Преводи

Одјеци

1. ПРЕД СТАКЛЕНИМ ЗИДОМ

           

            Онога дана када су се на сјеверној Земљиној полулопти смјењивали љето и јесен 1991. године, стамбену зграду, звану „Боснин солитер“* захватио је велики пожар. Илија није становао у тој згради и пожаром није био погођен осим што је, као и други мјештани, саосјећао у несрећи суграђана који су се затекли на вишим спратовима солитера.

            Дешавало се, ипак, да и двије деценије након тога догађаја Илију из сна тргну снажни звуци сирена које су огласиле пожар. Послије изненадног  буђења, он није разликовао слике ужаса који је обузео станаре горњих спратова доживљене на јави од оних које су му се, по ко зна који пут, јављале у сну.  Било је, заиста,  неподношљиво слушати вапаје угрожених људи, а не моћи им указати било какву помоћ, пошто се ватра појавила на петом спрату  и ширила се према крову солитера.  Мјесна ватрогасна јединица није имала опрему којом је могла интервенисати на  вишим спратовима зграде, тако да је пожар угашен тек  након неколико сати када је  из сусједног већег града стигла људством и техичким средствима опремљенија ватрогасна јединица.

            Из хаотичног мноштва слика у Илијиној свијести једна се наметала снажније од осталих. Док су уплашени људи беспомоћно коментарисали то што  се одвијало пред њиховим очима, мјесна врачара Берка је гласно упозоравала:

            - Народе, ово је тек почетак велике несреће!…

            Неке од присутних жена, већ упаничене видљивом злом, обрушиле су се на пророчицу грубим ријечима и псовкама, почеле је клети и тјерати са тог мјеста. Навикла на неспоразуме, грдње и пријетње,  она је мирно додала:

            - Ко преживи схватиће  да је Берка говорила истину! – и удаљила се од тог узнемиреног скупа.

            Кад је почео грађански рат у Босни и Херцеговини и кад су људи за неколико мјесеци од дојучерашњих сусједа и пријатеља постали непријатељи, Илија се све чешће сјећао Беркиних ријечи. И он, који није вјеровао у  магијске моћи поједних особа и који jе одбацивао сујевјерје и негирао могућност предвиђања будућих догађаја, сада је био поколебан. Пророчанство Беркино се пред Илијиним очима обистињавало и он више није могао да препозна људе са којима је деценијама дијелио и радости и невоље. Поједини до јуче мирни суграђани преко ноћи су постали безочни пљачаши и безобзирне убице.

У „Боснином“ солитеру становао је новинар и писац, Ненад Нешковић, Илијин најбољи пријатељ. Он је прије двадесетак година у Б. доселио из  Србије и у творници „Босна“ је почео радити најприје као новинар, а посљедњу деценију пред почетак рата био је главни и одговорни уредник творничког листа Радничко право.  Кад је у солитеру избио пожар, Ненад и његова породица били су одсутни и нису прживјели ту драму. Но, и у Ненадовом памћењу пожар је оставио дубоке трагове и он му се, као и други мјештани, често враћао у разговорима и у својим новинским и списатељским забиљешкама.

У вези са пожаром и пријатељем Нешковићем у Илијиним сновима понављао се један његов необичан сусрет са давно преминулом супругом, која је по професији била професор физичког васпитања, и којој је планинарење било права страст. Пред  великом зградом у подножју  планинског гребена Илија са нестрпљењем ишчекује супругу која треба да се појави након освајања неприступачних планинских терена. И, ево, она се срећно  вратила са  једног од својих опасних излета и  жури према Илији, али застаје с друге стране стакленог зида просторије у приземљу зграде. Маше некаквим папиром показујћи  руком на потпис пошиљаоца испод текста и нешто упорно говори, док јој он

______________

                * Назив “Боснин солитер“ највиша стамбена зграда у  граду добила је по томе што  га је за своје раднике саградила Творница модерног намјештаја „Босна“.

мимиком и гестикулацијом  даје до знања да је не чује. На стакленом зиду који их раздваја нема пролаза и они не могу да се споразумију. Први пут Илија увиђа да стакло, упркос својој прозирности и ломљивости, човјеку може причинити несавладиву препреку.

Ту се сан прекида, али прича о папиру који је супруга држала у руци се  наставља. Илија мисли  да је она тада држала писмо  које је он пронашао међу њеним личним стварима неколико дана послије њене смрти (Никада, међутим, није успио да утврди да ли се радило о том,  или неком другом писму!) Испод текста писма стајало је име  њиховог пријатеља који је у другој години грађанског рата, кад му се све смучило у босанском караказану,  нечујно нестао из града. По наслову   писма уочава да  се  Нешковић и даље његовој  супрузи обраћа са  другарице, јер нити је она пристала да је ословљавају са госпођо, нити је он могао прихватити да преко ноћи од друга постане господин:    

Драга другарице С.,

Ових дана пишем причу о једном сада већ давном збитију у Б. Док сам живио у том мјесту, водио сам неку врсту дневника о важнијим догађајима, и сад једна реченица из тог, назови дневника, не да ми мира. Она гласи: “У пожару страдао већи број станара, међу њима и једно трогодишње дијете...“ а у загради иза те реченице стоји напомена „да ће о томе много више знати моја другарица С., која је била на лицу мјеста и пружала помоћ настрадлима у пожару“. Молим те да ми расвијетлиш неке појединости о страдалом дјетету, пошто о томе ништа поуздано не знам...

Јави ми да ли могу рачунати на твоју помоћ па бих дошао да поразговарамо о том догађају. Ако пристанеш, то ће ти бити јединствена прилика да „уђеш“ у литературу и поред твоје изражене скромности и жеље да се јавно не експонираш.(Наравно, ти схваташ да је ово шала.)

Најсрдачнији поздрав теби и Илији,

 Ненад.   

 

Писмо, за чудо, није датирано, а коверта са поштанским жигом није сачувана, тако да се не може са сигурношћу знати када је писано ни када га је супруга примила. Она на то писмо није одговорила, па га је  Ненад  поменуо  и на њеној сахрани, али Илија, у том моменту притиснут  другим бригама, није схватио о чему он говори, пошто му супруга никада то писмо  није помињала.

Ненадово писмо  наметнуло је Илији низ питања:  Зашто му супруга  то писмо није показала, иако му је, бар он тако мисли, све повјеравала? (Но, да ли смо сигурни да и најближи чланови породице немају тајне које ни с ким не могу или не желе подијелити?!) Је ли томе узрок била њена болест која се нагло развијала па јој није дозволила да о писму разговара са Илијом, или је то за што се интересовао њихов пријатељ садржавало нешто што њен муж није требало да сазна? Није ли се у том пожару десило нешто чега се супруга у најтежим данима свога живота није жељела сјећати? Или је смрт била бржа од њене намјере да о страшном догађају још једном све провјери па да тек онда одговори на писмо? Илија  поуздано зна само то да је она по повратку са планинарења у вези са писмом хтјела нешто важно да му каже, а  да је  хладна стаклена преграда  то онемогућила.

Сад док чека да му упокојена жена  поново дође у сан (а да ли ће и када ће доћи, то не зна), он често прича сам са собом увјерен да разговара са покојницом. Обавјештава је да њихов пријатељ Ненад још није завршио причу за коју је тражио помоћ од ње. Казује јој да је недавно    питао  пријатеља да ли је нашао рјешење за епилог приче о дјетету страдалом у пожару, а он му поновио да ту причу не може завршити без важних података до којих, вјероватно, никада неће доћи, пошто су сви станари те зграде, које је он познавао, или помрли, или за вријеме грађанског рата у Босни и Херцеговини одселили у друге европске државе, па и на друге континенте. По свој прилици – јадао му се Ненад – прича ће остати незавршена.

У имагинарном дијалогу Илија увјерава супругу да је велика штета да се то деси, пошто је у питању трагична судбина дјетета коју је нужно забиљежити  и моли је да се присјети детаља које је од ње тражио њихов пријатељ. Напомиње и то  да писац одбија сваку помисао да при опису тога догађаја нешто измисли. Њему је –  вели – у том случају стварни догађај битнији од ма какве маште. 

Но, чим Илија затражи да супруга открије  шта је од ње у писму тражио њихов пријатељ, она ишчезава, и пред њим се испречује онај стаклени зид који га одваја од свијета. Око њега завлада ледена пустош, а у његову свијест  навире мнoштво питања на која нема одговора.                                               

2. ДАНКА

            Просвјетну службу започео сам у великом и богатом славонском селу В. Мој пријатељ Рале и ја од управе школе у том мјесту још почетком јула мјесеца обавијештени смо да смо примљени и да се на посао јавимо двадесетог августа. Од тог датума до почетка наставе предстојало је  још једанаест дана нестрпљивог ишчекивања радосног сусрета са првом генерацијом ученика, и њих памтим као најљепши период у мојој  просвјетној каријери.

            Како колега Рале и ја као наставници почетници нисмо имали обавеза у вези са поправним испитима, планирање градива за наредну школску годину завршавали смо за три до четири сата и све остало вријеме у току дана били смо слободни. Посљедњи дани августа те године били су изузетно лијепи. Љетне врућине су већ биле јењале, а за јесење кише било је још рано. Сунце је гријало умјерено, тако да је сав живи свијет уживао у благодетима љета.

            Након завршених обавеза у школи, Рале и ја  смо шетали по селу у намјери да га што прије и што боље упознамо. Док смо се кретали уским пјешачким стазама које су биле изграђене са обје стране широког сеоског друма, мјештани су нас као нова лица у њиховој средини радознало загледали, али нико од њих нам се није обраћао. До краја мјесеца  упознали смо све шорове, а мислим да је и нас запазила већина становника тог села, јер смо убрзо сазнали да су нам већ  надјенули надимке докоњака.

             Рале  је брже од мене успоставио контакте са младима из тога села и, захваљујући њему, упознао сам групу младића и дјевојака која се сваке вечери окупљала под липом засађеном насред насеља. До касно у ноћ млади су свирали на гитари, пјевали тада популарне мелодије и препричавали дневне догодовштине. У групи су вођене жустре расправе о квалитетима тадашњих најпознатијих југословенских фудбалских клубова: „Црвене звезде“, „Партизана“, „Динама“, „Хајдука“, „Жељезничара“, „Будућности“, „Вардара“, и понекад је долазило до жучних свађа, пошто су сви били пристрасни у процјени вриједности тима за који су навијали.

Нашу групу су чинили студенти родом из тога села, млади просвјетни радници и понеки израслији средњошколац. Сјећам се да је најстарији међу нама био Иван Мор, да је био  апслвент права на Свеучилишту  у Загребу и да је  имао  25 година.

            Но, све оно што сам доживио по доласку у прво мјесто службовања никада се не би нашло у причи да тада нисам упознао Данку, студентицу треће године архитектуре на Београдском универзитету. Двије дјевојке из тог села, које су студирале у Загребу, и Београђанка Данка  чиниле су малобројни  женски дио наше повелике групе.

Данка је била витка, њежна и  крхка као пухор маслачка, потпуно другачије грађе од сеоских дјевојака и од дјевојака са којима сам похађао средњу школу и са којима сам студирао на вишој школи. Вјероватно ме је зато и  опчинила  при првом сусрету на једној од вечерњих сједељки под липом.  На Данкином нешто издуженом блиједом лицу, украшеном кратком црном косом истицале су се загасите, крупне очи, које су подсјећале на очи младе срне.  Блистале су   необичним сјајем који су уочавали сви чији би се поглед сусрео са Данкиним. Но, ко се мало боље загледао, уз тај чудновати сјај, у  Данкиним очима могао је запазити и једва примјетан вео таме. И док је сјај зрачио неописивом радости, тама је скривала притајену тугу. Данкине очи   су откривале раскош њене душе, али и показвале да се до оног највреднијег слоја никако не може допријети.

Сјај и топлина Данкиних очију привлачили су младиће као магнет. Мислим да нико од  припадника мушког пола у нашој групи није био имун на Данкине загонетне погледе.  Поједини младићи, међутим, говорили су да их Данка не занима, истичући да је превише горда, али су и сами били свјесни да не говоре оно што осјећају.

            У мушком друштву о Данки смо  врло често разговарали, мада смо мало знали о њој. У ствари, знали смо само то да она са братом Милованом, такође студентом, сваког љетног распуста долази на дуже гостовање код  баке по мајци, која је у том селу живјела сама. Како њих двоје нису били вољни да откривају било шта о себи (јер су долазили из велоког града и  сматрали то  малограђанштином), ми нисмо тражили да нам се исповиједају, иако смо жарко жељели да сазнамо нешто више о тој чудноватој дјевојци и њеном брату.

