Преводи

Одјеци

ПОЕЗИЈА

ПСАЛАМ  ГОСПОДУ
        
На њиви посној вјечно се надам,
теглећи браздом камено рало.
Повијен плужим и  сломљен падам,
живот ми граби и ово мало!

Вјетрови ломе, односе кише,
све што ми рука на жуљу створи.
На челу мука у зноју њише,
ситан пред Богом молитву творим!

Господе, погледај својим оком,
у свевид зјене грешна ме стави!
Над јамом мрачном и предубоком

дигни ме вјером-знаком се јави,
да спознам трпњу због које страдам,
услиши, Господе, да собом владам!

 
ПРЕЧИСТОЈ ВЛАДИЧИЦИ

Не ископњех вјером, Христомајко драга,
мада ме кроз живот дажд студени бије!
Из кор'јена душе ниче нова снага,
а срце топлином неизмјерном грије!

Не плаше ме сјене огољелих грана,
а ни хладан покров од промрзлог иња!
Шта су моје боли, шта су моје ране...
наспрам Свете крви Твог распетог Сина?!

У Наосу вјечном Божанскога храма
молитвама тихим урезујем фреске,
и налазим  живот међу иконама-

осв'јетљен пламичком са св'јеће небеске.
Повијених леђа пењем уз литице,
свих гр'јехова мојих, Света Владичице!

ЧТЕЦ У БОГОРОДИЦИ ЉЕВИШКИ

Остајем чтец и пономар,
мада в'jекове избројих.
Сапатник, челник и звонар
испод пет купола твојих.

Краљева шака и мишка,
Богородице Љевишка.

Стољећа вадим из бунара,
љеска се молитва чиста.
Моли се Света Варвара
крај фреске призренског Христа.

У припрати страже птићи
Милутин и Немањићи.

Стигли себри и властела,
каче цркву на вериге.
Узн'јели је из пепела:
ред опеке, па ред сиге.

Живописе реликвије
Михаило и Евтихије.

Из кошаре Свете Мајке
храним душу кроз стољећа.
Не плаше ме злости-хајке!
Сјаји жижак, пламса св'јећа.

На крстове и псалтире
поново се себри мире!

Запотежем коноп звона-
на саборност мами јека.
Из житија Светог трона.
слутим муку шта ме чека

док раскивам вјером жице
Љевишка Богородице!



НИСАМ ТЕ СРЕО ЗА ЖИВОТА, СВЕЧЕ!

/Патријарху Павлу/

Нисам Те срео за живота, Свече,
у гротлу врелом овоземног стида.
„Будимо људи!“, памтим како рече,
пртећи муку, притјеран до зида,
а опет чио, небу диз'о очи,
док Ти милошћу душа мироточи.

Нисам те срео за живота, Свече!
У сржи зјена, слутим Твоје стопе,
ципеле  старе са којим претече
Небеском царству-јеванђељски попе,
да нам одозго гласнеш са висине,
„Праштајте браћо, не знају шта чине!“

Нисам Те срео за живота, Свече,
у оно доба пепела и крви.
Све нас је трло зло, и од зла прече,
док су се земљом разбожили црви.
А, Ти си знао, и Господа чек'о,
причао тихо и чуо далеко!

 

ОДЛАЗАК ОЦА

Под обрвом куће наше
стара шарка циком шкрину.
Отац оде да зајаше
б'јелог коња над урвину.

Изненада, усред таме,
мајка оста на сред њиве.
Под темеље меће раме
да се стрехе не накриве.

У зрневље жито жање,
кућеница, као ласта.
Тражи свјетлост, а кроз грање,
диже к небу чет'ри храста.

Дажд небески земљу стере,
у трну се гуја боји.
Само мајка пуна вјере
као црква, мирно стоји.

Понекада са висине,
уљепша нам отац снове.
Благословом, из ведрине,
заспе мајку и храстове.



