Преводи

Одјеци

ДЕВЕДЕСЕТ ДРУГА

                супрузи Ољи, рођеној 1992. године

Деведесет друге, баш кад сам кренуо у школу
распала се земља у којој сам рођен.
Учило се по старом,
а радило по новом.
Моји хероји били су прваци свијета:
Југа, Миха, Дејо, Панчев…
био сам срећан због Црвене звезде
а тужан јер је почео рат.
Отац ми је отишао у војску
и слику како се први пут
у униформи удаљава од куће
док дуго стојим крај прозора
никад заборавити нећу.
Толико сам био изгубљен
а нисам ни знао да си се родила ти.

Деведесет друге погинуо је Синиша.
Био је један од мојих првих комшија
и имао је само осамнаест.
Погођен је, чуо сам, из снајпера
док је читао стрип над земуницом.
Његова мајка Дева
три дана је ридала из дворишта,
а ја сам плакао у себи
гледајући слике моје прве раје и мене.
То је усликао он, који нас је увијек чувао
и учио да играмо фудбал
на полусеоском стадиону.
Сви који су ми били важни, уосталом као и ја,
живјели су прекопута.
Слабо шта сам тада знао,
а поготово нисам имао појма
о томе да си се родила ти.

Деведесет друге растурао сам кликере,
фасада куће ми је била изрешетана
попут земље пуне роша.
Чекајући крај узбуне да изађем напоље
и у преораном бетону сaкупљам гелере
постајао сам фаца,
јер сам тако први уловио лептирицу.
То је онај врх гранате
који мало ко је и касније имао.
Кад је једном погодило у школску салу
играли смо се ратних шверцера,
украли смо скије, поломљени козлић
и неколико кошаркашких лопти
које се нису пробушиле од детонације.
Уједно, то је била и наша највећа акција.
Стварност ми се урезивала у машту,
јер ни слутио нисам да си се негдје родила ти.

Деведесет друге једино ми, дјеца,
знали смо да направимо неко весеље.
Хаубице су нам биле бубњеви
а рафали гитарски рифови.
Само када се зачују сирене
и кад нам очеви дођу са ратишта боравили смо кући.
Породице су нам биле обузете бригом,
па смо на улици учили о животу.
Главни предмети били су историја ратовања
и физичко васпитање.
Они најслабији увијек били су голмани или њихови,
а они најјачи, зависи од игре, нападачи или наши.
Лопте и дрвене пушке били су грбови и симболи
дјечије одбране од зла,
тврђаве у тврђави, градови у граду,
државе у држави и свјетови у свијету.
Зло је ипак трајало још коју годину нашег одрастања.
Чуо сам да слично било је и овдје
гдје сам касније дошао и у право вријеме сазнао
да си се родила ти.

Деведесет друге, тад док сам ходао по жици
у болници гдје рађала си се ти,
инкубатори су били без кисеоника.
Дванаест твојих могућих будућих другара
ту гдје си први пут угледала свјетло дана
умрло је не проговоривши нити ријеч,
не направивши нити корак.
Због тога никад, док улицом ходам
крај њиховог споменика,
не размишљам о безнађу
нити мислим да је данас лоше.
Помислим ко ли је све тако удесио,
док је пробијан коридор живота
и док су анђелима одлазили мали другари
да си могла без свега што ти је фалило
како ја сада не бих могао без тебе.
Можда је себично,
али данас имам само једног хероја
захвалан небесима, откад нашла си ме ти.