            Данка је била врло ћутљива. Не сјећам се да је у нашим дружењима и једном о било чему са неким расправљала. Из учтивости одговарала је само на питања која би била директно њој упућена и то само са двије-три ријечи. Пошто смо сви знали да се Данка нерадо упушта у дискусије, остављали смо је на миру, тако да је она била само слушалац наших бескрајних, врло често, и бесмислених препирки око свега и свачега. Мушки члнови групе били су радосни што су на нашим сједељкама учествовале и дјевојке, а ја сам се готово сваке вечери питао како њих три, а посебно Данка која ни у каквој расправи не учествује, могу да слушају наше досадне, повремено и сулуде препирке и надмудривања. Чинило ми се да то оне стоички подносе само зато што у селу у то вријеме није било никакве друге забаве, па су с неким морале да проводе  вечери.

            Са повученом Данком, до које ми је тада било веома стало, за вријеме њеног гостовања у селу  разговарао  сам само једном, и то кратко. Десило се то једне вечери кад је она  дошла нешто касније у наше друштво и, пошто је само поред мене на клупи било слободно мјесто, она се, игром случаја, нашла у мојој непосредној близини. Била је то ријетка прилика да са том загонетном дјевојком поразговарам и да покушам да нешто више сазнам о њој.

- Како проводи дане лијепа дјевојка у овом насељу тишине? – уптријебио сам у  жаргону уобичајену метафору за привремено боравиште већине чланова наше групе.

• Празно - одговорила је једва чујно.

- Зашто празно? - питао сам такође тихим гласом да не скрећем пажњу других на предмет нашег разговора.

-  Па, чиме да попуним шеснаест, ако преспавам неких осам сати? – рекла је  желећи, ваљда, да нагласи пустош сесоке средине.

- Против празнине човјек треба да се бори докле год постоји. Успјешношћу те борбе условљен је смисао живота. Стога смисли нешто. То бар теби као будућој архитектици не би требало да буде проблем, пошто твоје занимање подразумијева маштовитост и креативност.

- Ништа паметно не могу да смислим, а можда је и добро што је тако, јер треба се суочити  и са убитачним лицем доколице.

- О доколици је у овим условима сувишно говорити! Покушај да је побиједиш! Занимај се нечим: ради нацрте за грађевинске објекте чији ћеш аутор бити једнога дана, састављај и испуњавај укрштене ријечи, смишљај ребусе, читај књиге...

- Али, за све то треба мотивација и инспирација.

- Је ли могуће да млада, паметна дјевојка у другачијој  средини није у стању да организује садржајан живот?

- Могуће је – вели Данка уз суздржан осмијех.

- Е, онда ту нема помоћи – додајем ја, трудећи се да  полуосмијехом саговорници дам до знања да не придајем никакву важност ономе што сам од ње чуо о њеном немјерљивом досађивању за вријеме боравка код своје баке.  

            - Нема  -   слијеже раменима дјевојка и тиме се завршио наш дијалог.

            Ни након тог кратког, несувислог разговора са Данком, а ни касније нисам могао одгонетнути шта је мене и остале младиће из наше групе привлачило тој дјевојци која није показивала никакво интересовање за свијет око себе, која се ничим није наметала у друштву вршњака и која је избјегавала сваки контакт са њима мимо заједничких сједељки. Да ли је то била њена необична љепота? Да ли префињеност понашања  којим је успијевала да нас очара?  Да ли њена чудна моћ да у свему, на свој начин, буде супериорна и недокучива као далека звијезда? Да ли њена невјероватна способност да нам свима даје неку наду, а да нас  све држи на  дистанци коју је неумољиво успостављала? На основу неких Данкиних поступака којима је кротила и грубијане  који су покушали да јој се наметну својим примитивним гафовима, закључио сам да је та дјевојка била од оних ријетких јединки у женском роду које посједују  несвакидашњу снагу да господаре мушким свијетом. Такве жене нити обећавају нити дају оно што мушкарци од њих очекују, а ипак бивају предмет њихових необичних снова и најлуђих жеља.

            Није мени било необјашњиво зашто сам се ја тада заљубио у Данку са којом претходно нисам имао никакав ближи контакт. Био сам у двадесет и првој  години живота, а толико је имала и она; у њој сам видио дјевојку која је по свему била другачија од оних  које сам до тада познавао; слутио сам да је она та идеална жена о којој сам маштао у бурним младалачким годинама; у њој сам открио тип изузетне дјевојке који сам упознао у романима великана руске литературе: Пушкина, Љермонтова, Толстоја, Достојевског, Пастернака... Но, оно што је остало загонетно и до дана данашњег, то је: Зашто опсједнутост том личношћу траје деценијама и шта потхрањује њено опстајање у мојој свијести? Чиме се може објаснити да је вријеме избрисало толике мени важне доживљаје, а да једно кратко познанство са Данком траје? Зашто је она, која ми никада ни на који начин није припадала, заузела тако важно мјесто, док су друге жене, које су биле истински дио мога живота, одавно пале у заборав? Да ли је и у овом случају ријеч о древној истини да нам је трајно вриједно само оно што нисмо довољно упознали, или је у питању нешто што превазилази моћ расуђивања?

Данкина постојаност ме увјерила да у сфери свијести није могуће одредити ко ће у њој трајати кратко као јутарња роса, а ко онолико колико и сам живот.    

3. КОЗЕ

            На узвисини недалеко од насеља М. у малој трошној кући живио је  Хусо Ресул са женом и четворо дјеце. При порођају са петим дјететом  Хусина жена је подлегла, а новорођенче је преживјело.  Сиромашног Хусу, који је породицу прехрањивао сакупљајући и продајући секундарне сировине, није могла снаћи већа невоља.  Уз бригу како да прехрани четворо малодобне дјеце, сада се требало старати и о новорођенчету.

            На сахрани Хусине жене мјештани су новчаним прилозима помогли несрећном оцу колико су могли, и он је  од тих прилога набавио двије козе да би лакше прехранио дјецу. Како је, због природе свога посла, морао често одлазити од куће, бебу је остављао  са двјема најстаријим дјевојчицама. Да би оне могле да се потпуно посвете малом брату, отац их је ослободио бриге о козама. Са два дугачка конопца везао је козе за два висока коца, тако да су оне могле да пасу траву само у кругу докле су досезали конопци. Козама је врло тешко пало ограничење кретања, пошто везане нису могле да дођу до грмља и лишћа, које је њихова главна храна. Млађа је коза предлагала старијој да нешто предузму да се ослободе ропства у које су пале код новог господара, али старија није пристајала на то. Кад је схватила да је старија коза неће подржати у намјери да се домогне слободе, млађа коза је сама смислила план бјекства. Требало је само да зубима прегризе конопац и да се  нађе на слободи. Но, кад је млађа коза покушала да оствари свој план, схватила је да ће то бити много теже него што је првобитно замишљала. Конопац је био превише жилав за њене зубе, али она није одустајала од своје накане. Без икаквог искуства у таквом подухвату, она није знала да конопац  напада стално на истом мјесту. Тек послије извјесног времена схватила је да до резултата може доћи само ако промијени начин савладавања препреке и почела је конопац гристи увијек код веза  за колац. Упорност је уродила плодом и, након вишемјесечног ропства, млађа коза се нашла на слободи.        

Обузет многобројним бригама, Хусо није примијетио шта спрема млађа коза, и истински се изненадио кад је једнога дана на ледини недалеко од своје куће затекао само старију козу. Прво је помислио да је неко млађу козу одвезао и одвео, али није могао да повјерује да би тај и од њега, најсиромашнијег човјека у околини, могао да украде једну од хранитељки његове  дјеце. Кад је уочио да је на коцу остао комад прегриженог конопца, схватио је да је то извела сама коза. Хусо је њеним поступком био повријеђен и само је промрљао: - Узалуд си гризла конопац. Наћи ћу ја тебе и да се у мишију рупу сакријеш.

Истога дана Хусо је кренуо у потрагу за козом вјерујући да са конопцем није могла далеко отићи. Међутим, сва његова трагања и распитивања била су безуспјешна. Нико није знао, или није хтио да каже било шта о одбјеглој кози.

 Послије вишедневне потраге, Хусо се помирио с тим да је остао без једне козе, мада није могао да повјерује да је она могла нестати тек тако. Сматрао је да ју је неко сакрио док не прође потрага да би је послије присвојио. Стога се код Хусе није сасвим угасила нада да ће своју козу ипак једнога дана наћи.

* * *

Чим сам дознао за овај случај, као новинар локалног листа, пожурио сам да од власника козе добијем праву информацију. Хусо ме је дочекао нељубазно.  Био је љут што о његовој приватној невољи треба да пишу новине и грубо ми је  рекао:

- Шта ти имаш о томе да пишеш? Побјегла јесте, па шта. Штета је за мене велика. Хранила ми је дјецу. Сад ми је остала само Бјелка (тако се звала  старија Хусина коза) којој исто може пасти на памет да бјежи. Хвала јој што се није придружила оној млађој вртирепки, јер не знам шта бих чинио са оволико гладних уста.

- А што си козе везао конопцем и ограничио им могућност да дођу до хране? – упитао сам власника.

- Па како да их сачувам ако их не вежем? Ето, видиш, побјегла је иако је била везана.

- Коза је побјегла из затвора и имала је право.

- О каквом праву ти говориш?

- О свачијем праву на слободу.

- А да ли неко размишља о мом праву? Како ја да се ослободим свога ропства које је много теже од онога у коме је била коза? И да знаш да мени није ни стало до мога живота, али ја морам да живим ради дјеце. Шта би било са њима када би им и мене узео Бог као што им је узео мајку?

Нисам могао негирати да је Хусина ситуација изузетно тешка, али сам тврдоглаво остао при стaву да је власник козама угрозио слободу и да не може очекивати да ће се неко, па макар то биле и животиње, лако помирити са ропством.

Кад више нисмо имали шта да кажемо један другом, замолио сам Хусу да ми покаже гдје је сада везана старија коза. И мада је наш разговор био непријатан, Хусо ми није ускратио могућност да видим хранитељку његове дјеце. Док смо ишли према ледини на којој се налазила Бјелка,  питао сам се зашто она није пристала да са млађом сестром побјегне од свога власника.  

Кад смо се примакли кози на десетак корака, видјели смо да она, са конопцем око врата, стоји и мирно осмaтра шта се збива око ње. Застао сам изненађен  и задивљен сликом: шарено јаре халапљиво је сисало млијеко из набреклог мајчиног вимена. Примакао сам се још више кози и из непосредне близине снимио ову сцену  неколико пута. Фотографија на којој су се истицали Бјелкино крупно виме и њено срећно младунче потпуно  предано сласном гутању мјачиног млијека ускоро се  нашла на насловној страни новог броја  листа у коме сам радио као новинар.

Фотографија која је представљала одговор на питање зашто Бјелка није напустила  Хусину породицу, била је и остала једна од најдражих успомена из моје новинарске каријере. 

                                              

4. ГРИЈЕХ

           

            До поласка у школу највећи дио дјетињства провео сам у кући мајчиних родитеља који су живјели у сусједном селу. О боравку у родитељском дому моје мајке носим пријатне успомене, иако је мој дјед по мајци био човјек чудновате нарави. Увијек нерасположен и љут,  оптуживао  је жену и синове да су распикуће и нерадници и да ће га они прије времена отјерати у гроб. О предстојећим пословима дјед се никад није договарао са укућанима, него је за вечером, када су се обавезно окупљали сви чланови породице, издавао наређења за сутрашњи дан, којима нико није ни помишаљао да се супротстави. Зато су бака и ујаци избјегавали  сусрете са дједом и у његову просторију одлазили само по позиву.

  Слободан приступ дједу имала је само његова кћерка,  наша тетка, која је већ била одрасла дјевојка. Једино њу и нас унуке дјед није грдио. O кћерки је говорио све најбоље и, понекад, са сузама у очима, јадао нам  се како ће он, који је и сада у властитој кући  велики мученик, потпуно пропасти кад се кћерка буде удала.  Као дјечак предшколског узраста, нисам могао разумјети зашто је дјед имао такав однос према дјеци различитог пола, а, вјерујем, да то ни он није знао објаснити.

Ни брата ни мене дјед није мазио (јер он то није ни знао чинити), али нас је пред сусједима, кад су се недјељом састајали да поразговарају и попију по коју чашицу шљивовице, увијек хвалио да смо паметни, вриједни и послушни. Понекад сам помишљао да дјед о нама лијепо говори само зато што нас је родила његова старија кћерка, према којој је, такође, био врло пажљив, пошто нисам  схватао у чему смо нас двојица бољи од наших ујака који су били вриједни и честити момци.

