Преводи

Одјеци

ГЛОБАЛНИ КУБИЗАМ

Шта смера
Безброј главатих сфера
Кад се скупе
Под звезданом капом од купе...

Трнова коцка
Кроз нервни систем боцка
С грешним мислима се парничи...

Две кугле зуре
Она земаљска у фосиле из јуре
А друга, небеска, варничи...

Срце нас камено изда
Постаде хладна пирамида
Некад је тукло пламеном
Сад из празне пуца
Пљачкаши гробница
Око заласка сунца
Чекају да се уморе
Коморе и преткоморе...


ЛАМЕНТ

Нашу је љубав испевала вода
Пучина мирна, на дну талас пљуска
Хтели смо бродом, ал’ чини се к’о да
На пут ће ломна орахова љуска...

Све ту је: боје, мириси и звуци
Љубав је светло, нечија смо сена
Усне на усне и рука у руци
Подижу препун кофер успомена...

Ми путујемо, вода и посуда
Док луди ветар мрси свилу једра
Чамове даске плутају посвуда...

И тако близу очаја и наде
У тешком хладу дивовскога кедра
Тражимо орах са ког љуска паде...


У ГОСТИМА КОД ГАВРИЛА СТЕФАНОВИЋА ВЕНЦЛОВИЋА

Црв ли је? Копа. У мислима ми је
Рудар можда је са чађавим писмом
Нечиста рука која руку мије
Ил’ осмех дечји који изгубисмо...

Брине ме нежна граница што буја
И зид што зидам где му није место
Волети, док се срцем гнезди гуја
О, Боже, зашто усред поста месо...

Устајем ноћу и чујем гласове
Сабран сам, зборим оним којих има
Рачанска школа у госте ме зове...

Дотакла су се наша путовања
Црва целива прамен црног дима
Уснуло једро живи ветар сања...

У ГОСТИМА КОД СВЕТОГ САВЕ

Данима се ништа не дешава
По мене нико не долази
Ако не кренем сам
Полудећу... Кажу ми да сам позван
Журим
Стижем на самрт јесени
Почиње мећава
Црн снег по белој стази

А он је већ у пролећу...

Неко опет рече да прима посете
Само оних који осете
Кад зора се прелама у јутро... Ураним
Мора се
Читам карту писану звездама
И залутам у вече...

Заспим
Сан и тама ме приме као принову
Млад месец затегне лук
Јутро дочека стрелу на груди
У Трнову... Гомила тужна око мене
Мук
Неко испод гласа загуди:
Не тражи га
Не буди
Рану живу од силе што га је гонила
Да солиш
Тек је починуо...

Позван си да звониш...

НОКТУРНО

Седи на стени
Моја плетиља... Не видим игле
Ал’ црно клупко весело скакуће
Лупка
И шапуће: Клот, фркет
Клот
Фркет
Диши
Не диши... Сакриј се, срце
Не пиши
Нек даље куца метални скот
Стент...

Седи на стени
Мој ктитор... Не видим даске
Ни цигле
Ал’ расте дворац у дубину
Мост пада с праском
Стеже се обруч на бурету
Стиже се
И на штиту и са штитом...

Седи на стени
Моја смрт... Не бежим
Лежим и тешим бегунца чилог
Не крварим
То само било
Излази на видело
Певам
Песма је луда кад нико не чује
У еху тражим утеху
Кости још дуго остају и брује
Кад зађе уморно тело
Којекуда
И уземље се његове струје...

ПЕСНИК ПРЕД СПОМЕНИКОМ НЕЗНАНОМ ЧИТАОЦУ

Мислиш
Ја светло љубим
Моје биће је сјају одано
У ноћним часима  дугим
Док досада се близни... Ал` мени је тама
Одавно
Контура без које нема
Усправног хода
Као ни стога меса без стожине костура
Ни стиха без молитве: Сува сузо
Не клизи
Та ниси вода...

Ти ћутиш
Док са мном не збори
Ни бели црв логоса
Без црног повода
Мој оловни брод не плови
С каменом посадом
Тоне у сивило просека...

Никог немам
У рату против
Ал’ имам мотив:
Неман видиш ли? У истом телу
Сејач јалов и берач јешни
Не чекај с ратишта вест
Ни стих утешни...

Ја сам песник мерач
Гласник метра и риме
Загрљај ветра и свиле
Икар ком сав иметак
Завежљај смоле
Капље са крила
И пише име:
Грешни...

ТРАГ

Фауст
Соба и ја:
Клаустрофобија...

