Преводи

Одјеци

БЕСКУЋНИК

Зима гризе раније него обично. Први снег полако облачи град белином. Већ неколико дана заредом срећем једног несрећника прибијеног уза зид улаза подземне железнице. На истом месту и данас, мада је прилично хладно. Мирно седи заогрнут избледелим, карираним пончом. Не проси. Поглед упрт у даљину. Нудим му свој сендвич. Неповерљив је. Ћути и гледа ме право у очи. Као да се нећка. Руку пружа тек на мој осмех. Хоћу да кренем даље, али ме зауставља покретом слободне руке. Из омота вади сендвич и прелама га на два дела. Нуди ми другу половину. Дирнут одбијам понуду и вадим новчаник. Даћу му све што је унутра, мислим док отварам претинац где је новац. Нисам успео. Његова рука поклапа моју. Одлучује да проговори:

Немојте господине, нема потребе! Ово је довољно – изговара у даху поди-

жући руку са сендвичом, као да наздравља. 

Само сам хтео да вам олакшам дан – покушавам да оправдам намеру.

Хвала, већ јесте! И не брините, не плашим се глади. Човек је чудо и брзо се на-

викава на штошта.

Не разумем. Зар се не плашите оваквог живота... Зиме, болести, смрти?

Не! Плашим се једино нељуди у пролазу. Ви сте један од ретких који застаје.

Отварам уста, хтео бих много тога да питам, али издају ме гласнице. Бескућник ме посматра између кратких залогаја. Не скида поглед. Проницљив је. Примећује моју блокаду и почиње да ређа одговоре на моја непостављена питања:

Сигурно сте желели да питате за мој бивши живот. Да, имао сам све што човек

може да пожели. И стално сам се нечега плашио. Страх ме изједао годинама. Био сам роб фирме, куће, породице… Роб грађанског живота. Онда, одједном, све нестаје преко ноћи. И емпатија. Одбацио сам средину када је она одбацила мене. Више нисам њен примерен образац. Не жалим! Напротив! Први пут сам слободан...

Склупчан човек полако устаје и раскриљује пончо. Из џепа панталона вади марамицу и крајевима брише уста. Уредно је слаже и враћа натраг у џеп. Нешто неспојиво са улицом ипак остаје, примећујем док га посматрам без речи. Потом посеже у други џеп. Вади неискориштену возну карту, градског саобраћаја, и утискује ми је на длан.

Узмите ово господине, мени не треба. Возим се без карте. Немам адресу

на коју би ми послали казну. Ионако, нас безнадежне контрола не дира. 

Ветар завија све јаче. Оштар ваздух почиње да пара плућа. То ме покреће с места. Човек без адресе заогрће се пончом и заузима претходни положај. Боже, где је крај људске издржљивости, питам се док га гледам склупчаног. Машем му руком у знак поздрава, али он као да не примећује. Поново гледа у даљину.

Окренут леђима застајем. Огласио се још једном. Не гледа ме. Проговара као да се обраћа целом тргу:

Свака ситуација у животу у којој се нађемо апсолутно је савршена. Чак и када

пркоси нашем разумевању и изазива наш его.

Бескућников поглед нешто је дубљи него раније. Као да пркоси непријатној хладноћи. На лицу му заигра лаган осмех.

 

 

ДО ПОСЛЕДЊЕГ СЛОВА

У купатилу сам. Стојим над умиваоником. У руци ми отворена књига. Покушавам да је одложим на полицу, али она се опире. Као да је срасла с длановима. Нисам у стању ни да је склопим колико је одрвенила. Тресем рукама као суманут. Ништа! Застајем у лажној смирености. У очају хвата ме обамрлост. Готово сам спреман да одустанем и препустим тој чудној, непознатој сили. Али живот је чудо. Не допушта нам да живимо без узбуђења. Одједном осећам покретљиве руке. Књига омекшава и слободно клизи преко дланова. Пренеражен посматрам како из ње почињу да цуре слова и обрушавају се у сливник. Десницом покушавам да их зауставим и враћам натраг на странице, трпам их без реда, али узалуд. Књига се додатно узјогуни и поче да листа странице мимо моје воље, а слова млазом преливају преко шаке и нестају у сливнику. До последњег слова! Хоћу да одложим огољену књигу која, онако без слова, личи на палимпсест. Али она у том тренутку прелази у текуће стање и треском се сручи у сливник покупивши притом неколико случајно преосталих слова. Руке су ми мокре, а да нисам отворио славину. Склапам очи у неверици.

   Ово је божји знак! Бог ме мрзи или ме презире. Погрешно. Бог не зна шта је мржња. Само ми даје знак да живот посматрам отворених очију. Ипак, пречесто допушта мржњу. Зашто?

“Управо зато јер не зна шта је то!” – хучи међу словима заробљен глас из сливника.

   Значи Бог није свемоћан. Превише сам срчан и превише размишљам. Несигуран сам. Много говори и за и против. Редак је целовит човек. Ум и срце нису у балансу. Или вуче конце једно или друго. Ако би вукли заједно онда је то савршенство. А, савршенство не постоји.

   Зидни часовник откуцава пун сат. Отварам очи и гледам руке које држе отворену књигу. Листам. Сва слова су ту, уредно поредана као војници на јутарњој смотри. Руке ми више нису мокре. Гледам у сливник и упоређујем га с трајањем живота. Књигу склапам и стављам под мишку. Не, нећу да будем заробљеник својих страхова.

   Нека остану у сновима   

 

ГЛАВНОМ УЛИЦОМ

     Сомбор је најлепши у пролеће. Устала је раније него обично, изашла на трем и упијала сунчеве зраке које су јој обасипале лице. Јутарњи ваздух мирисао је на јас- мин. Удисала га је пуним плућима. Уопште није размишљала о мени. Више је мислила о јутарњој кафи коју је прескочила због мене. 

     Угледао сам светлост дана тог пролетњег поподнева у Истарској број 6. Сиротица, притиснута зидовима и скучена као у затворској ћелији, мучила се од раног јутра при- жељкујући да осванем онакав каквим ме замишљала у својим најскровитијим сно- вима. Нисам јој био први и, иако прилично згужван и неформаст, од самог почетка био сам јој некако посебан. Тебе ће сви гледати са завишћу и пленићеш женском лепотом иако си мушког рода, говорила је док ме увијала и премештала из руке у руку. Данима је одбијала све посете и није желела да ме дели ни са ким. Зна да је време неумољиво и брже него се човек нада. Неизоставно долази до растанка. Неколико дана скоро да није спавала бавећи се са мном до касно у ноћ. 

     „Видећете га када за то буде време“ - изговарала се својим најмилијима, а оним агресивнијима једноставно је оћутала и није отварала врата. Настојала је да остане љубазна, свесна да се ружне речи изговорене данас, оштрије враћају сутра. Ћутање је злато! Ипак, зависи ко ћути, помисли тог трена, осетивши неодољиву потребу да се повери самој себи. Док ме улепшавала и гладила нахрупила су сећања на мајку коју  је већ одавно испратила анђелима. Никад неће заборавити њене речи које јој је упу- ћивала док је била девојчица: „Не спавај дуго кћери, јер онда нећеш дочекати да ти се остваре неки од твојих снова. Пробуди се да после не зажалиш и да не буде касно. Живот је прекратак да би га тиме додатно скраћивала, а свет око себе гледај као да га видиш први пут. Живећеш лепше“. У мислима се захваљивала мајци схватајући колико је била у праву. Тада није осећала потребу да уважи њено искуство. Мисли су се ројиле, а руке биле незаустављиве док ме мазила и облачила у најлепше рухо. Ни сама није знала колико је протекло времена када је напокон одлучила да прошетамо градом.

   Сунце је окупало сомборску Главну улицу. Петком је пијачни дан и сусреће се највише људи. Вероватно је намерно изабрала петак, иако није баш обожавала да се пробија кроз гужву. Лице јој се озарило већ при сусрету са првим познаницима.

-        Јао што је леп, као из кутије - заустављали су нас редом, пуни одушевљења,

грлећи нас погледом. - Само си га ти могла створити таквог. Честитамо!

