Преводи

Одјеци

ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ ЈЕО СОПСТВЕНА....

Мишо Гојин био је познат по томе што је јео сопствена говна. Док смо сви ми чекали у реду пред сеоском апотеком да купимо ђубриво, за које нам је Министарство дало и олакшице, он је из септичке јаме иза куће лопатао говна што је изасрао са својом петочланом породицом.

Затим је те, како је уобичавао да каже, ''природне твари живог организма'', из омање приколице просипао по башти, да би поврће које су јели добило снагу, једрост и свјежину.

Узалуд смо ми покушавали да му објаснимо да то не чини јер ће фасоват' неку болешчину, ал' Мишо је имао своју теорију:

- Ви трошите паре, а моја земља ће да процвјета!

Некад у шестом мјесецу, жени му на лицу изби грозна отеклина и умрије након двадесетак дана. Дошли смо сви на спровод, али то га изгледа није потресло. Имао је он три кћерке и сина, а након сахране, као да им је дошапнуо: Вадите, вадите! Још копајте!, јер почеше се ређат уз башту још веће гомиле људског измета. Истина, лијепо су распоређивали говна и равнали, а поврће је расло натпросјечно! Али, у њему је и даље била поган из Мишине и гузица остатка породице.

Тако су му, Боже му опрости (није се навршила ни година), двије 'ћери отишле на онај свијет због тешких болова у стомаку, па остаде само двоје дјеце и он.

Пола села му не оде на гробље, а она половина хтјела да га бије. Ал' не дадоше Мишу кћер и син што претекоше. Кажу - Није отац ђубрио њиву вашим говнима, него нашим! И тако се народ разиђе.

Требам ли да причам да му је наредне године преминуло и оно двоје дјеце? Тешке су им красте по лицу и ногама избиле. Остаде Мишо сам.

Каже неко једном 'ајде људи да видимо је л' жив. Није три мјесеца силазио у село. Одемо ти ми... Дозивај, дозивај.... дозивај... Мише нигдје. Само дува неки суманут вјетар. Обиђемо све по десет пута и кад смо изгубили сваку наду, поред септичке из које је извлачио ђубре угледасмо његов шешир. Неко се издвоји и подиже га, кад гле чуда! - умјесто Мишиног избораног и надулог шездесетогодишњег лица угледасмо на трави велико и процвјетало - ГОВНО.    

 

КАКО СМО ЗАПОЧЕЛИ РАТ

Ово никоме нисам рекао. Чекао сам да сви који би могли да ме осуде оду у пензију, остаре или постану сенилни. Зато ћу се и сада потрудити да причу испричам што брже, толико брзо, да је нико не запамти.

Идемо!

На распусту смо код дједа и бабе већ мјесец дана, ја (зовем се Миљан) и мој рођак од стрица Данко. Дјед нас је сваки дан водио на пецање, након пржених јаја која смо доносили из кокошињца и козјег млијека које је баба циједила кроз газу. Навече бисмо се вратили шумом носећи у пластичним кантицама белке и неколико пастрмки које је дјед, како је обичавао да каже, добио на мушице. Баба нас је чекала са простртим бијелим столњаком и младим сиром који смо умакали у мед, док би кроз који час наш улов замирисао у кухињи, цврчећи у маслиновом уљу и кукурузном брашну. На крају вечере, и нама би у чаше досули по два прста вина од купине, након којих би се тешко дизали и одлазили у кревете.

Одавно је наш распуст почео да запада у монотонију, а сваки дан да сличи к’о јаје јајету, док нам једно послијеподне дјед рече:

Е, вечерас ћемо да ухватимо шишмиша.

Данко и ја смо зинули и једва промуцали:

Шишмиша!? Како... шишми..ша?

Полако, полако... Видјећете - смијао се дјед.  Хајде сад одморите, па у поноћ да сте доле.

Лежећи на душецима и буљећи у плафон, Данко је говорио да је шишмиш, када растегне крила, дугачак око пола метра.

Гледао сам на телевизији кад их ухвате у пећини, па један га држи за лијево, други за десно крило. А шишмиш почне да скичи и избацује зубе као код вукодлака.

Ма какви пола метра! Највише ако има двадесет центиметара... - противријечио сам ја.

Најмање пола метра! Најмање... - настављао је Данко - Дјед ће сигурно припремити огромну мрежу да га ухвати...

Прозори у соби били су отворени. Слушали смо зрикавце, ћутали и чекали да на огромном дрвеном сату откуца поноћ и да слетимо низ степенице. Како је ноћ постајала тамнија, тако се и међу наше кревете увлачила неизвјесност и страх од животиње чији је распон крила у међувремену достигао готово цијели метар. Од сјенки дрвећа причињавале су нам се огромне буљаве очи шишмиша, а у нашим главама мали сјекутићи постајали су оштре кљове које ће нам се сваког тренутка зарити у врат. Из размишљања нас прену дубок и лијен покрет клатна и зачас се нађосмо у дворишту.

