Преводи

Одјеци

БЕСКРАЈНА ПРИЧА

„Васо, Васо. Василије, сине, устани. Вријеме је“, једва да је чуо мајчин глас док се будио и тешком муком отварао очи ослањајући се на лактове.

„Устани, сине, мораш да стигнеш на вријеме. Вечерас је наша реда“, мајка је онако више за себе објашњавала сину Василију зашто га буди. „Имамо брашна још за једну курузу (проју).“

Оставила је фењер упаљен у малој топлој соби, оскудно намјештеној и пуној уснуле атмосфере. Пламичци на зиду плесали су неки свој дивљи и само њима познат плес.

Василије је био дванаестогодишњак, најстарија мушка глава у породици, изузев ђеда који је остарио и онемоћао. Отац је био на раду у руднику у далекој Словенији, долазио би једном мјесечно; старији брат на одслужењу војног рока, а двије млађе сестре спавале су у једном лежају. Немирни дјечији снови и невелики покривач збачен са њих.

Василије је одскора спавао сам у кревету, откад је брат отишао у војску. Од брата је наслиједио и неколико обавеза. На једну од њих управо је био ред.

Сједио је на ивици кревета, скупивши прсте на ногама као врабац кад се држи на грани. Трљао је уснуле очи. Устао је и отишао до прозора. Размакнуо је малену завјесу и упутио поглед према небу. Као бисерјем накићено небо је жмиркало милионима трептаја охрабрујући га да му изађе у сусрет.

„Мора да је пасја зима док је небо онолико звјездано. Боље него да пада снијег. Још колико јуче сипао је кô из рукавице“, мрмљао је себи у браду.

„Жен’ ме, ћаћа, жен’ ме ћаћа и доведи двијеее, јер оваквом момку једна доста нијееее....“ пјевушио је тихо да не пробуди сестре.

Осјећао се ноћас некако важним. Посебним. Вечерас је био ред да оде до млина да самеље варћак жита. Обукао се на брзака. Покрио је откривене сестре.

„Е Дрено, ђаволе, теби канда никад није ’ладно“, узимао је фењер још једном погледајући на сестре.

„Шареница са житом је поред врата. Не бој се ништа, мој Васо. Обноћ сви спавају, и људи и звијери. Ноћ је одмор за све“, брижним гласом храбрила је мајка свога Василија, кратко ошишаног дванаестогодишњака, док је навлачио неку стару бунду.

„Понеси и кожун. Хладна је ноћ“, додаде мајка.

Василије је мјеркао ђедов шешир.

„Узећу ђедов шешир“, озбиљним дјечачким гласом додатно је уозбиљивао ситуацију.

Већ је пар дана планирао кад му дође вријеме да иде на млин да узме ђедов шешир.

„Изгледаћу озбиљније. Као неки човјек“, размишљао је.

У једној шареници било је спремљено пар прецијепљених сувих дрва. Василије се натовари житом и дрветом за огријев и изађе у хладну ноћ. Фењер нагло затрепери као да ће се угасити, али се онда некако повинова хладној зими и смиреније настави обасјавати пут пред Василијем. Василије се накашља и погури под теретом.

Звјездано небо широм отворених очију посматрало је баш Василија. Василије настави сигурним кораком кроз утабану пртину у снијегу који је под њим шкрипао као греде на старој кући кад би дувао јак вјетар. Није се освртао.

„Немам се шта освртати. Нико није луд да по оваквој хладноћи дангуби у мраку и чека баш на мене“, помисли и још јаче натури ђедов шешир на главу.

Хладна јануарска ноћ искезила је своје хладнобијеле зубе и режала је на Василија са сваким његовим кораком. До млина је било пола сата хода. Пут је био под ногу и лако се напредовало. Проблем је био повратак, али рачунао је да ће бити лакши бар за дрва за огријев.

У селу је био само један млин на води. Знало се кад је чији ред. То се и поштовало. Једном би ред запао дању, дочим би други пут то било ноћу.

Прасак иза леђа натјера Василија да поскочи у мјесту. Затрептало је и убрзало срце дјечаково. Хладни трнци марширали су брзо низ леђа и силазили у пете парализујући сваки његов покрет. Пажљиво и полако се окрену. Једна грана се под теретом снијега повила и поломила. Требало је неколико тренутака да дође к себи.

„Добро је, Васо. Није то ништа“, храбрио се дјечак са озбиљним шеширом, али нека хладна језа оста под кожуном.

Кораци су били несигурни. Мрак око њега бивао је све већи јер је дио пута пролазио кроз шуму. „Мати рече да обноћ никога нема“, имао је осјећај да јасно чује своје мисли.

Његови кораци чинили су му се одвећ гласни, да би се јасно могли чути до другог села.

Покушао је несвјесно да умањи шкрипање смрзнутог снијега под ногама. Ускоро се његов ход преобразио у ход на прстима. Свеједно, и даље је био бучан. Јасно је чуо своје дисање. Настојао је да смањи сваки шум.

„Ђаво не оре и не копа“, прођоше му ђедове ријечи кроз главу. Ђед му је једном давно на питање шта значи поштапалица коју је често чуо, али није знао њен прави смисао, дао одговор: „Е мој Василије, ђаво је докон. Он није уморан од никаква посла те му никад није тешко да направи белај. Кад му се најмање надаш. Њему не треба одмора.“ Ђедове ријечи пробудише језу тек уснулу испод кожуна.

Сјети се Василије и дрекавца. Ономад га је неко спомињао како га је чуо у кланцу. „Плакао је гласом малог дјетета. Не плаче он џаба. Нешто не слути на добро“, објашњавао је кум Миланко док се стресао од мученице коју је тешком муком откотрљао низ грло или се само тако чинило.

Василије је стезао фењер у десној руци, а у лијевој је носио шареницу са огријевним дрветом. „Ма само нек наиђе. Показаћу ја њему ко је Василије Обренов“, окуражи се младо момче. Ситним корацима избио је на пропланак прошаран ниским растињем.

„Мајко моја, ено га!“ укочи се и стаде на мјесту.

Није дисао. Гледао је испред себе у једну тачку. Пожелио је окренути леђа и стругнути према кући. „Сигурно ме је већ видио. Ко зна би’ ли му и утекао.“ Осјећао је необјашњив страх какав никада до сада није осјетио.

„Кажу да има козје ноге, мајмунско тијело и човјечју главу са роговима. Кад заплаче, заледи се крв у жилама. Од њега се не може побјећи“, појашњавао је једном приликом Радован Миланков на прелу. Њему се није баш могло вјеровати јер је све ствари виђао под дејством ракијештине.

„Окреће се према мени. Сад ће скочити на мене!“ Обузе га нови талас страха. Помисли да баци сав терет са себе и да се даде у безглави бијег, али се сјети мајке и сестара код куће. Изневјерио би их. Изневјерио би и оца и брата који му је повјерио неке дужности. И ђеда. „Знам да би рекао да сам му шешир осрамотио“, тешком муком је удахнуо.

Дрекавац се и даље није мицао. Завукао је полако лијеву руку у џеп и извукао ножић који му је отац донио из Словеније.

„Ма нећу се мицати, али нећу ни назад кући“, одлучи Василије.

Дршка преклопивог ножића усијецала му се длан док ју је грчевито стезао припремајући се за крајњи обрачун са дрекавцом. Дрекавац је и даље био непомичан.

„Или он или ја“, премишљао се Василије. Поглед подиже на звјездано небо, као да је тражио спас, охрабрење. Од звијездама украшеног неба учини му се да види брижно лице своје мајке. „Не бој се, мој Васо. Обноћ сви спавају. Само ти по’итај да се не смрзнеш у снијегу“, као да је чуо њен глас. Би му лакше. Поново поглед усмјери на пут пред собом.

Дрекавац му се намах учини познатим.

„Па то је смреков жбун“, кроз главу му протутњи. „Како се нисам раније тога сјетио? Сваки дан кад идем у школу пролазим покрај њега“, Василије одахну с великим олакшањем.

И поред тога, опрезним кораком пође напријед. Препознавао је козје ноге, криве и бијеле од снијега; под теретом снијега погрбљено мајмунско тијело; као рогови стајаше огољели и суви врхови смрекова стабла. За тили час изби на пут и упути се према воденици. Није много остало до ње.

Пут пред њим јасно се видио као на длану. Поља поред пута окупана свјетлошћу мјесечине блистала су и ни по чему нису стављала до знања каква је хладноћа напољу. Накривљени млин се налазио на ријечици заробљеној у живом зиду врбака и високих јоха, на мјесту гдје је ријечица потиснута уз сами шумарак, крај плодних поља окованих снијегом и у љето житом. Кроз расушене даске допирала је слабашна свјетлост из млина.

„Прика Лука је још тамо.“ Сад већ много храбрије Василије продужи корак.

„Ехеј, газда, помоз’ бог!“ најави се он дјечијим гласом који је настојао бити озбиљан и домаћински.

Стара шкрипава врата се отворише и млаз слабе свјетлости обасја простор испред млина. Из млина затим крочи старији погурен човјек.

„Бог ти помогао. Ђе си, људино моја поштена! Ја завршио па чекам да дођеш. Реко’ да те нешто не уплаши, а и није згодно ући сам у празан млин. Ђавоља је то работа“, брбљиви прика мљео је као празан млин.

Велики камен спаде са срца Василијева.

„Како ти је ђед? Слабо сигурно. Не би он тебе пустио да је још у снази. Пише ли ти Мирко из војске? Деде испричај ми све по реду“, разговорљиви прика није се предавао.

Прики Луки се очигледно није журило те још оста са њим десетак минута. Допуни лулу као злато жутим дуваном, накашља се и уста.

„Ја сам ватру одржавао, сад ти настави“, зијевну прика Лука, натаче шубару готово на очи, запрти се шареницом са брашном и нестаде у ноћи.

Василије пусти воду на млински точак, жрвањ се заврти и као прашина поче жито да цури. Примакну се Василије ручно прављеној пећи од иловака која је од одсјаја пламена који је весело играо давала доста свјетлости у млину. Убаци два дрвета те неким штапом проџара ватру. Мала ниска клупица уза зид до пећи била је ту годинама. Готово угланцана,  пресијавала се. Василије се завали на клупицу, а обе руке подвуче испод врата те се загледа у кров млина.