   Три пута смо прошли Главном улицом, а она ме носила поносно не скидајући ос- мех с лица. Последњих година ретко се смејала, али данас је напокон схватила: живот је као фотографија. Све изгледа много боље док си насмејан. Осим тога данас има шта да покаже. Наилазили су и понеки на чијим лицима би се препознавао израз благе подругљивости. Из њихових погледа ударала је празнина, али није дозволила да је такви помету у срећи која је дошла тако изненада. Одмах им је праштала, јер је своју  радост хтела да подели с пријатељима. Пријатељи су твоја трпеза где можеш да утолиш глад и огрејеш када ти је хладно. Када се ти односи једном наруше све постаје натегнуто и губи се смисао даљњег дружења. А, била је близу да падне у замку. Право је имала моја мајка: живот је кратак и некад треба прекршити правила, опраштати брзо, љубити дуго, истинито и интезивно, смејати се неконтролисано и никад не жалити за оним што те учинило срећном. Зато се смејала и успут грлила пријатеље. Сад више није имала разлог да их избегава и копни у Истарској 6, огрнута самоћом. Новца није имала, али се осећала богатом.  

   У тренутку када је одлучила да пођемо кући пресрете нас њена најбоља пријате- љица, власница модног бутика на Главној улици.

-        Боже, нестварне ли лепоте!  Па, он је за излог!  Нешто најлепше што је потекло од

тебе. Немој рећи да ми га не препушташ - завапи пријатељица као да јој од тога зависи живот.

-        Не, драга, шешир није на продају!

   Уверавање је потрајало до сутона. Следећег јутра красио сам излог на централном месту бутика Раванград. Али не задуго. Још истог дана отпутовао сам у Беч. А, шта се тамо догађало са мном, припада другој причи.

 

 

ГОТОВА СТВАР

   На улазним вратима оглашава се звоно. Звоњава и нервозно куцање убрзо прелази у жестоко ударање. Она зна ко лупа. Очекује их данима. Целу ноћ не спава. Зидни часовник показује пет часова. Зауставља дах. Уснулог сина притишће на груди. Не отвара. При сваком ударцу дете се трза. Накратко настаје мртва тишина.  Руком пригушује дечје дисање. Тренутни мук не слути на добро. Одједном, пролама се тресак. Избијена врата лупају по патосу као експлозија гранате. Она врисну, зајеца син. Ласерске лампе осветљавају их у мраку. Последњи у групи приспелих окреће прекидач. Простор испуни светлост. У соби пет полицајаца и два цивила.  Као да је потрага за дрогом.

-        Госпођо  Ј. М., дужност ми је да вам уручим судско решење које нисте преу-

зели лично. Дете је додељено оцу. Овде потпишите! - строго службено наређује судски извршитељ. Пружа јој парче хартије.

   Жена узмиче, јаче привија дете на груди, не потписује. Не жели да чује никакво објашњење. Зна како је припао оцу. Главни полицајац креће на миг судског извршитеља. Покушава да јој узме дете. Груди јој се надимају и испушта врисак. Дете се загрцну од плача. Опрезно се повлачи према балконским вратима. Други униформисани послушник је бржи. Зауставља је. С напором јој отимају дете. Притрчавају остали, хватају жену, заврћу јој руке. Почиње жестока борба. Распомамљена, добија неслућену снагу. Ударци ногама севају по цеваницама мучитеља. Некако се отргну и јурну на два отимача који су већ са сином у дворишту. Полицајци прсима заграђују дете и корачају према службеном возилу. Очајнички покушава да дохвати дете. Успева да га зграби за ногу. Из собе истрчавају она тројица претходно савладаних. Избезумљену мајку руше на земљу. Дете спонтано забија полицајцу зубе у врат. Он врисну и тако попусти стисак његове руке. Довољно  да мали ратник измигољи и потрчи према комшијској башти. Настаје општи метеж. Сви трче за дететом. Трчи и судски извршитељ. Једино онај други, загонетни цивил, стоји непомичан. Мајка прва стиже до сина. Вешто га граби у трку. Можда би и успела да јој полицијско возило не препречи пут. Поново је руше на земљу заједно с престрав- љеним дететом. Синчић урличе и упорно дозива мајку. Немоћна испушта очајнички крик, као јаук самртника. Два полицајца одједном се повлаче у страну. Сигурно имају децу. Остала тројица су ревносни. Не попуштају ни за милиметар. Наредба мора да се изврши без поговора. Судски извршитељ записује у роковник како мајка одбија да потпише записник. Уплаканог дечкића гурају на задње седиште аутомобила. Као кофер.

   Мајка занеми од препасти. Стоји на месту као залеђена. Ни трептај ока, нити дрхтај усне.

Овде се поштују закони! – заурла угрижени полицајац и залупи врата полицијског

возила које брзо нестаје иза околних кућа.

   Загонетни, други цивил понизно отвара десна врата просторног ЛАНД РОВЕРА и пропушта судског извршитеља. Овај полако седа, покрај седишта одлаже подебљу ташну пуну решења и надмено изговара:

-        Готова ствар! – Агитата рес!

   Возач лагано затвара врата и трком прелази на другу страну. Службено судско возило лагано напушта двориште куће обесправљене мајке. 

   Дете ништа нису питали...

 

 

МУЛА

   Некако од самог почетка све је кренуло наопако. Живот је заиста уврнут. Рођена сам као старица. Лети, при највећој омори. Мало је потрајало док сам успела да се чврсто осовим на ноге. Од тог тренутка све схватам, још боље разумем. А укућани ми прикачише име Мула. Која глупост! Чистокрвни смо магарци. Никад се  нисмо мешали с коњима. Због поноса и за инат. Паметнији смо и издржљивији, каже мама, а ја јој верујем. Оца не памтим. Продали су га одмах после маминог окота. У кланицу. Толико о људима. Према нама односе се недостојно. Боље рећи немагарећи. 

   Рано сам почела да пасем. Увек запослена и натоварена мајка није могла да ми  пружи много пажње. По целе дане трчкарала бих за њом да у кратким паузама, код претовара, уграбим неколико гутљаја млека. Пре него газдарица мајку помузе и мој оброк прода као лек. Људима из града. Ужас! У тим тренуцима њакала сам до изнемоглости, гуркајући је њушком по рамену. Нежно, у жељи да објасним. Да понукам ту неразумну жену да погледа мајци у замућене очи. Узалуд! Уместо разумевања добијала сам прутом по нејаким сапима. Људи су понекад сурови и бездушни када је у питању животињски свет. Не препознају наше знакове. Или не схватају. А ја не само да их разумем него унапред прозирем њихове намере. У то време изгарала сам од жеље да само један дан проговорим као човек. Да саспем на газде ватру и добију оно што им следује. Али, и међу људима има изузетака. Њихова кћерка. Бистра девојчица, мека срца, као да је од нашег рода. И кратак поглед био би довољан да прочита магареће мисли. У сумрак, код треће муже, кришом би доносила свежег, крављег млека. Паметница, нашла је начин како да ме нахрани. Сисала сам из пробушеног палца гумене рукавице. Тако ме спасавала од глади. Мајци би додавала дуплу порцију сена. За остале укућане били смо својеглава, глупа, теглећа марва. Као да смо стројеви, а не живи створови. Не схватају да се магарац укопа у месту када је гладан или претоварен. То што мисле да смо глупи њихова је ствар. Не обраћамо пажњу на повике и псовке. Испод је магареће части. Али ударце не заборављамо. Понекад искористимо прилику да им вратимо истом мером. Када им попусти пажња и окрену нам леђа. Тада следи мала, слатка освета. Угриз у дебело месо. Лакше се после подноси тољага.

   Рано сам изгубила мајку. Изнурена оде пре времена. Тешко је бити роб у власти човека. Али ја се не дам. Притиснута целодневним послом, под теретом, изгубила сам жељу за оним једним даном. Да проговорим њиховим језиком. Они се, ионако, не би променили. У међувремену сам стасала и чекала повољну прилику. И дочекала. Једне ноћи прегризла сам коноп и побегла у планину. Пут су ми показивале сјајне звезде окачене на тами неба. Првих дана плашила сам се и најмањег шума. Нисам могла да спавам. Али нисам престајала да сањам. Лепа је слобода и у страху. 

   Недуго затим упознајем магарца свог живота. Сада заједно посматрамо људе с висока. И вешто их избегавамо када дубље зађу у планину. Ноћу се повремено спуштам на обронке, надомак села. Скривена у шипражју погледом испраћам моју малу спаситељицу док с ведром млека излази из штале. Видим, набавили су теглећег коња. Нека. Сваком по властитој заслузи. Једно време сам патила што нисам коњ. Признајем. Посебно када бих, у мимоходу, сусретала негованог расног вранца - сеоског кнеза. На леђима му јахач у кожном седлу са црвеном поставом. Трипут лакше натоварен, поносито би каскао и фрктао од задовољства. Истимарен и стомака пуног сласне зоби, а мене, изгладнелу, од јутра до сутра жуља дрвени самар пун чворуга.