Дјед је огрнуо стари кожњак, а у рукама није држао мрежу, већ велику пластичну десетлитарку у коју је точено вино. Скинувши поглед са канте, окренуо сам се Данку, а његове очи као да су говориле - Ето, видиш да сам ти рекао...

Слушајте вас двојица - зачуо се одсјечан дједов глас. Сада идемо у Јовин кланац. Ту има највише шишмиша, скривају се у пећини. Кад викнем лези, да сте легли, је л’ јасно!? Немој да се враћам без вас!

Није нам требало двапут говорити и већ смо се пробијали кроз шибље, док су нам у мрклој ноћи под ногама пуцале суве гране. Гледали смо у дједов оковратник од бијелог крзна као у једини оријентир. Послије двадесетак минута зауставио нас је и прошапутао:

Ено пећине. Нађите двије гране и гађајте у врх. Нека буду што дебље.

Окретали смо се, сударали, пипали по орошеном шибљу и на крају ипак успјели да између камења извучемо двије подебље мотке. На прстима смо пришли пећини и одбројавајући - три, два, један... хитнули их у сами врх. У секунди су нас ноге вратиле до дједа и усплахирено смо, сагети, ишчекивали шта ће се догодити. Али ништа се није догађало. Минут, два... као година. И тишина. А онда... као да се стотине ројева ускомешало и одлучило да нас нападне. Застрашујући звук просуо се по Јовином кланцу, навукли смо јакне преко глава и залегли. Чинило нам се да пролијећу хиљаде немани и креште, желећи да нас униште. Само смо у једном тренутку чули како је нешто ударило у пластичну канту и дједов кратак узвик: Аха!, након којег је услиједило:

Устајте! Устајте! Бјежи! Устаји! Брже! Бржееее!

Трчали смо колико нас је страх носио, шишмиши су нам зврндали око глава, падали смо и стругали ноге о стијене, и након низбрдице низ коју смо се стропоштали, чусмо дједове ријечи: Добро је... Станите... Станите...

Сва тројица једва смо долазили до даха, осјећао сам како ми срце туче у грлу, али шишмишима смо успјели да заметнемо траг. Док нам се зној сливао низ вратове, погледали смо ка дједу и зачули неколико удараца из десетлитарке. Знали смо да не идемо кући празних руку. Дјед је извадио дуванкесу, смотао цигар и уз сваки повучени дим дугачко отхукнуо. Угасио је посљедњи жижак истрљавши га о камен и лаганим кораком кренусмо кући.

Данко и ја загледали смо повремено у дједов улов који му се клатио у руци, али више нисмо чули ударце.

Дједе, можда ће се онесвијестити ако тако млатиш... - проговорио је Данко.

Хаха! Онесвијестити! Хаха! Па ово чудовиште ће све да нас наџиви! - проломио се дједов глас кроз шуму.

Када смо стигли испред куће дјед је оставио канистер код степеница и позвао нас до чесме. Притиснуо је мали прекидач који је висио са винове лозе и изнад нас је засјало блиједо свјетло. Опет се насмијао кад нас је видио подеране и изгребане и сипао нам је у дланове по мало детерџента. Трљали смо, скидали земљу која нам се попела скоро до лактова, испирали, а онда смо поново дотрчали до пластичне посуде. Гледали смо у њене зидове, ослушкивали, кад одједном шишмиш рашири крила и из све снаге лупи према нама.

Ааа! - оте нам се и скочисмо у страну.

Дјед приђе, подиже десетлитарку и крену ка подруму. Лаку ноћ! - прозбори.

Али дједе...!

Спавање! Касно је... Ујутро ће вас шишмиш чекати. Ја још морам да се изборим са бештијом...

Знали смо да је дједова посљедња и незадовољни смо се вукли уз степенице. Обукли смо пиџаме, покрили се, а Данко је први проговорио. Шапатом.

Шта ако му побјегне?

Неће... Изгледа да их је хватао и раније.

Откуд знаш?

Не знам, али чини ми се... - рекао сам, а онда нас је опхрвао дубок, дубок сан.

Око седам сати, када је баба обично ишла да помузе козе, зачуо се тресак канте за млијеко. Пробудио сам Данка, а затим смо као опарени слетјели испред куће, једва чекајући да угледамо синоћни улов. Да угледамо страшног, црног и огромног шишмиша!

Али какво разочарање! У тегли од туршије, коју је дјед ставио на дрвену столицу насред дворишта угледали смо нешто шћућурено, скупљено, величине наше шаке. Клекнули смо и посматрали. Тамо гдје је требало да има оштре и велике зубе штрчала је мала њушка, а очи и уши као да нису постојале. Тијело је било црно, али прошарано сивим линијама. А крила, од којих смо највише очекивали, да забљеште и својим распоном заклоне сунце, као да су се залијепила за тијело. Дјед је пришао, узео теглу, протресао је, и тек онда видјесмо да је то мајушно, згурено створење, живо. Ударило је неколико пута у стакло, показало нам шкрто крила и опет постало само црни смотуљак.

