Двоје у овој гомили,
Она на десној, а Он увек
на левој страни подијума,
само то двоје између  којих је
највећи размак, како би се управо
тиме, том празнином за недодир, празнином
коју током концерта,  понекд испуне крици и вапаји,
у потпуности обелоданио сав апсурд од путовања истим колосеком,
а свако својим разлогом ка само свом циљу и само својом дозвољеном брзином, то двоје, све време, једини без маске. И пред очима из таме показује се управо оно што се друкчије и не достиже: Људско лице – маска најсавршенија.

Он, (виђен очима из таме), на левој страни
велика је, а Она, увек на десној, мала је казаљка.

Велика - бржа, површнија, уплашенија од живота, сабира
и показује само минуте и само у предаху за уграбљене радости.

Мала, спорија, стрпљивија,
отпорнија, мудрија и тиша, лагано
збира не минуте, него сате, а у жудњи би,
заједно са великом  –  дуге дане и небројене године
од свих у тајности, у радости сабраних тренутака блаженства,
у паузама између преседања, од искакања из једног на други колосек,
занавек би од стрепње да се ослободи.

Казаљкама, треном оним у којем их у једном смеру више
не помера светлост из средишта живог часовника, оно време
пре и после испуњења жеље за поседовањем, скидањем одеће,
након магновења, треном без маске обома окована рука.   

И следи дуго одлагани,
међу њима неизбежан лом.
Потом свако у свом правцу, изван круга.
Велика казаљка бежи у само своју крлетку,
коју готово никад, ни у мисли, не напушта без
наума да јој се с путовања никад више не врати,
иако су јој враташца увек, једнако за бег и за повратак,
увек широм отворена.

После кратког споја, Мала, у средишту
сада већ потпуно осветљене позорнице, најпре
баца оков око паса, потом, у бесу, нагло скида одежду
припремљену само за живот под рефлекторима, и у другој,
која је све време била испод пређашње, оне краљевске, припијене
уз кожу, затегнута, пуца од неподношљиве неостварености, лаганим ходом, пркосно осмехнута, одлази изван сцене. У мрак! Без освртања. Без повратка!

Само трен после самоубилачког пуцња, тамо негде,
чини се сувише близу, у мрклини, завеса, ипак, не пада.

Све један за другим, путници без пртљага скидају маске и перике.
Пред великим огледалом, свако, сем велике и мале казаљке на немом часовнику, лицем својим, коначно бива неко други, себи однекуд знан.
 
Између подијума и очију из таме – нема граничника.

Подразумева се да ово путовање нема краја.

Путници/чланови оркестра,
који својом, или туђом вољом,
после логичке паузе и сиђу са сцене,
бивају одмах замењени, свеједно да ли
оним који скривени иза сцене једва чекају
да се догоди пуцањ/лом, или га уопште и не чују
при загледаности у само своје привремено лице. Јер,
битно је само то да се, непрестано под маскама, без престанака,
с туђим лицем, само игра, путује, игра, путује... Све са певањем
и пуцањем.

Под будним оком Оног
без чије воље ништа и не бива,
игра се и без свих пуцњем ишчезлих.
Ансамбл увек у пуном саставу. Као да је
Књигом снимања овакав прекид пуцњем био
усудно предодређен. Једина извесност, реч ли је
о часовнику, са или без казаљки, реч ли је о времену,
било оно чујно или нечујно, право, или искривљено време,
јесте: Теmpus fugit!*

Бежи,
истиче понором,
време, или уз шум
пешчаног праха. Све
док живи часовник  под
плаветном шатром – пулсира,
пулсира, пулсира, пулсира ... 

9. април 2011.
У Сомбору                              

/Током и после представе „Женски оркестар“,
у дослуху са Жан Анујем/

* Лат: Tempus fugit  – Време бежи, истиче.


СВЕТЛОСТ, МОЖДА ЈЕДИНА

- Нема више!
- Добро је! Значи – биће!

- Биће?
- Да! Само што није! Веруј и биће!

- Празно и споља и изнутра, а још се ведриш?
- Јер се надам!
 
- Увек тако, а видиш Ништа?
- Нема „Ништа“ кад си увек ту!

- Од тога се не живи!
- Али, за то се живи!

- Можда, само, како и докле тако?
- Пуније! И увек испочетка!

- Пробуди се! Изађи из свог сна!

- Ако је и сан, не гаси ми светлост!
 Буђењем, можда,  светлост једину!

14. јун 2011.
У Сомбору


ЗЛАТНИ ПРЕСЕК
/Пре и после Препознатог/


- Ко до сада није веровао у постојаност Пакла, сада се и сâм може уверити како је у њему!
- Можда, само, кажу они који у то верују и надају му се, да у оном   правом Паклу и није тако страшно како нас њиме застрашују. Да је у њему често  и забавно!
- Хвала и на оваквој и на онаквој, пакленој забави! Ни сад ми није досадно и једва чекам да се све још гушће смрачи!
-  Шта би тада?
-  Да изађем!
-  Куд би, ако није тајна?
- Није, јер свако то или зна, али се не усуђује да искаже, или то  непрестано осећа, али страхом обеснажен ништа не чини како би бистрије видео све што пре уласка није толико знао, нити јавом растамљен до краја разазнао. Ипак, без оклевања бих из ове паклене кружнице.
- А куда?
- Негде!
- Где је то Негде?
- Код мене је Ту, а код тебе - Тамо!
- Вара ли ме поглед растућом невиделицом, или ми се само привиђа да време не показујеш, нити гледаш у одређеном правцу? Ипак, као да си дуже него било где другде челом према небу најчешће окренут, а очи ти при том увек бивају затворене. И то је неки знак?
- Средиштем чела, у таквој Истини и на путу из себе ка Негде, које је за мене Ту, а за тебе Тамо, треном Откровења, дакле, могуће је да изненада заискри и блесне тачка Златног пресека. Неприпремљеном на Светлост, тим треном следује слепило.
- Пакао, дакле! А где је тај Златни пресек?
- Тамо где је у кружници, или у њеном одблеску, тачка у којој се преламају дијагонале невером свих затамњених страна видног и невидног света. Небу окренут, и затворених очију боље видим то што изван мене јесте, а чега и мимо мене увек  има.
- Шта је то што се оком испод склопљених капака боље види?
- Оно Нешто без којег је залудно свако Игде и сувишно свако Ишта, од свега је ближе, ако то што тражиш и ка чему идеш претходно жељом, ил' стрепњом несноснoм, у пуноћи осећаш. И од свега је даље ако се једино по мрклини затворених очију и испруженим рукама крећеш у страху од оног пред тобом увек могућег! - Ближе или даље, свеједно ми је кад не знам где је то што осећам и одакле да кренем како бих спокојан из свог пакла изашао!
- Овде је, у сваком. Од Искона па Занавек, чим га погледом од прејаке светлости капком заштићеног ока, изнутра откријеш!
- Како га препознати?
- По властитом осмеху! Или тек осмејку, свим оним што изнутра не  пече. Од чега ни други пред тобом, они у мрклину поринути, пред ненаданом светлошћу не морају студ да осете! И Ћутњом. У Осами!  Пре и после Препознатог!

14. јун 2011.
У Сомбору
                                            /Из књиге у рукопису „ТАЛИЈИН ШАПАТ“/

Издања

Провид кроз сва времена, Задужбина Јакова Игњатовића, Српска народносна самоуправа у Ержебетварошу, Будимпешта, 2019. године (савремена српска проза на тлу Мађарске)

Ново