   Више нисам Мула. Преименовали су ме у дивљу магарицу. Не смета ми. Док сам слободна могу да ме називају како им воља.

   Боље и дивљи магарац него зауздан, питом коњ.

 

 

НОВОГОДИШЊИ ВАШАР

   У граду врви од светине као да је судњи дан. У ваздуху лебди нека чудна нерво- за. Новогодишњу гужву засипају и прве снежне пахуље које почињу да се роје око глава пролазника као распомамљене пчеле у потрази за кошницом. Све постаје још лепше када лепршаве пахуље, с првим мраком, обасја светлост хиљаде лампиона. Та идила, на први поглед, некако је у опречности с подоста грчевитих лица у пролазу. Једино су насмејана деца. И неоптерећена. Њих не дотиче мисао да ћемо за само неколико дана бити старији за једну годину. Претпразничко расположење често је на- рушено великом градском гужвом. С једне стране угуравају се аутомобили на мес- та одређена за пешаке, а пешаци, руку окованих с безброј шарених пакета, неми- новно почињу да се сударају у мимоходу. У додатно суженом простору полети по- неки замотуљак тамо где не треба и, онда, није потребно много да дође до разме- не тешких речи. Сви су ту са истим циљем куповине, а опет свака јединка је другачија. Додуше има и оних које не занима куповина: просјака, сецикеса, пијанаца, адолес- цената који напросто не знају шта би са собом и старијих за које породица више не налази времена. Старији радо показују немоћ како би привукли пажњу околине и на тај начин ублажили неподношљиву самоћу, а млађима добро дође када су окружени блебетањем. Тако се ограде и не пита их нико ништа.

   Један такав, момак Н, застаде пред крцатим штандом где продају кувано вино. Момак Н се некако прогура између оних који стрпљиво чекају у реду и дочепа стакленке тог врућег, чудотворног напитка што мути памет и греје душу. Следећи задатак је да нађе слободно место за једним од оних високих, округлих столова, постављеним уоколо, и одложи већ прилично врелу криглу. У силном окретању судари се са старијим човеком који код стола мирно испија своје вино. Руке се укрстише, кригла полети као да је испаљена из катапулта и, уз силан тресак, стропошта на бетон.

-        У шта гледаш мумијо, у мајчину, види шта ми уради! - дрекну припит балавац на

прилично изненађеног човека.

-        Извините младићу, у овој гужви нисам осетио да сте ми тако близу.

-        Да, да! Ниси осетио, а млатараш тим рукама као да ловиш муве по ваздуху.

Што и долазиш на оваква места тако матор. Паметније би ти било да си уместо на вашар кренуо на гробље, да не закасниш! Последњу пару ми истера из џепа, стара дртино. И шта сад? - запени жутокљунац нервозно палећи цигарету без филтера.

   Младићеве речи снажно су се заболе у срце старца и устрептале као пернати врх стреле која је погодила у мету. Очи му засузише против његове воље. Не вреди живети ако мораш да говориш супротно од оног шта мислиш, а још мање ако подлаца назовеш човеком, помисли старији господин у намери да неотесанцу одговори оно шта га следује. Али на време загризе језик јер схвати с ким има посла. Ћутња је, ипак, најбољи одговор, закључи старац и марамицом обриса сузе. Неколико људи уоколо ћутке је посматрало целу представу. Ту врсту боли због нереаговања околине у не- милим ситуацијама осетио је много раније и помисли како би било најбоље да се повуче из овог змијарника. Момак је млад и огорчен, не зна за праштање. Треба га поучити и одговориће му добротом која је често у супротности с мудрошћу. У доброти се често не узвраћа истом мером. Зна то из искуства. А мудрост је пуна сумње. Углавном попушта пред агресивношћу због немогућности да се изборе због властитог мира. Чиме ли смо преплављени у овом лудом свету? - наметну се старцу питање док је леву руку завлачио у џеп. На сто положи папирну новчаницу.

-        Ево младићу да вам празници прођу у весељу. Овде имате довољно за неко-

лико кригли, па почастите и друштво око стола.

   Старац потом направи корак уназад, намести шешир и расклопи свој бели, слепачки штап. Ритмички кљуцкајући по бетону, незнатно покривеним првим расквашеним сне- гом, полако се изгуби у вашарској гунгули.

 

 

ОГЛЕДАЛО

   Пре неколико дана дочекао сам пензију. Дошло је време заслуженог одмора. Сада ћу моћи да се бавим само оним што ме испуњава. Тако сам мислио тих првих дана. Решење као да се удаљавало од мене. И даље устајем рано и пре жене заузимам купатило. Недостаје ми посао. Мрзео сам га мислећи да је узрок мог незадовољства.  

     Првих месеци мучила ме је несаница. Почеле су да ме плаше мисли. Људи се плаше целог живота. Највише смрти. Али, страх од живота најгори је и најопаснији. Он је тај који води у смрт. Све страхове које смо стекли у детињству прате нас без престанка; плашимо се животиња, оружја, мрака, грмљавине и којекаквих, измишљених бабарога. Плашимо се човека. Чини се као да прелазим у смрт.

   Једне ноћи бауљао сам по стану тражећи изгубљено златно перо, поклон за испраћај у пензију. Као суманут завлачио сам се по ћошковима не желећи да одустанем док га не пронађем. Наизглед ситница, али за мене није. Незнатан губитак болнији је него када човек изгуби све и нађе се на почетку. Онда постаје лак као перо и постаје потпуно слободан.

   Изморен једночасовним пузањем усправио сам се пред великим огледалом у предсобљу. На њему одраз особе која је личила на мене. Лагано сам подигао руку и дланом дотакнуо површину која поче да се увија под благим стиском. Јаче сам притисно и рука нестаде у желатинастој маси све до лакта. Брзо сам је тргнуо назад и површина се затегну, а с ње, одједном, нестаде одраз. Да ли ја то сањам, помислих, успут се штипајући за образе неколико пута? Или је ово призив смрти, величанствене, велике и тајанствене као ускрснуће. Кад престане живот то јесте крај. Смрт је значи почетак. Почетак новог пута у нешто непознато. Тело ми устрепта и осетих неодољиву потребу да провучем руку још једном. Ако је ово смрт волео бих да је додирнем што пре, као једини спас. Да побегнем из овог неживота. Сваки почетак прави је тренутак, помислих. И изазов! Неподношљива  је помисао да после нема ништа. Нисам пружио руку... Закорачио сам! 

   Очи сам отворио на продоран крик супруге и схватио да сам опет са ове стране, испружен на поду испод огледала. Био сам кратко одсутан и није ми се допало оно што сам видео тамо, са оне стране. Не, нећу да говорим о томе! Ко би ми веровао? Што год да се догодило једина је ствар која је и могла да се догоди.

   Полако сам се придигао и у руци стискао златно перо... Чини се, управо сам осмислио како ће тећи мој живот.

 

ШЕТАЛИШТЕ СИМЕРИНГ

   Беч је организован град. Градским превозом стиже се и до најзабитије уличице. Брже него аутомобилом. Данас је недеља. Леп дан за шетњу. Подземном железницом путујем до крајње станице, Симеринг. Мало даље је Централфидхоф, бечко градско гробље. Непрегледно шеталиште унутар којег је сахрањено више од три милона душа. Идеално одредиште за човека који би да размишља у миру. Једини тон који испуњава предео је лагано шуштање падајућег, јесењег лишћа. Идеално се уклапа и, зачудо, не скреће мисли. Али...

   У алеји великана затичем мушкарца који клечи пред гробом Франца Шуберта. Клечи и певуши. Од целог текста једино разговетно се провлачи: „Ми Шуберти смо...“ Тај неочекиван призор тера ме да приђем ближе. Пристојно га поздрављам и опрезно питам да случајно није један од маестрових потомака. Окренут је леђима и не реагује. Одлучујем да продужим даље. Човек одједном поскочи, одмери ме у окрету и пресече продорним погледом. Збуњен понављам питање. Он не скида поглед. Лагано помиче усне као да нешто броји. Одједном подвикну:

-        Не! –  загонетно прави дужу паузу и наставља без персирања  – Видиш, потпу-

но сам глув као и Лудвиг – испруженом руком показује на Бетовенов гроб поред и наставља - Логичније би било да обожавам њега, зар не? Али, моје аустријско срце куца у тактовима маестра Шуберта. Сваку ноту сам упамтио... Још док сам могао да чујем...