Данко и ја ћутали смо. Једино што се промијенило јесте то што нам је свакодневно у двориште долазило по двадесеторо дјеце. Одушевљено су скакали око тегле, питали да ли могу да је отворе, свако је започињао неку причу у којој су шишмиши у најмању руку појели оне које су напали, а ми смо присуство друге дјеце искориштавали за нове игре. И тако је наша популарност у селу трајала док једног дана шишмиш издахну. Није више помагало што смо тресли теглу, једноставно, није давао ни знак живота. Дјеца су све рјеђе долазила, тегла је била макнута у ћошак испод лозе, а шишмиша као да је обавијала паучина.

Једно послијеподне, дјед нам рече:

Требало би да се ријешите бештије. Баците га на ђубре. Или доле, низ камењар.

Узели смо теглу и пошли иза куће. Био је то осјећај у којем се, упркос свему, преплићу понос због посједовања немани и спознаја да се од ње ваља опростити. Дошли смо до камењара и одврнуо сам поклопац. Запахнуо ме смрад какав сам осјетио први пут у животу. Смрад лешине. Чучнули смо, узео сам штап, и почео да преврћем шишмиша.

Није имао ваздуха... Зато се смањио... - почео је Данко.

Нисам имао шта да кажем, али одједном ми је пало на памет -

’ајде да му развучемо крила!

Данко га је ухватио за лијево, ја за десно, и пред очима нам се указала савршена тамна мрежа састављена од милион танких линија. Савршен, од самог Бога дат, склад.

Можда смо ухватили младунца. Старији би сигурно били... - настављао је Данко.

Еј! - узвикнуо сам. Сјећаш се кад смо гледали код тебе филм у којем убијају чудовиште?! Кад су га натјерали на језеро?! Нису могли да га виде док нису добили специјалне нишане за ноћ... Исто овако су изгледали!

Подигао сам крило шишмиша и обојица смо нагели главе гледајући брда и дрвеће кроз тамне, геометријски подијељене и прецизне бештијине руке.

Вау!

Направићемо нишане! - узвикнуо сам. Штапом сам ударио неколико пута тамо гдје су крила ницала из тијела и преломио их. Ставили смо по једно у џеп и кренули назад, не обраћајући више пажњу на неман. Сада нас је заокупио ТАЈНИ ЗАДАТАК!

Сишли смо у подрум, закључали се и на сто ставили маказе, клијешта, жицу и шишмишова крила. Поред нас су се налазиле дрвене пушке које смо донијели из града. Видјели смо их једно поподне кад смо с очевима шетали и нисмо се макли док нису извадили новчанике. Сада смо од жице направили оквире у облику квадрата и у њих покушавали да убацимо прецизно исјечена крила шишмиша.

Успјели смо да их спојимо танким слојем туткала и на пушкама смо имали праве, као из филма изашле, ноћне нишане за снајпере. Договор је пао да одмах увече организујемо акцију. Чим се смркло, још једном смо у подруму разрадили план - Ми смо група „Црне свраке“ и почећемо да елеминишемо противнике постепено. Од куће до куће, од циља до циља. Сакрили смо трагове и кренули.

Сврака 1! Јави се! - повикао је Данко сакривен иза зидића.

Сврака 1 овдје! Сврака 2 потврди локацију! - одговарао сам усхићено док сам пузао по земљи са пушком.

Видим испред себе двије мете! Мушакарц, старији, носи гуму од аутомобила. Испред њега жена. Код штрика за веш. Одобравам да дјелујеш Сврака 1! Пријем! Одобравам!

Прихватам задатак! Пријем! Прихватам! - рекао сам одсјечно и нанишанио.

Погледао сам кроз крило шишмиша и видио црну прилику кроз хиљаде ситних прореза како се сагиње до лавора, узима деку и пребацује је преко штрика. Зашкиљио сам, изоштрио зјеницом, и дрекнуо: Бам! Бам! Бам! Сврака 2, мета пала! Затим сам нанишанио мушкарца нагетог на гепек стојадина и одлучио да циљам у главу. Прислонио сам прст на пластични обарач и када се исправио гађао сам директно у чело. Бам!

Онда сам преузео улогу извиђача и попео се на дрво. Примијетио сам гомилу људи код сеоске кафане. Било их је као никада до сада. Кад смо се привукли довољно близу, рекао сам Данку - Сврака 2, видиш ли онога у црвеном џемперу? Сврака 1, видим! Гађај, одмах! Примљено Сврака 1!

Бам! Бам! Бам!, падали су овај у црвеном џемперу, па до њега у плавој кошуљи, брко који је сједио на упаљеном Томосу и додавао гас, конобар са бијелом кецељом који је обигравао око њих... Бам! Бам! Бам!