            Прољећа и љета проведена код дједа и баке највише памтим по играма које смо упражњавали док смо са најмлађим ујаком чували повелико стадо оваца. Проводећи дане, недјеље и мјесеце код оваца, ја сам те животиње необично  заволио. У години у којој ћу поћи у школу, посебно сам се био везао за младунче које је ојагњено трећи дан по Божићу и које је носило звонце као статусни знак прворођенчета.  Због звонцета на врату, сви смо га звали Звончић. Кад смо се брат и ја за  Васкрс преселили код баке и дједа, то јагње је већ било ушло у четврти мјесец живота и освојило нас је својом живахношћу, умиљатошћу и спремношћу на игру.

Како је јагње расло, све мање је тражило мајку, а све више се дружило са нама чобанима. Пратило нас је кад смо се такмичили у трчању низ брдо и уз брдо, боравило са нама у напуштеној кући без врата и прозора у вријеме поподневне жеге кад су се стада склањала од врућине под крошњу старог храста, лизало нам знојаве руке, јело хљеб који смо смо му давали при ужини, залијетало се према нама, тобоже, да нас удари својим тек изниклим рошчићима, неуморно скакутало око нас, пратило нас свугдје у стопу и дурило се ако бисмо га покаткад занемаривали.

            Текли су споро дуги и топли прољећни дани и приближио се Спасовдан, заједничка слава села. Набрајајући послове који предстоје до сеоске славе, неко од укућана је успут поменуо и клање јагњета као обавезни дио славског ритуала. Пошто су сви присутни прешли преко те најве као најприроднијег чина, ја, такође, нисам ништа питао јер нисам ни помислио  да је за жртву одабран  Звончић. Кад сам наредног дана срео баку у коју сам имао повјерење да ће ми рећи истину, упитао сам је које јагње ће заклати за славу:

-  Оно које је најстарије.

- Па, је л' то значи Звончића? – промуцао сам пренеражено.

- Наравно, јер је такав  обичај – рекла је она непромијењеним гласом.

- Па зашто умјесто јагњета не узмете неког одраслог овна? – проциједио сам кроз сузе.

Схвативши колико сам погођен том намјером, бака се вјешто извукла из деликатне ситуације:

     - О томе не одлучујем ја него дјед, па би било најбоље да то видиш са њим.

   Пожурио сам да убиједим дједа  да промијени одлуку, али  он је, и не погледавши ме, хладно упитао:

• А што ти о томе бринеш?

Покушао сам да  му објасним шта ми значи Звончић и молио га да то јагње поштеди смрти, али је он одбио разговор о томе:

- Ти си још млад да то схавтиш. Стоку и држим зато да је кољем или продам кад ми затреба.

Удаљио сам се испред дједа без ријечи јер сам осјетио да ми у грудима нестаје даха. Сакрио сам се у качару, која се налазила изван дворишта, сјео на сложене храстове даске и почео да се тресем цијелим тијелом. Било ми је неописиво тешко што ништа нисам могао да учиним за спас драгог бића и зајецао сам као да мене сутра  чека Звончићева судбина.

*  *  *

            На Спасовдан сам са ујаком потјерао стадо на пашу без Звончића. То је био сигуран знак да дјед неће прекршити устаљени обичај, без обзира на моју молбу. Желио сам да се што прије удаљим од куће да не присуствујем страшном чину жртвовања јагњета.

Знатно раније него обично, негдје одмах послије поднева, тога дана ујак је вратио стоку кући, јер је требало стићи и на вашар који је сваке године приређиван  поводом сеоске славе.  Није ми се ишло дједовој кући, али се нисам противио ујаковој одлуци пошто сам неколико дана слушао са каквом радошћу и усхићењем су старији чобани говорили о предстојећем празнику. Знао сам шта за ујака значи тај дан а, поготово, одлазак на вашар који се у том селу одржавао једном годишње.

Кад смо стигли кући, међу осталим гостима, затекли смо и моје родитеље. Чим смо се поздравили, мајка је примијетила моју утученост и упитала:

• Шта ти се десило да си тако покис'о?

- Ништа! - одговорио сам желећи да је не оптерећујем оним у чему ми више не може помоћи.

- Не може бити ништа, него реци шта није у реду.

У том моменту у собу је ушла бака и умјесто мене објаснила узрок мога нерасположења:

• Заклали смо за славу његовог љубимца, па не може да га прежали.

Мајка је покушала да ме утјеши објашњењем да су такви обичаји и да данас није пристојно бити тужан кад се сви у селу веселе. Схватио сам да ни мајка не разумије моју тугу и изашао у двориште да потражим старијег брата да са њим подијелим терет, али је он већ био негдје отишао са другом сеоском дјецом.  Сјео сам у хладовину иза куће и дуго, дуго зурио у празан простор испред себе. Ничим нисам могао да попуним празнину која је у мојој души владала тога дана и, исто тако, ни  да разумијем како смрт једног недужног бића никога није погодила осим мене.

            Пред вече кад су се моји родитељи спремали да крену кући, замолио сам мајку да пођем и ја са њима. Сви су били изнанађени мојом одлуком пошто су знали колико сам се радовао свакој посјети дједу и баки и колико сам уживао у чувању стоке и у играма са чобанима. Тактична као и увијек, мајка је прихватила да ме поведе кући, надајући се да ћу ја за неколико дана заборавити тај непријатан догађај. Но, њена предвиђања се нису обистинила. У току тога љета само једном ме привољела да пођем са њом у посјету дједу и баки а и тада сам се осјећао врло непријатно, јер ми се чинило да сам у тој кући сада сасвим непожељан и сувишан.

            Док сам тог љета туговао за изгубљеним пријатељем, као наручена дошла је вијест да ће, пошто је рат био завршен, те године у селу почети да ради школа и да првога септембра и брат и ја треба да пођемо у први разред. По поласку у школу,  све рјеђе сам посјећивао мајчине родитеље код којих сам претходно провео много радосних дана. Баку сам и даље волио, али према дједу сам био савим равнодушан. Примијетио сам да и он мене не хвали као некад и да лијепе ријечи има само за мога старијег брата, али то ме уопште није погађало.

            Након завршене основне школе, у оближњем граду похађао сам средњу. Због бројних обавеза и интересовања, и родитељеској кући сам  ријетко одлазио, а мајчине родитеље више нисам посјећивао. Мајка ми је то понекад замјерала, а ја сам, мада не без гриже савјести, сваки пут нечим правдао свој некоректан поступак.      

Брзо је протекло и моје средњошколско образовање и након тога сам позван на одслужење војног рока. У петом мјесецу  служења, једног хладног фебруарског дана, старији брат ме телеграмом обавијестио да је дјед умро и да ће, ако могу добити допуст, сачекати са сахраном. Обратио сам се претпостављеном старјешини, али ми је он саопштио да, по Правилу службе, немам право на одсуство, пошто дјед није члан уже породице. Ипак ми је одмах потписао дозволу за излазак у град да брату јавим да не могу доћи на сахрану.

Било ми је тешко тога дана, највише због тога што са дједом и баком низ година нисам имао никакве контакте. Жалио сам што нећу присуствовати посљедњем испраћају човјека који је много снажније испољавао лошију од боље стране своje личности. Желио сам да бар у моменту коначног растанка  замолим дједа за опроштај, кад то већ нисам учинио док је био жив. Јер, то што је мене удаљило од дједа, који ме је на свој начин волио, сада ми је изгледало сасвим другачије.  Са двадесет година  много тога сам научио што нисам знао са осам. Сада сам људско понашање примао са више разумијевања и оправдања и за поступке који нису сматрани нормалним.

У данима након дједове смрти често сам се питао зашто је дјед био стално  незадовољан кад је у селу спадао међу средње имућне домаћине и кад је био породичан човјек са петоро одрасле, здраве дјеце и троје унучади од најстарије кћерке. Но, то је било оно што се могло видјети споља, а шта се збивало у његовој души, тиме се мало ко бавио. Помишљао сам да је дјед прије мога доласка у његову кућу морао доживјети неки тежак пораз, који је у наредном животу прикривао тако што је оптужвао за све и свашта друге људе, па и један број чланова своје уже породице. Присјетио сам се тих дана да ми је мајка једном приликом на питање Да ли је дјед такав био и кад је био млађи? са сузама у очима одговорила да се он сасвим промијенио по повратку из рата.

Никада нисам сазнао шта је проузроковало промјену његовог понашања, пошто се дјед о томе никоме није повјеравао,  али сам схватио да је то морало бити нешто крупно. Данас   бих учинио све  да сазнам шта је тога човјека толико мучило да га је удаљило и од најближих чланова породдице, али је он, одласком са овога свијета, однио и своју тајну.  Истински сам жалио што ништа нисам учинио да се приближим том несрећном човјеку   и што нисам уложио било какав напор да побољшам наш однос.

                                                           * * *

Прве каснојесење суботе по одслужењу војног рока нашао сам  се над дједовом већ  слегнутом и травом обраслом хумком. Изнад покојниковог узглавља  још је био  побден дрвени крст са урезаним именом и годином рођања и смрти. На запуштеном сеоском гробљу тога суморног поподнева није било никога. Цио крај притискала је необична тишина, тако да се чуо и најмањи шум у већ готово уснулој природи.

Док је велика воштана свијећа лагано горјела и ширила отужни мирис пролазности, ја сам молио дједа да ми опрости за наш раскол. Знао сам да је то сада узалудно, али сам се надао да ће ми бити лакше ако над дједовим гробом прихватим дио своје кривице. Пожелио сам у том моменту да се исплачем као некад у дједовој качари због жртвованог јагњета, но суза није било.  Свијест ми је као мора притискала мисао о неспоразуму са дједом због неписаног права јачих да  тамане слабије. То право никада  нисам могао одобрити, али сам, кад сам одрастао,  спознао да такве односе у свијету није успоставио мој дјед, него неко много прије њега и да је он само слиједио  обичаје предака. Покушао сам да му некако у том часу дојавим то своје сазнање, али је моје ријечи прихватао и немилосрдно разносио по сеоској пустоши хладан  вјетар, који је, повремено, налијетао са обронака Мајевице. Био сам свјестан да ме дјед више не може чути, и то је повећавало моју тугу. 

 

5. СВАКИДАШЊА ПРИЧА

Митар и Неда су се још у средњој школи вољели као ријетко који пар  и били  узор младим људима у својој генерацији. Као марљиви студенти на вријеме су завршили факултете и по завршетку студија  запослили се  у родном мјесту. Након тога су склопили брак и у наредне четири године добили сина и кћерку.  На почетку каријере су подигли кредите и започели да граде породичну кућу. Пошто је био једини дипломирани архитекта у вароши, Митар није могао дозволити да се његова кућа по величини и екстраваганцији не издваја од осталих, а то га је и те како коштало. Кад су коначно градњу куће привели крају, апетити су им порасли, и почели су да подижу викендицу на мору. И за тај импозантан објекат требало је много новца до кога се поштеним радом тешко долазило.

Ношени амбицијом да у свему буду бољи од других, тих годинаи Неда и Митар  су мислили  да никада  ништа неће моћи да разори њихову љубав, мада су већ примјећивали да је међу њима све мање некадашње страсти. Обавезе на послу, градња куће па затим  викендице, болест родитеља, одгајање дјеце постепно су трошли снагу  некада младих и полетних људи. Између њих све чешће су се  јављали знаци нервозе, нетрпељивости и озлојеђености. Започињали су свађе и дијелили увреде једно другом због ситница, а покушаје мирења су одгађали данима и недјељама. Схватали су и Неда и Митар да је штошта поремећено у њиховим односима, али су и даље вјеровали да ће се временом све то средити и да ће међу њима поново завладати љубав. Да би зауставила даље хлађење односа са мужем, Неда је једног јутра покушала да га упозори на  опасност која се све јасније манифестовала:

- Ово више, Митре, овако не може. Морамо озбиљно разговарати о  нашем браку, јер, ако нешто одмах не предузмемо, пријети нам бродолом.

Митар се на то само насмијао и рекао:

- Шта булазниш, жено? О каквом бродолому говориш? Шта ти недостаје у пуној кући.

- Недостаје много шта у тој твојој  „пуној“  кући. Ја за тебе више не постојим. Ти знаш само за каријеру, послове, ручкове са пословним партнерима, друштвене обавезе, новац, акције, рачуне, рекла је Неда, подижући глас.

- Ти си разумна жена и сама знаш да данас  другачије не може да се живи. Ако хоћемо нешто  да стекнемо, морамо се жртвовати, резоновао  је Митар хладно.

- У томе и јесте проблем што ја више не могу да се жртвујем, јер не налазим оправдања за то. Шта ћу имати ја од свега тога кад живот прође, настављала је Неда све нервозније.