ПОСЉЕДЊА НОЋ У ТЕРЕЗИНУ
             /Гаврилу Принципу/

„Наше ће сјенке ходати по Бечу,
лутати по двору, плашити господу!“

Ноћ црнило изнад града
умотава у тишину.
По ћелији шапат пада
завјет задњи Терезину.

Чело влажно, ватром гори,
гасне жижак мутном водом-
са душом се Принцип бори,
раб самртни, пред Господом.

Усне дрхте ријеч творе-
зида тихо клесанице:
„Починућу прије зоре
под небеске таванице!

Сваки сат ми рана жива,
трпим смјерно моју муку!
Храна бивам пацовима,
безрамену тражим руку!

У кости ми костобоље,
студен покров у зиндану.
Поскок, силом, јагње коље-
враћа жртву Видовдану.

Гасну зв'језде, ноћ без сјаја.
Отац Петар жање српом,
а мајка ми из Обљаја
нуди пројом и скорупом!

Тиха вода бријег рони,
гавран гаче на литици!
Небом језде б'јели коњи....
одводе ме коњаници!“

Свети Ђорђе јутро злати,
над уснулим сјенке скида.
Принципово слово чати
урезано посред зида.


НА МАЛОМ ЗЕЈТИНЛИКУ

Ако те Господ упути друмом
да кренеш горјем и густом шумом:

у доба љета кад тама гине,
соко ће летом кратит' даљине.

Ако то буде у зимске дане
када од студи пуцају гране

и кад се буду котили звуци-
клаће те вијом планински вуци.

Не штрецни страхом, не клекни смрти,
Новак ти ц'јелцем једностоп прти,

нуди ти вино и хајдучију.
Стиг'о си, сине, на Романију!
                       ***
У пољу мртвих устока снажи,
хиљаду српских гробова стражи.

Витешки, стигли из задњег боја,
мрзну се сложно, све, браћа твоја.

Светост  им зари, са сваког лика,
кроз припрату Малог Зејтинлика.

Пулсира вјечност, ране се суше,
Светворцу-горе, пењу се душе.

Литија дуга-мирно се креће,
на гробљу воском сузе свијеће.

Жари се тамјан, руке се грију,
мртви се дижу у литургију!


                     ***

Пред малим храмом Пресвете Петке
дочекај житом и вином претке.

Нек' свако зрно чесницу твори-
Христовом крвљу душу одмори,

а онда клекни на плоче голе,
цјеливај Свеце и Апостоле

и дигни псалме травки и листу
да не доживиш судбину исту.


Пољуби мрава, помилуј црва,
нека те Господ грешнога чува!

Закрсти темеље са три прста
завјетом роду, да живи Српска!

 
У РАДОСТ ЖИВОТА ЗОВУ НАС ПТИЦЕ

Јутро се рађа-бисерје ниже,
у нашој соби крепкост се јати.
Из зјена Твојих сунце се диже,
у моје очи свјетлосјем злати.

Ти мирно лежиш у дашку дана,
осмјехом топлим милујеш звуке:
податна,  њежна, неиспавана
у извор среће урањаш руке,

и све мирише, на млијеч коже.
Постељом криле од лила снови,
усне се сладе, пољупци множе.
Под стрехом гучу голубови-

у радост живота зову нас птице,
у шапат тихи и несанице!


ЊЕЖНО ЋУ ТИ ПЈЕСМОМ ЗАКИТИТИ КОСУ

Ако се сретнемо некада у пјесми
орјеченој судбом,  у топлини рима,
и будемо  тихи и живота свјесни,
препознаћеш сунце у мојим очима.

Угледаћеш себе у раскошној свили,
у памуку меком сочне мјесечине,
и све стрепње наше што смо скупа снили
огрнуте дахом тихо из даљине.