На зиду слика
Место прозора:
Дете познато
Недужно, чисто
Иза њега
У сенци
Црн престо
И Мефисто...

Кад оде ми песма
У сене
Видеће тамо и мене
И мене...

ТРАЖИМ СЛОВО

Тамо где беше бојиште
Врана до вране, рана преко ране
Тамо где руше огњиште
Врана до вране раме уз раме
И вриште...

У колу се виловитом
Сакрило
У суви се лист само завило
Страшним се шилом сашило
У гнезду се орловом
Заорило
Законоправило...

Било не било тамо и овамо
Оловком и оловом
Крилом или иловачом
И овом и оном мртвом и живом
Словом и жилом
Над мрвом соли и погачом
Жарим се и стражарим
Стражиловом...

 
РАСТАНАК

Зором сам младу кладу посекао
Што се као мост протегла
Међу два празна вучја легла
Обале су пробале истог трена
Из оба времена да се споје...

Ал’ не да река
Да у руци остане рука
Да двоје буду једно... Нека
Oстане у речнику
Вечно
Под М моје
А далеко
У цветнику
Под Т
 Твоје...


ПАД КОНСТАНТИНОПОЛИСА

Све ће у прах, у глиб, низ страну  стрму
Сложно, кост на кост и руку под руку
Сви ће на гозбу, радост истом црву
И сви ће стару травку да обуку...

Откад је свету магле и сећања
Плодна истина, јалова пред лажи
Пепелом ходи, ватра јој се клања
Слепило суво тужно око влажи...

Трнова круна ружом расељена
Цури низ чело са самртним страхом
Зар и њу златну тописмо задахом...

Годови љубве, гле, тону под кору
И труне корен на глиненом двору
Где лежи наша плитка васељена...


КАКО ПИСАТИ УЗ ВЈЕТАР

Младом пјеснику
I
Кад дође доба да се поклониш времену
Кад ти постане доста младости
А кости попусте од тапшања по рамену
Кад видиш своју поезију ни живу ни мртву
Напиши пјесме апологије
За антологије, за те блуднице
И принеси их као жртву
Првом колеги пјеснику који се деси
У близини
Сред голети књижевне луднице...
Пјесник мудар ће те разумјети
Бар колико зубар који каже: „Зини
Неће ништа бољети...“

II
Затим заусти, не реци ни а
Моли се безгласним молитвама свим прецима
Извини се дједовима на лажним редовима
Поглед спусти, прошетај мало бином
Па се под ноге баци
Издавачима и критичарима
Дрхтећи над блиједим ријечима
И њиховом горком судбином...

III
Једни од њих те спремно објаве
А други издају
Затим те они први издају
Први те Јуда цјелива, други те објаве...
На крају те једни издају другима
Сплетеног у њихова пуста предива
Између коме и јаве
А скупа објаве како немају ништа
Са твојим неуспјелим дјелима..

IV
И тако запловиш у вјечна коначишта
С вјетром у прса јуначка 
Пред тобом вијуга колона дугачка
Издају прилоге, прологе, поговоре
Еклоге, рецензије, дитирамбе
Графитним метком и оловним словом
Романи вире из високе траве
Око виртуелне публике драме роморе
Фијучу пјесме, басне, штампани опијати
Евнуси пишу рубрике
Како се дјеца праве...

V
Млад си, чекај свој ред! Сложно се старине деру
Прво научи како се повијати
И ми смо дуго чекали своју мјеру
Не жури,  видиш како даска под тобом  шкрипи, дрхтури
Тек си почео, а тако тежак... желиш књигу, а ниси за летак
Нема за шта да те уједе куче
На овом бродићу мало је мјеста
Што би до јуче, данас неста...

VI
А кад се осврнеш једног дана
Спазићеш згажено вријеме под гладним јатом врана
И оне којим су твоје пјесме
Потребне као со хљебу
Слободне као орао на небу
Громке као хук таласа
Видјећеш оне тихе
Њежне и непримјетне душе несуђених читалаца
Презрене од паметних и од будала
Како пролазе поред тебе муком...

VII
Ти шумом, они друмом
Они будни буду и прођу
Десе се неком другом
Само их сањаш, а сан је мртав вијесник:
Промоција, пуна сала
Сви ти се клањају и зборе: „Хвала, умјесто нас гине...“
Књига се зове: „Небесник“
И твој је потпис легао на блиједе маргине:
„Грешник који је некад био пјесник“...

Издања

Мраморна свадба, „Завод за уџбенике и наставна средства“, Источно Сарајево, 2014. год.

Ново