- Па није, ваљда, да заборављаш да имамо двоје  дјеце у средњој школи и да за њихово даље школовање треба велика сума новаца, коју неко мора да заради,  покушавао је Митар да остане смирен.

- То су само  твоји изговори. И други људи имају дјецу, па нађу времена и за годишњи одмор, и за зајединичке излете, и за посјете пријатељима... Само га ти немаш  ни за кога у породици, јер теби није стало ни домене, ни до дјеце, ни до родитеља, него само до те проклете зараде. Каква је то кућа у коју нико не долази и какви смо ми то људи ако се ни с ким не дружимо, а родбину смо одавно одбили од себе својим правдањем да немамо времена за госте и за посјете, набрајала је огорчено Неда.

- Па ко теби брани да идеш у посјете и да примаш госте, ако ти је до тога толико стало? питао је Митар све тишим гласом своју разјарену супругу.

- Ја нисам ни удовица ни распуштеница да то чиним без тебе, толико би бар морао да знаш, настављала је Неда све узрујаније.

- Ако ми замјераш да сам занемарио родбину, ту си донекле у праву, али тебе никада нисам запостављао, покушао је Митар да се брани.

- То ти тако мислиш, јер си у трци за зарадом изгубио разум, па се и не  питаш како ја доживљавам твоје понашање према мени. Покушај да се присјетиш кад си ме питао како се осјећам, кад си ми рекао неку топлу ријеч, кад си ми посљедњи пут честитао рођендан и годишњицу брака,  кад си ме обрадовао поклоном за неки празник... Хајде, реци сад кад си ме посљедњи пут загрлио и пољубио?...Ћутиш, јер не можеш да се сјетиш кад је то било. Знам ја да мене одавно нема у твоме роковнику. Али, упамти, твоје обавезе  доћи ће главе нашем заједничком животу, грцала је Неда у покушају да одједном искаже све што се мјесецима сакупљало у њеној души.

Пошто је супруга навела непобитне чињенице о Митровом занемаривању породице, он у том моменту није могао смислити ништа чиме би јој  парирао, па је  још тишим гласом, готово прошаптао:

- Ти си се, госпођо, (тако се Митар обраћао Неди кад год је хтио да јој дâ до знања да је у нечему претјерала) много осилила, јер, очито, немаш материјалних проблема, па зато измишљаш друге, наглашавао је Митар сваку ријеч желећи да њима постигне што већи учинак.

Те његове ријечи разгњевиле су Неду још више и она је бризнула у грчевит плач.

Не очекујући такав напад, Митар се  није могао снаћи у тој ситуацији, па је, на брзину, обукао на себе оно најнужније и  просто побјегао у кафану.  

                                                          

                                                           *  * *

Колега правник са којим је Неда годинама дијелила канцеларију у општинском уреду одавно је примијетио да његова сарадница више не блиста  некадашњим сјајем срећне породичне жене и да су јој  подочњаци све уочљиивији, упркос њеном настојању да их шминком прикрије. Наслућивао је он да се нешто промијенило у њеном животу, али се није усуђивао да је директно о томе  пита. Мада су дуго радили  у истој канцеларији и били у добрим односима, никада нису разговарали о породичним проблемима, па стога није ни покушао да он први прекорачи невидљиву границу коју су у том погледу давно успоставили. Но, промјене које је уочавао на Недином лицу нису му дале мира и он је смишљао начин како да му она отвори душу.  Послужио се врло једноставним триком. Једног јутра,  док су пили кафу, као успут, затражио је од Неде  савјет:

- Колегице, можеш ли  ми помоћи да изгладим неспоразум са  супругом  коју сам синоћ у  баналној препирци жестоко  увриједио. Упутио сам јој врло ружне ријечи којих се сада стидим. Ти си жена, па ћеш сигурно знати боље од мене на који начин да затражим да ми она увреду опрости.

Неда је била изненађена тиме што  колега од ње тражи савјет за тако деликатну ситуацију, али  и почаствована  што јој се повјерава. И није остала равнодушна:

- Важи, колега, али   под условом да ми детаљно предочиш како је и због чега  дошло до свађе.

Недин колега са посла, правник Матија,  наравно, није очекивао такав услов, али сада није имао куд. Нашао се на велкој муци како  на брзину  да смисли причу о непостојећој свађи са супругом. И мада његова ад хок смишљена прича није била особито увјерљива, Неда је повјеровала да је истинита и здушно се заложила да му помогне у исправљању грешке, и не наслућујући разлог због кога јој се он повјерава. 

Матијина замка је успјела и Неда се послије тога догађаја  све чешће исповиједала колеги о проблемима у своме браку, говорећи отворено  о Митровој преокупираности  послом, о његовом занемаривању брачних обавеза, о захлађивању односа између ње и њеног супруга... Пошто су она и Матија у то вријеме имали готово идентичне проблеме у браку,  те исповијести су их све више зближавале а блискост је постепено прерастала у љубав, бар што се тицало Нединог схватања тога односа.

Ванбрачна љубав двоје средњовјечних људи, највише зато што је морала бити скривана (јер је била неспојива са њиховим угледом и породичним обавезама),  постајала је све страственија. Осјећања  више нису могли скривати, тако да су у уреду, па у цијелој вароши, постали најомиљенија тема оговарања.

Пошто није била у стању да обмањује ни себе ни друге, Неда је одлучила је да мужу саопшти да је више ништа не везује са њим и да тако даље не могу живјети. Дуго је одгађала тај неприајтни разговор, али незавидна  ситуација у којој се нашла нагризала је њен нервни систем, и она је осјећала да то стање више не може подносити. Послије једног породичног недељног ручка смогла је снаге да каже Митру оно што је данима носила  као голем терет:

- Молим те да ме саслушаш и да ме не прекидаш док ти не кажем све што морам да бисмо већ једном кренули са мртве тачке. Ја  сам већ одлучила да више не  живмо заједно, а твоје је да пристанеш на развод и да се разиђемо као људи, или да не пристанеш и да и даље једно другом загорчавамо и овако горак живот.

- То је госпођа, сигурно, нашла некога „бољега“ од мене, па јој ја више нисам потребан. Па да чујем ко је тај сретник.

- То да ли сам ја нашла другога и  ко је он, ако сам га нашла, за тебе нема никаквог значаја, јер је важно да ја више не желим да живим с тобом на овакав начин и да те зато молим да прихватиш развод.

- Е, то са разводом, госпођо, неће ићи баш тако како си  ти то у својој женској глави замислила. Није то све тако једноставно како је  твоја гушчија памет испланирала. Ти  си правница по струци, па, ваљада, не треба да те ја томе учим.

У свађи која је настала послије тога, супружници се ни о чему нису могли договорити и наставили су још неко вријеме да живе у заједничкој кући сводећи нужну комуникацију само на поруке које су једно другом саопштавали по дјеци.

Неда је релативно лако прихватила  раскид са мужем, јер је у то вријеме у свему имала подршку љубавника, али двоје дјеце које је стекла у браку са Митром за њу су била нерјешив проблем. Стално се питала како њима објаснити да више ништа нема са њиховим оцем,  кад њих двоје и даље постоје као нешто што никада неће моћи да подијели  као у браку стечену имовину.

Сазнавши да се његова жена јавно састаје са колегом са посла, Митар је схватио да је љубав између њега и Неде заиста нестала.  Дуго се опирао прихватању те горке  истине, али, како је  вријеме протицало, почео је да се мири с тим да се  ту ништа више не може поправити. Говорио је често и себи и пријатељима за кафанским шанком: „Наша кристална чаша је  разбијена и, мислим, да је   више нико  неће моћи  саставити“. На крају је закључио  да је развод брака једино рјешење и помогао је да се њихова брачна  агонија што прије оконча.

И све се на суду, заиста, завршило врло брзо. Споразумно су  подијелили дјецу и имовину: Митру су припали кћерка и кућа, а Неди син и викендица на мору. Неда је викендицу  убрзо продала и у мјесту у коме је службовала купила стан.

Кад је готово све оно  што су Митар и Неда заједнички стварали за двије и по деценије било разорено, Митар је почео размишљати зашто се то десило и да ли се баш морало десити. Ни тада, а ни касније, му није било јасно како је жена са којом је проживио толико година у којима је било много више лијепога него ружнога и са којом је имао двоје одрасле дјеце могла тако једноставно  да га замијени другим. Често се питао шта је тај други човјек могао  да понуди његовој бившој  жени да би  она пошла са њим, заборавивши на све оно вриједно што је доживјела у браку. Одговор није налазио, или га није хтио прихватити  и кад му се он наметао као необорива истина о великом дијелу његове  кривице за распад брака.

                                               *  *  *

Након развода са Недом, Митар никада није ни покушао да тражи другу жену са којом би   провео остатак живота. Кад год је помислио да се зближи са неком од њих, увијек  се суочавао са питањем: Каква треба да буде та друга жена, да не учини исто оно што је учинила Неда, ако једном процијени да јој он не указује довољно пажње? И увијек је закљичивао да таква жена не постоји под небеском капом.

Ни Неда се није поново удала, иако је у почетку  мислила да је Матија,  у кога се била заљубила,   другачији од Митра и да ће јој он пружити и љубав и сигурност које код Митра више није имала. Међутим, послије Нединог развода, почеле су  несугласице и са Матијом. Вјерујући  у његова ранија обећања, Неда је очекивала да ће се он убрзо  развести са својом женом и са Недом склопити брак. Но, кад год је Неда затражила од Матије да испуни обећање, он је измишљао различите разлоге зашто то не може одмах остварити. Оптерећена свим оним што је преживјела у посљедње двије године, она је постајала све нервознија и све  нестрпљивија. На једном састанаку са Матијом (који су сада бивали све рјеђи) тражила је да он оконча неизвјесност која је почела озбиљно да угрожава  њено психичко здравље:

- Вечерас ћеш морати да одредиш датум до кога ћеш покренути бракоразводну парницу са супругом, или, у супротном, прекидам са том сваку везу, рекла је одлучно Неда.

Матија  је био  изненађен Недином одлучношћу, иако је знао до ће до таквога  дијалога међу њима кад-тад доћи. Покушао је поново да увјерава Неду да се за развод нису стекли услови, али, како је Неда упорно инсистирала да прекину ту бесмислену игру, он је само кроз зубе проциједио:

- Знам да ћу те разочарати и да ћеш ме презирати, али ја нисам спреман да ради једне авантуре разорим брак и упропастим породицу.

- Тако, значи, за тебе је све ово била само авантура. А што  сам ја  због тебе уништила свој брак, то за тебе није важно.

- Ниси ти због мене ништа уништила. Ти си са мном ступила у везу кад је твој брак већ био пропао.

- Са егоистом какв си ти, ја од вечерас не желим да имам било шта. Доста ми је твојих лажи и обмана, рекла је Неда и,  обливена сузама,  удаљила се од Матије.       

                                              

    * * *

Неда живи сама пошто је њен синвећ другу годину на студијама у удаљеном  граду. У самоћи често прелистава албум заједничког живота са Митром и закључује да је све то што је са њим проживјела било  много љепше него што јој се чинило  у вријеме док је била у вези са другим човјеком. И она се у самоћи често пита да ли је све морало тако бити и  зашто је била тако одлучна у разарању брака и породице у име љубави за коју се на крају  испоставило да обостарно  никада није ни постојала. Схватила је да је погријешила, али је своју грешку покушавала да оправда искреном намајером да не вара човјека кога је, заиста, престала да воли, али човјека са којим је имала много сретних дана.  Због дјеце, Неда са Митром никада није  прекинула контакте па јој се понекад чинило да би могла наћи снаге да се исплаче пред бившим мужем и да га замоли за опроштај. Надала се да би је он, и поред свега, схватио, али сваки пут би  одустајала од те намјере пошто је  знала да јој Митар прељубу никада не би опростио. Свјесна је, такође, да, ма колико јој тешко падала самоћа,  не би могла поднијети живот са човјеком чије је повјерење прокоцкала. И Неда не предузима ништа. А дани, мјесеци и године теку...

6. КРОВ КОЈИ ПРОКИШЊАВА

            Kућa у којој сам провео рано дјетињство била је врло скромна. Имала је само двије просторије: у једној смо сви спавали, а у другој проводили све остало вријеме.

            Сунчани дани су нашу кућу испуњавали радошћу, јер су се тада сви  укућани окретали својим пословима и нису бринули оне бриге које су нас притискале када је падала киша. И док је обилан дажд већини људи у селу доносио велико олакшање, јер су тада могли да предахну од сеоских послова и да се радују што ће им он знатно побољшати резултате напорног рада, дотле је нашој породици та атмосферска појава доносила велике невоље. И што је дуже трајала, наше муке су бивале све веће. А ево о чему је ријеч.