И тада ћеш видјет у зјенама мојим-
спознат' да си зрака тог сунца што сија.
Стигао нигдином, док пред тобом стојим,

и да нисам душе пуста илузија.
Умотан у просјев и јутарњу росу
њежно ћу ти пјесмом закитити косу!


БОР НА ЛИТИЦИ

Над стрмим кањоном врх литице твоје
у раздање јутра док се магла груша,
ти, стојиш, боре, и шириш гране своје,
слушајући гргољ р'јеке док пјенуша.

У бистрини својој, испод тебе тече,
скупљајући сјенке облака што броде,
разносећи мирис у пурпурно вече
са иглица танких површином воде.

А када ти гране простором забрује,
из жилишта снага сукне у једрине,
дочекајућ' зиме и планинске струје,
ти се 'рвеш вјешто изнад те дубине.

Годинама тако, снагом моћног џина
стражиш над кањоном гдје се муња тули,
стасао и стамен, краљ мрких планина,
којег сури ор'о својим летом грли.


 

ОДЛОМАК РОМАНА

„ЈАУК ГРОБНЕ ТИШИНЕ“

XIV

Злопаћење је било свакодневица на овој тврдој, планинској земљи која је јечала болом од урезаних ратних рана. Из тих непреболних, бразготина цурила је сукрвица јаука и навирала замућена пјена претешке туге. Жалост се увукла у сваку кућу, под кров, пала на огњиште, налегла попут јесењих маглуштина на поља, брда и пропланке села Жеравице.

Године страдања су биле године ужаса, и оних непролазних осјећања када се не може описати, изрећи и дочарати сама несрећа доживљеног. Црнина која је била симбол смртности и послије смртног времена загосподарила је попут тешке куге која је навалила и наваљује незаустављиво, урастајући дубоко коријењем у неспремну судбину безгрешних душа. Неки су гледали у мјесец, у његову црвену ауру док је излазио иза планине и тумачили судбину своју, али и судбине својих најмилијих.

Знамења, предсказања, тумачења звијезда, ослушкивања непознатих звукова, дрхтећи пред ноћним сјенкама и утварама није било непознато мјештанима који су били дубока бразда и плодна њива мистичности.

Често би у тамним ноћима ослушкивали звуке, гласове, наслућивали јауке рањених и јеку артиљеријских оруђа из протеклог рата. Сусретали би се са сјенкама страдалих, погинулих и умрлих.

Нестор Тодоровић није осјећао ни страх ни стрепњу, није се плашио гласова, ни јаука, није се плашио оних који су погинули, а за које се причало да их сусрећу задоцњели путници у пољима, на путевима, на раскршћима и превојима.

Излазио би ноћу испред своје куће када се његова чељад смире сном, на руб Жеравичког брда и сједао на ивицу крша и дуго, дуго ослушкивао кроз ноћ. Очима је листао непознато. Мисли су му досезале иза планина, иза бескрајних врлети, дугачких пољана и широких ријека. Бискао је сваки кутак, сваку удолину, свраћао на сваку хумку непознатог страдалника. Био је залутали ждрал у магли, изгубљен у простору бескрајне небеске ширине. Нестала су му крила, поломила под ударом громова у вртлогу ратне олује. Јездио је осакаћен, рањен, жалосног срца и распукле душе, али одлучан. Није се плашио ни мрака ни утвара, ни сјени умрлих. Желио је да чује гласове своје дјеце, да га сретну, макар у ноћи, на путевима, друмовима, раскрсницама и превојима. Тражио је синове. Својим изгледом и појавом наличио је библијском пророку.