ДОКАЗ ПОСТОЈАЊА

                                        Мајци

Можда је касно сад да ти пишем
више те нема да ме питаш
"зашто не напишеш пјесму о мајци",
умрла си поред два сина и мужа
а они су несигурни свједоци
док се надају да је и то било можда
и да ће те некад у вјечности срести.
Један од те тројице можда био сам ја
који ће ти и тад рећи - мајка је пјесма
нема потребе писати пјесму о пјесми,
а ти ћеш ме, опет можда, чути
и са мном о било чему поново пјевати.
Можда су живот и смрт обичне лажи
јер све је нечим условљено,
несигурно, под знаком је питања
и потпада под рјечцу "можда";
можда је доручак појео нас
а не ми њега, па отуд и болест,
можда земља влада над нама
а не ми над њом и ето ти муке,
можда не пролази вријеме него ми
па понекад догурамо и до старости,
можда су наша тијела само посуђена
из ормара космоса, природе, Бога...
Да, све је нечим условљено,
несигурно, под знаком је питања
и потпада под рјечцу "можда",
једина као доказ постојања
људи и свијета
увијек је стајала љубав мајчина.

ОВАЈ СВИЈЕТ ЈЕ ПРОПАЛО МЈЕСТО...

Овај свијет је пропало мјесто
из гомиле полусвијета гледам
он чека мрве да падну под сто
ја ту више немам шта да чекам

мрве падну када господари
заврше са преобилном гозбом
тад фукара подмеће фукари
а ови се наслађују злобом

масте брк док сиротиња раја
псеће цвили на обичну коску
на секс и на слободу сношаја
спала борба за слободу људску

морталитет гази мале земље
као спас стижу им геј параде
бригом ударају на весеље
државе, суда, попове браде

великани немају проблем с тим
њих брину модерне камиказе
воља и труд у пепео и дим
заједно са жртвама одлазе

о банкама и рату причати
то не значи ни труна за силу
са свих страна хрле емигранти
измијешани ко карте у шпилу

овај свијет је пропало мјесто
викао сам ко свједок из масе
поправљајмо га - ја сам пјесник што
први стаће пред све те ужасе

то наивно говорио сам некад
док расипао сам снагу и дар
пропаст свијета боли кад си млад
касније те заболи она ствар

све могло је поштеније, боље
лопту преузеће покољења
сачувасмо само дупе своје
прије задњег збогом - довиђења.

(Из књиге "Разгледнице из Трећег свијета")

ГЛУВИ ПУТНИК

Узалуд ми се уносиш у лице
обесхрабрујући гласу разума
ја сам класични модел скитнице
неименовани чувар локалног друма,

пусти ме да владам улицама
у мом скромном кружном путовању,
да пркосим затвореним границама,
далеком свијету и новом свитању,

да громове хватам зубима,
да ми кишница брише име,
да умрем у сопственим мислима
и да васкрснем у туђим, пусти ме,

немој да причаш, више не чујем
савјете за манипулацију мог хода,
не желим да слушам, сад путујем
гдје год ме може понијети слобода:

у јефтине љубавне промоције,
у мрачне буџаке влажних соба,
у кафанску буку прљаве провинције,
у паклено тиху атмосферу гроба;

напуштам те моја здрава памети
што би ме коштала обичног живота,
тачке с најмање бодова на мети,
несрећне кугле седмичног лота;

из пробисвијета ограниченог покрета,
из мртваца ког ништа не боли,
из птице скраћеног лета,
изаћи ће дух који путује и воли.


НА МЕНЕ НИКАД ПОНОСНИ НИСУ БИЛИ...

На мене никад поносни нису били
људи којима сам по рођењу драг
у разне боје они би ме бојили
само да нисам, као што јесам наг,

напољу свијет сурово преживљава,
рекоше ми да гоље махом страдају,
јаке људе фарба од рђе одржава,
једни се уздижу тек кад други падају

клање за боље, борба за љепше
слијепо нас воде правила неписана
у ватру бацају или их тјеше
мајке своја чеда богом дана

треће не постоји све док им она
капају њежно из сузнога ока,
видио сам прође оваца пар вагона
за жртву у славу такозваног пророка

како су само зуби гладни и оштри
своје старе мајке омиљеног дјетета,
обилато крдо у њега тупо мотри
спремно да му буде вечера света

ланац исхране око врата сужњих
кроз њега и ја једном ћу да измилим,
а до тада ћу да се питам уста пуних
шта и кога то једем када већ живим. 