   Необичан мушкарац, потом, супшта руку на споменик где је урезано маестрово име. Прстима прелази преко сваког слова посебно. На последњем слову опрашта се дубоким наклоном. Нагло се усправља, оштро трза руку и прислање је уз тело. Скоро војничком вештином петом прави полуокрет и, успут диригујући, крену према главној капији. Не поздравља ме. А зашто и би, закључујем. Неоспорно да је чудак, али ја сам тај који се усуђује да ремети његов мир, а не обрнуто. Погледом пратим његово ритмичко поскакивање и скрећем у мирнији део, тамо где почива обичан свет. Истог часа намеће ми се питање у чему је разлика између привилегованих и ових обичних? Овде су сви изједначени. Велелепни споменици са статуама ништа не мењају у односу на скромне гробове са крстом. Сви су једнако мртви. Али, друштво има своја правила. И у смрти да се зна ко је ко.

   Недуго затим, нови призор. Старији брачни пар крај скромнијег гроба. Жена у инвалидским колицима, замотана у ћебе као дете, плаче и дрхтавом руком брише сузе. Муж ставља у вазу свеже цвеће. Повремено испод ока посматра жену. Привидно делује спокојно. На споменику слика младе, насмешене девојке. Старац се усправља и нежно милује слику. Једнако преплиће прстима као и онај претходник преко имена Франца Шуберта. Старица јечи све гласније. Ово је већ превише за мене. Погрешан дан за шетњу. Почиње да дува све снажнији ветар. Развејава ми усковитлале мисли. Морам кући. На излазу улазим у бифе. Трамвај стиже тек за осам минута. Грапа баш прија док спира горчину.

   Поново сам у подземној железници. Заузимам место. Преко пута онај Шубертов обожавалац с гробља. Са занимањем ме одмерава као да ме види први пут. Трајало је кратко. Из унутрашњег џепа капута вади пиколо и почиње да свира. Препознајем тонове Шубертове Недовршене... Онда нагло прелази у импровизације. Опседнут мишљу да доврши оно што није успео његов идол.

   У доњем, пространијем делу вагона, предвиђеном за инвалиде, смешта се онај старији брачни пар. Жена и даље плаче. Муж бесно устаје са седала, млатара рукама и почиње да виче на убогу старицу:

-        Доста  је  било! Прекини! Шта хоћеш? Не подносим више твоје сузе. Ако сместа

не престанеш, шаљем те у старачки дом!

   Људи у вагону не обраћају пажњу. Чудан неки свет. Сувише заокупљени властитим бригама. У својој тишини Шубертов обожавалац најмање је збуњен. Тонови малог али моћног инструмента, неким чудом, добро се уклапају уз дерњаву запењеног старца.

   После две станице излази брачни пар. Жена покушава нешто да каже, али речи гуше  грцаји. Он урла све јаче и почиње да треска колицима. Гледам за њима. Тужан призор. Моја станица. Излазим. Млади Шуберт не престаје да свира. Можда заврши симфонију до последње станице.

   Беч је организован град. Уређен локални саобраћај. Све остало с људима је исто. Као и свугде.

   На фасади зграде где станујем освануо је свеж графити у осмерцу: Бог је мртав! Ниче и ја! Аутор се потрудио да испод ситнијим словима дода у рими: Док не избришу, нек´ се зна!

 

 

ČETIRI KLJUČA

28. februar 1944.

  Olovno nebo nad Somborom. Krupne pahulje snega.

   Preduzetnik, stolar Arnold Krojc, upravo završava s preciznom obradom poručenog ormana. Iznad svega veruje u svoj posao. Odavno se dokazao kao vrstan majstor svog zanata. Na desetine komada nameštaja u duborezu krase gospodske kuće širom Evrope, a nekoliko i dvor Karađorđevića. No, još dolaskom rata sve se promenilo. Njegov rođeni brat, Maks, već 1940. godine priključuje se Kulturbundu. On nevoljno pristupa godinu kasnije, iako ga ne interesuje politika.  Mora! Teška srca na kapiju kači ono veliko, latinično slovo „V“. Ne odlazi na sastanke, daje koliko traže. Tako kupuje mir za porodicu. Među ljudima koje ceni i voli ne pravi razliku. Pripadnik je nemačke manjine, ali se gnuša zločina koji njegovi sunarodnici sprovode nad nedužnim građanima. Brata pokušava da uveri kako su nacisti šačica budala, fanatici koji ubijaju u ime „časti“ arijevske rase, ali Maks ne sluša. Opčinjen povratkom nemačkog ponosa dobrovoljno pristupa mobilizaciji. Sombor napušta, u uniformi SS-a. Bez pozdrava. Od komšije saznaje kako Maks brzo napreduje i da je stacioniran u Ukrajini s njegovim sinom, Jozefom. Bratu ne želi zlo. Svako neka gleda svoj posao. Od istih su roditelja, jednako vaspitani, a tako različite prirode. Još pre rata, isplatio mu je njegov deo nasledstva posle očeve smrti. Nije bio voljan da zajedno nastave porodičnu tradiciju. Više je voleo lov, kafanu i tamburaše. A on, opet, najbolje se oseća u svojoj prostornoj radionici okružen mašinama, drvetom i mirisom tutkala. Takav je bio pradeda. A potom deda i otac.

   Jutros ga iznenadi neobična poseta. Dok je na banseku rezao daske, njegova žena, Margita, uvede u radionicu čudnog posetioca. Zdepast čovek namrštenog lica, u crnoj odori, nadmeno se isprsi pred njim. Oči kao u zelenaša, ruke kratke,  bele poput vojvođanske sapunjare, pune dežmekastih nabora. Poput kulena. Uopšte celo telo mu je gojazno kao u crkvenjaka. Iz usta ispušta piskav glas kao zrikavac pred kraj leta. Na nemačkom. Iz kožne tašne vadi nekoliko skica, sa precizno ucrtanim merama, i nadmeno naredi da mu se napravi pet velikih polica. Za odlaganje akata - što pre. Sve da bude gotovo za pet dana i isporučeno za Gestapo, na Staparskom putu. Neobična spodoba potom podiže ruku, dreknu Heil Hitler, i brzo napusti radionicu. O plaćanju nije bilo reči.

   Gotovo je, promrmlja Arnold sebi u bradu, i odmah pomisli na najboljeg druga Armina. Jevrejima se ne piše dobro. Upozoriće ga još danas. Najbolje predveče. U njegovoj Robnoj kući kada raspusti personal. Manje je upadljivo.

   U predvečerje, u trenutku dok zatvara vrata radionice, u ajnfort uleti nepoznat, mlađi muškarac.

• - Sakrijte me gazda, ubiće me! - zavapi mladić tresući se od straha i hladnoće.

   Arnold Krojc ne razmišlja dugo. Grabi preplašenog mladića za nadlakticu i usmerava prema tavanskim merdevinama. Ušuškava ga u piljevinu i brzo silazi dole. Sklanja merdevine. U istom trenu poče glasno udaranje po ulaznim vratima. On duboko udahnu i otvori. Na vratima stoje dva mađarska vojnika. Jednog dobro poznaje. Janoš. Povremeno je radio kod njega pre rata. Onaj drugi je nepoverljiv. Nervozno koluta očima i krivi glavu zavirujući preko njegovog ramena. Povišenim tonom pita da li je neko ušao na kapiju. Siguran je kako je uleteo baš ovde. Arnold, iako uplašen, prilično staloženo odgovara vojniku:

• - Grešite! Kod kuće smo jedino moja žena i ja. Radionica je zatvorena, a kod

mene dolaze mušterije samo tokom radnog vremena. Ako želite, slobodno uđite unutra i proverite.

   Poslušno se sklanja u stranu da pokaže dobru nameru. Janoš povlači saborca za rukav i, usput, ljubazno pozdravlja bivšeg gazdu. Odlaze. Zastaju kod komšijskih vrata. Bivši radnik odlučno mlatara rukama i uporno objašnjava. Drugi vojnik i dalje je nepoverljiv. Nekoliko puta okreće glavu. Arnold stoji na kapiji da potpuno otkloni sumnju. Vojnici ulaze u susedno dvorište. Tek tada zatvara vrata. Sada ima valjan razlog za dodatnu zabrinutost.

   Margita sluša muža dok pripoveda o prethodnim posetama. Ne reaguje. Sluša i priprema večeru. Na astal spušta dva tanjira. Potom pruža treći:

• - Idi gore na tavan, Arnika! Odnesi tom jadniku da nešto pojede... I uzmi

jedno ćebe!