„Не смијем заспати. Ако се ватра угаси, нећу је имати чим потпалити“, размишљао је.

Клапа, клапа клап. Клапа клапа, клап. Клапа клапа, клап -  с потмулим ударима воде на велики точак млина бјежала је тишина. Жрвањ је на себи својствен начин употпуњавао простор у малој воденици направљеној ко зна прије колико година. Једноличан звук и пуцкетање ватре Василија доведоше на границу јаве и сна.

„Морам мало устати. Заспаћу“, поскочи Василије са клупице и поче шетати у невеликом простору.

Сјети се да је понио пар смежураних кромпира па завуче руку у шареницу. У врели жар одјевен у танку одору од пепела завуче штап те на једну страну издвоји мало жара и у њега положи пар кромпира. Сјео је поред пећи и штапом којим је џарао по ватри пажљиво је окретао кромпире да не изгоре.

Скиде ђедов шешир с главе и откопча кожун. Већ је био заборавио на страх изазван смрековим жбуном поред пута на пропланку. Заборавио је на хладноћу напољу.

„Ех, кад се појавим на вратима са брашном. Неће се ђед љутити што сам му узео шешир“, замишљао је свој повратак кући.

Већ је размишљао како ће брату у војску писати писмо и да ће му рећи да не брине.

„Драги брате, ишао сам некоћ на млин да самељем жито. Посао кô сваки други. Нисам се ничега бојао. Не бој се за мајку и сестре. Ја на њих добро пазим. Буди пажљив на стражи. Једва чекам кад ћеш доћи на редовно одсуство. Знаш, видио сам Мару неки дан. Питала је за тебе. Дрена те се сјети често и пита за тебе. Још је мала и не схвата она то о служењу војске. Са Бојаном је лакше. Иде у школу па има неке своје теме. Мати ће сутра кувати купус који ти највише волиш, а ја баш и не. Био сам на слави код тетке за Св. Николу. Било је добро. Било је колача, шапи и резанаца. Тетка ми је спаковала пуну кесу за Дрену и Бојану. Бојана је узела пар комада, али Дрена је све намрвила по кревету. Ћаћа би требао доћи на викенд око Св. Саве. Надам се да ће донијети коју паштету. Има ли тога код тебе у касарни? Имаш ли своју пушку? Има ли ико из села са тобом? Напиши коју ријеч. Мајка се обрадује писму. Навече кад ми легнемо спавати, узме она писмо и свима нам прочита. Неку ноћ је и плакала. Мислила је да спавам. Буди ми жив и здрав.“ Писао је он тако неко своје писмо брату резимирајући свакодневна дешавања.

Мирис печеног кромпира прену га из маштања. Брзим покретима штапа откотрљао је печене кромпире из жара. Руком је вадио један по један котрљајући га између прстију, брзо га одлажућу поред себе при томе пирећи у дланове и прсте.

Млин је и даље прео исту причу. Клапа, клапа, клап. Клапа, клапа, клап...

Врели кромпир пекао је прсте, али је Василије спретно гулио изгорјелу кору. Кидајући га у мале залогаје, јео је кромпир са великим узбуђењем. Задовољство је било тим веће што га је он сам пекао и баш на оваквом мјесту.

Пред очима му је била слика оца који је требало да дође око Савиндана. Он би обично долазио рано изјутра. Већ га је видио како иде уз кланац са великим ранцем, у кожној шоферској бунди, са карираним качкетом на глави. Видио је и како му се роса ухватила за бркове од зноја и умора док је пјешачио задњих десетак километара до куће. Није било другог превоза. Ма колико уморан био, отац је увијек налазио довољно времена да свако дијете узме на крило и са њим поприча.

„Овај пут сјешћу поред њега. Нисам ја мали да сједим на крилу.“ Угодна атмосфера поново је наводила сан на капије дјетињег одрастања. Клапа, клапа, клап. Клапа, клапа, клап... - млин је причао своју причу. Уморни капци тешки као лопата угља били су претежак терет за Василија. Одупирао се колико је могао, али глава би му мало-мало клонула.

„Спавај, момче. Није срамота. Клапа, клапа, клап“, млин као да му се обраћао.

„Ма нећу ја спавати. Само ето тако мало жмирим“, правдао се Василије.

„Нека, нека, само ти одмори. Ти си само дјечак. Велики дјечак. Клапа, клапа, клап“, млин сад већ озбиљно није обраћао пажњу на његове ријечи.

„Ево да ти испричам једну причу. Клапа, клапа, клап...“ започињао је. „Живио једном један човјек. Није имао никога свога. Клапа, клапа, клап... Био је сиромашан. Радио је за кришку хљеба. Клапа, клапа, клап... Није више ни тражио. Клапа, клапа, клап... Имао је он свој сан. Клапа, клапа, клап... Негдје у далекој земљи видио је малу ријечицу и на ријечици невелику воденицу. Видио је мноштво свијета око воденице, а он је увијек био сам. Клапа, клапа, клап... Заклео се кад пронађе ријечицу управо онакву какву је видио, изградиће исту овакву воденицу. Код њега ће долазити много свијета. Клапа, клапа, клап... А он, он ће их сав важан дочекивати на вратима, сав бијел од брашна. Водиће разговоре. Клапа, клапа, клап... Ништа неће наплаћивати. Разговараће. Клапа, клапа, клап... Тако и би. Пронађе он своју ријечицу живота, изгради воденицу. Клапа, клапа, клап... Имао је пуно посла. Долазили му сељаци из девет околних села. Клапа, клапа, клап... Имао је много посла јер није тражио надокнаду за свој рад. Брашна му се увијек налазило таман колико му је требало. Клапа, клапа, клап... Једнога дана кроз село су пролазили неки лопови. Клапа, клапа, клап... Видјевши мноштво свијета како се тиска око воденице, учас помислише да је млинар пун новца те се одлучише да га опљачакају. Клапа, клапа, клап... Кад паде ноћ, упадну ти они код њега и затражише новац. Клапа, клапа, клап... Нису помагала његова објашњења да он услуге не наплаћује већ да му људи оставе тек помало брашна што им претиче и да за никакав новац не зна. Клапа, клапа, клап... Те их стога он позове на скромну вечеру од погаче и печене рибе које је било у изобиљу око млина. Клапа, клапа, клап... Они млинару не вјероваше те га почеше тући, изнова тражећи новац. Клапа, клапа, клап... У самоодбрани од нападача под руку му дође мало брашна те им он сасу брашно у очи. Клапа, клапа, клап... Онако заслијепљени и бијели од брашна дадоше се у бијег. Клапа, клапа, клап... Тако бијеле у безглавом трку спази их нека баба која је окаснила код родбине у селу. Клапа, клапа, клап... Помисли баба да је то нечастиви, те удари у вику и вриску и побјеже назад код родбине. Клапа, клапа, клап... Од тога дана прошири се прича о духовима који живе у млину. Клапа, клапа, клап... Почеше људи да избјегавају ноћу пролазити поред млина плашећи се ђавола. Клапа, клапа, клап... Млинар о томе није причао, али више није имао проблема са лоповима. Клапа, клапа, клап... Како није имао потомства, млин остаде селу на управљање. Клапа, клапа, клап... Старог млинара су сви заборавили, али неке бабе се и данас куну да у млину обитава ђаво те су тако плашили немирну дјецу по селу. Клапа, клапа, клап...“ Млин је приповиједао причу без престанка.

„Живио једном један човјек. Није имао никога свога. Клапа, клапа, клап... Био је сиромашан. Радио је за кришку хљеба. Клапа, клапа, клап... Није више ни тражио. Клапа, клапа, клап... Имао је он свој сан. Клапа, клапа, клап... Негдје у далекој земљи видио је малу ријечицу и на ријечици невелику воденицу. Видио је мноштво свијета око воденице, а он је увијек био сам. Клапа, клапа, клап...“ изнова је млин започињао познату причу.

Хладни прсти заголицаше Василија те се он пробуди. Видјевши гдје се налази, устаде и подложи ватру. Брашно је било самљевено. Василије није имао сата те није знао колико је сати. Знао је да послије њега на ред долази Радан из пријека. Покупио је самљевено брашно. Недуго након тога зачуо је Раданов глас.

„О, Василије, о, Васо, спаваш ли?“ дозивао је весело Радан.

Озари се Василијево срце кад чу његов глас те похита да му отвори врата.

„Богами зима је напољу. Има ли ватре?“ Радан се завали на клупицу поред пећи.

„Има, Рашо. Ја сад одо’, треба се попети уз кланац“, запрти се Василије самљевеним брашном, намаче ђедов шешир те се изгуби у звјезданој ноћи.

Мати бијаше већ устала да дочека свога Василија. Василију заигра срце кад видје свјетло упаљено у кући. Сав важан залупа на врата.

„Има ли кога у кући?“ озбиљним гласом прозва мајку, која му отвори врата.

„Јеси ли се смрзао, уморио, сине?“ није га питала за страх јер је знала да тога нема код малих дјечака.

„Нисам, мајко. Јесу ли сестре будне? Дрена се стално открива.“ Василије се распитивао о свему у кући као да је отишао прије мјесец дана.

Ђед је шешир затекао на своме мјесту. Није ништа питао.

За Савиндан је сјео оцу у крило. Било му је незгодно одбити оца, који је прешао на службу у Љубију рудник који је био доста ближе. Брат је на редовно одсуство дошао с почетка јесени. Мати је и даље понекад обноћ плакала, а сестре су брзо расле.

Ђед је умро слиједеће зиме. Шешир је оставио Василију. За сваки озбиљнији посао Василије је узимао ђедов шешир.

 

БЕСПРЕДМЕТНА СТАТИСТИКА ЈЕДНОГ ХРАСТА

Како се зовем, не сјећам се више ни сам. Одрастао сам без родитеља. Сви ме зову само храст. Имам преко шест стотина година. Нисам никуд одлазио све ово вријеме. Запамтио сам много догађаја, ратова, буна, зборове о којима бих могао да причам годинама, али почећу из почетка.