            Нашу кућу градила су два приучена сеоска мајстора који претходно никакав занат нису завршили. Пошто се мој отац није разумијевао ни у какаву мајсторију, он је тој двојици дунђера потпуно препустио градњу нашег новог дома. Сматрао се обавезним да тобожњим мајсторима буде при руци ако им шта недостане од грађевинског материјала и да им обезбиједи  да увијек имају флашу ракије којом су, како су они говорили, „гасили жеђ“.

Кад су мајстори саградили темељ од камена, поставили на њега дрвене посјеке   и  на њима подигли окоснице зидова од јапије у које ће касније бити уграђен остали материјал за тај тип сеоске куће, почели су да стављају кров. За пар дана срезали су вјенчанице и рогове и од оца тражили да им обезбиједи још неколико радника који ће помоћи у постављању крова на кућу. При завршетку радова на крову замолили су  домаћина и домаћицу  да „извикују дар“, што у селу у то доба нико није смио одбити, јер би на тај начин сам „бацио клетав“ и на шљеме и на породицу која ће под њим живјети.

Но, и поред тога што су  и отац и мајка мајсторе даривали уобичајеним поклонима и што су дарове на шљеме донијели и ближа родбина и сусједи, шљеме на нашој новој кући није било ни срећно ни берићетно. По завршетку градње отац је исплатио мајсторе и, уз бројна  руковања, опростио се са њима.  Нама је остало да просторије у новој кући окречимо и да се радујемо што смо добили сигуран кров над главом. Међтим, наше радовање трајало је  само до прве озбиљније кише која је  показала да мајстори који су градали наш дом нису никакви мајстори и да кров на нашој новој кући прокишњава. У почетку су се на таваници појавиле тамне мрље, али, како вода не мирује, са новим кишама она је почела да прави све веће проблеме. Тваница је прокишњавала на више мјеста, и ми смо били присиљени да у суђе хватамо прљаву воду која је капала са таванице.

            И док су се друга дјеца у селу, нарочито љети, радовала обилном пљуску и  излазила вани  с намјерм да што више покисну,  ја сам, кад почне да пада киша, трчао у кућу да склањам и заштићујем  вредније ствари да их не оштети прљава кишница. Од тада сам за цио живот замрзио и кишу и мутну воду ма од чега она потицала.                                                      

            Због прокишњавања крова на нашој кући често је долазило да жучних препирки између мајке и оца. Мајка је оца оптуживала да никад не мисли својом главом, да превише вјерује људима, да не контролише шта му којекакви покварењаци смјештају, да га свако луђи од њега може преварити  и томе слично. Отац се бранио колико је знао и могао, али није био много вјешт да у препирци парира било коме ко је био  брз и оштар на   језику. Мој отац је, уопште узевши, био  успорен човјек. Сваки посао успијевао је да заврши честито ако га нико није пожуривао, али, ако је неко од њега тражио да убрза свој уобичајени темпо рада, он би се изнервирао и обавезно је чинио неку грешку у раду.

Родитељске  свађе, наравно,  ништа нису  могле да измијене  у вези са погрешно постављним кровом. Ипак, на упорна мајчина нављивања, отац је једном ишао у неко удаљено  село да потражи мајсторе и да од њих захтијева  да поправе кров на нашој кући. Успио је  да пронађе само једнога и то онога који није био главни и који оцу ништа није обећао, а то није ни  могао  кад он посао није ни погађао. Љут  и мрачан због необављеног посла, отац је по повратку кући  неколико дана само ћутао, јер своју муку ни с ким није могао да подијели.

А кад би почеле кише, све се понављало као по  правилу: у нашој кући настајало је  ванредно стање и започињала борба са водом која је капала са таванице. У почетку завлада мук, али, чим неко од родитеља, напрегнутих попут опруга  и љутих на сав свијет, проговори ма и једну  ријеч, то се претвара у жестоку свађу. Мајка је упорно корила оца због његове неспособности да породици обезбиједи честит кров над главом, а то је њега погађало више од свега, јер је све учинио што је могао да сагради нову кућу, а, ето, она његовој породици не пружа ни  заштиту од кише.                              

           

Прошло је брзо моје дјетињство у великом сиромаштву, али и у радосним играма са младнучадима домаћих животиња, са  браћом и сестром, као и са бројном дјецом из сусједства. Послије основне завршио  сам  средњу школу и након тога одмах се запослио. Кад сам примио прву плату, којој сам се силно обрадовао, сјетио сам се крова на породичној кући који је и даље прокишњавао и, при свакој јачој киши, поново загорчавао живот мојој породици.  Тада сам се зарекао да ћу максимално штедјети новац да саградим  нову кућу на којој кров неће прокишњавати.

Након пет година рада подигао сам уштеђевину и њој придодао  уновчени дугорочни кредит и са готовином кренуо на одмор у село са намјером да истога љета отпочнем градњу  куће за родитеље који су још били живи и за браћу који још нису били прирасли да би и они напустили родно село. Сестра се у међувремену већ била удала у друго мјесто и тамо  формирала породицу.

            Мало због неискуства у вези са набавком материјала, а више због удаљености мога села од града, тога првога љета за вријеме годишњег одмора успио сам само да покупујем и у село допремим грађевински материјал, а градња куће остала је за наредне годишње одморе. Поучен горким искуством како мајстори својом грешком могу човјеку трајно  да загорчају живот, цијеле наредне године сам се распитивао коме бих могао да повјерим градњу куће. И након много премишљања одлучио сам се да то буде „Занат“, мање друштвено предузеће из оближње вароши, надајући се да ћу са њим имати најмање проблема. Међутим, кад ми је управник те фирме издиктирао које  све дозволе треба да прибавим да би она могла преузети посао, одустао сам од погодбе са „Занатом“, пошто је било неизвјесно када и да ли бих уопште могао добити нека документа, пошто моје село тада  није  било обухваћено било каквим урбанистичким планом.  Морао сам ипак да се ослоним на неког приватног предузетника који ће кућу градити без пројекта, као што се у нашим  селима градило вијековима.

            Након мучног трагања за мајстором, успио сам да погодим посао са једним старијим  човјеком из села Б., за кога су сви тврдили да је озбиљан и одговоран. Запамтио сам да му је име Стеван, а његовог презимена се више не сјећам. Да не поновим грешку свога оца, предузимачу посла сам рекао да ни он ни његови радници на кући неће  моћи радити било шта  са чиме се ја претходно не сагласим. То је главни мајстор прихватио као олакшавајућу околност, јер  на тај начин ја преузимам  одговрност за све оно што  одобрим да се ради. Наравно, он није очекивао да ћу ја имати снаге да се мијешам у сваки детаљ и да ћу стално бити присутан на градилишту. Касније сам примијетио да му је моје стално  уплитање у послове  сметало, али је ријеч одржао – није се супротстављао кад сам мајсторе упозоравао на шта треба да обрате посебну пажњу, или кад сам их враћао да поправљају оно што су већ завршили, али не онако како сам то ја замислио.

            О великој кући саграђеној од бетона, жељеза и цигле сањао сам годинама и сад се мој сан полако почео и остваривати. Зато нисам смио дозволити никакве грешке које сам ја својим скромним искуством могао да уочим на објекту. Послови су текли споро, а томе сам и сâм знатно доприносио сталним зановијетањем, али ипак смо стигли до крова. При градњи крова мој страх се умногостручио, јер сам сматрао да је најбитније да се на том дијелу куће не учини нека грешка. 

На широке зидове грађене пуном  циглом домаће производње постављен је бетонски вијенац са јаком жељезном мрежом.  За вијенац је жељезом  повезана монта која је, заливена бетоном, чинила таваницу прострту преко цијеле површине будуће куће. За бетонски вијенац жељезним  кламфама  биле су причвршћене дебеле  јелове греде на које су, на једнаком растојању, постављени рогови, који су, опет, доњим крајем великим гвозденим ексерима били заковани за носеће  греде, а горњим, опет ексерима, повезани  јаком лајсном.  Цијела кровна конструкција ослањала се на столицу жељезом везану за таваницу, а  саграђену, такође, од  јелових греда.

 Како је сва дрвена грађа, купљена у  некој пилани на Романији, била првокласна, мајстори су је могли резати и монтирати по жељи. Дакле, није било никаквог разлога да се при скрајању крова у нечему погријеши.

Кад је дрвена грађа била постављена, мајстори су брзо поковали ламперију и летве и чувеним винковачким цријепом покрили кућу. Сјећам се да сам за кров купио кубуре које су биле произведене негдје у Далмацији, јер су ми људи који су се више од мене били упућени у квалитет грађевинског материјала говорили да су оне најбоље.

Пошто сам специјалну циглу за димњаке купио од неког словеначког произвођача, а цемент и креч набавио из Беочина, у шали сам тада говорио да ће наша нова кућа бити права  југословенска грађевина, пошто је у њу уграђен материјал из готово свих тадашњих југословенских република. Нисам жалио ни новац ни напор да саградим кућу чији кров неће прокишњавати и да, већ сасвим остарјелог оца, ослободим терета који су му на погрбљена плећа одавно натоварили сиромаштво и приучени мајстори.

 Треће године у дворишту мојих родитеља стајала је велика нова кућа, и чинило се као да је однекуд залутала међу много мање сеоске куће, и блистала  пуним сјајем. Новој грађевини  дивили су се не само моји укућани него и многи људи из села, мада је било и оних који су мојим родитељима завидјели на томе што им је син који је, како су они говорили, „отишао у свијет“ даровао тако скупоцјен дом.                                                                          

Завршетак породичне куће у родном селу за мене је представљао огромно олакшање. Али, управо ме је градња те куће брзо увјерила да у животу није могуће све побиједити па макар колико у то да уложиш  и памети, и напора и новца.

Након одређеног времена, кад је проблем са кровом који прокишњава био ријешен у стварности, он се преселио у сан. Често и сада, мада станујем у огромном солитеру у  граду  удаљеном двије стотине километара од родног села, сањам и даље како кров наше породичне куће прокишњава. И како,  заједно са мном, сви чланови моје породице (мада отац и мајка одавно нису живи), чим почне да пада киша, журе да заштите вредније ствари и да поставе посуђе у које ће се са таванице сливати прљава вода. И сваки пут у сну   киша пада тако упорно и дуго док ме потпуно не исцрпи да се будим уморнији него што сам заспао. Сва настојања да увјерим себе како више нема ни старе родитељске куће, ни крова који прокишњава, за мој сан не значе ништа. У њему је све као и прије шест деценија, када сам био основац и када сам мучно и веома тешко преживљавао све оне невоље са којима су се носили моји сиромашни родитељи.

Ја данас не знам да ли сам и колико сам им изградњом нове куће  олакшао посљедње године живота, али знам, поуздано знам, да се терета никад нисам ослободио. Докле ћу га носити, то не знам, али се надам да са мном у гроб неће моћи.

7. ТРИ ПРИЧЕ У ЈЕДНОЈ

 

СТРАХОВИ МОЈЕ МАЈКЕ

            Кад ми је твој отац рекао да ћемо се ускоро селити у град, била сам збуњена и уплашена, јер на то послије рата  нисам ни помишљала. Затечена том изненадном вијешћу, упитала  сам:

• А гдје ћемо тамо становати?
• Добићемо кућу – рекао је.
• Чију кућу? – замуцала сам у невјерици.
• Кућу народног непријатеља – покушао је он да ми објасни.

-   Па то значи туђу кућу. Како ћемо ући у туђе? Грехота је то, Лазо!

-  Не у туђе, него у наше. Што тај чија је то кућа била није пошао са народном војском, него је отишао са непријатељем. Нека му сада да кућу тај за кога се борио. И не зановијетај без потребе, него полако пакуј ствари, јер, чим од команде добијем камион, доћи ћу да вас преселим.

Иако сам схватила да се послије рата све промијенило, ипак сам мислила да није дошло до тога да поштен свијет отима туђе куће.  Сваке наредне ноћи док Лазо није дошао по нас, била сам на великој муци јер нисам знала шта да учиним.  Да морам поћи тамо гдје муж нареди, то сам схватила, али сам, и поред тога, у дугим бесаним ноћима, први пут од како смо се узели, помишљала да му одрекнем послушност и останем у селу. Али, једно је помишљати, а друго учинити. Јер, ако бих се одлучила на то,  то би  значило остати без мужа и без дјеце. Лази бих морала дати вас двојицу јер вас нисам могла хранити ни школовати, пошто нисам имала своје имовине а нисам била ни запослена. О вама би се старала маћеха, а ко је могао знати како ће та жена поступати са мојом дјецом. И чему онда мој живот?! 