По нашој процјени, средили смо тридесет одсто мета у селу, а за сутра смо договорили да „одрадимо“ сеоску читаоницу, виноград, Пошту, и, ако стигнемо, Жељезничку станицу... Нишани су били тако добро постављени, да се нису помјерили ни милиметар.

Ха! Готови су! - скакао је Данко.

Само ми се чини за конобара да нисам добро циљао... - рекао сам.

Набацили смо дрвене пушке на рамена и пуни самопоуздања, велики као Робокап и са смиреношћу Рамба, кренули прашњавим путем.

Могли бисмо да упаднемо и у сљедеће село... - предлагао је неуморно Данко.

Стигавши пред кућу, пошли смо да склонимо оружје у подрум, кад испод лозе угледасмо паркиран стричев ауто. Требало је да дође по нас тек за двадесет дана. Улетјели смо у трпезарију и видјели га како сједи са бабом и дједом, како ћуте. Устао је, осмјехнуо нам се усиљено и рекао тихо - Хајде, спремите се, па идемо.

Нико није хтио да нам објасни шта се догађа, а када смо сишли са спрата са торбама и дрвеним пушкама, баба је бризнула у плач, деда нас помиловао, а стриц показао прстом да уђемо у кола.

Био сам бијесан што одлазимо, што нећемо наставити наш тајни задатак. Нервирало ме је и што је стриц ћутао, што Данко није хтио ништа да га пита. Аутомобил је кренуо. Из неког необјашњивог бола, збуњености, страха и љутње што су нас и дјед и баба само тако пустили, подигао сам пушку, нанишанио кроз задње стакло, и гледајући како нам машу са капије, одбрусио кратко: Бам! Бам!

Сутрадан ујутро све ми је било јасно.

Телевизор је био упаљен по цијели дан. Мајка је плакала и сваки час трчала до телефона. Камера је приказивала колоне тенкова, хаубица и војске. Моја старија сестра, средњошколка, сјела је и нијемо посматрала сав тај хаос, а с поља, кроз одшкринут прозор, као да сам осјетио мирис козјег сира. И нечег тешког. Неописиво тешког. Говорило се да ће почети рат.

Навече се појавио и отац. Дошао је касно с посла и у једном тренутку, када је зазвонио телефон, сви смо заћутали. Пришао је, подигао слушалицу и након неколико тренутака пао на кољена. Почео је да јеца и чупа косу. Звали су га из села.

***

Живимо већ двије године у Словенији. Након два дана смо избјегли, а Данко и његова породица остали су у граду. Смјестили су нас у насеље са осталим избјеглицама, у сиве монтажне куће у низу. Отац је нашао посао у струци, мајка кува ручак, сестра студира, а ја завршавам основну школу на словеначком језику.

Осим у разреду, у комшилуку немам ниједног друга, ниједног вршњака. Сви су старији. Али зато нам сестра сваки дан у кућу довлачи туце другарица које креште, смију се до бесвијести и обично ме задиркују. Посебно ме нервира једна Ерна. Она је вјештица. Носи црно, а у торби неке књижице са враџбинама, бројанице, карте и фотографије. Увијек када прође поред мене ухвати ме за образе или за уши, па ми бриде по цијели дан. Често сам се молио да нестане.

Једног дана, када је сестра довела другарице, нисам имао паметнија посла па сам се привукао вратима и прислушкивао. Сестра је рекла:

Мислим да ме уопште не примјећује. Јуче ме цијели дан није погледао...

Ма шта причаш!? Јесте... Знаш ли да... Како ниси видјела када је... - закокодакале су остале.

Немате ви појма. Када би хтјела да ме послушаш, ја бих могла да га обрлатим да заувијек буде твој - рекла је мирно Ерна.

Како?! Шта...? Како? Како? - поустајале су и окружиле Ерну.

Узела је торбу и извадила књижицу у црним кожним корицама и, као да им држи лекцију, почела.

Крило шишмиша! Да, да, шта се чудите. Крило шишмиша. Само нисам сигурна гдје ћу га набавити јер их у овој равници нема. Већ сам га користила и дало је сјајне резултате. Ево шта пише:

За преузимање свијести, емоција и власти над особом најбоље је узети крило шишмиша и ту особу погледати кроз крило. Тада, не само да ћете овладати њоме, него се може слободно рећи да сте ту особу убили, узели јој сваки смисао и потчинили је заувијек. Она се више не може сматрати живим створом. Обавезно користити...

Облио ме је хладан зној. Отрчао сам до дневне собе, узео телефон и окренуо стричев број. Јавио се Данко.

- Миљане?

- Реци ми... - једва сам долазио до даха - ко је све убијен у селу када је почео рат?

- А што те то занима?

- Реци ми, реци ми молим те! Ти си био сутрадан са стрицем...присјети се...!