Велико невријеме поломило је стабло на којем сам тек жир био. Бачен сам управо овдје гдје се сад налазим. На овом пропланку се измијењало много власника, али ето, на почетку некако се догодило да ја будем ту као међаш. То ме је спасло. Нико ме није дирао због тога. Имао сам идеалне услове за раст и развој. Много сунца, кише, вјетра. Али сам и много газда промијенио. Ето, тако су се брзо мијењали да им нисам ни имена успио запамтити. Памтим и буне и хајдуке, и власти и невласти. Памтим много окупљања у мојој хладовини. Па неке моје газде зачете су под мојом крошњом, али не бих о именима. Знате, конспирација.

Ето, мало-мало па у шумарку преко пута мене обарају се стабла. Немају среће. А ја, ето, сваки час чујем пролазнике како кажу: „Види колики храст, мора да има двјеста година“, Насмијешим се онако за себе, сретан на датом комплименту да изгледам много млађи него што јесам, па се некако још јаче накостријешим, да изгледам још већи.

Погледам преко пута, опет односе стабла из шуме, а мене нико и не дира. Ето, имао сам ту срећу. Сад сам двоструко већи од сваког стабла у шуми. Више ми ни људи не могу ништа. Гледам оне њихове алате, па ми се чини да би само кору могли да ми прережу.

Ето јуче је један деран сједио под стаблом, запалио цигарету и полугласно размишљао:

„О боже, како је велико ово дрво. Ко зна колико година има? Шта би ту дрва било да га је сасјећи. А ипак штета, колику само хладовину има. Толико је велик да сумњам да има неко да би га смио срушити. Боже, колико смо ситни испод њега. Има ли му краја?“

Сјећам се једном неких људи за аустроугарског времена, са чудним капама, некаквим апаратима, како у некакве папире или карте нешто записују. Стајали су код мене, нешто премјеравали, напили се воде, одморили и отишли. Више их никад нисам видио.

У оном рату пала је граната недалеко од мене, ето ту гдје ти сад стојиш, био сам добро рањен, али, ето, опоравио сам се.

Доброг сам здравља, мало ме ту у стаблу пробада, и зимогрожљив сам. Иначе, да куцнем у дрво, остало све служи. Ипак, кад се осврнем, могу рећи да вријеме лети. Усамљен сам. Досадило ми. Немам никог.

***

Много сам га пута видио док сам одлазио на терен. И сâм сам пар пута застајао у хладовини под њим. Није ми он ово испричао, али мислим да би исто рекао.

Невријеме од прошле године оборило је овог времешног делију, скршило на недостојан начин, бацило га на кољена. Људи са моторним пилама бацили су се на њега попут лешинара, сасјекли га, разнијели, цијепали и ложили, гријали своје мале собе и мале душе. Нисам видио да је икоме жао било. Као да су читав свој мали живот чекали његов пад. Пао је.

Вјетар је био прејак за његове већ помало нејаке гране. Оно што га је створило, и оборило га је. Можда да је био у шумарку, можда би му неке руке помогле, придржале га, не знам. Био је сам, сам против свих - људи, времена, вјетра, случајних пролазника.

Имао сам фотоапарат да га усликам, нисам могао, нисам га таквог хтио памтити.

Зимус сам се усликао поред једног храста, доста мањег, можда којих триста година старог. Супруга се нашалила па рекла “јеси ли то био на сајму половњака?” Не знам, није ни битно. Битно је да нисам сам. Јако битно.

 

ЧОВЈЕК СА КИШНИМ ОБРВАМА

Не прође дан да га не сретнем. Не говори много. Учтиво поздрави, скине шешир или само кимне главом. Понављам, не говори много.

Ономад кад га сретох, заустави се, пружи ми руку.

„Како сте, господине Павловичу? Какво ће вријеме данас да буде?“ упита.

Нисам му ни стигао одговорити, већ је одлазио. Запазио сам његове обрве. У ствари облаке.

Ујутро кад би погледао на небо, навукао би облаке на оне своје мудре и тихе очи.

Заустих да га питам.

„Нека, нека, младићу, сам ћу ја“, вратио је шешир на главу.

Годинама сам га сретао. Није старио. Само су му се године сакупљале на обрвама.

Све теже је носио обрве.

Заволио сам тог необичног човјека. Не због тога што је, ето, баш мене понекад поздрављао, већ због његових обрва. Волио сам и те његове јасно нејасне одговоре, које као да је чувао баш за тај тренутак.

Тога јутра покушао сам да га предухитрим. Питаћу га прије него до мене стигне, ковао сам тајни план. Изненадићу га питањем, у ствари одговором.  Био сам сигуран да сам на правом путу.

Ишао је лагано према мени. На неких десетак метара прије него је стигао до мене, упутих му одговор: „Данас би могло кишити. Не би било лоше имати кишобран.“

„Господине Павловичу, којим добром? Јесте ли рачунали са лептирима?“ Врати шешир на главу и лаганим кораком се удаљи према кеју.

Опет сам био на почетку. Није се дао збунити учтиви господин.

Одлучио сам да га боље упознам, да му се приближим. Копкало ме је његово понашање. Ријешио сам да га слиједећи пут пратим.

Био је лијеп и сунчан дан. Господин је лаганим кораком ишао према мени.

„Добар дан, господине Павловичу. Данас је дан за велика дјела.“ Врати поново шешир на главу и настави даље.

Пустио сам га да одмакне, а онда сам пошао за њим са пристојне удаљености.

Како је могао да зна моје презиме? Никада се нисмо упознали, пролазило ми је кроз главу док је господин лаганим кораком просто клизио кроз сунчани јунски дан. Било је угодно топло. Нијансу топлије него што се господин обукао.

Копкало ме је много ствари. Тај шешир ми није дао мира. Штавише личио је на шешир од орахове љуске.

Човјек испред мене није се освртао. Као да иза њега не постоји ништа. Застао је на обали ријеке. Сјео је. Гледао је у ријеку као да је први пут види. Поглед му је клизио по као стакло глаткој и осунчаној површини. Главу је мало забацио уназад  и одложио шешир поред себе. Чинило се да дријема.

Застао сам и чекао.

Један по један, лептири су  долазили до њега и заузимали своје мјесто на сваком дијелу његовог тијела. У тренутак се претворио у симфонију живих трепћућих боја. Личио је на расцвјетали раскошни жбун.

Остао сам запањен. Није се мицао. Прошло је неких пола сата, а он је и даље био непокретан. Пламен боја треперио је као жар под мијехом у ковачници.

Да му се није шта догодило, прошло ми је кроз главу. Полако, на прстима, пошао сам према њему. Трава под мојим ногама тек је благо подрхтавала. Пришао сам на неких пар метара. Лептири су и даље били на својим мјестима. Ослушнуо сам. Лагани шапат ме је пренуо.

„Господине Павловичу, сједите поред мене“, позва ме необично благим тоном.

Не рекох ништа. Сјео сам поред њега. Дуго смо ћутали. Нисам се усудио да га погледам. Гледао сам у ријеку. Трајало је то неких сат времена. Ријека је била блистава и сјајна. Лагани повјетарац миловао ми је образе.

Зажмирио сам. Ријека је и даље протицала. Нисам видио, али једноставно сам знао. Отворио сам очи. Био сам у праву. Поново сам затворио очи. Јасно сам чуо лептире. Спремали су се да пођу. Помислио сам како би било да их замолим да не иду, али свеједно, они би отишли. Једноставно сам то знао.

„Господине Павловичу, драго ми је што сте дошли“, познати глас нагнао ме је да отворим очи.

„Ви умијете са лептирима“, рекох.

„Гледам своја посла. И они своја. Погодило се да смо се у истом моменту нашли на истом мјесту“, по први пут био је опширнији.

„Да ли се лептири могу дресирати?“ упитах.

„Само до оне мјере колико то они желе, а и тада то није ствар дресуре. Више је ствар природе“, изговори сјетним тоном.

„Како знате моје презиме?“ желио сам искористити његову причљивост.

„Једноставно знам, Филипе Павловичу. Неке се ствари једноставно знају и не могу се објаснити. Лептири не знају за календар, али знају кад им је вријеме. Као што ни сунце нема сат,  а опет зна кад му је вријеме изласка и заласка“, појашњавао ми је.

„Ко сте ви, господине с кишним обрвама и шеширом од орахове љуске?“ тражио сам одговоре.

„Господине Павловичу, једноставно сазнаћете, само ће вам се казати.“ Устаде, стави шешир на главу, поздрави се и крену према граду.

Гледао сам за њим све док се није изгубио из видокруга.

Нисам га послије видио.

„Добро јутро, господине Михаиловичу. Биће ово заиста угодан дан“, поздравих незнанца који ме је збуњено погледао.

Није се ни снашао, а ја сам шешир вратио на главу и већ сам одлазио. Шешир од орахове љуске био је све само не обичан. Једноставно сам знао. Погледом кроз кишне обрве јасно се видјело сунце на ведром небу.

„Биће данас стварно лијеп дан.“

ДОДИР ТАВАНСКЕ ТИШИНЕ

Десето село напуштали су и посљедњи узваници. За њима се повлачила ноћ, која је оставила трага на мени.

Саслушао сам сат до краја. Нисам губио живце. Пола осам, трљао сам очи, незадовољан чињеницом да је Десето село освануло под бијелим покривачем увијек неугодног мраза, тог ћутљивог пратиоца јесени, зиме па и прољећа. Мразом оковано јутро безобразно је штипало наизмјенично за нос и уши. Било је рано за капу. По договору „тојота“ црвене боје са звуком малог надзвучног авиона стигла је у двориште.

„Сав материјал је спреман. Можемо поћи“, рекох колеги, са којим сам маштовито Десето село замијенио за реалност поткозарског села на минус три степена.

Вожња је потрајала неких двадесет минута. Из топлог аутомобила, заваљен у радно одијело са логом моје матичне фирме, посматрао сам уснуло јутро како се стреса од магле. Након стрмог успона из којег смо се извукли, предјели котлине Уне и Сане давали су сасвим нову димензију. Паперјаста магла била је разбијена и повлачила се пред излазећим сунцем јединим преосталим путем - ненастањеним котлинама, долинама и потоцима, безглаво бјежечи пред лавежом ловачких паса и ловаца који су пуцали на сваки сумњив покрет.