Ни онда кад се камион са нашим стварима зауставио у граду пред једном великом кућом, нисам могла повјеровати да је то наше будуће станиште, па сам, пошто је Лазо отворио улазна врата, стајала на прагу као окамењена. Схвативши моју збуњеност, твој отац  је повикао:

- Уђи слободно, шта се плашиш, бено. Нема унутра никога. То је сада наша кућа. Ја за њу имам законито рјешење војне команде.

 Потпуно изгубљена, стајала сам и даље пред вратима и мислила да, ако крочим унутра, таваница ће ми се срушити на главу. И тек кад сте ти и твој млађи брат, раздрагани што сте добили своју собу, дотрчали до мене да ми покажете ту просторију, ја сам, вођена вашим топлим ручицама, као у сну прекорачила праг те куће.

Кад смо унијели оно мало ствари што смо довезли из села, Лазо се вратио на посао, а нас троје је оставио у  великим, хладним просторијама. У  првом моменту све ми се ту чинило много већим него што је у ствари било, а нас троје, шћућурени и јадни, личили смо на гладне, изнемогле мишеве. Bеспомоћно сам зурила у зидове огромне собе, чудно намоловане  шарама које до тада нигдје нисам видјела. У њој, сем шпорета и празног брачног кревета, није било више ничега.

Иако је додијељена кућа била пространа и свијетла, у њој се никада нисам осјећала комотно и задовољно. Стално ме притискао неки страх. Никако нисам могла себи да објасним то људско  проклетство: до доласка у град нисмо имали своју кућу, а сада кад смо од државе добили  кров над главом, ја сам била још незадовољнија. По доласку у град потпуно сам се изгубила. Стално сам осјећала да ту не припадам.

Обузета кућним пословима, дању сам некако подносила ту нелагоду, али ноћу је било много теже,  јер се никада нисам ослободила страха да ће нас власник куће из ње  истјерати. Најтеже ми је било кад би се неко од вас двојице разболио. Тада сам помишљала да нас то Бог кажњава  што смо отели туђе. Ако би се, понекад, у својој муци повјеравала Лази, он би само одмахнуо руком и промрљао:

- Баш си ти, жено, без памети. Знаш ли ти колико данас људи живи у туђем, па шта им фали? 

Некад би ме Лазине ријечи смириле и ја бих заспала. Али шта вриједи сан кад су са њим почињале још веће муке. Стално ми се у сну јављао власник куће у униформи њемачког војника са аутоматом у рукама и са групом наоружаних њемачких војника, и упорно понављао: „Hinaus, sofort hinaus!“

 Будим се престрављена и очајна. Кад отворим очи, видим да у соби нема никога осим мене и мужа. Ноћну тишину ремети само Лазино гласно хркање. У таквим ноћима најчешће сам устајала и на прстима, да не пробудим мужа, одлазила у другу собу да се помолим Богу а да ме Лазо не чује, јер сам знала да би ме грдио.

А онда је дошла страшна 1948. година и онај грозни, често понављани сан са наоружаним војницима се обистинио. По Лазу су ноћу дошли један официр и два наоружана војника и везаног га одвели у непознатом правцу. Остала сам у кући избезумљена, не знајући шта да радим. Ближе родбине у граду нисмо имали да бих се могла пожалити и са неким  посавјетовати. Сви наши познаници и некадашњи пријатељи били су војна лица. А како да тражим савјет од тих  који су Лазу ухапсили?

Прошло је неколико мјесеци а да ништа нисам знала о мужевљевој судбини. Након пола године добила сам дописницу на којој је твој отац својим невјештим рукописом написао само неколико реченица: „Жив сам и здрав. Чувај дјецу. Поздрав родбини, теби и дјеци. Лазар Торлак“.

Како сам са вама двојицом, без икаквих примања, преживјела те године док је ваш отац робијао на Голом отоку, ти дијелом знаш, мада си био још млад да схватиш каква сам понижења доживљавала као жена народног непријатеља. О тим годинама не вриједи причати, јер данас нико неће  вјеровати да се то стварно дешавало и да су та зла чинили људи, од којих неки још ходе овом земљом. А да  ти право кажем, у све то не могу више ни сама да вјерујем. И мени све то личи на неки страшан сан који је сањала нека друга особа, па ми га испричала да јој буде лакше.

Ако  од тога уопште може бити лакше...?

           

ОЧЕВ ПАД

            Ми своју кућу, сине, нисмо имали све до послије Другог свјетског рата. У младости сам био слуга код сеоског газде Јована и, пошто je он запзио да сам вриједан и послушан, понудио ми је да се оженим неком његовом рођаком. Иако ми није било до женидбе, понуду нисам могао одбити, јер би то значило изгубити и посао на газдином имању, а била је примаљива и због газдиног обећања да ће ми дати дио зграде за послугу да се смјестим са женом. У тој неугледној згради остали смо све до пресељења у град.  У њој сте рођени сестра, брат и ти. Сестра је у четвртој години живота умрла од упале плућа, а вас двојица сте преживјели све дјечје болести и наставили  да с мајком и са мном дијелите невоље сиромашког живота.

            На неколико година пред Други рат, Комунистичка партија је појачала политичку активност у нашем крају и имала је своје ћелије готово у сваком већем насељу. Неко од комуниста  (никад нисам сазнао ко) успио је да у нашем селу окупи неколико беземљаша и да формира партијску организацију. Убиједио их је да  ће им учлањење у партију скинути са врата ропски јарам и да ће, када комунисти узму власт, земља припасти онима који је обрађују. На ту добро постављену удицу упецао сам се и ја, јер сам рачунао да немам шта изгубити пошто ништа сем дјеце и жене нисам ни имао. Бајковитог живота који су нам обећавали комунисти није било ни на помолу, али су нам они бар уливали наду да ће једном све бити другачије и боље. Ја сам и даље надничио и од надница једва успијевао да прехраним нас четворо. Често сам се код газде унапријед задуживао јер никад нисам имао довољно за све оно што је изискивала четворочлана породица.

И онда је дошао рат... Као организован човјек, више нисам одлучивао о својој судбини. Партија ме је позвала у борбу против окупатора и ја сам се међу првима нашао у партизанској јединици. Од ране младости научен да без поговора слушам газде, мени није било ништа ново да извршавам наређења старјешина у јединици. Како послушност и оданост траже сви, војне старјешине су се отимале кога ћу од њих служити. Притом  не могу гријешити душу, јер моје старјешине у рату нису били лоши људи. Бринули су они и о мени, али се знало гдје је мјесто дојучерашњем сеоском надничару.

            Негдје пред крај 1943. године на нашој ослобођеној територији организован је курс за подофицире. Капетан коме сам више од годину дана био ађутант, пријавио је и мене на тај курс. Да би ме охрабрио и припремио за нови задатак, рекао је:

„Лазо, рат ће се једном завршити а тада ће  велики број војника бити демобилисан. Пошто ти немаш никакав чин, то чека и тебе. Да не би опет био оно што си био прије рата, мораш да учиш и да нешто завршиш. Сад ћеш похађати подофицирски курс и, кад га успјешно окончаш, унаприједићемо те у чин водника. А водник у војсци већ нешто значи“. 

            И тако и би. Завршим ја тај курс и за кратко вријеме добијем чин. Послије годину дана, опет захваљујући мом добром капетану, будем  ванредно унапријеђен у чин водника прве класе.

Долази затим  мај мјесец  1945. године и са њим крај рата. По ослобођењу земље, мој капетан буде унапријеђен у чин мајора и прекомандован у Гарнизон у Сарајеву. Ја, наравно, више нисам могао пратити капетана јер нисам завршио никакве војне школе, па сам остао у јединици у којој сам служио до тада и која је послије рата стацинирана у Б. На растанку смо обојица заплакали, јер су ратни услови учинили да смо постали прави пријатељи. Но, пријатељство је једно, а дужност је друго.

            Кад се рат завршио, најприје су војним лицима  додијељени станови и куће. Добио сам кућу неког окупаторског сарадника који је, при повлачењу њемачке војске,  са породицом напустио нашу земљу. Тада сам одлучио да се ти, твој брат и ваша мајка доселите у град да бисте вас двојица могли да завршите школу и да не поновите моју судбину. Не знам колико ти памтиш те поратне године, али требало би да се сјећаш бар нечега јер си био већ напунио седам година. Ја сам стално био на терену у потрази за остацима народних непријатеља, на вјежбама са младом војском, затим на дежурствима у касарни и на састанцима и конференцијама, тако да често нисам ни спавао код куће. Вас двојица сте расли уз мајку и све што сте тада научили, научили сте од ње и у школи. Од мене, осим плате коју сам доносио кући, породица неке посебне користи није имала.

И таман кад смо домаће бандите били готово истријебили и кад сам се понадао да се исплатило злопаћење у току и послије рата, дошла је 1948. година и Резолуција Информбироа која је мој живот из темеља промијенила. Од 1940. године када сам постао члан Комунистичке партије па до тада Стаљин је био неприкосновени Бог и његово име изговарано је испред Титовог и на скуповима је увијек било пропраћено скандирањем. У јулу 1948. године Стаљин је преко ноћи постао главни непријатељ наше Партије и нашег народа. Ту нову чињеницу ја у своју надничарску главу нисам могао да смјестим и зато сам се са осталима, сличним мени, нашао на Голом отоку.

Док сам са другим страдалницима на том пустом отоку трпио разна понижења и обављао бесмислене послове, схватио сам да је људски живот једна велика бесмислица.  Наши дојучерашњи саборци и партијски другови својски су се трудили да покажу звјерску страну своје личности и да у нама убију наду да односи међу људима могу бити другачији. У томе су, нажалост, потпуно успјели.

Голооточко искуство ме лишило воље да се даље борим за било шта. А тиме се завршава свака, па  и моја прича.

ИСПУНИО САМ ОЧЕВУ ПОСЉЕДЊУ ЖЕЉУ

Годину дана по завршетку Другог свјетског рата отац је у граду добио неку кућу, у коју нас је преселио војним камионом. Први моји утисци о граду били су застрашујући: огромне, високе куће, дугачке и широке улице, много возила, ужурбани људи који ћутке пролазе једни поред других: нико никога не познаје, нико никога не поздравља. Мислио сам да ћу се временом привикнути на тај другачији амбијент, али то се није десило. И данас, након вишедеценијског становања у граду, још чезнем за оним дубоким сеоским миром који је дању реметило само уједначено трактање претоварених  запрежних кола, а ноћу пријетећи лавеж паса и звонко натпјевање пијетлова.

Брзо сам се помирио с тим да ћу морати да живим у граду, јер сам схватио потребу да се школујем. Али тјескоба која ме је обузимала првих дана по досељењу у град, повремено је, као какав притајени бацил, оживљавала и будила у мени чежњу за сеоским бескрајним пространством у коме се човјек, и кад је најтужнији, не осјећа тако изгубљено и беспомоћно као у градском мравињаку.

            У новом мјесту боравка све ми је било туђе. Моме разочарењу знатно су доприносила и градска дјеца која мене и мога брата нису примала у своје друштво. Због њиховог потцјењивачког односа према нама, схватио сам да смо ми нека непожељна, проказана створења. Зато смо брат и ја данима смишљали како да се приближимо градским дјечацима и како да их приволимо да и нас укључе у своје игре. Док смо имали слаткиша да их частимо, нису нас одбијали од себе, али, чим је требало да се подијелимо у групе за неку колективну игру, нас двојица смо били сувишни. На дужи рок никад нисмо успијевали придобити њихову наклоност.

             Кад нам је једном отац купио велику гумену лопту и кад смо се са њом појавили међу дјечацима, били смо главни. Но, такав наш статус био је кратког вијека, јер је послије неколико дана игре наша лопта налетјела на оштар метални предмет и постала неупотребљива. И као што се на нашу пробушену лопту нико од градских дјечака није ни осврнуо, тако су они одбацили и нас као да им и нисмо  приредили задовољство да се тих неколико дана играју правом лоптом. Ми смо за њих поново били потпуно неважни.

Непријатељства са градским дјечацима су повремено јењавала, али никада нису потпуно престала. Кад смо брат и ја порасли, схватили смо да са њима никада нећемо бити другови, па смо друштво  потражили на другој страни. У школи смо упознали дјечаке који су такође са родитељима у град пристигли из сеоских средина и почели смо са њима да се дружимо.

Кад сам  завршио шести разред основне школе, током љетног распуста дјечаци из мога кварта формирали су дружину „Градско цвијеће“  и почели дрско да нам пријете.  Као одговор на ту њихову провокацију, ми смо основали другу групу и наазвали је  „Пролетерски  подмладак“. Прави називи дружина употребљавани су само у кругу група  које су их формирале, јер смо ми наше противнике називали „Градско смеће“, а они нас „Сеоски џукци“.