- Пааа... - мало је застао, а затим, као да је имао написано, сасуо све у слушалицу - Јованка и Жељо (човјек над гепеком и жена код штрика), Саво (у црвеном џемперу), Данило (на Томосу), Раденко, Зоран... - и још двадесетак имена убијених које смо онога дана нанишанили. А бабу и дједа нашли смо заклане код капије.

И да! Лука, конобар, он је још кркљао кад су га подигли. Неко га је само закачио метком, није погодио како треба... - додао је.

Спустио сам слушалицу. Никада више се нисмо чули. Од тада се клоним људи, прелазим на другу страну када видим некога са актен-ташном ко је можда адвокат, судија или полицијац. Са онима из завичаја уопште не причам, и зато, замолио бих и Вас који сте прочитали - немојте ово никоме да испричате, поготово не некоме ко би могао да ме пошаље у затвор.

У ствари, најбоље је да ову причу заборавите.

 

НЕСРЕЋАН СЛУЧАЈ

Сунце се још стидљиво скривало иза обала Јамуне када смо, нас неколико студената математике, уобичавали да на тераси старе виле испијамо јутарњу кафу.

Наше лешкарење и сањиво протезање изненада је прекинуо друг Џабајев, провиривши иза дрвета. Не чекајући ни трена, саопштио нам је своју одлуку.

- Напустићу математику. То није живот. Он је ту, али га треба дотаћи, осјетити. Постаћу умјетник, можда чак велики сликар.

Затим је, не сачекавши да му се било ко обрати, нестао.

Сљедећи пут, када смо га срели, искрено смо жељели да га одвратимо од такве идеје. Подсјећали смо га да је он један од најталентованијих математичара у групи, да је то област у којој тек треба да зас'ја, да се мане умјетности, неизвјесног живота и прозрачних мисли. Нека смисао пронађе у чињеницама и прецизним формулама. Џабајев нас је саслушао, чинило се с много разумијевања и озбиљности, након чега је рекао:

- Није ред, да се као умјетник, облачим попут вас. Уштогљености нема мјеста, важно је отворити пут разбарушености, слободи и лакоћи. Морам одмах поћи да купим шешир и мантил.

Наш друг шетао је тако данима са црним шеширом на глави и у бордо мантилу који је падао до асфалта. Током дана препјешачио би трг и по тридесет пута, па је многе већ заинтригирала појава кошчатог младића, пуног полета и одушевљености. Често је, када би спазио згодну прилику, заустављао пролазнике и представљао се као Џабајев - познати сликар!

Једном је, док смо пили кафу, бануо и сјео за сто. Помно је слушао разговор о аритметици и успутне примједбе о кишовитом дану, па је коначно закључио:

- Не, конверзација између умјетника и обичног свијета не смије се догађати на оваквом нивоу. Умјетник свакој ријечи мора приступити дубокоумно, дајући јој шири аспект разумијевања.

Након такве изјаве, Џабајев би на наша најобичнија питања одговарао овако -

Сретнемо га у парку, поздравимо, и примијетимо да изгледа много смиреније. Да се чак и удебљао. А он каже:

- Гледати спољашњост, а не осјетити дамар унутрашњег лика, о пријатељи моји, исто је као повлачити кист по платну, који претходно нисте умочили у боју.

Наредна ствар која му је пала на памет и о којој нас је обавијестио, била је да он, као умјетник, ипак мора посједовати одређену дозу озбиљности, па нам на улици убудуће неће одговарати, него само врхом кажипрста подизати руб шешира.

Тако је наступио период сретања, ћутања и нијеме размјене погледа, а Џабајев је још чешће него раније шпартао тргом и стицао звање великог сликара.

Било је то на Дан Универзитета, када су хол испунили професори, студенти и гости. Џабајев је изронио ниоткуда, пришао нашем друштву и мирно стајао, не скидајући шешир. Професорка Факултета за филм и сценарио започела је причу о умјетности, а завршавајући своју опширну тезу, додала је:

- Ипак, сви велики умјетници су мртви.

Прослава је завршена, Џабајев је негдје нестао, а сутрадан смо, уз јутарњу кафу на тераси читали запањујућу вијест. Наш друг, у бордо мантилу и црном шеширу, протекле ноћи се убио. Нашли су га како виси, окачен о лустер изнајмљене собе.

Јадни Џабајев. Нико му није рекао, да прије него што се убије, мора нешто и да наслика.

 

ПОШТЕЊЕ

Отац је био рибар. Тих, повучен, али спретан да прехрани још петоро уста. Када бисмо се ујутро дигли, сви једно другом до увета, ослушкујући како мајка у кухињи преврће тијесто за мекан и сочан хљеб, он је већ пловио у дугачком чамцу, бацајући струкове по најудаљенијим рукавцима.

