Преводи

Одјеци

ДОДИРИ
 
          Додир у порти храма Христа Спаситеља, додир код иконе Светог Василија Острошког, додири душе, који обасјавају цијело небо, додири, који скидају параван облака са сунчевих зрака...јутро обасјано додирима...
          Несагледиво савршенство топлине додира оплемењује. Додир површине коже стомака, који грије фетус, тако снажно преноси љубав са мајке на дијете. Очински додири утемељују сигурност и пут...
Размишљам о немогућности доживљаја љубави недодирнутих и хладних људи...Стресем се од те помисли...Ускраћеност до бола, а они нису ни свјесни неописиве љепоте.
          Изненадни додир пријатеља лијечи, охрабрује, грије топлином прољетног сунца, тако благо да сва чула производе хорску хармонију тонова. Загрљај партнера са додирима у којима се чују откуцаји срца...
          Памтим додир монахиње Марије из манастира Гомионица у коме је спустила на мој длан ручно израђен дрвени крстић опточен благошћу. Додири монашких и свештеничких благослова урезују се у памћење.
          Учитељска љубав додирује нашу душу као лептири тек процвао цвијет. Сунчеве зраке додирују наша лица. Продуховљени додири блиских душа инспиративно трепере и срећу чине опипљивом.
          Молитвом те додирујем и молим се да додир пријатељства траје заувијек.

 Александра Броћета
На дан  светог Василија Острошког, 12.5.2013.год.
(прича је заступљена у књизи „ЊЕЖНО“, Бесједа, Бања Лука, 2016.)

 

ЕГИПАТ

            Наранџаста боја у њој је увијек будила  једну успомену, која се као орхидеја отварала у калеидоскопу сјећања. Боја, срца наранџе, спирално уоквирује један ток и слијева се у непрегледно плаветнило Средоземља. Импресивна делта ријеке Нил, један је од најљепших призора, прије додира са афричким тлом.
            Кошарка....топлота....историја....пирамиде....пустиња...балканска душа....колорит недодирљивог са опипљивим....нестварно са импресивним....наранџасто прелази у кристално јасно, преливено небом боје пудинга од јагоде и мирисом пијеска у коси....
            Путовање из снова, почиње вожњом кроз сиромашне дијелове Каира, који на необичан начин уводе у земљу фараона. Афрички сан полако обузима тијело и таман када се сва чула лагано препуштају одмору, отвара се призор велелепног, европског стила и модерне градње. На тренутак је помислила да ли је на некој позорници, на којој се филмском брзином, смјењују различити градови и другачије цивилизације. Не, то је ипак ’’Париз у Африци’’, Каиро са  раширеним срцем, које пулсира током Нила.
            Играти  кошарку на тениском терену, посутом шљаком, исто је као шетати у чизмама по врелом, пустињском пијеску. Необично, али незаборавно. Разговор на енглеском језику са меканим, афричким нагласком производи необичну ритмичност, која наводи на плес ријечи у загрљају виолинског кључа.
            Сањала  је будна и упијала сваки трептај и дах историје....
            Врхови пирамида кроз крошњу палми, као на длану. Кроз размакнуте, тешке, тамно зелене плишане завјесе, зраке сунца су обасјавале уморне балканске душе. Њежно.
            Јутро у Каиру са плаштом добродошлице донијело је осмијех прекрасног брачног  пара.  Домаћини – Ниша и Корин. Неописива љепота, какву само Бог може да створи у људском облику. Египћанин са укрштеним афричким и европским поријеклом, тачније, мушкарац, који носи мирис Нила и јадранског мора. Чоколадним погледом, баршунастим гласом и прилично несигурним српским језиком, поздравио  је и за вријеме петодневног боравка, учинио је да Египат остане дубоко урезан у њено срце, као жиг у храстову кору.  Корин, висока, тамнокоса  манекенка са азурне обале, тајанствено је враћала дах Европе у загрљају афричког сунца.
            Пет каирских дана, као пет најњежнијих загрљаја, који се дуго памте, исцурило је невјероватном брзином пјешчаног сата. Ниша и Корин, раздрагано су објашњавали историју настанка пирамида, која је опште позната, али је кроз њихов акценат, древном Египту враћала непоновљив сјај.
            Кеопсова, Кефренова и Микеронова пирамида поносно пркосе и љубоморно чувају тајне једног давно прохујалог времена и тајне пролаза у лавиринту великих умова тог времена, који су их осмислили. Шетала је и памтила....египћане у бијелим галабејама, које су се благо помјерале на повјетарцу....памтила је величанствен залазак сунца у оквиру неравнина пустињског пијеска....посматрала је троме камиле, које су успавано носиле радознале туристе...и чула је његове баршунасте ријечи, које су меко оџвањале у њеном срцу...
            Није заборавила Сфингу, најљепши украс Гизе, која будно стражари и ноћу када утоне у наранџасто свјетло, поприма обрисе нестварног...
            Кошеви су пропраћени веселим скандирањем радозналих навијача и бурним тапшањем тамних дланова. Спортски спој цивилизације и оријента...сусрет два свијета...неодољиво привлачи...Египат у порама... Шта би помислила Клеопатра и да ли би њене необичне очи могле досегнути пространство модерног, проистеклог из камена у пустињи? Насликана на папирусу и брижљиво положена у балканске путне торбе, спрема се за лет изнад Средоземља.
            Посљедњи дан испод афричког сунца, донио је окус носталгије и опраштања са предјелима из царства снова. Још једном....само још једном....покушала је погледом да упије  све оно што и данас, након тридесет година, носи у срцу и почела је да пјева...гласно...на аеродрому...и сви су почели да пјевају....Египћани домаћини, туристи, аеродромски службеници...случајни пролазници....у једном даху, а њено срце је са усхићењем куцало...бескрајно сретно и полетјело је са дахом Африке.
 