***

Нада, тај извор је дуго, непресушно попут танког кончића цурио у њено срце и давао снагу да вјерује, да још није све изгубљено. Ноћима би жижила свјетлошћу свица, тањушно, али је искрила и бацала свјетлост. Дању би уплела своје нити у свјетлописност сунца калемећи изнова младице и ширила годове њених очекивања. Некада би тај тањушан млаз надолазио снагом бистроскоког зденца, који би се знао сручити низ камено корито стрме планине и донијети живот посној и усушеној њиви, увелој и спарушеној души. Кретала би топлина снажно гоњена природним нагоном као сок мријезге у раним прољећним данима кад крене испод коре стабла. Струјала би нагонећи жеље и вјеру да једрају душом, али је увијек остајало само на томе и није никада дошло до пупања пупољка, до листања и цвјетања. На крају би све стало и увело, као када ноћ пуна студи поспе мразом све тучкове, спали и убије заметак, остајала би само пуста жеља.

Први пут, послије више од деценије, по завршетку рата, престао је тај тањушни млаз да јој напаја душу, да јој одржава вјеру, да истрајава. Ужилили се сјета, неспокој и туга. Увенула је нада. Закоровила невјера и све се више ширила њеним мислима. Снови су јој постали ноћна мора. Схватила је да јој је живот дарован да би умрла и прије смрти. Радост рођења и бит постојања били су казна и мука за тај исти живот, за тај благочастиви дар од Свевишњег и биолошки тренутак спознаје њених родитеља. Укопитила је свелост и улужила пепељастосивим чежњу. Дани су јој постали тмасти, а ноћи бескрајно дуге. У очима јој је владала позна јесења студ, а погледи уоквиривали прозеблу мјесечину. Коријеном ума црвоточио је страх, а свјетлост тулила као жеравица у води.

Одлазила би на сеоско гробље, до дјеце, недјељом и празницима, а понекад, готово свакога дана. Понешто би им понијела, колико су могућности дозвољавале, али обавезно по једну, црвену, јабуку. Испочетка је носила само три, за Марту, своју мезимицу, и за умрле Лазара и Анђелка, а када је изгубила и посљедњу наду да ће се вратити живи Божо и Петко почела је да носи и за њих. Наслањала би се на дрвене крстове и сваки цјеливала њежно, као дјецу када су били мали и када их је љубила пред спавање. Онда би у кадионицу од танког плеха ужарила жишку буковог труда, и на румен жара стављала неколико зрнаца тамјана и парчиће сувог босиока који би се запушили и пуштали благосмирајни мирис. Низ лице пуно бора, које је личило на пристранак обале са мноштвом вододерина, покапале би сузе из бескрајне очиње пустоши. Онда би гласом продорним залелекала зовом рањене вучице, јауком туге и боли за својим леглом, за вучадима.

Била је од жалости саткана. Зловремени терет јој се навалио на душу, а тијело је венуло попут јабуке која је остала на грани па под студима првих мразева из дана у дан постаје смежурава и гњила. На души и у срцу су јој остали дубоки биљези и незарасли отвори рана. Вукла јој се несрећа по ободу живота, а њено памћење није било кадро да истисне све доживљене и преживљене мајчинске боли. Прижељкивала је да склопи очи и умре од грудобоље...

На гранама старе трешње која је израсла поред сеоског гробља црнио се облак сивомрких врана. Као да су знале вријеме и час када ће се Стана појавити и својим дугим и тужним тужбалицама разрезати згрушану тишину над гробовима. Закрештале би и залепетале крилима, премјештајући се и скачући са гране на грану, гонећи се кроз дубину крошње. Битисале су ту и биле нераскидиви дио амбијента годинама, можда и деценијама. Чекале су тренутак да своју халапљивост и празне гуше напуне скромним даровима остављеним покојницима.

Када би Стана посјетила и ожалила дјецу, ицрпљена, тешког корака кретала би назад својој кући. Изгледала је скрушена, као незагрнути гроб који хода. Заћутале би и вране на старој трешњи утонуле у сивило поновног чекања. Само би простором остајао јаук гробне тишине.