Бљештаво бијели мраз, ма колико безобразан био, ипак је био лијепа слика тог сунчаног и хладног недјељног јутра. Гомила материјала коју смо возили била је сасвим довољан тајмер, који је јасно стављао до знања да прије 16 часова нећемо стићи својим кућама.

Лишће на стаблима више није имало ону лијепу златну већ некако мртву браон боју. Јесен је брзо старила. Била је као предгрупа зими на највећем концерту икад. Пар тренутака славе у којој је требало стопити сву њену љепоту сурово је исцртавало њено старачко лице.

Већ неко вријеме погледом покушавам запамтити фотографије које промичу.

Тако је најбоље. Памтићу исјечке. Послије ћу да спајам мозаик, мислио сам за себе.

Широм отворена капија дочекала нас је маниром најбољих домаћина. Двориште обрасло као тепих меком травом водило нас је до улазних врата. Колега је покуцао. Ускоро се зачуо глас домаћина: „Младићи моји драги, ја сам мало прилегао. Ложим ватру и гријем се. Хајде уђите, јутрос је богами захладило.“ Рече нам и своје име док смо се поздрављали.

„Ма нека, Петре. Угријаће сунце. Само што није“, рекох.

„Богме мене ватра тешко може угријати“, каза Петар, још увијек виталан и изузетно уредан самдесеттрогодишњак. „Баба ми је умрла. У јуну се навршило годину дана. Једанаест година сам је служио“, настави старина.

„Имате ли дјеце, Петре?“ Разговор је текао очекиваним правцима.

„Два сина и двије ‘ћери. Дођу свако мало и обиђу ме“, рече и остави нас да радимо.

Јачи облак дима потврди нашу претпоставку да је отишао да наложи ватру.

Погледом сам прелазио преко дворишта.

Уредно покупљено лишће била је једина видљива Петрова активност на имању. Поред хрпе лишћа биле су грабље и стари сепет (велика плетена корпа од лијеске). На другом крају дворишта, већ годинама некориштени кокошињац и кукурузана, оплетена и накривљена на каменом озиданим бапкама (темељи). Као да се спремала на посљедњи пут, тек невидљивом паучином везана за накривљену брајду са ко зна колико година старом виновом лозом, која се чворноватим рукама посљедњим атомима снаге држала за уморну брајду с којом је годинама стварала савез против сунца.

Кућа је била старинска, са старим бибер цријепом и стрмим кровиштем, испод којег се кочоперно издизала баџа, испуштајући дим као страствен пушач кад испушта дим кроз нос након што га дубоко удахне, прије него донесе неке важну одлуку или се само мало фолира.

Чисте старинске завјесеа на малим прозорима као да су сваког момента очекивале руку да их помакне и да се укаже познато лице које ишчекује увијек драге госте, који ма колико година имали нису даље одмакли од статуса дјеце.

„Вид’де, стара, има ли нам дјеце!“ глас као да је желио да ми дочара не тако давну прошлост.

„Петре, још је рано. Аутобус можда још није кренуо из Новог.“ Ипак је извиривала на дјецу старамајка.

„Само ти погледај. Ја одох отворити капију. Да не помисле да их не чекамо.“ Петар би устајао и одлазио да отвори капију, иза које су у свијет одлазили једно по једно дијете.

Старинска и грубо обрађена врата , испуцала и сва некако искривљена, са бијелим квадратићем на средини око ручно кованих украсних квака, зашкрипаше. Био је то Петар. Ишао је према нама.

Испод куће се налазио каменом озидани подрум, у којем одавно није било блага.

„Јесте ли ви, дјецо моја, за кафу, да вам скувам, или би радије нешто љуто?“ у његовом гласу се осјећала жеља да нас почасти, жеља да поразговара.

Знали смо да је разговор био повод, па смо га запричавали. А он је причао, о свему. О Другом свјетском рату, о бунару којег му је један копач наплатио и након дан копања нестао негдје у правцу Загреба.

„Опростио сам му те паре. Њега је нека силна мука натјерала да лоше поступи“, у Петровом гласу било је неке помирљивости.

Било је вријеме да се пође на таван. Одувијек сам волио таване. Волио сам њихову тајновитост. Мноштво прича заборављених и прекривених уснулом прашином, за које као да је вријеме стало оног момента кад се спустио тавански поклопац.

Нисам ништа дирао. Само сам разгледао по уредно сложеном тавану. Дотрајали бибер цријеп сијерио је сунчевом свјетлошћу готово нестварно у мраку, и на трен ми се учини као звјездарница у Загребу коју посјетих на екскурзији давне ‘88.

На бочним дијеловима куће, на думама, као украс и вентилација, на обема странама на расушеним даскама бјеху урезани крст, срце и кругови. Чађаве греде још увијек су мирисале на сланину и кобасице који су се ту сушили, док их је вјетар миловао по тијелима што су се замамно увијала пред мачком Жућком, који се облизивао као да је имао само једну дилему. „Шта прво? Дал’ кобаса сласна ил сланина масна?“ Нетрагом нестали Жућко из ведријих времена остави дилему под кровом, док се таванска тишина мешкољила под мојим опрезним корацима.

Јака свјетлост која се пробијала кроз отворе на думама врати ми пажњу.

Крст. Што сам га дуже и пажљивије гледао, свједочио ми је о свој патњи коју је овај поткозарски народ претрпио у жељи да опстане на своме огњишту, гаравом и сиромаштвом издашном. Стајао је као опомена тешког живота и лагано се од јачине свјетла претварао у круг.

Протрљао сам очи. Опет је био ту.

Било је и срце. Како и не би. Која то младост има снаге да љубав потискује? Затворих очи. Хладни вјетар који је струјао кроз тавански простор, мијешајући се са димом који ме је пекао за  очи, донесе ми гласове, одавно пресахле из старачких груди, док се пролама пјесма козарачка.

„Док је Сводне и Ахметоваца,

Нећеш мала љубит балаваца...“

И оно се претварало у круг који је пулсирао измијешан са димом.

Нисам устукнуо гледајући у круг, посљедњи симбол који сам разазнавао. Није се мијењао ни у шта. Све око њега завршавало је кругом, а он, он као да се у живо сунце претворио.

Окренух се на другу страну тавана потпођеног дасакама, старим колико и кућа.

Уредно одложени дјечији креветак и колијевка. Поред њих преслица и вретено са можда тек покојом власи овчије вуне.

Док сам силазио са тавана, осврнуо сам се још једном.

Како сам се спуштао низ љестве, смањивао се мој поглед на таван, који је некако био још тиши, и видно поље сужавало се у круг, којег затворих таванским поклопцем што је тако вјешто одвајао два паралелна свијета, несметано чинећи да се круг прожима кроз њега, затварајући све у један велики циклус. Круг без краја.

Видно задовољан урађеним послом, Петар нас испрати. Затим се изгуби иза старих великх храстових испуцалих врата. Бијели квадратић нестајао је у ретровизору дотрајале „тојоте“.

„Фин неки човјек“, рече ми колега.

„Да“, потврдих.

Мислио сам на таван. Мислио сам на таване у Десетом селу. Било би добро понекад пролуњати њима, потражити, крст, срце и круг.

Тек да се нешто важно не заборави.

Вјера, љубав и живот.

 

ИЗМЕЂУ КОРИЦА

Није моје да причам о себи. Ред би био да то кажу други. Самореклама није баш нешто што људи воле. Ко воли ја па ја, ја па ја? Ја сам ненаметљив, могло би се рећи непримјетан, нешкодљив. Али кренимо редом.

Овдје живим већ педесетак година. Могу рећи, лијеп је то период. Овдје сам доспио сасвим случајно. Могао сам и на много боље мјесто да одем, али, ето, некако се погодило. Било је једно упражњено мјесто.

Мој стваралац није ни слутио гдје ћу да завршим. Он заправо никад није успио да сазна да ја постојим.

Много је волио живот. Није му се дало.

Волио је људе. Нису га разумјели.

Волио је само једну жену. Никад није сазнала.

Није волио музику. Свака ријеч биле је као нож у срце.

Није волио алкохол. Алкохол је напросто волио њега, из рачуна.

Мислим да је мене волио.

Бијели папир, пригушено свјетло петролејке, хладна соба. Гомила бола, рука која не може да заустави бујицу патње, пусте елегије. Рука која сваку десету мисао забиљежи. Наизглед хаотично, као у бунилу. Ноћ без свитања, јутро без питања.

Добро јутро, наздрави му туберкулоза. Пусти је у свој мали живот, тек сам да не буде. Усели се у њега, у простор око њега. Све бијаше спремно, чекао се само тај час. Писао је све немоћнији. Поглед мутан. Често не би био у стању да прати срж романа који је писао.

Казаљке на зиду болно су опомињале на вријеме које више неће доћи. Као маратонац, давао је посљедње атоме енергије, свјестан да на циљ стићи неће.

И није.

Прошао је порођајне муке. Стакласти поглед кроз прозор у ноћ. Нашли су га у сједећем положају, наслоњеног на надлактицу. На столу наочаре, вјероватно спале, са полупаним једним стаклом. Бајат хљеб. Хладан стан.

Није се много свијета скупило на сахрани. Родбине није имао, осим једног далеког нећака, који је дошао да преузме његове ствари. Искрзан кофер, бритва за бријање, полупане наочари, стара петролејска лампа, старинска кашика и поломљени нож, и пожутјели и изгужвани свежањ папира. Постељину и нешто старе гардеробе прослиједио је у Црвени крст, мада се нису нешто овајдили.

Срећа у несрећи је што је нећак пожелио да сазна нешто о ујаку, о којем се у његовој кући није смјело говорити.

И тад сам угледао свог првог читаоца. Тај дан сам постао прави роман.

Много сам људи отад упознао. Многи су ме држали у рукама. Отварали, превртали, читали.

Обично им у очи гледам док ме читају. Тражим неку похвалу за свог ствараоца. Много шта се погледу може сазнати.