   Nema ništa lepše do dobre ženine naravi, pomisli Arnold. Ponosan je i srećan što je pored toliko lepih Somboraca izbrala baš njega. Barem nešto prijatno o čemu može da misli danas. Čim završi s mladićem ide kod Armina da ga upozori i odnese lekove za ženu. Na tavanu zatiče momka kako blaženo spava. Jedna daska škripnu pod stiskom stopala. Mladić se trgnu i naglo poskoči prestravljen. 

   Beograđanin je, skojevac, u Somboru po partijskom zadatku. Zove se Đorđe.  

*****

   Trgovac belom tehnikom, Armin Dojč, suvlasnik Robne kuće Deutsch & Polaček, ostaje duže u kancelariji. Čeka prijatelja da mu donese lekove za bolesnu ženu, Malvinu. Nedugo zatim u kancelariju uleće somborski stolar, Arnold Krojc, vidno uzbuđen. Jedva dolazi do daha i govori prijatelju da se što pre skloni s porodicom iz grada. Kako zna i ume. Nemci samo što ne banu. Sve ovo izgovara u grču dok pruža kutiju s lekovima. U žurbi je. Na odlasku dodaje šapatom:

• - Ovo je zlo, Armine. Ni ja im se ne veselim, dobro znaš! Iako sam Nemac,

nisam siguran koliko ću biti u stanju da ti pomognem!

   Armin skrušeno seda za pisaći sto i duboko se zamisli. Ova prestupna 1944. godina kao da je određena da donosi loše vesti. Kroz navlažena okna pogledom ispraća prijatelja na zavejanoj Glavnoj ulici. Zabrinut poče da pretresa minule događaje. Do danas sve se činilo podnošljivim. Raznim smicalicama i čestim potplaćivanjima mađarskih službenika uspevao je da izbegne odmazde, i Levente i Munkaše, zaštiti ženu i da veći deo porodice drži na okupu. Sada sve polako izmiče kontroli. Možda je dobro što nemaju dece. Ali, kako sad da pomogne porodici pokojnog brata Arpada? Zakleo mu se na samrti. Tu su njegova žena Ana, sin Stevan sa ženom Melanijom i troje dece: Brunom, Evom i Oskarom. Njegovog miljenika, najstarijeg Tibora, pod led baciše zlotvori na dunavskom keju. U onoj novosadskoj, petojanuarskoj raciji 1942. godine. Devojci je nosio verenički prsten. Nisu dobra vremena za putovanja, savetovao ga je, ali ljubav čini svoje. Odavno je svestan šta se događa s njegovim sunarodnicima po svetu, ali o dolasku Nemaca podsvesno nije hteo ni da misli. Još početkom naredne potajno se nadao brzom kraju rata posle Hitlerovog poraza kod Staljingrada. Skorašnji, pojedinačni ispadi pomahnitalih folksdojčera već naglašavaju šta čeka „obeležene“ u Bačkoj kada nacisti preuzmu vlast. A on se učaurio u svojoj Robnoj kući kao larva, naivno misleći kako je zaštićen i još uvek nedodirljiv. Očito zaboravlja da je zver najopasnija kada je ranjena. U ušima mu ponovo zvone reči vernog prijatelja Arnike. Zaokupljenog u magnovenju navrlih misli, prenu ga pucanj, spolja. Naglo ustaje. Mora kući. Malvina čeka preko potrebne lekove, a on sedi i bulji kroz prozor. Doduše, nije sama. S njom je jetrva Ana i biće dobra prilika da večeras zajedno porazgovaraju o svemu. Iz Robne kuće izlazi poslednji. Dvaput zaključava vrata i spušta roletne. Jak severac razliva hladnoću po njegovom licu i kao da mu razvejava um. Nekoliko puta osvrće se duž ulice koja mu se učini zloslutnom u svojoj beskrajnoj belini. Odjednom, sve prerasta u vejavicu. Nemoguće je razaznati čoveka na pola metra. Dublje nabija šešir i zakopčava dugme pod vratom. Prevelik kaput visi mu na ramenima kao na vešalici. Prilično je omršavio poslednjih meseci. Pri najmanjem naletu vetra skutovi lepršaju kao krila ranjene ptice. Široke čakšire, s podvrnutim nogavicama, nimalo ne odudaraju od kaputa. Naduvavaju se kao balon. Na putu prema kući prti dubok sneg i razmišlja o spasonosnom rešenju. Uzalud! Ništa mu ne pada na pamet. Osim što ga uporno prati misao kako mora da poseti krojača.

   Razmišljaću o tome sutra, pomisli, i gurnu ulazna vrata porodične kuće.

 

29. februar 1944.

   Neuobičajen februarski datum, koji se pojavljuje jednom u četiri godine, unese nemir i oduze Arminu san. Nervozno šetka po sobi i podstiče vatru. Sluđen sinoćnjim razgovorom cele noći razbija glavu. Malvina nije sagalasna da beže bilo gde. Kaže da nisu jedini Jevreji u Somboru. Kako bude ostalima biće i njima. Iskreno, ni on nije za to, iako naslućuje krajnji ishod. A, gde i da odu? U Izrael? Za tako nešto već je kasno. Propustili su priliku neposredno pre rata. Bio je nadomak da posluša rabina Jakova Špasera, ali Malvina je i tada bila protiv. Neće u nepoznato. Sombor je njen dom i ne želi da ostavlja ni žive ni mrtve. Dakle, ponovo ostaju i mora da smisli nešto drugo. Priseti se očevog saveta dok ga je uvodio u tajne trgovačkog zanata: „Sve što želiš da uradiš u životu možeš ako imaš veru. I moraš sam! Ako očekuješ duhove da te posete i reše tvoj problem nećeš ih dočekati nikad jer ih nisi oživeo. Dakle, bez osvrtanja i hrabro napred! Vremenom olakšaće ti iskustvo.“ Da, pomisli, tata je u pravu. Čovek treba da koristi iskustvo, ali nikad ne dopusti da ono koristi njega. Istog časa donosi odluku. Posetiće prijatelja ranije ujutro. Usput kada krene na posao.

   U cik zore izlazi na ulicu. Snežne pahulje igraju u kovitlacu kao da leti perje. Glavu pokriva kapuljačom. Tako zaklonjen teško je prepoznatljiv. Brzo stiže do prijateljeve kuće. Rukom hvata zvekir i udara samo jednom. Arnold istog časa otvara kapiju. Očekivao ga je. Ulaze u dnevni boravak.

• - Arnika, doneo sam odluku. Ostajemo ovde. Kasno je da preduzmemo bilo

šta. Malvina je jako bolesna, ne može i neće da napušta Sombor.

   Arnold posmatra prijatelja u neverici. Ne miri se s tom nerazumnom odlukom. Ponovo popušta tvrdoglavoj Malvini. Zausti da nešto kaže, prijatelj ga preduhitri:

• - Ne vredi da me nagovaraš. Dugo sam razmišljao svemu protekle noći.

   Odlaskom u neizvesnost samo bih pojačao, ionako, golem strah. Cilj mi je doći do kraja u miru sa sobom, mojim bližnjima i mojom savešću. Zato imam jednu molbu. Svestan sam da te uvlačim u veliku opasnost. I neću da ti zamerim ako me odbiješ. Moj magacin, u dvorišnoj zgradi, pun je vredne robe. Šteta bi bilo da propadne. Da li pristaješ da tu robu prenesemo i sakrijemo na tvom tavanu? Kod tebe Nemci sigurno neće vršiti pretres.

   Arnold potvrdno klimnu glavom i zagrli vidno utučenog prijatelja. Armin brzo nastavi:

• - Osim toga, znaš da kod kuće imam onu veliku, švapsku kasu. Rado bih i nju

preneo kod tebe da je sačuvaš ako je moguće. Malo je problematično jer teži skoro pola tone. Potrebno je tuce težaka da to natovare na kola.

• - Kasa je najmanji problem. Prenećemo je još noćas. Tajno. Dovoljno imam

snažnih i pouzdanih radnika. Čim završimo s kasom utovarićemo i tu robu iz skladišta. Vejavica i hladnoća idu nam u prilog. Ulice su prazne. Naravno, biće tako kako želiš iako mi tvoja odluka nije potpuno jasna.

• - Ne brini Arnika, objasniću ti sve kada obavimo prevoz. I beskrajno sam ti

zahvalan. Pravi si prijatelj.