Александра Броћета, јануар 2011. год.
(прича је заступљена у књизи „ЊЕЖНО“, Бесједа, Бања Лука, 2016.)

 

 

МОЈА  МАКАРСКА
           
            Поглед се протезао у бескрај... заустављао се у измаглици спајања неба и мора, када се чини да у даљини не постоји ништа више, осим блиједе магле, која се спустила као завјеса.
            Плаветнило....модрило...бијелило....и стотине мириса помијешаних са звуком цврчака. Ривијера се протегла најљепшим дијелом обале од Омиша до Заострога. Мала, далматинска мјеста са заносним увалама рељефно уоквирена истим пејзажем цаклине и топлоте. Некада и сада, а у срцу увијек исто.
            Довољно је склопити очи и осјетити шум таласа, које покреће трамонтана, велики брод или мала барка, некада тако јако да се окус и мирис соли у тренутку проспе по кожи и остави добро познати траг, а некада тако њежно да једва помилује разбацане каменчиће, који се понекад чине да су од керамике, разних боја и облика. Тражећи сакривене шкољке између гомиле камења, увијек се нађе понеки комад зеленог, разбијеног стакла од неке флаше, коју је држао ко зна који туриста из далеке земље, не слутивши да ће тај траг дуго остати сакривен на најљепшој обали.
            Путовање предјелима чемпреса, палми и борових шума води увијек истим путем према средишту ривијере и сваки пут срце јаче закуца, усне се развуку у осмијех, а очи пресликају двије ријечи на металној табли, исписане црвеним, великим словима: МАКАРСКА РИВИЈЕРА. Након проласка поред драгог натписа, отвара се увијек иста чаролија у сусрет загрљају испод Биокова. Када један град први пут загрли тако топло и њежно, тај загрљај се дуго памти, уствари никада се не заборавља. Опис је уклесан у срце, осликан у мислима, увијек жив и сочан и сада и прије цијеле вјечности, када сам била дјевојчица заљубљена у лопту и у овај град.
            Макарска – мјесто, гдје се модрина мора не заборавља, градић са непрегледном плажом, заглављеном у ували, која је надвијена бедемом Биокова, оличења снаге и сигурности. Мириси и само мириси...памте се и осјете...носе...просто залијепљени за ноздрве, као сок из шишарки и борових гранчица, који се циједи на разнобојне пешкире густо збијене на увијек пуној плажи.  Хладовина уоквирена сунцем оставља у исто вријеме свјежину и препланулост. Лежала сам на сунцу, коме је повјетарац смањивао снагу и из мноштва гласова и дјечије граје, ослушкивала сам шум таласа. Сваки пут из даљине се чуо познат глас који се надвикивао са осталима и постајао је све ближи и јачи, док се не би сасвим приближио и био јасан, сигуран и духовит. Садржавао је кратку реченицу:’’Фото-колор експрес – безболно сликање.’’ Локални фотограф је неуморно шетао са старинским фото-апаратом, објешеним преко рамена, кожном торбицом у којој су били смјештени ’’Кодак’’ филмови и израђене фотографије туриста са плаже. Чврсто је ходао у љетним, плаво бијелим медитеранским папучама, које су свој назив добиле по медитеранским играма у Сплиту давних седамдесетих година прошлог вијека. Плавооки фотограф носио је мајицу без рукава и спортски шорц, смијешећи се, иако је прелазио по хиљадити пут исту релацију од свјетионика на лијевој страни обале до хотела ’’Далмација’’ према десном крају плаже, која се спајала са плажом мањих мјеста заносне ривијере.