Ето, била су једном нека два црна ока. Два пута су ишчитавала моје редове. У њима сам спознао тугу. Слана суза пала је на мене. Још имам тај осјећај. Како јој је само срце лупало кад ме је наслонила на груди. Плакала је до дуго у ноћ.

Било је и оних блиједог погледа, који би ме отворили, као да траже неке слике, онда разочарани одлагали на прашњаву полицу.

Нисам много волио оне што сваки пут лижу прсте кад окрећу страницу. Ево још ми у грлу стоји кад се сјетим.

О, колико сам се некад радовао сваком изласку. Оно узбуђење док чекаш да у малој топлој соби упознаш очи с којима ћеш дијелити емоције неко вријеме. Био сам млад као и сви ви. Волио сам те изласке.

Данас много мање излазим, скоро никако. Дођу неки, готово гадљиво погледају моје искрзане старе корице, плаше се да ме додирну. Ипак, још увијек има неко коме је битна суштина. За њих живим овај живот.

Сав мој живот стане између ових корица.

Мала је ово библиотека, али топла. Нема ту неке гужве. Живим онако старачки. Ја сам само још један роман о којем би се могао роман написати. На вама је да судите и причате о мени у временима која долазе. Ја сам тек једна животна прича.

 

НАСАМАРЕНИ ПРОСЦИ

Живио једном богат трговац. Сви су знали за његово богатство, али се он није разметао њиме. Није градио куће ни дворе, куповао ате танке и високе нити гардеробу с бечких двора.

Имао је кћер јединицу. Кад је кћер стасала за удају, почеше долазити просци. Просци су долазили са свих страна свијета. Отац је за своју кћер спремио најбогатији мираз што се могао у оно вријеме дати.

Пошто није много вјеровао у искрене намјере просаца, трговац их одлучи тестирати. Узе све своје благо, што у злату што у новцу, уви у један замотуљак те својој кћерки повеза преко рамена и испод пазуха. Преко замотуљка који је на леђима стајао као грба обуче јој најсјајније одоре, те је такву одлучи извести пред просце.

Просци један по један одустајаше од просидбе. Кћерка се ражалости, расплака па се оцу изјада.

„Видиш, оче, нити један ме не запроси“, јадала се.

„Они, кћери, нису просили тебе него мираз. Очигледно је да им ни богатство које имам није било довољно да тебе узму такву каква си“, рече јој отац.

„Али, оче, ко би узео грбаву дјевојку за жену?“ настави дјевојка.

„Узео би онај, кћери, ко је себи жену дошао тражити“, отац овим ријечима закључи расправу.

Уто слуга најави новог просца. Трговац изађе да се упозна с просцем.

„Одакле долазиш, странче?“ упита он просца.

„Није битно одакле сам дошао, битно је оно због чега сам дошао, а дошао сам да запросим руку ваше кћери“, одговори му просац.

„Она ми је једина на свијету и за њу ћу велик мираз да дам, даћу све што имам. Она ми је највриједнија“, поче отац да проводаџише кћер.

У том моменту пред њих изађе кћерка са грбом. Кад ју је угледао, просац је клекнуо на кољена и запросио њену руку. Ћерка сва сретна пристаде.

„Узимаш ли је овакву какву је видиш, са свим недостацима и миразом?“ упита отац просца.

„Тако је, господине“, одговори просац.

Отац пристане те даде кћеркину руку просцу. Тада га трговац упита:

„Зашто си пристао да узмеш моју кћер за жену када она има грбу? Због мираза?“

„Господине, ви сте велики трговац, и оног момента када сте рекли да је она вама највриједнија на свијету, ја уоште нисам сумњао у то. Ви који сте читав живот мјерили и упоређивали све са новцем и златом, најбоље знате вриједност ваше кћери. А када ви то кажете, ја немам нити један разлог да вам не вјерујем. Мени је потребна вриједна жена“, објасни просац

Када то чу, трговац се обрадова мудрим ријечима просца, приви кћерку на груди, скину грбу са њених леђа те их даде просцу.

„Ево предајем ти кћерку и ’грбу’. Знам да ћеш их обоје добро чувати. Заслужујете једно друго. “

Након тога приредише велико славље. Три се дана веселило уз иће и пиће, пјесму и бесједу.

Младенци су имали велико потомство.

 

СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА

Стара Херцеговина ме је дочекала с опрезом старог невјерника. Чучала је на камену, срасла са његовим коријеном, који није могао пружити жиле у земљи које нема те се настани у души херцеговачкој.

„Добар ти дан, Херцеговино“, нисам крио осмијех.

„Свако добро, незнанче“, шкрто одговори опрезни глас испуњен епском мелодичношћу.

„Зоран. Како се живи, добри моји људи?“ представих се и упитах.

„Ето, живи се.“

„Видим припекло богами са свих страна.“

„Припекло, богами.“

Погледом сам кружио по огољеним и каменом обложеним раменима.

„Мора да је много тешко на камену сунце чекати“, примјетих.

„А ти онда за камен“, одговори она.

Погледах у два ока језером плавим основана.

„Како за воду љети, кад кише нема?“ опет упитах.

„Што претекне од зиме, за љето се нађе“, опет ми одговори.

Погледах на испуцале и као кора храпаве дланове. Били су стиснути док су придржавали као дукат жут и углачан штап испод којег је сиктала гуја љута. Одскочих корак уназад.

„Не бјежи, Зоране“, покуди ме старина, а глас му као вјетар што звижди међ ријетким полусувим жбуњем и зановијети.

„А гдје ћу пред гују?“ готово завапих.

„А ти поред ње и ш њом злу не требало.“ Шкрти одговори оштри као ивице искрзаног камена просто су сјекли моју радозналост. Нисам скидао поглед с као снијег бијелих коса расутих по леђима и расплетених из плетеница из којих је шкрто капало млијеко из камена.

„Мислим нешто, није вам природа подарила много земље и благодети“, рекох, ни сам сигуран у своје ставове.

„Кад је мјера стварна потреба, онда и за госта намјерника претекне.“ Испружи ми руку широку као поље, плодну равницу зелену. Немадох куд те се упутих  несигурним кораком. Времешна старина лагано је кораком ломила гору. Сагну се поред камена и дланом захвати заосталу росу која је сребрила на зановијети и у малим груменчићима се опирала вјетру и сунцу, киши и суши.

„Освјежи се. Само што нисмо стигли“, махну руком, а вјетар хладан као зденац испуни ми кошуљу те ми заледи дугмад. Увукох се у кожун од овчије вуне, кад избисмо пред дворе од камена.

 „Како сунце уђе кроз мален прозор?“ нисам престајао са запиткивањем горштака, који се као дим провуче кроз мала врата која запамтише многе буне и просвјетитеље и нестаде иза њих.

„А ја ти провирим кроз њега па укупим сунца за двије зимске зоре.“ Проструји мирис свјежег сира, тешко вукући у композицији за собом нешто сувине и мјешину црног опорог вина. Тренутак касније „мученица из камена цијеђена од сунца слађена“ сјурила се низ гласнице.

„Нијеси на једној нози доскакутао, Зоране?“ Друга је већ на аутопуту десетерачком, гудала на јаворовим гуслама.

„Нисам ни планирао на све четвере отићи“ Као тамјан кад испуни собу, испуни ме једноставан размјештај потреба и разлога.

„Ниси пожелио некад да пођеш гдје је све много шире и издашније?“ Сад сам био сигуран да од овог није могло више.

„Пошао бих ја, али сунце не би шћело. Врело се не може пренијети, а вјера се не може с гујом оставити. Куд ћу сам у свијет непознат? Камо даље кад ми овдје свега претиче?“ рече.„Гора се помјерити не може. Не може се вјера покорити, нити гладна душа заварати.“ Дуго сам гледао Стару Херцеговину опасану витешким тврђавама од вјере и тешким оклопом од плавог неба и сјајна сунца.

Херцеговачка Грачаница, најсјајнија медаља упорности човјека и камена да остану скупа, трајно је склопила савез.

Још дуго сам осјећао поглед на леђима док сам јездио према кући. Стара Херцеговина управо је то хтјела.

 

ТЕАТАР ДУША

Ноћ преда мном полако је освајала улице мога малог града. Једна по једна падала је пред налетом мрака. Једна по једна сијалица гасила се и немоћно урањала у дугу јесењу ноћ. Праменови магле као меки јастуци чинили су мој корак меким и несигурним, а стари капут недовољно топлим и пропусним кишним капима које су испирале моје уморно лице.

Тај стари немир опет се вратио и као незван гост остао на конаку. Знам да га морам поднијети, али много лакше би ми било да не дијелимо исту просторију, много лакше са свијетом иако бездушним и безобзирним на туђе муке.

Тек понеки заблудјели пролазник, достављач млијека и шугаво пашче - било је све  што сам видио и срео.

Кораци иза мене постајали су јачи и гушћи од снажног пљуска који је испирао вјешто посложену калдрму. Мозаик корака био је интензивнији и сликовитији. Застао сам.

„Добро вече, господине. Још једна ноћ је пред вама. Зар би било мало ако кажемо да је јутро далеко, сунце високо, смрт трајна? Подијелимо ноћ.“ Незнанац са високо подигнутим овратником мокре и од кише слијепљене косе стајао је поред мене.

„Добро вече, незнанче. Ноћ као и свака друга. Мрачна и усамљена иако је јутро далеко и сунце високо, за смрт сигуран нисам“, ријечи натопљене кишом нису дјеловале увјерљиво, али било је то најбоље од мене у том тренутку.

„Театар уснулих душа даје приказ. Улазнице су ноћ, киша и нешто ситног. Ножић, грицкалица за нокте, поломљена укосница или шта вам се нађе у џепу. Хајдемо“, незнанац продужи корак и руком ме позва.

Немадох куд. Пођох за њим.

Таласи магле купали су мој брод у тами. Као свјетионик у ноћи понеко свјетло будило је жељу за новим кораком. Уски хаустор који досад нисам примијетио широм је отворио своју мрачну страну. Несигурним кораком пређох ту границу интиме улице и пустог дворишта.

Пред мене изрони човјек. Сјенка преко лица није ми дозволила да му видим лице.