   Pod okriljem noći, pred kućom porodice Dojč, zaustavlja se zaprega u pratnji četiri radnika. Arnold Krojc vadi džepni časovnik. Tačno je dva časa posle ponoći. Ne povlači mehaničko zvono. Takav je dogovor. Prstom tiho kucka po prozorskom staklu. Brzo uteruju kola u ajnfort. Ulaze u radnu sobu. Na zidu iza vrata, od poda do pola plafona, visi veliko ogledalo. Armin moli radnike da ga pažljivo sklone. Odjednom sevnu majstorski urađena šupljina unutar koje se ukaza očuvana gvozdena kasa sa četiri brave. Wieser & Co, iz 1920. godine. Radnici u neverici gledaju u glomazan sef. Njihov gazda ih umiruje:

• - Ne brinite ljudi! Sve sam pripremio da bude brzo i lako. U kolima su četiri

okrugle, čelične cevi, konopci, jaka ručna dizalica i daske. Kada završite s  utovarom tog čuda, dođite gore da vratite ogledalo na  mesto.

   Začudo, sve se odigrava veoma brzo. Jedan radnik naizmenično podmeće cevi, a ostali, preko njih, guraju tešku kasu. Tri plitka stepenika, kod ulaznih vrata, premošćuju s dve debele daske. Duže traje dizanje na paorska kola. Taj problem rešavaju pomoću dizalice uz podmetanje kraćih hrastovih klada.

   U isto vreme, u radnoj sobi, dva drugara započinju razgovor. Armin nije čekao prijateljevo pitanje:

• - Dužan sam ti objašnjenje. Kao što znaš, Malvina i ja ostajemo u Somboru.

Moja snaha Ana, s decom i unucima, ne misli tako. Odavno poseduju lažne dokumente i kompletna porodica odlazi sutra. Bogu hvala, mnogo mi olakšava  njihova odluka i s leđa skida veliki teret.

• - Kuda idu? – znatiželjno upita Arnold.
• - Ne znam, i ne želim da znam. Bolje je tako. A, nama kako bude...
• - Ali, i vi imate mađarske papire. Zašto ne idete s njima?
• - Pobogu, zar ne vidiš da sve oko nas gori kao u paklu. Ceo svet postaje jedna

velika tamnica okružena nevidljivim rešetkama. Gde da pobegnemo? Uostalom, znam na šta ciljaš, ne plašim se smrti...Ne plaši se ni moja Malvina...

   Arnolda iznenadi tolika odlučnost, a oseća kako prijatelja napušta nada.

• - Evo, uzmi ova četiri ključa od kase i dobro ih čuvaj jer ne postoje duplikati –

tiho reče Armin i na dlan mu utisnu snop ključeva.

• - A, sad imam samo još nešto – govori dok iz džepa vadi podeblji koverat –

Ovde je pismo za tebe s detaljnim uputama. Ukoliko Malvinu i mene snađe zlo.

• - Bože, sav si u zagonetkama. A, šta ako se desi da...

   Armin ugurava pismo u drugu slobodnu ruku i upade u reč:

• - Šta god da se desi postupi tako. Jedini si mi prijatelj od poverenja. Molim te

obećaj i ne pitaj više ništa!

   Oduvek je takav, pomisli Arnold, čak i u najtežoj situaciji njegova reč mora biti poslednja. Isuviše ga dobro poznaje. S njim ne vredi raspravljati.

   U toku noći prebačena je i sva roba iz skladišta. Radnici smeštaju kasu u radionici. Po želji gazde Krojca, u ćošak iza radnog stola.

 

6. april 1944.

   Od prvog dana nemačke okupacije Mađarske, 18. marta 1944. u Somboru počinju da važe nova pravila. Armin Dojč prestaje da odlazi na posao. Nekoliko dana pre toga dogovora s kompanjonom Zigmundom Polačekom, da svoj deo Robne kuće ustupi nekom mađarskom trgovcu iz Baje. Za poveću hrpu bezvrednih penga. Retko izlazi iz kuće. Malvina nikako. Arnika im dostavlja namirnice dvaput nedeljno po poverljivom radniku. U grad izlaze samo ako je nužno. Kao danas. U zgradi Gestapoa usklađuju popis Jevreja i svi moraju da se pojave s prišivenom Davidovom zvezdom. Poslovična nemačka preciznost. Izvesno je šta ih čeka. Nacisti ne trguju ni sa životom ni sa smrću. Jasno je to i njemu i Malvini. Pitanje je hoće li sutra uveče pozdraviti Šabat. Zajednički odlučuju da ne saginju glavu. Pa, šta bude!

   Spisak, preuzet od Mađarske vojne komande, prilično je tačan. Popis prolazi mirno, bez većih incidenata. Osim nekoliko kundačenja, ako bi pokoji smušenjak slučajno izašao iz reda, i neumesnih uvreda primitivnijih podoficira. Posle provere puštaju ih kući.

   Agonija se nastavlja.

20. april 1944.

   Oko deset časova uveče Armin začu dogovoreni znak kuckanja po prozorskom staklu. To je Arnikin radnik s namirnicama, pomisli, i začudi se kada na ulazu ugleda prijatelja zgrčenih usta.

• - Večeras sam morao da dođem lično jer znam da ne izlazite u grad. Evo,

pročitaj ovo! A lepo sam ti govorio – reče Arnold suznih očiju i pruži mu presavijen letak.

   Armin stavlja naočare i čita:

 

NAREDBA

 

Nalaže se svim Jevrejima, bez obzira na starosnu dob, da se jave na zborno mesto “Svilara” u Somboru, u petak, 24. aprila 1944. godine, u 5 sati ujutru! Sa sobom trebaju da ponesu potreban pribor za ličnu higijenu i odeću za dva dana. Prtljag ne sme biti teži od 10 kilograma. Nepoštovanje ove naredbe biće najstrože kažnjeno!

                                                                                             General Bela Nonković

 

• - Da, lepo si govorio – mirno će Armin – i, kao što vidiš, na ovom ludom

svetu ipak ne postoji mirna oaza za nas stradalnike.

   Te večeri, dva najbolja prijatelja, razmenjuju poslednji zagrljaj. U toku noći Arnold pruža utočište novoj trojici komunista. Na prostornom tavanu punom piljevine i mnoštvo original upakovanih, poslednjih modela gramofona i radio-aparata.

 

 

24. april 1944.

   Somborska železnička stanica. Prolazi do perona omeđeni ježevima i gusto prošaranom bodljikavom žicom. Povici, kratke komande, guranja ka sporednom koloseku. Opšta pomama. Kolona Jevreja poslušno prilazi stočnim vagonima. U tišini. Ne čuje se ni dečiji plač. Dresirane pse kao da posebno draži ta začuđujuća mirnoća. Besno laju i snažno zatežu povoce. Ostali vojnici raspodeljuju zatočenike po grupama i teraju ka postavljenim vagonima. Grupu supružnikog para Dojč zaustavljaju kod poslednjeg na kojem piše: Sammellager Baja. Malvina prilazi vratima visoko uzdignute glave. Ne uzmiče pred nemačkim stražarom. Vojnik neprimetno ustuknu pred pogledom koji strah pretvara u smelost. Armin svoj zadrža na božanstvenom belom rascvatu obližnjeg voćnjaka. Slika brzo nestaje pomicanjem kliznih vrata. Mrak. Rezak zvižduk pištaljke pokrenu zahuktalu parnjaču. U dnu vagona tihi glas govori stih Kadiša: Jee šeme raba mevarah lealam ulalme almaja.

   Zbogom moj čudesni Sombore, prošapta Malvina i čvrsto stegnu muževljevu ruku.

 

21. oktobar 1944.

   Sloboda. Građani Sombora dočekuju jedinice Crvene armije. Na trgu ispred Gradske kuće. Kliču, pevaju, igraju kolo. U opštem veselju komunisti Gradskog komiteta ne gube vreme. Počinju prva hapšenja. Svi Nemci i Mađari, redom, saradnici su okupatora. Nema nevinih. Krivica je kolektivna. Margitu i Arnolda Krojca kupe tog popodneva među prvima. Srećom dovode ih na saslušanje mladom poručniku drugog odseka Ozne, isledniku Đorđu Jugoviću, koji odmah ispisuje iscrpan izveštaj. Ujedno im izdaje oslobađajuću potvrdu. Iste večeri vraćaju ih kući, u pratnji dva partizana, kako ne bi došlo do odmazde.

   Arnold se povlači u radionicu i za sobom zaključava vrata. Seda za radni sto i pokušava da sredi misli. Toliko obrata za tako kratko vreme. Danas, pukim slučajem, izbegoše smrt. Pre šest meseci čudio se Arminovoj odluci, a tek ga sad razume potpuno. I sam se oglušio na poziv Kulturbunda da, preko Hrvatske, beži u Nemačku. Bože, pomisli, šta je s Dojčovima i da li su živi? Još ništa ne zna o njima. Čim se smiri ovaj lom po gradu i utihne galama pokušaće da nešto dozna preko Crvenog krsta.