Предвече би се враћао блатњав и мокар, миришући на кљушт и слуз, а из врећа је истресао килограме и килограме рибе које смо прихватали пред чесмом и просљеђивали мајци под нож. Она их је пажљиво чистила, одвајајући оно што ће сутра продати на пијаци и оно што ће нам пред спавање испећи у окрњеном тигању.

Док бисмо халапљиво скидали месо са костију, отац је говорио:

- Запамтите. Најважније на свијету је поштење. Можете имати сво богатство, али ако сте га стекли без поштења, не вриједи вам ни пет пара...!

Једне вечери, отац се појави без врећа. Гдје су бабушке, кленови, црвенперке?! Гдје је свјетлуцаво море крљушти и троми шарани што издишу у сумрак, ширећи смрад из дрхтавих утроба? Нисмо примијетили да је отац за собом вукао дугачко парче жице, а на њеном крају, прашњав и црн, пријетио је огромни сом! Три метра и тридесет центиметара, бијаше, кад га измјерисмо.

Требало је знања и храбрости да мајка и отац прикољу ову звијер, пазећи да их својом тјелесином не раскрвари, а кад му исјекоше утробу, из ње излети огромна жаба! Мајка устукну, испусти крик и сви занијемисмо. Није то била обична жаба, него громада из које су вириле избуљене очи и штрчале танке ноге. Нико никада не видје такво створење.

Жаба се брзо одомаћи. Ходала је по кући, по дворишту, без трунке страха, а знала је и цијели дан да пресједи крај шпорета, буљећи у мајку. Она се трзала, избјегавала да гледа у зелену наказу, говорећи да је то предсказање, лош знак.

Након неколико дана, пришла је оцу и рекла:

- Ријеши је се. Не могу више да издржим. Или склони жабу, или ћу ја да се склоним.

Отац узе сјекирче које је висило на амбару и једним потезом пресјече животињу. Ми, дјеца, зажмирисмо, а када се осмјелисмо да бацимо поглед на мртву крекетушу, пред очима нам засја нешто златно и округло. Сви се запрепастише када отац подиже златан сат. А поред њега, стајало је и парче кошуље на којем је писало презиме „Ференц“.

Наш алас, наша глава породице, сутрадан не оде на воду. Ни прекосутра. Сједио је за ниским столом, по стотину пута дизао и спуштао сат, ишчитавао слова са тканине, док му је мајка приносила ракију и мезе. Трећег дана, рече да му се спреми одијело, очисте ципеле, па сат и парче кошуље стави у њедра и оде у полицију.

- Хтио бих да пријавим... Нашао сам ово, у једној жаби.

Поолицајци се згледаше и готово устукнуше када прочиташе „Ференц“.

- Ви сте познавали овога... Ференца...? - упиташе оца.

- Не. Жена ме наговори да убијем жабу јер ју је стално прогањала, а кад је распорих, нађох ово што видите.

Окупи се убрзо цијела делегација. Главни инспектор, окружни тужилац, чланови породице Ференц и неколико министара. Расправљаше до касно у ноћ, а затим оца стрпаше у ћелију. Кроз неколико дана, осудише га на двадесет година робије. Нити смо коме могли да се пожалимо, нити је ко хтио да нас прими и саслуша.

Послије мјесец дана поруче да само ја и брат можемо доћи у посјету. Гледамо га пропалог, зараслог у браду, а он ни глас да прозбори. Тек касније, кад мало дође себи, рече одсутно:

- Најважније на свијету је...

Затим устаде и одвуче се ка чувару, не окренувши се ни да нас погледа.

Вративши се кући, осјећали смо да га више никада нећемо видјети. Ходајући бесциљно по прашњавом дворишту, смишљајући шта да кажемо мајци, брат примијети оно дугачко парче жице којом је био везан сом. Испе се на бунар, са бунара на кров, и закачи га да виси са надстрешнице, да нас подсјећа на сво овоземаљско, узвишено, поштење.

 

СВЈЕТСКИ ПУТНИК

На путу који опасава наше мало мјесто, лебди жути комби. То Румуни, већ пети дан, поломише се да продају ливено посуђе које су ноћу прошверцовали преко ријеке. Знаку они да обрлате и наговоре, али највећи им је проблем што не познају уличице и сокаке, шуме и засеоке. Зато су унајмили Ћуту, познатог по томе што није био већи од хоклице, да иде с њима и показује им пут.

Ћута, окретан и спретан, добро се сналазио у трговачким водама, али их десетог дана у једној удолини сколи полицијска марица. Он се онако мален сакри, нигдје друго него - у шерпу.

Румуне похватају и затворе, а скупоцјене шерпе пошаљу у царински депо, чак у Италију. Ћута се мало примири у шерпи, па ноћу побјегне из складишта и првим бусом одвезе до Санрема. Сљедећих дана посјетио је Фиренцу и Напуљ, а затим се у Соренту повезао са шверцерима поцинкованих казана. Мјесец дана касније, у нашу пошту стиже прва Ћутина разгледница.

