Преводи

Одјеци

БЕЗ МЕНЕ

Ја ћу увијек бити уз тебе
Травом која се клати,
Непознатим градовима
Пијеском међу прстима.
Бићу уз тебе
Непознатим људима
Дугим разговорима
Јутарњим тишинама.
Бићу увијек са тобом
И то није шала.
Гледај, свијет се окреће
А ти стојиш на прстима
И чудиш се откуда ми то
Да сам жив а
Сви мислите: њега више нема.
Само ти, мудрице, ћутиш,
Гласно у срцу:
Он је ту.
Ту је он.

 

...

Када се уморни скупимо
Док се древна тама спушта
Као да смо толико тога
Погубили.
Ја немам мудру ријеч
Када останем сама са душом
Као са кућом што прокишњава
И немам гдје друго бити...

И немам ко.

 

МУМА ПАДУРИ

Чујем ли ове ноћи како су
Упетљани женски уздаси
Као коса у врбовом грању?
Нестајем да бих дала причу
Као нови живот али
Нема стазе твоме селу.
И дуго су крошње ходале
Ношене заблудом вјетра:
Ја сам ти тражила глас.
Отворићу све прозоре
У кући и гледати на врата
Док мотам на преслицу душу
Тешку, зелену свилу.
Нисам опазила како си
Ме чувала
И дрветом
каменом
И ријеком,
Мума Падури.

 

ЗАЖМУРИ И ПОСТАНИ ДРВО

Устани по мојој кожи
Ти ходаш по крошњама
Млијечан у измаглици
Устани према кожи мојој
И окоштај у дрво
Са широком, широком крошњом
И небом – кровом нашим
И земљом – кућама нашим
Са свим тим градовима
И посвуда људима.

Устани по мојој кожи
И тренутку овоме
Повјеруј чаролији,
Нашој тишини па
Буди мој одмор и хлад
Да бих те његовала...

 

НЕПОСЛАТО ПИСМО БУДУЋЕМ СУПРУГУ

Својим замамним несавршенством
Ти не дозвољаваш да будеш
Заборављен.
Улица је хитра у
Тишини својој
А ја чекам и знам:
Ту негдје
У хиљаде градова
Међу милионима
Не заборављаш живјети...
Одсањани двојниче,
Мужу мој,
Јутро ме учи тишини.
Земља оданој љубави.
Док не банеш једног дана
У мој живот.

 

ВЈЕШТИЧАРИ ЛИ КОЉЕНО ТВОЈЕ, ДРАГА

Носиш ли суво лишће
Као ордење коначно сад
Кад си мртав, пјесниче?

И сама се чудим своме длану.
Ох,чудим му се
И замишљам птице.
Као да ми се привиђа киша
А коса је додир моме образу.
Ти дотакну раме и поглед мој
Колико само бијелих коња
Хрли, гле, да бих јутро дочекала
У загрљају твом!

Грање ме осветољубиво посматра
А дивна је ноћ, љубави
У твом погледу.
Привиђа ми се киша док
Трава је додир нашем образу.

Гле, то богиња мјесеца мре
Уморним нашим пољупцима у зору!
А ти и ја
Загрљене авети двије!
Ждереш поред ватре
Мој поглед ко дивљак и питаш:
Вјештичари ли кољено твоје, драга?

Дивна ноћ, љубави,
У погледу твоме.
Сви прозори моји
Посвећени теби.

Сада одлазим:
Остај ми нагиздана звијездо
Данице.
Почивај с пјесмом на уснама,
Пјесниче...

 

*Сједила је за столом.
Младо јутро мотрило је на њу и убрану жуту лалу у једној чаши.
И лала ју је наранџастим оком мотрила.
Њена женска снага била је чудновато укроћена бијелим бретелама.
Куда са толиком косом? Руке гдје су јој?
Затим устаде и с прозора опази: даљина се удаљавала као жена спремна на дуг и тужан пут, па отрча иза непознатих брда. Као и све њено.
Чивилук у тишини дода јој шал а столица јој уљудно врати мјесто, док се свјетлост ломила по њеној коси, леђима, а сјена јој покривала груди...Снага је у њој дисала.
Опет је мотрила чашу са цвијетом.
Разбила је чашу погледом а затим строго повезала косу па скухала прву кафу.

Кћи људождера, фрагмент романа

 

*Потпуно избезумљена ударала је сва мокра у наковањ, вјерујући да тиме може осујетити нечији долазак или присуство. Плашила се тог човјека, његове близине, даха и погледа. Посматрао је мокру, набреклих мишица и није знао чуди ли се то више снази те воље или откривеној снази руку.
У кретњи, свјетлост јој је озарила бок.
Посматрао је како нагиње бокал и пије воду силовито.
Жеђ.
Сва је у кретању, жеђ.
У мишљењу. Начину на који говори и просипа непрекидну пустињу испред њега.
Тако и сам заборавља на глад у корист жеђи. Па као да све престаје а она ту стоји сред ничега са тим рукама на боковима.

Кћи људождера, фрагмент романа

Издања

Ново