   Nervozno zagleda uokolo u potrazi za cigaretama i otvara gornju fioku. Pogled zastaje na onom snopu s četiri ključa ispod kojeg stoji podeblje Arminovo pismo. Uzima pismo i polako ga vrti među prstima. Odlučuje, otvoriće ga odmah. Dosta je čekao. Islednik Đorđe, njemu i njegovoj porodici, garantuje potpunu sigurnost, ali iskustvo govori drugačije. Svi agenti su isti. Đorđu veruje, ali ipak... Nije jedini operativac u Somboru. Oprezno para koverat. U ruku mu kliznu zlatan medaljon ukrašen mnoštvom brušenih brilijanata. Na licu vešto ugraviran lik nekog mladića i devojke. Prstom kliknu na mehanizam i medaljon se otvori. Desno uglavljena fotografija Arminovog sinovca, Tibora, u zagrljaju s nekom devojkom. Levo gravura s posvetom: Našem sinu Tiboru i snahi Nadi za srećan budući život. Preklapa ga i, zajedno s ključevima od kase, odlaže u džep sakoa. Drhtavom rukom namešta cviker, vadi pismo i čita:

Sombor, 29. 2. 1944.  

 

Dragi Arnika,                                                                            

 

   Dok pišem ove redove preplavljen sam velikom tugom. Sombor postaje sve opasnije mesto za život. Svestan sam, samo je pitanje dana kada će nas razdvojiti ovaj rat. Nažalost, ostaje malo nade za neki naš budući susret. Odluka da ostanemo kod kuće bila je nerazumna. Znam, ali više nisam mogao da se borim s Malvinom. Na kraju sam pristao. I sam znaš koliko je vezana za ovaj grad. A, i ja sam postao umoran od svakodnevnih izmišljanja novih veština kako da zaštitim porodicu. Predugo to traje, još od polovine aprila 1941. dolaskom Mađara i uvođenjem diskriminatorskih mera prema jevrejskom, ciganskom i srpskom življu. Mađari nisu prezali da nas Jevreje još dodatno ponize, obeleže žutim oznakama i Sinagogu pretvore u konjušnicu. Već tad sam naslutio šta nas čeka. Kulturbundaši bi i tvoju porodicu označili izdajničkom da nisi shvatio kako je članstvo za tebe jedini spas. U početku nisi hteo, plašio si se zameriću ti, ali, veruj, na to nisam pomislio nijednog trenutka! Naprotiv, nagovarao sam te da im pristupiš kao i ti mene da kupim lažna mađarska dokumenta. Tada sam ti govorio da je porodica najvažnija i da u takvim situacijama čovek mora biti pragmatičan. Nekim božjim proviđenjem uspevao sam da rešim mnogo toga dok me nije porazila vest o Tiborovoj smrti, u novosadskom pogromu 1942. godine. Malvina i ja nismo mogli da imamo dece i sinovac nam je bio više od sina. Pripremao sam ga za svog naslednika, da preuzme Robnu kuću, ali sve se izjalovilo i krenulo naopako. Nikad ga nismo preboleli. Ionako, o mnogo čemu znaš već od ranije.

 

   U kasi, odmah na gornjoj polici, nalaze se tapije i zapečaćen testament. Ispod, u metalnoj kutiji, pohranjen je nakit i gotov novac. Molio bih te da pričekaš najmanje godinu dana po svršetku rata pre otvaranja testamenta. U slučaju da neko od naše porodice ostane u životu. Od svega što posedujem dvadeset procenata ostavljam tebi. Ukoliko niko od nas ne preživi ti ostaješ jedini naslednik.

   Pretpostavljam da te iznenadio ovaj medaljon. Mnogo nam znači i molio bih te da ga sačuvaš. Bio je predviđen kao venčani dar budućim mladencima. Tiborovu devojku nismo upoznali lično i samo znamo da se zove Nada. Posle smo pokušavali da više saznamo o njoj, ali nismo uspeli. Ne znamo da li je i živa. Ostade samo fotografija. Ako slučajno nešto čuješ o njoj, ili se pojavi u Somboru, lepo te molimo da joj uručiš taj medaljon. A, ako ne, onda znamo da ostaje u dobrim rukama.

 

Tvoj prijatelj zauvek, Armin

   Ovo je mnogo uzbuđenja u jednom danu i za jačeg čoveka, pomisli Arnold, i presavi pismo na pola. Gurnu ga u onaj isti džep s ključevima i medaljonom. Potresen pismom oseća kako u njemu zjapi ogromna praznina. Ljut je na sve oko sebe: Mađare, Nemce, komuniste. Ljut je i na Boga koji ga iskušava i oduzima ovakvog prijatelja. Previše je ljudi na svetu s kojima treba voditi borbu. Posebno onih koji misle da su izabrani i guše sve ono što je drugačije od njih. Nije znao za osećaj da je drugačiji sve dok nije počeo rat. A rat brzo nauči čoveka da nismo svi isti.

   Ustaje. Iz džepa vadi četiri ključa. Otvara kasu. Samo da proveri šta drži u kući. Papiri su na gornjoj polici. Ispod polako otvara metalni polopac. Kutija dupke puna zlatnika, nakita ukrašenog raznobojnim dragim kamenjem i uredno povezanih snopova raznog stranog novca. Naglo spušta poklopac i zaključava kasu. Glasno poviče:

• - Ne Armine, ovo je tvoje i čeka te! Vratićeš se ti svojoj kući!

24. oktobar 1944.

   Ponedeljak. Pet časova ujutro. Arnolda probudi žestoka lupa na ulaznim vratima. Poluobučen izleti na kapiju ispred koje čekaju dva nepoznata čoveka. Frapantno podsećaju na onu dvojicu mađarskih vojnika od pre nešto više od pola godine. Samo što su ovi u civilu.

• - Arnold i Margita Krojc? – prodera se prvi, a drugi zagleda u svoju beležnicu.
• - Da, izvolite.
• - Gde vam je žena? – ne popušta prvi u strogosti.
• -
• - Imate pet minuta da se spremite i odmah pođete s nama.
• - Zašto? O čemu se radi? – iznenađen je Arnold.
• - Naređeno nam je da vas privedemo u centralu na informativni razgovor –

nešto ljubaznije saopšti drugi.

   Ah, crni Đorđe,pomisli Arnold dok budi ženu, znao sam da ovo ne završava samo na tebi. Onda se priseti one njegove potvrde i brzo je uze iz fioke. U odeljenju Ozne, centralnog somborskog zatvora, ispituje ih novi, stariji islednik. Razdvojeno. Dugo je zagledao onu potvrdu, više puta izlazio iz sobe i ponovo se vraćao s novim pitanjima. Zadržali su ih do četiri sata popodne i otpustili bez ikakvog objašnjenja. Samo rekoše: „Slobodni ste!“

   Pred kućom ih dočeka predradnik Bogdan.

• - Gazda, čekao sam vas jer nismo znali gde ste i šta da radimo. Jutros je došla

grupa partizana i sve nas oterala s posla. Kažu, pogon je zatvoren do daljnjeg.

• - Neka Bogdane, idi kući i hvala ti. Obavesti ostale da ne dolaze na posao dok

vam ne javim kako ćemo dalje.

   Arnold isprati radnika i u ajnfortu ugleda postavljene merdevine. Jutros nisu bile tu, pomisli, i zaviri na tavan. Prazan. Na sve strane razbacana piljevina. Brzo se spusti u radionicu. Na drvenom patosu, iza pisaćeg stola, ocrtavao se četvrtast, ulegnut trag. Na mestu gde je stajala kasa.

 

24. april 1964.

   Raspuknuo se vedar dan pun plavetnila. Arnold sedi kraj otvorenog prozora i udiše mirise rascvetalog voćnjaka. Tužan je. Misli na svog prijatelja. U ruci stišće onaj medaljon. Čuva ga i još uvek čeka. Danas je tačno dvadeset godina otkako je porodica Dojč odvedena u nepovrat. I nešto manje kako su im konfiskovali imovinu. Arminu sve, a njemu radionicu i mašine. Fabrike radnicima, rekoše tada i nude da bude šef proizvodnje. Ne pristaje. Odlazi u penziju. Od jedne sobe u kući pravi mali radni prostor, sebi za dušu. Ne može bez mirisa drveta. Povremeno primi neku porudžbinu. Retko. Samo za one koje ne može da odbije.