Окупио се свијет, гура се и стишће, не би ли видио море и чемпресе, осјетио дах далеких пространстава. А неколико корака даље стоји Митар, једини факултетски образован, једини који је изучио школе у нашем малом мјесту. Таман кад је завршио студије историје и дипломатије, пун жеље да учи и путује, власт му прогласи оца за дезертера и државног непријатеља, пошаље га у гулаг, а остатку породице забрани да се икада макне даље од шуме што је опасавала њихов заселак.

Гледа Митар масу што се дерња, а у њему кува и ломи се. Гледа, и пљуне у страну:

- Глупости! Ћута у Италији! Ко зна одакле је послао то парче картона.

На тренутак сви заћуташе, неко му добаци да нема појма и да је боље да се вуче кући, па наставише одушевљено да читају поруке из сунцем окупаног градића.

Ухапсе шверцере и у Италији, а Ћута се спретан и окретан, сакрије у казан. Из мјесеца у мјесец, из године у годину, из депоа у депо, и Ћута пропутова цијелу Европу! Стизале су разгледнице из Беча, Тиране, Атине и Никозије, Лисабона, па чак и Москве, а народ их је с нестрпљењем отварао, дивио се и љубоморно чувао.

Једном неко предложи: Хајде да средимо оронулу зградицу бивше пољопривредне апотеке и урамимо сваку разгледницу коју нам је послао Ћута.

Искупи се свијет, организују акцију, окрече и почисте, па по зидовима засјаше картице нашег малог комшије, али великог путника, путописца, неки рекоше и интелектуалца! Док је нова институција културе расла, дотле је Митар бјесомучно, сваког дана, писао Комитету да га ослободе окова, пусте да путује и продише, а он ће им се одужити - Не шерпама и лоповлуком, него најљепшим ријечима о својој земљи јединој!

Залијепише на зидове три стотине разгледница, а Митар доби исто толико одбијеница. Ћуту почеше готово да обожавају, а несуђеног дипломату да пљују и ћушкају.

На дан сеоске славе, када су сви били заузети припремом јела, обновљена зградица одједном плану! Сјатише се да гасе, али безуспјешно, све разгледнице претвориле су се у пепео. Митра, унезвијереног, једва ухватише у стрњишту, па га крвавог предаше инспекторима. Пријеки суд одреди му доживотну робију и спроведе га у радни логор, по ријечима неких, баш у онај у којем му држаше оца.

Народ, погођен великим губитком након пожара, сазва мјесни савјет и закључи: Најбоље што можемо учинити у овом тешком тренутку, јесте да Ћути подигнемо споменик за живота. Задруга ће жртвовати новац за нови трактор, али ће зато споменик бити видљив и из сусједних мјеста.

28. априла 1960. године у центру села постављено је вајарско здање - 20 метара високо и пет метара широко. На постољу је било исписано:

„Стаде ногом гдје још нико не крочи. Приђе ондје гдје свак'од нас сања.“

Становници нашег малог мјеста никада не купише нови трактор, а Ћута се више никад не јави. Једни кажу да је завршио у Африци, а други тврде да се, шверцујући претис-лонце, у једном од њих и удавио.    

 

II

’93. godine jedan debeli harmonikaš

objasnio mi je kako da naduvam mačku.

Imao sam sedam godina i osjećao se važan

što mi prenosi svoje iskustvo.

Dok sjedimo na terasi izbjegličkog doma,

on mi govori – Uhvatiš mačku,

staviš joj flaster na usta, a pumpu za bicikl

u guzicu.

 

Naravno, ne možeš sam...

Pozovi drugove da je drže, a ti pumpaj,

i kada vidiš da se naduvala da pukne,

samo odlijepi flaster.

Komšijina Miška brzo je pala ruku.

Odnijeli smo je iza napuštene kuće

i sproveli

harmonikaševa uputstva.

Pumpati moraš brzo i jako, posavjetovao me je,

ali iako sam stiskao divljački,

najprije je ispustila bijelu pjenu oko usta,

a onda ubrzo i crkla.

Sutradan sam, ljuljajući se na terasi,

vidio harmonikaša kako trči za vozom.

Poželio sam da i ja imam takve ruke i noge

i da jednog dana trčim brzo i jako.

 

V

U prvom porniću koji smo oktobra ’95.

pustili drugari i ja,

negdje na sredini filma

dolazi muškarac sa crnom platnenom maskom.

Dok stenje ližući dvije plavuše,

mi pogađamo:

- Ima masku da ne bi povratio

- Nešto mu nije u redu sa licem

- Ne smiju da ga prepoznaju

A uopšte ne primjećujemo

da se mali Zlaja

(tri godine mlađi)

zavukao iza kreveta i gleda.

Neko govori za maskiranog:

Kakav jebač!

i Zlaja se diže

i ozbiljnog lica odlazi kući.

Već sutradan skakao je sa nahtkasne

zaluđeno vičući – Ja sam jebač! Ja sam jebač!