ФЛАША

Више ништа не осјећам,
више ништа ми не паше,
душу ћу да исповораћам
одвојите ме од флаше.

Више ме нема ко грдити
коњ сам, пиће ме јаше
од амова не могу видјети
одвојите ме од флаше.

Просипам празне приче,
траћим вријеме ваше
под, под ногама, ми се миче
одвојите ме од флаше.

Легитимацију држи ми радница,
ено је из дисконта маше,
моја пређена је граница
одвојите ме од флаше.

Сам на себе сам киван
пролазници ме се плаше,
знам да сам агресиван,
али одвојите ме од флаше.

Хвата ме, почињем лудити
испио сам све тренутке наше,
више се не желим трудити
не одвајајте ме од флаше.

           (Из књиге  „Глуви путник“)


СТАО САМ НА ЛОПТУ...

Стао сам на лопту
али са обје ноге
биле су ми убоге,
кажу, на кривом путу

трчао сам пред руду
док се маса чудила
мојој дози лудила
затеченог у чуду

па сада ево стојим
и опет све се бојим
овдје ми није равно

по тој математици
многи су у прилици
да ме згазе одавно.


БИО ЈЕ КРАЉ И БИЛА ЈЕ МОНАРХИЈА...

Био је краљ и била је монархија,
ралом су орани цареви друмови,
напустило нас је више династија,
па су дошли и отишли и „другови“.

Сада је мир и сад је демократија,
сви су у свом ћошку добили слободу,
па тако из свог кроз прсте вирим и ја,
хоће ли већ једном и ови да оду.


СЛОВЕНСКЕ ДУШЕ

Нашем народу не требају покојници
он оплаче и живог човјека.
Били ми на фронту или у кафани
иако нам је свугдје слобода циљ
као да увијек лагано умиремо
за нама се осјећа неки мајчински жал.
Словенске душе, на муку навикле,
ипак не прихватају ништа осим среће
код нас је тако – по генетском коду,
небо је наша главна територија
стога нам је и тешко на земљи.
Ко нас не зна рекао би да смо
у суровој борби са самима собом
а не у обичном дијалогу са свемиром;
свађамо се и миримо као годишња доба
и увијек наново остајемо наивни.
Лаици су о нама мислили штошта
а паметни баш од нас
научили шта је то љубав.


СТИХОВИ ЗА ЈЕДНОГ АГНОСТИКА

Она је необорива чињеница садашњости,
љепши дио човјечанства, настала чудом.
Она је доказ тешког живота у мени,
због њене тврдње, да нико не зна
како је настао свијет и куда исти тежи
у далеком и недокучивом свемиру,
ја заборављам како изгледа доколица,
сатима тражим одговоре а не могу их наћи
и то само зато што она неће
толико дуго да ми напусти мисли.
Она вјерује у нешто а не зна у шта
и својим схватањима ме наводи на гријех
јер у њеној збуњености видим своју шансу.
Она сваку ноћ сања а углавном
се не сјећа о чему се ту ради,
и њени снови заборављени бога питај гдје
заинтересовали су ме више од сопственог живота.
Она је космополита, када прича о метрополама
моју главу заблокирају саобраћајне гужве
и блицеви туриста са фотоапаратима.
Она никад није отишла на одмор два пута
на исто мјесто, јер увијек постоји 
нешто што жели а још није видјела,
стога се трудим да размишљам
о пустим и егзотичним крајевима
како би се што љепше осјећала
и више задржала у мислима ми.
Она појма нема да тамо нема свјетског чуда
које би се могло поредити са њом
и да је као главна атракција
себично изложена само очима мојим
док ми сваку ноћ краде по дио сна
не би ли случајно тако лоповски тиха
задужила свеколико српско пјесништво.

                  (Из књиге „Поезија у костима")

Издања

Ново