„Добро нам дошли. Можете унијети све снове, немире. Можете и капут да ми не оставите, али оставите нешто. Било шта. Вриједност је небитна.“ Глас је личио на глас из кабареа што ме је некоћ давно прогањао .

Завукао сам руке у џепове мокрог капута. Није било ничега чиме бих платио улаз.

Видјевши моју успреметаност, човјек на улазу нимало се не збуни.

„Неисправан сат који имате био би сасвим пристојна цијена за немир који водите са собом.“ Прецизним упутством усмјери ме на ручни сат који сам већ неколико дана носио у џепу, али га никад нисам однио часовничару. Без двоумљења завукох руку у џеп и без ријечи му пружих часовник.

„Вријеме је интерна категорија. Није нам непоходна“, показа ми руком према слабо освијетљеном улазу у неку стару кућу.

Жућкаста свјетлост испреплетена сјенкама и великом количином дима стварала је непрозирну завјесу, на коју се моје очи тешком муком навикнуше.

„Ваше мјесто, господине“, поред мене се створи господин којег сам срео на улици.

„Чека на вас“, додаде.

„Колико дуго?“ упитах.

„Одговор сте оставили на улазу. Пробајте се сјетити“, господин хладног гласа и дуге косе први пут се насмијеши.

Сјео сам на стару столицу, излизану али удобну. Гледао сам свијет око себе. Нисам познавао никога. Примијетио сам да између самих ликова није било много комуникације. Као да су сви овдје дошли понаособ. Погледом сам тражио човјека који ме је довео.

За неколико тренутака погасише се свјетла и као по команди тишина испуни просторију.

У једном дијелу невелике сале око којег су у полукругу распоређене столице, упали се петролејска лампа. У средишту је стајао човјек који ме је довео на овај необични скуп.

„Ево овдје имам чешаљ. Поломљен. Недостаје и пар зуба. Ко даје више?“ Гласом аукционара набрајао је све његове квалитете и мане.

„Поломљен је. Не вриједи много“, глас из публике скренуо је пажњу на себе.

Погледи осталих усмјерише се према једном млађем човјеку.

„Ни нов чешаљ није скуп, а томе штавише недостају зуби. Готово је неупотребљив. У најбољем случају могу понудити један виц“, била је младићева коначна понуда.

„Ево, ја нудим резервно дугме са капута. Годинама га носим. Сувишан терет, а можда некоме треба. Није много, али може бити корисно“, с другог краја просторије стиже друга опипљивија понуда..

„Имамо на једној страни виц, на другој дугме за капут. Има ли још која понуда или да разматрамо постојеће?“ настави исти онај глас што је започео аукцију.

Прво је просторијом завладао мук у ишчекивању нове и издашније понуде, а онда све испуни а жагор.

„Ево моје понуде. Можда није најиздашнија, али сматрам да би могла бити прихватљива“, глас старијег господина надјача жагор.

„Шта нам нудите? Изнесите своју понуду“, огласи се аукционар.

Погледао сам у човјека којем је можда готово све у просторији требало, али сигуран сам да је чешаљ био оно што му је задње требало. У ствари сигуран сам да му није ни требао.

Човјек је био стар. Имао је сиједе обрве и крупне и уморне очи. Погрбљена леђа и дрхтаве руке одавали су његову старост. Имао је тијело седамдесетогодишњака.

„Своју муку. Годинама је носим ту“, смрежураним длановима старац се ударао по грудима. „Немам више снаге да се борим с њом“, рече скршеним гласом.

Просторијом завлада неки нелагодни мир. Ко је још могао да одбије овакву понуду?

Устаде човјек који је сједио тик испред мене - човјек старинског кова, зализане косе и уредно штуцованих бркова. Окрену се према старцу. На старински начин зачешљана коса са уврнутим праменом који је падао негдје на средину чела, стварала је утисак да је неко исписао број шест на челу.

„Чешаљ је мој. Носим га годинама, из навике“, рече човјек и при том несвјесно учини покрет као да ће из џепа извући чешаљ да се зачешља, али у пола покрета застаде па настави: „Прихватам понуду. Сасвим је коректна.“ Погледа по просторији као да тражи некакво одобравање.

Старац устаде. На његовом лицу затитра један одсутан осмијех и једно давно заборављено прољеће.

„Некад давно живио сам у малом граду на граници. Радио сам као чиновник у Општини. Матичар. Ни сам не знам колико сам бракова склопио, издао родних листова. Знао сам у дан кад се које дијете у мјесту родило. Знао сам и кад је ко умро. Познавао сам све у мјесту. Прије пензионисања умрла ми је супруга. Читав свој живот она ме је чекала са спремним јелом и топлом кућом. Читав свој живот она је налазила вријеме да сједне са мном. Да ме саслуша“, у даху је причао старац.

„’Знаш ли да је Стојан добио унуче? Баш на Ђурђевдан. На славу.’

’Јел му то друго унуче?’ питала би ме.

’Треће. Најстарија је Милица, па Јанко и сад Мила’“, настављао је старац.

„Свакодневно бисмо понављали ритуал. Ја бих причао, а она би ме слушала. Све до оног дана кад сам је затекао да лежи мртва поред стола. Срце. Ручак је био још топао. На столу.

Наставио сам да радим до пензије, али на вратима куће дочекивао ме је мук. То нисам могао да издржим. Ни ’до виђења’. Ни ’добар дан’. Онда сам се пензионисао. Након тога преселио сам овдје у велики град. Рачунао сам много више свијета има. С неким ћу моћи прозборити, попричати. Рачунао сам с људима. Међутим, овдје видим свако своју муку мучи. По читав дан ни ријеч не прозборим. Никога да ме саслуша.“ Старац заврши и сједе на столицу.

Погледао сам у брку испред себе. Ћутао је. Није коментарисао да ли је задовољан постигнутом цијеном.

Након пар тренутака вођа програма најави слиједећу понуду.

„Имам на понуди једну лулу. Старинска. Изгледа некориштена годинама.“ Превртао је лулу по рукама. Након тога подиже је увис да би била видљива свима.

„Шта се за њу још може добити? Сад је до вас. Изволите.“ Повуче се корак чекајући понуде.

Након неколико тренутака јави се један дубок глас.

„Можда није много, али више од тога не могу дати“, незнанац застаде на тренутак осврћући се по просторији. „Непушач сам, али нудим једно давно сјећање.“

„Има ли још понуда?“ настави глас водитеља ове необичне аукције.

Понуда није било.

„Реците. Прихватам цијену. Разумна је“, старији господин углађених манира махну руком.

„Хвала“, настави исти онај дубоки глас који је дао понуду. „Не тако давно дошао сам у овај град. Са собом сам донио тек један кофер, парче неба у оку и бол у срцу. Несретни рат потјерао ме је са мог огњишта. У ствари није рат. Било је ратова и прије. И након ратова су се сви враћали кући. Али сад је било другачије. Били су то људи с којима сам живио читав свој живот. Заједно смо расли, момчили се, женили и једни другима на празнике ишли. Више се не усуђујем отићи тамо. Мада су ме неки познаници увјеравали да је страх безразложан. Да је вријеме избрисало мржњу.“

Причао је једноличним гласом, али пуним суспрегнуте емоције.

„Остало се живо. Нисам ни гладан. Кад се сјетим свога завичаја, ја само у небо погледам. И пронађем онај исти облак што је стајао оног дана кад сам из куће полазио. Исти онај облак који ме је пратио током читавог мог пута, који ми рече да не закључавам кућу, да ћу се једном вратити. Нисам га послушао. Закључао сам кућу. Малу сеоску кућу. Са малим прозорима иза којих сам знао често погледати према небу из собе пуне мириса босиљка и зрелих дуња. Кућу из које сам једно по једно дијете испраћао у школу и свијет.

Још се сјећам свога оца. И он је имао лулу. Сјајну и угланцану. Није је често палио, али кад би то радио, морао је бити неки посебан разлог. Сјећам се како ју је узимао у руку и старачким прстима пажљиво и без журбе пунио као мед жутим дуваном. Није журио. Чекао је неко вријеме, повукао дим из луле, држао га неколико тренутака и испустио уз неки тежак осјећај. ’Неће ово, дјецо, моја добро завршити. Никад и није завршило добро што је било брзо и кусо’, рекао је тад отац.

’Шта то, ћаћа?’ упитах га не разумјевши његову намјеру.

’Када будале проговоре и фукаре се богате. Нечим се мора скренути пажња, мој Мићане’, рече ми мој ћаћа.

Умро је исте јесени. На сахрану нису дошле многе комшије с којима смо дијелили сиромаштво и голи камен.

Сјећам се како је срце бољело док сам се освртао на кућу, која је остајала нијема и тужна. Стари зидови нису могли схватити да се може оставити хиљаду и једна суза и брига. Осмијех дјетета. Стара јабука и лавеж пса. С њом је остала стара керуша. Испратила нас је неких три стотине метара и вратила се.

Немам снаге да одем и видим. Ето, имам тек једно сјећање“, заврши он, обори главу и остаде стојећи неколико тренутака. Након тога сједе.

Након његових ријечи и аукционар као да се мало примири. Мало тишим гласом настави:

„Има ли неко да му је сасвим довољно ако два пута дневно може да зна тачно вријеме? Ево један неисправан сат. Колико се највише за њега може дати? Изволите.“ Подиже он мој ручни сат увис да се боље види. Час сам гледао у сат, час у свијет у око себе.

Сат је имао своју причу. Почињала је готово као и свака друга прича о сатовима. Имао је он оних дана кад су минуте протицале као трен, а имао је и оне кад је сваки минут био као година. Уобичајена прича једног сата.

„Ево ја! Ја нудим једно непрочитано писмо. Носим га годинама са собом“, понуди човјек са шеширом.

„Ја нудим један лош дан“, понуда господина у свијетлом одијелу била је друга и посљедња понуда у том момету.

„Узимам писмо. Самим тим што је непрочитано повећава се његову вриједност“, прихватих прву понуду.