Stavljao je crnu traku oko glave, a

u ruci držao mač.

Stari ga je odr’o od batina,

ipak, bezuspješno.

Kad su došli gosti, obuven je skočio na meze

i viknuo – Jebač!

Na ulici su se krstili.

Neki pokrivali uši.

Babe su ponavljale:

Sačuvaj Marijo!

 

Pravimo se da ne primjećujemo.

Nastavljamo da gledamo svaki dan u pet,

ali zaključavamo,

sa nekom neobjašnjivom zebnjom

da će se usred filma

pojaviti klinac zakrvavljenih očiju

i Džalalski sudbonosno uzviknuti:

Ja sam jebač!

 

* 1228. godine Džalal al Din vezao je četiri stotine zarobljenih Mongola za konje koji su ih vukli ulicama Isfahana do smrti. Tijelima su kasnije nahranili pse.

 

VI

Prebrojivši nas – kuću po kuću,

u izvještaju sveske na linije,

omaleni predsjednik mjesne zajednice

napisao je nevješto – 9.

Prve rezultate iskrivljenog rukopisa

(mi, devetoro klinaca koji su ostali bez oca)

vidjeli smo negdje

početkom maja.

Pištolji na kuglice, mačevi, table eurokrem-bloka,

tetrisi sive i crne boje,

Šah, Mica, Čovječe ne ljuti se,

i lopte balonke koje istog časa napucavamo o zid.

Za sve to vrijeme Terzić, drug iz razreda,

stoji i gleda nas,

a mi mu ćuteći, ozbiljni i nadmeni, dajemo do znanja

da je nama, a ne njemu! – poginuo otac.

Nova godina - stižu paketi hrane.

Hvatamo neke njemačke čokolade

i davimo se punjenjem od lješnika

dok Terziću ide voda na usta.

U tom trenutku se okreće i vidi oca kako

promrznut, jadan i iscijepan, dolazi sa linije.

Još jednom baca pogled na slatkiše

i kao izbezumljen juri do kuće.

Proljeće donosi nešto novo za sve nas.

Od UNPROFOR-a

dobijamo konzolu SEGA MEGA DRIVE

i svakoga dana

kada Mišini starci odu

priključujemo A/V kabl na TV

i do iznemoglosti igramo

Tenkiće, Super Marija i Nindža kornjače.

Spuštajući se podzemnim cijevima,

kupeći zlatnike, živote i energiju,

primjećujemo odjednom slinavi i plačni pogled

Terzića na kuhinjskom prozoru.

Poslije još nekoliko paketa

džigerice u tubi, jetrene paštete, mlijeka u prahu,

saznajemo na Dnevniku da

je pucanje prestalo – zauvijek.

   Terzići ubrzo odlaze za Beograd.

Stari, slomljen memlom rovova, inače je odličan advokat.

Dobija velike slučajeve, dok sin najboljim prosjekom

opravdava porodičnu tradiciju.

Nama već desetljećima ne stižu paketi.

Daleko smo od dječijeg bahaćenja,

zaokupljeni sabiranjem godina.

Daleko od UNPROFOR-a i plastičnih pištolja.

Ali, prije neki dan pod rebra me siječe

tek kratka vijest u novinama,

da je u svom stanu u Beogradu, pod nerazjašnjenim

okolnostima, preminuo stari Terzić.

Od prijatelja, inspektora MUP-a,

dobijam izvještaj u kome pored

opisa položaja tijela, enterijera sobe i fotografije leša,

vidim kao nemarno povučenu

strelicu koja vodi do ćoška stranice,

u kojem, poput naknadno dodate bilješke,

stoji:

17.3. D.Č. uviđaj:

Ušavši u stan i pregledajući sobu po sobu,

u salonskoj prostoriji naišli smo na nešto čudno.

Naime, Terzićev sin, takođe poznati advokat,

sjedio je na gomili čokolada punjenih lješnikom,

i sav umazan, ispuštajući gotovo jezive krike,

pritiskao dugmad na konzoli koja najviše liči na

90-ih godina popularni Tetris.

 

 

XVII

 

Kada bi pisao o meni,

kakva sam u krevetu i te stvari,

ubila bih te sigurno.

To mi govori već drugi put.

Šta misliš da neko od mojih sazna?

Ili neki bubuljičavi klinac da čita u WC-u?

Ja je uporno pitam:

Kako bi znali da si to ti?!

 

Da, sigurno bih te ubila,

nastavlja odsutnim pogledom ka prozoru.

Smješkam se i shvatam kako je mala

granica između života i smrti.

Onda je gledam nekih deset

minuta bez riječi,

razmišljam o dužini stiha

i opravdanosti kinetičke klasifikacije.

Nikada to neću uraditi! - kažem.

Prislanjam joj obraz kraj uha,

i dok ne gleda, guram

papire nogom ispod stola.

Издања

Ново