Обрачуни између „Џукаца“ и „Смећа“ нису били чести, али су сваки пут представљали прави рат, само без ватреног оружја. Тукли смо се  каменицама, дрвеним палицама на које смо причвршћивали ланце или гумена цријева,  боксерима и свим другим за што смо мислили да би могло да нам дâ предност над противницима. Брат и ја смо често кући долазили са модрицама испод очију, испрљане и поцијепане одјеће, а понекад и окрваљеног лица. Мајка нас је грдила, у немоћи и страху чак и плакала питајући се шта ће од нас бити кад порастемо, али ми нисмо ни помишљали да због тога напустимо дружину. Знали смо да бисмо у том случају били проглашени издајницима и одстрањени и из друштва тих дјечака.

Отац се нама није бавио. Он је живио за своју Партију, а сву снагу је трошио у Армији. Кад би му се мајка понекад пожалила на наше понашање и тражила да нас казни, он би само одмахнуо руком и равнодушно прословио:

- Какво кажњавање?! Пусти дјецу нека се бију. Живот их сигурно неће мазити. Нека се навикавају на све. Биће им лакше ако науче да се бране, јер је живот борба непрестана и за њу треба увијек бити спреман.

Но, колико год се мој отац, бивши сеоски слуга, партизански борац и официр у Југословенској армији спремао за животну битку, Резолуцију Информбироа  није дочекао спремно. Другови су му поставили замку коју није могао открити. Упао је у њу наивно као звијер у подметнута гвожђа и нашао се на Голом отоку.

Док је наш отац био на издржавању казне, дешавало се да нас, без икаквог разлога, понеко од дрзника из сусједства отворено омаловажава и вријеђа. У таквим приликама улазили смо у окршај с њим не обазирући се на то како ћемо у њему проћи. Борили смо се срчано и добијали батине, али смо и узвраћали жестоко, тако да су нас неки од њих који су кућама одлазили разбијених глава на дуже вријеме остављали на миру.

Од понижења која је  преживио на Голом отоку отац се  никада  није опоравио. Затворски режим исисао је сву снагу из његовог некад моћног тијела. Кад се вратио кући, изгледао  је као авет коју смо једва препознали и ми његови најрођенији. Без икаквих жеља и без много ријечи,  вукао се његов скелет још неких десет година по просторијама наше оронуле куће а онда се једног суморног зимског дана и он смирио.

По изричитој очевој жељи, сахранили смо га на Градском гробљу у највећој тишини. Без црквених звона, без свештеника, без говора над одром, без посмртне музике. Не знам да ли су други схватили посљедњу жељу мога оца...? Ја јесам, јер сам дуго био суочен са истином да је отац  одавно изгубио вјеру у све и да је зато тражио да га у гроб положимо без церемонијала и без маскираних душебрижника.

           

• ЋОСИНО ДЕМОКРАТСКО ПРАВО

            У селу у коме сам рођен, одавно живи породица Ћосић. Нико од Ћосића, а ни осталих мјештана, не зна када су и одакле су Ћосићи ту доселили. Зна се једино да су њихови преци у то насеље стигли међу првима. Сељаци склони мијењању имена и презимена, брзо су презиме Ћосићи замијенили краћим Ћосе и тако су  одвајкада звали све оне који су припадали тој лози.

            Ћосићи су, за разлику од других породица, у свом роду имали појединце који су се по нечему издвајали, па су људи особине необичних појединаца почели да приписују свим Ћосићима. Још у дјетињству  сам сазнао да су Ћосе по нечему другачије од осталих  и да су људи у селу зазирали да их неко од њих не насамари. Кад сам одрастао и ближе упознао појединце из те лозе, закључио сам да сељаци, кад је ријеч о Ћосићима, нису реални и да им  приписују више необичности него што је они заиста посједују. Но, на једном примјеру и ја сам се  увјерио да се Ћосићи, заиста, разликују од осталих мјештана. За то ми је пружила прилику судска парница Велемира Ћосића коме су сељаци и име и презиме објединили у ријеч Ћосо. Како сам се при свађи између Ћосе и његове сусјетке  Бојке Полић затекао на лицу мјеста, Ћосо ме је узео за свједока у спору.

Тај сиромашни, неугледни сељак посједовао је неку необичну животну снагу.  Никад га нико није чуо да се на некога или на нешто жали. Свему је приступао из свог шеретског угла. Подсмијавао се себи, али није штедио ни друге. Због тога је Ћосо, понекад, доживљавао омаловажавања, понижења и увреде, а у младости је добијао и батине.  Али то Ћосу није промијенило. Он живот никада није схватао озбиљно и настојао је да и другима укаже на његове апсурдности.

Кад је Ћосина крава једног дана упала у сусјеткину башту и потаманила њено тек израсло поврће, Бојка се толико разгоропадила да је својом виком окупила пола засеока. На увреде које је она због настале штете упућивала Ћоси пред присутним сељацима, он је ћутао, али кад је почела да вријеђа и његове мртве родитеље, ни он то више није могао трпјети:

- Е, ја сам мислио да имам посла са нормалном женом која зна шта је ајван, а сад видим да си ти сто пута већи ајван од моје краве.

На те ријечи Бојка се још више расрдила и полетјела према Ћоси да се са њим физички обрачуна, али је била заустављена од Ћосине жене која је физички била много јача од ње. Мјештани су једва спасили Бојку да уз претрпљену штету не добије и батине.

Послије сукоба са Ћосином женом, Бојка је, и не покшавајући да се са сусједом договори о надокнади штете, против њега поднијела тужбу. Након одређеног времена суд је позвао оптуженог и тужитељку да покуша ријешити њихов спор. Међутим, на суду су ствари почеле да се компликују од самог почетка.

Висок, мршав, проћелав судија је расправу отворио утврђивањем идентитета странака у спору и присутних свједока.

Са провјером Бојкиних генералија није било проблема, али кад је судија почео да провјерава податке о туженом, десило се нешто неочекивано.

- Јесте ли Ви Велемир Ћосић, рођен те и те године у селу М.? – пита судија.

- И јесам и нисам – одговара Ћосо.

- Како то и јесте и нисте?! – чуди се судија.

- Лијепо - вели Ћосо – то јесте моје име, али мене у селу под тим именом не зна нико. Ја сам за њих само Ћосо.

- Суд не интересује како се Вама обраћају мјештани, него како је Ваше званично име и немојте да говорите о ономе што Вас не питам – упозорава судија туженог.

- Е, не може тако, господине судија. Мене у селу нико, па ни овдје присутни свједоци не знају под тим именом. Испашће да Ви овдје судите неком другом, а не Ћоси. Тражим да се у записник унесе и моје друго име – јогуни се Ћосо.

            Судија одбија даљу расправу о томе, али се Ћосо не мири с тим:

- Господине судија, Ви угрожавате  моје демократско право изјашњавања, а тиме кршите Међународну  конвенцију о људским правима.

 Какво право и каква конвенција? То нема никакве везе са Вашим случајем – објашњава судија показујући прве знаке нервозе.

- Има, господине судија, мени је уставом и законом загарантовано право изјашњавања. Ја могу кад год пожелим да се одрекнем свога, како Ви кажете, званичног имена и да узмем име које хоћу и то ми нико не може забранити – тјера Ћосо по своме.

- Што се тог права тиче, то није спорно, али промјена имена је процес који тражи вријеме, а садашње фактичко стање јесте да сте Ви Велемир Ћосић – покушава судија да уразуми странку.

- Тај јесам само за вас овдје у суду, а за све друге ја сам само Ћосо и Ви не можете да судите неком Велемиру Ћосићу за оно што је учинио Ћосо – остаје упоран оптужени.

- Ви, Ћосићу, са мном тјерате инат! - вели сад већ љутито судија.

- А, не, господине судија, не дао Бог. Ја власт поштујем изнад свега, али не могу дозволити да страда невин човјек – изјављује Ћосо, тобоже, снисходљиво.

- Па ко ће то сад невин да страда? – пита са чуђењем судија.

- Па тај несретни Велемир – одговара Ћосо сасвим смирено.

- Ама, како може бити невин човјек под правим именом, а крив тај исти човјек под  надимком? – виче судија, не могући више да се контролише.

- Може, господине судија, у демократаски уређеној земљи све може. А реците Ви мени како може, на примјер, Слободан да се ожени, рецимо  Небојшом, или да се Слобданка уда за, рецимо, Симану? – сасвим озбиљно пита Ћосо.

- Ма то је нешто сасвим друго и то  немојте доводити ни какву везу са Вашим случајем – смиреније покушава судија да убиједи Ћосу да то није предмет расправе.   

- Има то везе, господине судија, јер је све на овом свијету у некој вези, само Ви то не разумијете. Ето, реците Ви мени какве везе имамо ја и ова, како је Ви називате, тушитељка, па нас Ви повезасте и тражите да се пред Вама овдје  исповиједамо као, Боже ми опрости, пред попом у цркви  – везе своју причу Ћосо.

- Е, коначно дођосмо до предмета расправе. Ми смо Вас овдје позвали да се изјасните по тужби Ваше суграђанке Бојке Смолић. Па да чујемо шта имате да изјавите у вези са тужбом која вам је претходно достављена – каже судија већ умјеренијим тоном.

- Прво, господине судија, дотична није никаква суграђанка, јер она град, као и ја, види само кад је власт натјера да дође у суд или у пореску управу, а, друго, она није Смолић, него Полић и тражим да то у вашим списима исправите –  помало подругљиво декламује Ћосо.

Судија се мршти и тражи од записничара да провјери исправност тужитељкиног презимена и на лицу мјеста се установљава да се тужитељка Бојка, заиста, презива Полић, а не Смолић.

Утврђује се да је примједба господина Ћосића уважена и да  расправа може бити настављена.

- Е, а сад нам, господине Ћосићу, реците што имате у вези са оптужбом присутне тужитељке Полић.

- Прво, господине судија, ја нисам господин него сељак, што се код нас каже са дна каце, и молим Вас да ми се тако не обраћате. Друго, моја крава јесте ушла у тушитељкину њиву и јесте учинила штету дотичној, али крава је ајван коме се не може судити. Да је тушитељка имала памети, као што није, ми ради овога никада не би ни дошли пред овај суд јер смо се о свему и без вас могли договорити – одговара Ћосо.

- А зашто се онада нисте договорили? – пита судија Ћосу.

- Па како да се договоримо кад је дотична полетјела одмах да ме тужи суду? – одговара мирно Ћосо.

- Немам се ја шта, господине судија, са њим договарати – упада Бојка у разговор – јер након оних увреда, он и његова жена не заслужују  ни да им име поменем.

- А зашто сте Ви, господине Ћосићу, вријеђали госпођу Полић? Она је у тужби навела да сте Ви пред свијетом изјавили да је ваша крава паметнија од ње – пита судија.

 - Не знам шта би њу вријеђало што сам је упоредио са кравом, пошто је крава света животиња. Храни толики свијет, а не тражи од тог свијета никакву захвалност. Нисмо ми, ваљда, паметнији од прастарог народа – Индуса.  Знате и Ви, госпдине судија, да је у многољудној Индији крава света животиња и да се њој тамо сви клањају – наставља своју одбрану Ћосо.

- Ви, господине Ћосићу, опет одлутасте. Какве везе имају Индуси са    спором који се води пред овим судом? – љути се поново судија.

- Прво, господине судија, замолио сам Вас да ми се не обраћате са господине, јер се ја са господом нисам ни на путу срео, а Ви као да ме нисте  разумјели иако сам говорио нашим језиком. Друго, за једног господина као што сте Ви увредљиво је  да се изједначи са једним Ћосом, или са неким другим сељаком, рећемо Милуном, који је још гори од мене. А, треће, ја, заиста, често одлутам као и моја коза Рогуша, јер ме нешто вуче да изланем све, што се каже, црно на бијело.

- Каква сад коза, побогу, Ћосићу?  - прекида судија Ћосу – није ово сеоско сијело па да на њему прича шта коме падне на памет, него суд гдје  се мора говорити о предмету – поново се жести судија.

- Па и ја, господине судија, хоћу о предмету, али ме Ви стално  прекидате – наставља Ћосо своју игру.

- Па, гворите, човјече, али о премету, а не о некаквој кози – мијења судија и боју лица и боју гласа.

- То вам је, господине, необична коза. Наоко иста као друге, али, опет, сасвим другачија. Она вам за брстом зна одлутати у атар другог села, али се увијек, Бог и душа,  врати. Док је увече жена и ја ишчекујемо, јер не можемо да се смиримо док се не увјеримо да се луталица вратила, ја жени често предлажем да је затворимо па да јој храну доносимо у јасле и више не бринемо да ће одлутати, али жена ни да чује. Вели: Како ћеш затворити божијег анђела? Она нас храни и заслужила је да буде слободна.