            Послије проласка симпатичног фотографа, слиједили су продавачи са крофнама, бресквама и незаобилазним маслиновим уљем:’’Да поцрните, а не изгорите.’’ Иако су туристи бијеле пути, послије кориштења маслиновог уља изгледали црвени као ракови. Сви описани звукови, били су много тиши од звука са мегафона, који је допирао са бродице на којој је свирала, гласна, далматинска музика. Одзвањао је позив за једнодневни излет на чаробна острва Хвар, Брач и Корчулу. Тог тренутка, мириси добијају другу ноту, претварајући се у сарделасти окус на граделама и разливајући се по непцу са чарима домаћег вина.
            Рибарска ноћ прије излета, увертира је за незаборав. Клапе, морнарске мајице са уским пругама и благо љуљушкање усудрених бродица, бајковито, а доживљено, истинито, а као сан. Биоково све посматра и стражари.....море окружује и једри, а небо ведри мјесечевим бојама. Рива свјетлуца у предвечерје са засађеним палмама на сваких десетак метара. Камени плочници излизани од шетње, углављени годинама један до другог, неправилног облика са наборима дочекују благе кораке задовољних туриста. Баште ресторана врве као у кошници препуној саћа. Мале уске улице са тихим звуцима из коноба воде до трга, централног мјеста за шетаче. Поглед прелази преко натписа златара - филиграна, сластичарни, бутика и зауставља се на музеју шкољки и морских животиња.
            Макарска са црвенилом кораља на грудима, отвара се као шкољка према шуми са необичним називом – Осејава. Годинама сам, пробудивши се у зимским јутрима, изговарала увијек исту реченицу:“Синоћ сам опет била у мојој Макарској.“

Александра Броћета, септембар 2011. год.
(прича је заступљена у књизи „ЊЕЖНО“, Бесједа, Бања Лука, 2016)

 

ПЈЕСМА ОД ПАМУКА

 Поклањам ти

пјесму од памука

да те милује

као најњежнија рука.

Поклањам ти

пјенушаве риме

мекане као свила

да те заштите од сивила.

Поклањам ти

искрену молитву

да се испуни

и подари ти обилну жетву.

Поклањам ти

брижну мисао

да те опомене

и избјегнеш бесмисао.

Поклањам ти

ведрину времена

да се сјетиш

радосних успомена.

Поклањам ти

срца претинац

са дугиним бојама

као кликер стакленац.

Поклањам ти

сваки сунчан дан

са жељом да у свему

будеш успјешан и сретан.

 

(СВЈЕТЛОСТ, Бесједа, Бања Лука, 2022)

 

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

 Свети Јустине Ћелијски

бисеру православне духовности,

завољех твоју бистру мисао

која уништава сваки бесмисао.

Исписане странице вјероисповијести

распламсавају дар молитвености,

поуке и реченице мудрости

точе се ка извору вјечности.

Текстови, снимци и књиге саборности

силином надахнуте просвећености,

окрепљују православне Србе

олакшавајући им духовне борбе.

Литургија са сузама искрености

монаштво и вјернике

води према вјечности.

Завјетом се поклањам Теби

Твоја молитва Господу

живот ми врати

да осјетим радост благодати.

 

(СВЈЕТЛОСТ, Бесједа, Бања Лука, 2022)

 

 ТЕБИ

Теби

кога желим,

а не препознајем.

Теби

кога чекам,

а не упознајем.