ОДЛОМАК РОМАНА

„ЉУДИ ВУЧИЈЕ КРВИ“

 

XXIII

                                                          

Раном зором 15. фебруара по снијегу, који је био дубљи од пола метра, у Жеравице и Рјечице поче пристизати војска, милиција и јединице Озне. Распоредише се по сеоским кућама и блокираше све излазе из села. Предратни шверцер дуваном Сава Билић - сада капетан Озне, доведе мобилисане војнике од Сокоца, Рогатице, Борика и Мокрог.

Сљедећег дана мобилисаше све способне људе и младиће из Жеравица и Рјечица и задужише их дугим жељезним шипкама за бушење грмља и земље.

Зора се порађала на истоку и први наговјештаји јутра почеше да се јављају иза камених обриса Црвенке. Звијезде су се полако гасиле, а небо са доласком свјетлости поче да поприма боју перја дивљег голуба. Свака замрзла пахуљица пресијавала се као да је те ноћи небо просуло сребро на гране дрвећа и бескрајна жеравичка поља. Лагани јутарњи вјетар надиже перје на леђима и врату још уснулих птица, које прхнуше са старе трешње високо према небу. Са Врановице својим језивим урлицима чопор вукова расцијепи тишину праскозорја. Из села се у колонама покрену војска, правећи дубоке пртине у снијегу према Жеравичком брду. Сеоски пси, накостријешене длаке, бесумичним лавежима одговорише својој дивљој сабраћи.

Освитао је седамнаести фебруар хиљаду деветсто четрдесет седме године.

Пет стотина наоружаних војника и припадника Озне прогазише дубоки снијег од Жеравица преко Пустог поља до села Понијерке. Сава Билић је јашио коња, а испред њега су ишли мобилисани водичи из околних села, који су добро познавали терен. Изнад Понијерке, Сава распореди сто педесет војника у полукруг по котама од Тамбурића косе преко Близанаца и десно до Борја, изнад села Рјечица. Три километра даље Сава сужи круг и постави други обруч, поново од сто педесет војника у засједу у облику потковице.

Ова засједа била је много ужа и човјек од човјека био је на сваких педесет метара.

Простор од коте Чаира и планине Соколине, преко бјељевинског брда према масивима Штита покова људством са одличним пјешадијским наоружањем.

Двије стотине најспособнијих војника и „озноваца“ праћени мобилисаним мјештанима који су жељезним шипкама боли свако имало сумњиво мјесто под снијегом, крену према платоу Бјељевина.

Кроз дубоки снијег, који је био овдје човјеку до појаса и високу четинарску шуму остајале су дубоке кривудаве путање иза људи који су кренули да сију смрт. Од врхова Милан-планине, преко плавог и посве ведрог неба, сунце је искочило у дужину два конопца и на танким кристалним плочицама по гранама четинара преламало зраке.

Дивље звијери, покренуте из својих заклона, гоњене нагоном за животом, искакале су испред људи - звијери, батргајући се у дубоким сметовима, бјежећи кроз беспућа планине Јавор.

Изнад села Кљештана, које се налази на територији Бирча, два километра удаљености, кроз продолу до Штита, Бјељевина и Соколине, крену војска фронтално.

У девет сати ујутро застадоше по наредби официра и похваташе заклоне иза дебелих букових стабала. Официр испали рафал из аутомата у правцу далеких обриса Бјељевина. То учинише и неколико војника са десног и лијевог крила засједе.

Требало је четнике увјерити да потрага војске иде од Кљештана. Јасно пуцање из митраљеза даће им сигнал да се повлаче кроз дубоки снијег планине, гдје ће их сачекати три непробојна обруча црвених звијезда.

                                               *     *     *

Поноћ је прошла. Неколико часова да свитања зоре. Западно од Бјељевина назиру се кроз ведру ноћ бјеличасти обриси литица планине Соколине. Кроз вирове мјесечине, која се скупља од сјајних звијезда одозго са неба, ширећи крила, круже шумске сове.