   Na vratima začu zvono. Zvekir više niko ne koristi. Margita uvede u sobu nekog novoburžuja. Odmah ih prepozna i pre nego progovore. Ali, ovaj izgleda nekako drugačiji. Pristojno pruža ruku na pozdrav i tek onda iz džepa vadi i pokazuje crno-belu fotografiju. Arnold prepoznaje svoj davnašnji rad.

• - Druže Krojc, došao sam po preporuci iz Beograda. Izvinite što dolazim bez

najave. Usput sam sa službenog putovanja. Želeo bih da mi izradite isti ovakav pisaći sto za potrebe mog novog kabineta. Za svoj rad bićete plaćeni kao umetnik putem autorskog honorara. Sudeći po onom šta sam video na Belom dvoru, vi to zaista i jeste – reče čovek sa uvažavanjem.

• - U redu, samo da zapišem vaše podatke – odgovori Arnold i nehajno spusti

medaljon na pomoćni stolić kraj prozora.

   Dok je uzimao svesku iz fioke Beograđanin se oštro trgnu kao da je ugledao neko čudo i reče:

• - Druže Krojc, veliki ste srećnik što u posedu imate ovako redak dragulj. To je

jedan od malobrojnih artefakata iz druge polovine 17. veka, neprocenjive vrednosti. Izrađen je u augsburškoj radionici majstora Antoni Grila Prvog. Ovo napred je iskucan reljef Venere i Apolona. Znate, po profesiji sam istoričar umetnosti i znam ponešto o tome. Svaki muzej u svetu bio bi srećan da ovako nešto ima u svom fundusu. Ako mislite da ga oglasite na prodaju daću vam potrebne adrese.

   Arnold mirno sluša ovog interesantnog čoveka. Otvara svesku i obraća mu se sasvim običnom rečenicom:

• - Molim vas, recite mi vaše ime, adresu i broj telefona kako bih vam javio

kada da dođete po astal.

   Čovek gleda u majstora zabezeknut. Naprosto ne veruje da njegove reči nisu ostavile ni najmanji utisak. Nakon dvadesetak sekundi tišine Arnold se ponovo oglasi:

• - Hvala vam na objašnjenju za medaljon. Vrednost koja nije na prodaju! Ovo

je nasledstvo.

 

Rečnik manje poznatih i nejasnih reči

ajnfort – nem. (Einfahrt) natkrivena ulazna kapija

Antoni Grill I – augsburški zlatar s kraja 17. i početka 18. veka

bansek – nem. (Bandsäge) mašinska kružna testera u obliku trake

„V“ - lat. (Victoria) pobeda; svaki pripadnik Kulturbunda morao je na kapiji kuće da ispiše latinično slovo „V“ ili je bio označen kao izdajnik

zvekir – tur. gvozdeni kolut, alka na vratima koja služi kao zvono

Jee šeme raba mevarah lealam ulalme almaja – hebr. Njegovo veliko ime neka bude blagosloveno na veke vekova.

jež – dva drvena krsta po sredini spojena letvama i obmotana bodljikavom žicom

Kadiš – hebr. molitva za mrtve u knjizi Danijela - glava II/20; Kadiš ima gotovo mističnu snagu. On predstavlja kariku između života i smrti jer povezuje generacije koje odlaze sa generacijama koje ostaju. Kadiš je duboko ukorenjen u svesti Jevreja i čini sastavni deo njihovog života.

Kulturbund – nem. „Prosvetni savez“, bivša nemačka fašistička organizacija u Jugoslaviji koja je vršila ulogu pete kolone

Levente – mađ. Omladinska nacistička organizacija (1941.)

Munkaši – mađ. radne brigade (1942/43.)

peng – mađ. (pengö) Od 1926. do 1946. godine mađarska se valuta zvala pengö, što dolazi od reči „peng“, a znači „zveckanje“, u smislu tipičnog tona koji proizvodi srebrni kovani novac. Peng je uveden kao mera za obuzdavanje prve mađarske hiperinflacije koja je nastala kao posledica Prvoga svetskog rata, kad je dotadašnja valuta, kruna, naglo gubila vrednost. Jedan peng vredeo je 12.500 kruna, odnosno 0,2632 g zlata. Sve do Drugoga svetskog rata vrednost penga bila je prilično stabilna. Peng se delio na 100 filira, što je ungarizirani oblik nemačke riječi Vierer, odnosno novčić od četiri krajcara.

Sammellager Baja – nem. sabirni logor u mađarskom mestu Baja 

sapunjara– lok. bela slanina

cviker – nem. (Zwicker) naočari

fundus – lat. imovina

Šabat – hebr. najveći jevrejski praznik; sedmi dan u nedelji, počinje u petak sa zalaskom sunca, a završava u subotu posle zalaska sunca

 

 

ГОДИНА 1991.

   У кафани сам пуној дима. Седим у ћошку, надомак ужарене пећи. Дубоко удишем устајао ваздух као да сам на шумском пропланку, а не у претоплом, загушљивом простору. На доњој усни виси ми полудогорела цигарета с груменом пепела који, неким чудом, не отпада као да је слепљен. Додатни праменови плавичастог дима цуре ми између стиснутих усана. Не примећујем људе око себе. Не говорим. Гледам у једну тачку. Чудно се осећам као никад досад. Особа којој се сви поверавају, а данас немам коме да откријем своју тајну. 

   Изневерио ме драг пријатељ. Нисам желео да претресамо теме из дневне политике. Он их наметну и с неколико бесловесних реченица, лишених емпатије, покопа наше дугогодишње пријатељство. 

Не волим оне од преко. Уствари мрзим све што чине и говоре јер су ноторни

лажљивци. Наравно, то с тобом нема никакве везе. Ти си другачији и у мом животу заузимаш посебно место - изговори у даху, не трепнувши.

   Надаље поче о злу, прво опрезно и уопштено, а онда оно „уопште“ одједном нестаде. Из уста поче да сева мржња. Мислио сам како смо исти, а он све упорнији и доказује супротно. Све жешће напада “оно”, а велича своје. Лаж поста једнострана. Запрепашћен не реагујем и то га разјари још више. Нагло подиже руку, помислих удариће, али он зграби чашу и на душак испи дуплу лозовачу. Потом поскочи према вратима. Кратко застаде и истовари прегршт преостале мржње. Изашао је! Остадох затечен за кафанским столом. Око мене као да замукну жагор. Мисли заиграше коло.

   Јадан је човек чија је душа затрована мржњом, помислих, а тек онај који је уверен да је посебан. Ту почиње зло! А, кад зло пропламса, неодложно помућује ум. Посебно на Балкану. Муслимани мрзе Јевреје, Јевреји муслимане, а онда ту, између њих, налазе се и хришћани који мрзе све заједно. И међусобно. На све стране свеопшта мржња. Чак и само сећање или помисао на њу трује и прља душу. Тешка је; тежа од тешких речи; тежа и од најтежих. Прво замрзиш те речи које постају мелодија живота, а онда би требало да замрзиш и човека који их изговара тог трена. Нисам у стању да бесним а још мање да мрзим. Мржња се не наслеђује, то се учи. Он ме  данас неправедно кажњава. Казну, било да је праведна или не, подносим истим жаром као и награду. То је једини начин да се ослободим тог страшног осећања. Да ли сам добро поступио што сам све време ћутао? Питам се како би изгледао свет без речи. Можда без њих не би били оно што јесмо. Управо зато понекад бес надвиси дивоту која нас обузима док нас неко обасипа умилном беседом. Зашто људи прихватају божју казну? Зар је мање неправедна него када је учини обичан смртник?

Хало,  друже, пробуди се  -  продрма ме мој дугогодишњи пријатељ. Само што

сам отрчао до трафике преко пута, а ти се испружи преко стола као да си код куће. Још на сав глас вичеш како те мрзе пријатељи. Ако те неки од њих и мрзе то је само зато што имаш нешто што они немају. Сигуран сам да нисам ја у питању! Пријатељи смо од детињства и знам шта имаш у себи. Ајде, живели! – весело куцну чашом о чашу.

   На великом екрану, окаченом о зид као сликарско платно, брује најновије вести. Свеже истине букте кафанским прострором као ватра. Не знам који је канал. Није ни важно! У овим смутним временима ионако је тешко разграничити сан од јаве.

   Следећег дана срећем га у испегланој униформи. Није ме видео. Неодвојив је део узавреле масе. Неприметно окрећем на другу страну. Недалеко је железничка станица.

   Можда ухватим последњи воз!

Издања

Ново