Невиђена аукција потрајала је добрих два сата. Са узбуђењем испратих размјене какве нити једна берза не познаје. Цијене су биле далеко од оних на које смо научили. Трговало се сновима, изгубљеним временом, надом и стрепњом. Цијене су биле много више од понуђене вриједности, али нико није остајао незадовољан.

На излазу добих писмо.

„Мислим да сте задовољни, господине. Навратите ако опет буде потребе. Лаку вам ноћ“, човјек се кратко руковао са мном и брзо изгубио у маси која се полако разилазила.

Жамор се полако губио у ноћи. Стезао сам једно писмо у џепу. Није ми сметала ни јутарња свјежина. Ни киша која је падала једнолично и ненаметљиво.

Сунце је већ излазило кад сам тешким кораком ушао у кућу коју сам звао својим домом. Узео сам писмо и отворио га.

„Вољени мој...“ прочитах уводне ријечи писма.

Чврсто сам га стиснуо на груди. Познавао сам рукопис.

„За сада је довољно“, помислих и писмо вратих у џеп.

Низ лице су текле сузе. Нису ми сметале. Нису ни кишне капи накупљене у старом капуту који је испраћао још једну јесен.

ТЕКСАС, ТЕКСАС

Позив преко скајпа ме мало изненадио. Прошла је поноћ. Сви познаници које сам имао на адресару били су одавно оф-лајн. Скајп име непознато. Џеронимо. Кроз главу су протутњала времена кад сам се дивио Индијанцу због којег сам ишао у кино, кад сам се дивио њиховим унапријед осуђеним покушајима да сачувају земљу и слободу. Одлучио сам се јавити.

„Хало!“ упутих позив негдје у непознато.

„Хало, Зока. Божо је“, поздрави ме некако извјештачен глас.

Очито је знао ко сам. Нисам могао да одгонетнем који Божо је у питању.

„Извини, а који Божо?“ упитах.

„Божо. Па Божо Симкетов. Знаш ти свога Божу Џеронима“, објашњавао је глас, који сам некако почео да препознајем.

Како не бих знао Божу! Божу Индијанца. Божу Џеронима.

„Па, ђе си, Божо, барабо једна! Нисам сто година чуо за тебе. Знам само да си отишао негдје преко баре?“ био сам тотално збуњен позивом.

„У Хјустону, брате. У Америци. Држава Тексас“, развеза Божо.

„Нисмо се чули откако си отишао.“

„Требало је времена да се снађемо. Знаш, језик, посао, кућа и све остало. Послаћу ти пар снимака док разговарамо.“

Примијетио сам да је скајп регистровао пријем фајлова. Кроз главу су ми прошле слике од прије пар година, док смо сједили у затвореној љетној башти.

„Знаш, другар, ја више не могу овако“, оборио је главу док је говорио. „Не умијем више пронаћи начина да живим кô човјек. Посла нема, а и оно што пронађем своди се на то да једва преживљавам. Подстанар сам, немам ништа своје осим жене и дјетета и бицикла.“ Суздржавао се да не бризне у плач, тај чврсти човјек који се није плашио ни најтежих послова, ни за живот у усраном рату. Нисам имао никакву ријеч да му упутим и да га охрабрим, те сам га пустио да заврши своје излагање.

„Нисам ти рекао, прије пола године сам предао папире у двије амбасаде за усељење. Канаду и Америку“, рече ми тад Божо.

„Ниси ми рекао ништа о томе“, изненадио сам се његовим планом.

„Нисам био сигуран да ће ми одобрити. Штавише, нисам се ни надао.“ Гледао ме је очију пуних суза. Скренуо је затим поглед низ главну улицу нашег малог града упијајући сваки покрет, мирис и боју.

„Кад идеш?“ питао сам тихим гласом гледајући у врхове ципела, као некад у школи кад не бих знао одговор на питање наше учитељице Росе.

Дружили смо се још од основне школе. Заједно смо сједили и у клупи. Војску сам служио у Сомбору, а он у Штипу. Све остало вријеме смо заједно провели.

„Сутра, мој Зоране. Сутра. Стан сам отказао. Оно мало намјештаја оставио сам газди као разлику за посљедњу кирију.“ Осјетио сам да га гуши док прича.

„Јесмо се и напатили док смо га изнијели у поткровље, нас двојица сами.“ Нисам скидао поглед са ципела које су се необично сјајиле, док ми се поглед лагано мутио.

„Теби остављам бицикло. Није нешто, али ја бих тако желио“, није имао смјелости да ме погледа.

„Шта на све каже Марија?“ нисам знао шта бих га више питао.

„Ништа. И њој је све досадило“, превалио је преко језика.

Ћутали смо неко вријеме. Започињање било какве старе теме није имало смисла, а започињање нове поготово.

„Идемо. Касно је“, позвао сам га.

Нисмо прозборили ни ријечи док смо ишли улицом. Опало лишће кестена као дебео тепих утишало је наше кораке, који као да су се губили у топлој јесењој ноћи.

Одједном је поскочио. Залетио се и подвикнуо гласно: „Мехмед Баждаревић иииииии један нулааааа!“ Свом снагом је опалио ногом по дивљем кестену. Звук ломљаве стакла као да нас је пробудио. Зачуо се љутит глас.

„Јебô  ти Меша мајку! ’Оћеш ме убити, мајмуне један?“

Стругнули смо у мрак. Трчали смо све док нисмо дошли пред његов стан.

„Хоћеш ли ме сутра испратит до аутобуске станице?“ упита ме мало бољег расположења.

„Знаш да ме ниси морао ни питати. Наравно да хоћу. У колико?“ прихватио сам одмах.

„У осам буди ту. Ајд сад, лаку ноћ.“ Стајао је на  степеништу док нисам изашао из видокруга.

Те ноћи никако нисам могао да заспим. Године познанства са Божом клизиле су као ситан пијесак кроз прсте. Док сам дланом покушавао да га зауставим, њега је остајало све мање.

Стигао сам на вријеме. Марија је у рукама носила Ању, коврџаву слаткицу, и једну мању путну торбу. Била су спремна још три велика кофера. Био је ту и Божин бицикл. Велики „Рогов“ бицикл који му је остао од оца, што га је себи купио од отпремнине кад је одлазио у пензију. Натоварен великим коферима бицикл се није ни видио.

„Јавите се кад стигнете.“ Док сам се поздрављао са малом породицом која је путовала у неизвјесност непознатог свијета, осјећао сам се како ме гуши.

„Свакако. Свакако, Зока. Чувај ми бицикло“, стегнуо ми је руку не пуштајући је.

Затим је руку положио на сиц на бициклу и као доброг другара потапшао ме по рамену.

Аутобус је полазио. Пар сузних очију дуго је махао. Сјео сам на бицикл и пошао за њима. Пратио сам их неко вријеме.

Брзо, брже, све брже.

Убрзо су нестали.

Све ово вријеме.

„Друже, јеси ли још увијек ту?“ Божин глас ме прену.

„Јесам, мој Божо“, нисам могао ништа да кажем.

„Зашто ћутиш?“

„Не ћутим, мој Божо. Везе су слабе па мало касни глас“, покушавао сам доћи до даха.

„Јеси ли погледао слике?“

„Ево сад управо отварам“, лагао сам.

„То ми је кућа. Има и велики травњак. На другој сам поред аутомобила са Маријом и Ањом. На трећој је моје радно мјесто“, причао је Божо мислећи да гледам слике.

„Видим све, Божо“, лагао сам и даље.

„Шешир је прави. Каубојски. Послаћу ти један“, Божо је неуморно причао.

„Било би ми драго“, морао сам нешто рећи.

„Шта има тамо?“ упитао је Божо.

„Све је по старом“, одговарао сам као сам јуче с њим разговарао.

„Роштиљате ли поред ријеке? Јесу ли трешње процвјетале? Како ми је бицикло?“ обасипао ме је питањима.

„Роштиљамо, али мало рјеђе. Удаљили смо се, Божо. Трешња је процвјетала“, лагао сам за трешњу коју је преклањски снијег поломио. „Бицикло је још у покрету. Додуше мало га возим, само понекад кад је лијепо вријеме. Божо, кад нам стижеш? Знаш да ми тамо не можемо тако лако?“ упитах га да прекинем нову серију питања.

„Не знам, мој Зоране. Отплаћујем кредите. Радим на два посла дневно. Једва дочекам недјељу за одмор“, у његовом гласу осјетио сам умор.

„Божо, је ли Тексас као у филмовима?“

„Ништа није као у филмовима, мој Зока“, осјећао сам тјескобу у Божином гласу. „Тамо нисам оставио ништа, а ипак сам изгубио све.“ Свака његова ријеч пекла је.

„Ништа, Божо, за чим би жалио“, настојао сам да га охрабрим.

„Зоране, кад отплатим кредите, враћам се.“ У гласу му осјетих не наду већ жељу. Ћутао сам.

„Божо, ти опет размисли!“ нисам желио да доноси исхитрене одлуке.

„Божо је рекао. Хауг“, био је смртно озбиљан.

Добро сам познавао Божу. Тај је држао до ријечи.

„Ти знаш шта је најбоље за тебе и фамилију.“ С некаквом бојазни да га не охрабрујем за корак због којег би се касније кајао, пазио сам на изговорене ријечи.

„Сад сам сигурнији него икад“, рече.

„Зока, чујеш ли ме? Долазим!“ понављао је као да нисам чуо његов план.

„Важи, Божо. Бицикл те чека“, и сам сам осјетио неко олакшање у Божином гласу.

„Хока Хеј! Хока Хеј, друже!“ јасно сам чуо како подврискује.

Након разговора изашао сам у пиџами на терасу. Ведра ноћ вратила ми је неки посебан осјећај. Осјећао сам да се у мени гомила нека енергија. Осјећао сам да не могу зауставити бујицу осјећаја. Ставио сам руку преко уста. Прво сам тихим, а онда све јачим гласом имитирао гласање Индијанаца, наизмјенично склањајући длан са усана. Гласно сам подвриснуо да ме се могло чути све до улице Карађорђа Петровића, па чак и даље.

„Хоооооокаааааа Хееееееееејјјјјј!!!“ дивљачки сам крикнуо да би ме Божо могао чути.