Неколико посљедњих ноћи вукови завијањем разрезују помрчину. Језа хвата наоружане стражаре који слушају насртаје вучијих јаука на своја чула и разум. Као да слушају тужне жалопојке жена како негдје на сеоском гробљу оплакују јауцима своје најмилије.

Унутра, у бази, четници спавају. Војвода Борко сања свој посљедњи сан:

 

У бази сједе око столова његова браћа четници, он слави своју крсну славу - Светога Николу. Почиње пјесму, не пјева већ завија. Јауче - као што вукови завијају. Четници подигли главе као вуци и завијају. Умјесто крсног колача уноси дрвени крст и сви се гости отимају око њега. Ломе га и бацају у угао просторије. Ледени вјетар дуну кроз врата од чамових дасака и све поломљене комаде дрвета подиже изнад глава и баци на икону Светог Николе. На зиду, умјесто иконе, појави се огромна црвена петокрака коју он са гостима покуша да откине од зида. Оштре ивице и врхови звијезде нагрдише им руке и крв њихова потече по славској трпези.

У просторију навали мутна вода и Борко види своје тијело и тијела своје браће - како плутају беживотна у крвавој води испод чамових дасака таванице.

Напољу ведра ноћ, а зима стишће годове стољетних стабала. Борко се зноји. Капи му зноја росе широко чело, а једна преко носа клизну до горње усне, изнад које се пружају густи и космати бркови и заголица га. Хтио би да се пробуди, врти се. Очекује пијетла да издужи шију, из које ће се крештаво извући спасоносни глас ове ноћи. Зна да га неће чути, а ипак се нада. Уздахну дубоко... јекну. Хвата ваздух широким плућима.

Пробуди се и подиже у сједећи положај, дубок уздах оте му се из груди.

Борко дочека будан прве зраке зоре. Устаде, изађе до извора, уми се и помоли Богу.

Из земунице изађе напоље Радован Раковић да смијени на стражи промрзлог Андрију Паунића.

- Је ли све у реду, Андрија? - упита Борко.

Дубоко увученог лица у крагну шињела и са шубаром навученом на уши са које се према јутарњој зори блистала сребрена кокарда, стражар одговори:

- Све је у реду, војводо!

Осјећајући терет сна и мучнину у стомаку, Борко не издржа, већ избуди браћу раним јутром. Извинио им се, па рече да је уснио црне снове и све им исприча по реду.

- Осјећам, браћо, да нам се примак’о крај. Браћо, предлажем да се изљубимо и да једни другима све опростимо.

Људи испочетка не схватише га озбиљно, али када он остаде истрајан у захтјеву, сви почеше, са дотада непознатом зебњом, да разматрају ситуацију. Познавали су сви добро војводу и знали су да није неко ко би могао да подлегне страху и паници, а јутрос је, неуобичајно, инсистирао на овом опроштајном чину.

Помолише се Богу и онда - свих двадесет и једно - љубећи се, једни другима све опростише.

У девет сати зачуше рафалне пуцње изнад Кљештана. Брзо су припремили митраљезе, увукли реденике и напунили шанжере аутомата. Пуцње су и раније слушали из правца Бирча, али никада ближе њиховој бази.

Сат касније Бранко Вишњић, који је посматрао прилаз земуници из правца платоа Бјељевина, видје војнике на педесетак метара од базе како се опрезно примичу иза стабала, газећи дубоки снијег. Без пуно размишљања знајући да нема другог избора, кратким рафалом уби једног партизана. Скочи десетак корака према бази узвикујући :

- Војска, војска...опкољени смо!

   Четници су искакали и хватали заклоне иза дебелих стабала, тражећи погледима мете преко својих митраљеза. „Озновци“ и војници опколили су базу са свих страна и отворили жестоку ватру по четницима, који су се окретали и пуцали на све стране.