Теби

кога сањам,

а не разазнајем.

Теби

коме се надам,

а не приповиједам.

Теби

за кога љубав носим

и животу пркосим.

Теби

чију њежност очекујем

и коме пјесму исписујем.

Теби

за кога не знам

да ли ћеш се појавити

и вјерност ми поклонити.

Теби

за кога молитве стрпљиво узносим

и са осмијехом живот подносим.

Теби

једином за моју душу сатканом

и од Бога испрошеном

са вјером и надом долазим

и као море дубоком љубављу прилазим.

Теби

коме пјесму исписујем

и срцем потписујем.

 

(СВЈЕТЛОСТ, Бесједа, Бања Лука, 2022)

 

 

УМИЉЕЊЕ

Топлина образа у умиљењу се грије

Богородицино раме благо додирује,

њежним ручицама роћеног Христа

загрљајем вјечности свјетлост заблиста.

Љубав Богомајке погледом милује

желећи да чедо мимоиђу животне олује,

благошћу брижно ослушкује откуцаје срца

суза радосница у очима често свјетлуца.

Најтоплијим додиром Богомладенца грли

слутећи да ће чедо постати Христос Васкрсли,

у дубини душе осјећа жртву највећу,

страшне муке Сина на Голготском распећу.

Умиљењем кроз вијекове на иконама

Мајчинска љубав блиста,

православним Хришћанима снажна вјера

да је Христос Васкрсао заиста.

Александра Броћета

 

(УМИЉЕЊЕ, Бесједа, Бања Лука, 2023)

 

МОЈОЈ МАЈЦИ

За пјесму о мојој мајци

не постоје ријечи,

да опишу и насликају

огромну љубав према дјеци.

Као храбри ратник

кроз животне олује,

излазила је као побједник

савладавајући ријечног живота струје.

Подршка и пратња

снага и несаломивост,

чврстином херцеговачког кретања

корајачјући кроз живот.

Пливачким замасима

води малу породицу,

заштитнички пролази

животну узбрдицу.

Безброј разговора и савјета

свакодневно свијетли

као најсигурнија расвјета.

Од дјетињства до данас

чврсто држи кормило,

путујући кроз исти атлас

пажљиво спуштајући сидро.

Сигурна и праведна родитељска лука

у предивној улози мајке и баке,

са великом љубављу за свог унука

ненаметљиво му поклања животне поуке.

Није лако писати о мајци

јер не постоји тако лијепа нота

у музичкој кајданци,

не постоје ријечи

у свјетској књижевности

да опишу величину пожртвованости,

благим стиховима поклањам

скромну пјесму захвалности.

 

(УМИЉЕЊЕ, Бесједа, Бања Лука, 2023)

 

КОСОВО

Косово освештано

Твојом крвљу

и животима

косовских Мученика

Свети кнеже Лазаре.

У звуку звона

Дечана, Ступова

и бројних манастира

вијековима одјекује.

Косово окађено

Светом, српском душом

и данас вапајно уздише

на сваком камену

мученичке земље

на божуре мирише.

Косово васкрсло

Видовданском жртвом

са Југа Србије

и молитвене Метохије

и данас опомиње

да се чувају Светиње.

Косово страдално

пред налетима моћника

као бедем подигнуто

духовношћу просвијетљено

Светињом причешћено

жртвом кнеза Лазара

и витеза Милоша Обилића

завјетовано

у румено сунце уклесано

крстом заштићено

у колијевци православља

порођено.

Косово миомирисно

у срцима патриота уклесано

српском народу путоказно

монаштвом утемељено

вјером у Бога љубљено.

Косово поново рањено

и на искушење стављено

литијама вјерних брањено

у поемама опјевано.

Косово уздрхтало

на тренутке онемоћало

громогласно из дубине историје

поново израња

бранећи да се историја понавља.

Косово осокољено

новим нараштајима

обогаћено

и када је најтеже

дјечијом пјесмом

разгаљено.

Косово православно

на удару злога

као бедем усправно

у бројаницу уплетено

љубављу у срце смјештено.

Косово вољено!!!

Александра Броћета

27.6.2023. љета Господњег,

навечерје празника Светог кнеза лазара,

Видовдана

 

(УМИЉЕЊЕ, Бесједа, Бања Лука, 2023)

 

Издања

Ново