- Онда, жено, да је продамо, па да набавимо неку мирнију козу, предлажем ја.

- Ни говора. Овакву козу нигдје нећеш наћи: ем је лијепа као лутка, ем је умиљата као пашче, ем се често јари, ем даје доста млијека, ем...

- Добро, жено, али видјећеш да ћемо ми ускоро остати без наше Рогуше. Или ће је неко присвојити зато што је толико хвалиш, или ће она својевољно промијенити газде. Видим ја да се она уобразила и да мене више не зарезује. И прави се некако важна. Увече када се враћа кући, шепури се као кава госпоја. Подигне главу, истури груди и, да просте присутни,  свима, без икаквог стида, показује отежало виме и набрекле сисе.

- Судија, већ потпуно ван себе, прекида Ћосу и упозорава га да ће га, уколико  се не буде прдржавао премета расправе, удаљити из суднице.

Но, Ћосо наставља своју причу.

- Не можете ви мене, господине судија, одавде отјерати, јер ја имам демократско право да говорим, а за све што кажем пред овим судом, имам доказе, и Ви морате да ме саслушате. Судија још једном покушава да расправу у судници врати на предмет, али му то не полази за руком. Размишља  шта још може учинити да уразуми тога збражђеног човјека, али му ништа паметно не пада на ум. Црвен у лицу и обливен грашкама зноја, настоји да заустави тога особењака, али Ћосо, на сваку судијину примједбу, меље о свом демократском праву.  Сад већ сасвим разјарен, судија искориштава паузу док Ћосо смишља шта би још рекао у своју одбрану, и кратко саопштава:

- Због немогућности успостављања комуникације са једном од странака у спору, расправа се одгађа на неодређено вријеме. Странке и свједоци биће благовремено обавијештени о датуму наредне расправе.

            Сви у судници су изненађени судијиним неочекиваним поступком и помало љути што је судија прекинуо ову ријетку забаву, па ћутке напуштају судницу. Једино Ћоси не би јасно како му судија тако на пречац ускрати његово дедмократско право. И прво на што је помислио при изласку из зграде суда, било је коме да се жали на такву судијину одлуку.   

9.  ЏЕЈМСОВЕ СУЗЕ

По уласку у авион на линији Лондон – Београд, видио сам да су сјдишта поред мога већ била заузела два старија путника а да су се иза мене смјестиле двије млађе жене и дјечак од десетак година. Нисам био расположен ни за какав разговор са непозантим људима, па сам вријеме путовања планирао за пребирање утисака са пријатног једномјесечног боравка код родбине у Лондону.

Но, чим је авион узлетио на висину на којој више није било обавезно везивање појасева и на којој је путницима дозвољена употреба електронских уређаја, жена иза мојих леђа обратила се својој сапутници питањем:

- Да ли сам те кад упознала са мојом пријатељицом Канитом?

- Ниси – кратко је одговорила она.

- Штета!

- Зашто је штета?

- Зато што се ради о једној дивној Шпањолки са којом сам се спријатељила првих дана по доласку у Лондон. Радиле смо тада као собарице у истом хотелу и као сестре дијелиле невоље самачког живота у туђем свијету. Наше пријатељство траје већ двадесет година.

- А какве везе то има са мном?

- Има, јер да си упознала ту жену, много боље би разумјела оно што желим да ти испричам.

- Ипак, причај! Потрудићу се да схватим.

- Прошлог викенда Канита је морала да отпутује у Шпанију да обиђе старе и болесне родитеље. Замолила ме је да њеног сина Џејмса преко викенда примим у госте да се та два дана игра са нашим сином Стивом. Њену молбу нисам могла одбити, мада сам се одмах покајала што сам преузела ту обавезу.

Е, та моја Канита колико је добра, толико је и несрећна. Кад се послије дужег боравка у Лондону удала за старијег, али врло богатог Енглеза, обје смо помислиле да је удајом ријешила све проблеме. Но, радост због срећне удаје трајала је само док Канита није одлучила да роди, јер је тада сазнала да природним путем неће моћи да затрудни. Обишла је све најпознатије гинеколошке клинике у Лондону, Мадриду и Цириху, али узалуд. Потом је неколико пута покушавала вантјелесну оплодњу, но ни то јој није успјело. И Канита и њен муж жарко су жељели потомство, па су одлучили да усвоје дијете. Услиједила је дуга, мучна и компликована процедура усвајања и коначно су из дома за незбринуту дјецу добили физички здравог, лијепог, црнпурастог дјечака. Њихова срећа је била немјерљива, али је и она трајала кратко. Како је дјечак растао, тако је све више испољавао агресивност, што се није могло примијетити док је био мали.

Са навршене четири године дали су га у обданиште надајући се да ће се дјечак у контакту са дјецом свога узраста понашати другачије. Но, за родитеље су тек тада почели прави проблеми, јер је Џејмс у новој средини још више  испољавао своју арогантну природу. Пошто је био физички одраслији и јачи од својих вршњака, према њима се односио врло грубо. Из једног обданишта је искључен зато што је у тоалету умјесто да пишки у писоар, намјерно мокрио по свом другу, а из другог зато што је васпитачицу која је, кад је нешто погријешио, хтјела да га одвоји од остале дјеце у другу просторију, за руку угризао толико да је завршила у хитној помоћи. Управе обданишта су се обраћале Џејмсовим родитељима за помоћ, али они нису имали никавог искуства у васпитању дјетета и нису знали како да поступају с њим.

Први разред похађао је у приватној школи у којој је био и наш Стив, тако да сам о неким Џејмсовим преступима сазнала од Стивове учитељице, а о некима ми је причао и син. Због дрског понашања Џејмс је промијенио три приватне школе. Пошто га више нису примили у приватне, родитељи су били принуђени да га, по завршетку трећег разреда основне школе, упишу у државну школу, у којој данас похађа пети разред.

Увјервиши се више пута да се њихов усвојени син не прилагођава условима живота у школским колективима, Канита и њен муж на дужи рок унајмили су психолога и педагога да раде на ресоцијализацији дјечака. Канита сматра да има одређеног напретка откако се Џејмсом баве стручни људи, али да је његово понашање и даље непредвидиво и далеко од пожељног.

Док је жена изговарала ту реченицу, појавиле су се стјуардесе са освјежавајућим напицима. Она је прекинула причу и наручила кафу и тоник, док се њена пријатељица опредијелила за ђус. По шуштању папира, закључио сам да је жена на сједишту иза мене, док је пила кафу, листала некакав журнал. Дјечак се забављао грицкањем чипса и игрицама на таблету и није се мијешао у разговор између маме и њене пријатељице.

Од момента кад сам из госпођине приче сазнао да је Џејмс усвојено дијете, у мојој свијести је почела да се одмотава његова незавидна биографија. Зачет уз дејство дроге или алкохола, он је на овај свијет дошао нежељено. Малољетна и без икаквог посла, мајка се дјечака одрекла кад му је била најпотребнија. Могуће је да је тој мајци дијете одузела социјална служба, пошто је увидјела да она нема никакве услове за издржавање и васпитање дјетета. Џејмсове трауме су сигурно почеле у његовом најранијем дјетињству, тако да му је душа увелико била израњавана кад је припао новим родитељима. Питање је да ли ће повољнији и бољи услови живота и одгоја моћи да залијече ране које је дјечак задобио док је био у мајчиној утроби и на почетку свога тешког дјетињства.

Чим је попила кафу, госпођа је наставила причу о несрећном Џејмсу. Пријатељица ју је опоменула да казивање не разуђује, јер га неће моћи завршити до слијетања у Београд. Госпођа се није наљутила на примједбу и обећала је да ће бити концизнија. Ја сам у то обећање посумњао, али она је ускоро моју сумњу оповргла.

- Иако сам страховала како ће се завршити Џејмсово гостовање у нашој кући, била сам свјесна да такво дијете нико други неће примити у породицу. Пошто као и ти потичем из средине у којој људи још посједују осјећања, било ми је жао да дјечаку кога сви одбацују ускратим дружење и са нашим сином.

Путем телефона са Канитом сам се договорила да Џејмсов отац у петак поподне довезе дјечака до нашег стана, а да га у недјељу увече ми вратимо кући. Џејмс је био срећан што ће и он два дана бити нечији гост, и лијепо се играо са нашим сином. Само је, повремено, дрско и без икаквог договора са Стивом одузимао предмете којима су се играли и отимао даљински управљач да би промијенио програм који му се не допада. Наш син то није схватао као увреду, јер је по природи повучен и мирољубив и често агресивним вршњацима препушта вођство и кад нису у праву. Муж и ја смо на смјену стално били у близини дјечака да бисмо интервенисали у случају да дође до неког спора или туче међу њима. Срећом, наша интервенција није била потребна и викенд је протекао боље него што смо очекивали. Оба дјечака су била задовљна и радосна. Џејмсово понашање у нашој кући потврдило је Канитину тврдњу да је дјечак интелигентан, као и мишљење нашег сина да се са тим дјечаком може дружити само онај ко га прихвата таквог какав је.

Кад смо у недјељу увече муж, син и ја повезли Џејмса кући, да бих разбила тишину која је завладала у колима, упитала сам дјечака да ли је упознао дједа и баку који живе у Шпанији. Он ми на то, потпуно незаинтерсовано, одговори да у Шпанији нема никога. Одмах сам осјетила да сам упала у неприлику из које ћу се тешко извући, па сам настојала да бар мало олакшам свој положај.

- Како, Џејмсе, немаш никога кад тамо живе родитељи твоје мајке?

- Па ја нисам Шпанац.

- Знам то, али мајка ти је Шпањолка.

- Не, моја права мајка је Шкоткиња. А она ме се одрекла одмах пошто ме је родила кад је видјела да сам другачије боје коже. Правог оца немам. Канита и Вили нису моји родитељи. Ја сам усвојено дијете и немам никога.

Док је Џејмс изговарао те ријечи, у његовим црним очима појавиле су се крупне сузе. Ганута дјечаковом злом судбином и гњевна на себе што сам без икаквог разлога и Џејмсу и нама трома покварила лијепо проведен викенд, и у моје очи су наврле сузе. Схватила сам да бих плачем учинила још већу грешку па сам се потрудила да прогутам своју муку. Снажан мотив за то су биле сузе које су као скамењене и даље стајале у дјечковим великим тужним очима. Ту потресну слику никада нећу моћи да заборавим - рекла је сапутница и заћутала.

Крај приче њена пријатељица је пропратила само дубоким уздахом, јер је схватила да у таквим ситуацијама ријечи не помажу.

Убрзо потом послуга у авиону је почела путницима да дијели ручак, па сам и ја пажњу усмјерио на нешто привлачније од суморне сторије о Џејмсу. Наредних четрдесетак минута лета послије ручка путници су провели неко у дријемању, неко у читању новина, неко у слушању музике, а неко у куцању текстова на лаптопу. Ја сам поново почео да се бавим Џејмсом. Питао сам се како се у том дјечаку тако рано родио отпор према свијету у који је бачен вољом других. Нисам могао доћи до другачијег закључка него да је то инстинктивна одбрана младог људског бића. Започевши живот без неопходне његе, љубави и топлине, Џејмс је схватио да сам мора тај непријатељски свијет присилити да се њиме бави. На суровост према њему, узвратио је агресивношћу. Пријатељска рука нових родитеља дошла је касно и ко зна да ли је несрећни дјечак сада у стању да схвати да постоје и они који му желе добро.

Пилот је преко разгласа обавијестио путнике да је до слијетања на Београдски аеродром остало још тридесет минута, а већ је био укључен знак за обавезно везивање појасева. Стјуардесе су поново, као и при полијетању авиона, позатварале касете за ручни пртљаг, опоменуле путнике да склопе сточиће за ручавање, навуку завјесице на прозоре, врате употребљаване ствари у касете или их склоне испод сједишта.

Чим је по слијетању авиона било дозвољено искрцавање путника, узео сам своју торбу и упутио се у аеродромску зграду. Жену која ме, игром случаја, оптеретила тужном дјечаковом судбином, нисам видио ни у просторији за преузимање пртљага, ни на пасошкој контроли. Напросто је нестала. Али, ако се изгубила она, остала је прича. Не знам колико је прича тој жени олакшала терет, али сам сигуран да она ни мало неће промијенити Џејмсов живот. Ја вам је преносим у нади да ће бар неког опоменути да на свијет не доноси нове штићенике домова за незбринуту дјецу.

Издања

Ново