Падају мртва тијела, и са једне и са друге стане, рањени партизани јаучу, а четници - који могу - убијају се да не падну живи непријатељу у руке, а који не могу убијају их други по братској заклетви. Богдан Јањушевић уби тројицу нападача, пробијајући се, и тек у трећем обручу, пет километара од базе, погину.

Војвода Борко Радовић бодри ађутанта Гојка Шуку и командује громогласним гласом:

- Напријед, браћо четници, пробијмо обруч или славно данас изгинимо!

Јечи планина, слијежу се брда, одјекују долови, кршеви и кланци. Повијају се залеђене гране јела, пршти снијег од детонација и рафалне паљбе. Смртно погођен, паде поручник Саво Челиковић, са главе му спаде шубара са сребреном кокардом и отклиза низ сњежну покорицу.

Из базе искочи Драгица Мумовић и кад видје мртве - сина Радивоја и мужа Лазара - повика:

- Живио краљ Петар!

Активира бомбу и сједе на њу. Страшна експлозија проломи планину, а комади тијела у огромним млазевима крви полетјеше у висину.

У кругу од сто метара дубоки снијег у црвено обоји људска крв. Изгинуше: Вишњићи, браћа Спасоје и Андрија Паунић, Милорад - Рајко Боровчанин, Миладин Лучић... Иза једне камене громаде рафал погоди Гојка Шуку, који је цијели рат био ађутант војводи.

Војвода Борко Радовић коси шарцем по заклонима, иза којих немилосрдно грме рафалном паљбом митраљези добро заклоњених војника. Понеко врело олово погоди живо месо противника зачује се болан јаук. Широка прса војводина указаше се на нишану тешког митраљеза, из којег сукну рафал попут роја стршљенова и својим смртоносним жаокама избоде жртву. Војвода клону лицем напријед и снажна људска громада свали се у дубоки смет снијега, а из рана пробише на леђима крваве пјене.

Милован Голубовић - Главоња, видјевши да ће сви изгинути, скочи под једну дебелу кладу и брзо рукама нагрну снијег на себе.

Дуго је Војко одолијевао смрти и иза дебелог буковог стабла одговарао ватром по крволочним „озновцима“ и војницима са звијездама. Штекћу планином усијане цијеви од рафалне паљбе и стотине пуцњева стапа се у један дуги, стравичан хук. Поглед му брзином муње са непријатеља скрене на непомичнеу браћу, који су лежали свуда около њега. Нигдје знака живота, покрета, чак ни трзаја умирућег. Само се незаустављиво ширила љепљива крв по дубоком снијегу.

Војко се одједном осјети усамљен, спознајући тренутак да се његов овоземаљски живот сваког тренутка треба да заврши...А онда осјети страшан пркос, побједу правде над неправдом, побједу истине над лажи. У тренутку схвати да, као свако живо биће, мора једном да стане. Али тамо гдје он стане - неко од потомака ће да продужи. Као одсјечена грана из које ће нићи младица, која ће дати у будућности цвијет и сладуњави плод.

Страшан ударац разори му десно кољено. Махинално му поглед крену рањеној нози: довољно за ловца, стријелца, превише за жртву. Иза дебелог стабла извири јутрос свјеже обријано лице, на чијем челу остаде крвава линија смрти.

Небо над њим се разасу у милионе свијетлих тачкица, онда га одједном прекри тама.

У том тренутку препознаде себе, видје како у соби у Порадама, у наручју држи своју дјевојчицу док му Вукосава приноси још нерођено мушко дијете. Привија их на прса и осјећа топли и њежни дах из њихових груди. Осјети мекане уснице на свом врату и њежне дјечије ручице у својој крвљу умазаној коси. Учини му се да се лагано угаси жижак у кандилу испред иконе светог Јована Крститеља, а просторијом се поче ширити мирис тамјана и сувог босиока.

Онда потону у мрак и тишину.

Издања

На многаја љета (2013) поезија

Јаук гробне тишине (2016) роман

Душа мироточи (2019) поезија  

Ново