Нисам обраћао пажњу на свјетла која су се палила на оближњим објектима. Свеједно нису знали шта осјећам.

С почетка јесени купио сам садницу трешње и посадио је за мог Божу. Знао сам да ће се обрадовати.

И ја сам.

ВЈЕТАР У ЛЕЂА

Данима се једна мисао врзмала по Стојковој глави. Нестална мисао као оса зазујала би око Стојкове главе. На моменте он би покушао да је неуспјешно одагна, али она не би отишла. Сачекала би још који трен, заокупирала би сва његова чула и тек онда отишла. Али није ишла далеко. Враћала му се све чешће и више.

Ручно израђени ножић од овчијег рога сјекао је комад сланине.

Слабо освијетљени таван старе, бијело кречене куће имао је свега један мали прозорчић, испод самог крова на думи. Но и он је био потамнио, што од дима којим је Стојко сушио месо на тавану, што од нахватане паучине коју је паук сваки дан изнова плео испод трошног крова.

Стојко је забринуто погледао на преостало сушено месо и сланину.

„Одужила се зима, мој Стојкане. Треба дјецу из’ранити“, погледом на мали комад сланине као да је себе храбрио. „На’ће Стојко начина да се из зиме ишчупа.“ Ножићем златножуте дршке од овчијег рога засјече још један мали комад сланине.

„Нека, нека. Треба дјеца да ојачају“, отпухну Стојко и пође да сиђе са тавана.

Висок, много виши од оронулог крова, тешком се муком провлачио испод ручно тесаних греда које је његов отац некад давно градио, још прије његова рођења. Рогови и греде су попустили од терета година и много снијега. Од силног дима црнили су се као ноћ.

Мали тавански отвор налазио се одмах на плафону изнад улазних врата. Прислоњене љестве биле су скоро направљене. Стојкових руку дјело. Данима је Стојко, у недостатку осталих послова, у колници правио љестве. Није много имао, али оне ствари које је могао сам да направи биле су ваљано направљене.

Засјео је на највиши дио љестви па се замислио. Она нестална мисао дође му у походе. Ухваћен у незгодном тренутку,  нити му је да сиђе нити да се од ње неуспјешно брани, он јој се препусти.

„Па добро, шта сад желиш од мене?“ као да јој се обраћао.

„Размисли, Стојко. Ја ти велим да размислиш. То би била права ствар за тебе“, као она ситна осица што крај уха зуји, зујала је нестална мисао.

„Није да ја то не бих волио, али од чега побогу?“ правдао се Стојко неодлучно. Неодлучно и безуспјешно.

Тешким кораком, тај витки четрдесетпетогодишњак сиђе низ љестве.

Мала просторија чинила је централни дио његове скромне куће. Ту му је била кухиња.

Стари шпорет „смедеревац“ био је прилично дотрајао упркос силном труду жене му Драгиње да га стално чисти и држи уредним.

И сада је нешто мајала око пећи.

„Ево, Драгиња“, пружи јој сланину.

„Шта има горе?“ главом као да му је показивала на таван.

„Богами, ништа чиме бисмо се могли похвалити“, вајкао се Стојко

Драгиња је била доста нижа од Стојка. До испод рамена. Негдје до мишица. Стојко је засјео на стари троножац, сав углачан од сједење поред пећи.  Гледао је своју Драгињу.

„Боже, још увијек је лијепа“, мислио је док је посматрао како вјешто нешто мајари око великог плавог лонца са бијелим пјегама.

Драгињу је упознао на збору за Светог Илију. Онако ниска, играла је у колу као чигра. Одмах је запала за око високог осамнаестогодишњака коврџаве косе и мало већих зулуфа.

Није му много требало да се ухвати у коло до ње. Велико коло као змија мотало се на платоу испред цркве. Мјешовито коло, чврсто ухваћено, наизмјенично је пјевало - мало жене и дјевојке, мало момци и људи. Натпјевавање је потрајало.

„Кад запјевам ја ’вако малена,

Потекла би суза из камена.“

Одлучан и мелодичан Драгињин глас повео је пјесму. Стојко се прену. Осјетио је јачи стисак длана.

„Ја на врата, жена пита ђе ћеш,

Шта те брига, са мном ићи нећеш.“ Из Стојкова грла оте се бећарска пјесма.

Играли су коло и нису једно друго пуштали из руке.

Вријеме поласка кући брзо је стигло. Дуго је гледао за Драгињом док је у пратњи старије сестре ишла према кући. Криомице се пар пута осврнула на Стојка. Стојко је крупним корацима јездио својој кући. Сав устрептао, једва је чекао прилику да поново види Драгињу.

Негдје око Светог Луке запросио ју је и оженио. Била је вриједна и пажљива супруга. Изродила му је пет кћери. Све лијепе као јабуке.

Осјећала је Драгиња Стојков поглед на себи док је радила око ручка. Осјетила је она да њега нешто већ данима копка.  Чула је како дубоко уздише, ноћу, док би будан лежао и зурио у мрак.

Вољела је она свога Стојка. Свога човјека. Људину. Вољела је његову снагу и њежност. Вољела га је и због тога каквом је љубављу волио своје кћери. Није јој никад пребацивао што му сина није родила. Да га одмијени. Напротив, радио је још више и боље.

„Шта те мучи? Данима те нешто изједа?“ она остави радове око пећи и окрену се Стојки.

„Знам шта нам све треба. Шта нам фали. Али нешто сам размишљао ово дана. Знаш да тешко живимо. У фабрици траже раднике. Плата није велика, али ја бих и даље све радио око куће“, гледао је Драгињу у очи док је то говорио.

„Знаш да имаш сву моју подршку. Али како ћеш путовати? Знаш да је удаљеност проблем. Како би путовао?“ Драгиња је наслућивала проблем.

Стојко дубоко удахну.

„Већ сам и о томе размишљао. Бицикло“, Стојко као да збаци велик терет с леђа.

„Гојко Милутинов, путар, иде у пензију и има бицикло на продају. Све сам испитао. Не тражи много. Ако би’ ја продао нешто дрва, могао би’ да га купим. Бицикл је ваљан и добро чуван.“ Стојко је сав устрептао док је излагао Драгињи план.

Добро је познавала тај поглед.

Још истог прољећа Стојко је купио бицикл. Велики чешки бицикл ушао је у животе свих чланова фамилије.

„Знаш, Драгиња, ја ти сад часком, злу не требало, стигнем до доктора, одем на пошту и пошаљем телеграм“, износио би он све његове предности.

Запослио се у фабрици. На посао је путовао бициклом. Двадесет километара у једном и 20 км у другом смјеру. Ништа му није било тешко. Све је стизао Стојко са бициклом.

Кад би позавршавао све послове око куће, сјео би поред свог бицикла и увијек нешто чистио, подмазивао, затезао шерафе.

„Е мој гарави, гарави. Ваљаш ми главе. Заједно ћемо у пензију. Али ја те не мислим даље продавати“, диванио би му.

Постао је Стојко нашироко познат по свом бициклу. Бицикл му је полако улазио у крв. Никуда није ишао без бицикла.

Некако с њим дођоше и боља времена. Мало-помало Стојко обнови кућу. Повећа број стоке у штали. Негдје баш у то вријеме у село дођоше механизација и први аутобус. Многи млади почеше тражити посао у граду. Аутобус је има редовну линију радним данима.

Није се Стојко предавао. И даље је путовао бициклом. Наговарали га сви да купи мјесечну карту и путује с њима, али се Стојко није дао смести.

„Ма шта аутобус! Ја ти брже стигнем бициклом у град него ви вашим аутобусом“, мало хвалисаво прсио се Стојко.

Договорено је да се одржи трка аутобуса који редовно саобраћа и успут купи путнике, и Стојка на бициклу. За тај догађај сазнаше готово сви у селу.

Освануо је тај велики дан. Стојко се спремао као да на свадбу иде, а Драгиња, сва устрептала, знала је свога Стојка. Знала је какав је борац. Није сумњала у резултат.

Стојко је дан прије прегледао гуме, подмазао ланац и све лежајеве.

Пред задругом скупила се велика група мјештана. Дошли су сви они који иду на посао, дошли су и они докони, жељни сензације, мјесни учитељ са читавим разредом и лугар. Неки су чак и купили карту максуз до града, да испрате догађај о којем ће моћи причати годинама. Мишљења су била подијељена. Издвојили су се навијачки табори. Једни су се клели у аутобус, а други, који су боље познавали Стојка, у њега.

Трка је почела. Стојко је кренуо хитрије. Усправио се на на бициклу настојећи пребацити терет на педале. Аутобус је тромије стартовао, али је полако пристизао Стојка.

Излоквани макадамски пут онемогућавао је возачу аутобуса да постигне веће брзине, али стварао је исте проблеме и Стојки. У аутобусу готово да нико није сједио осим возача. Сви су стајали и без престанка гледали у Стојка. Мало-мало чуло би се бодрење.

На неколико мјеста поред пута окупилли су се знани и незнани који су чули за велику трку. Махали су. Бодрио је и Стојко самог себе. Бодрио је свој бицикл.

„Ма не знате ви Стојка. Не знате ви с ким имате посла. Еј, много ће још воде да протече прије него Стојко дигне руке од бицикла. Ај’мо, стари, ај’мо сад. Чим избијемо уз Билића страну, све нам је под ногу.“ Стојко је неуморно окретао педале свог гвозденог коња.

Није примјећивао познанике који су стајали поред пута и бодрили га.

Баш уз Билића страну аутобус је претекао Стојка. У аутобусу подијељене реакције, од узвика одушевљења па до разочарања.

„Е мој, Стојкане. Ђе ћеш ти са аутобусом да се тркаш? То је сав швапски мозак сједио и смишљао да направи, а ти да их поразиш? И то са старим бициклом“, кудио је Раде Стојкову намјеру. Раде је био трговац који је данас раније затворио задругу и максуз пошао до Новог да испрати трку каква није запамћена на овим просторима.

„Раде, опет ти велим, ниси у праву. Видјећеш ти још. Трка није готова док не стигнемо до Новог“, кочоперио се стари Лазија на задњем сједишту аутобуса који је прашио као неки стари млин. Кочоперио се и у себи бодрио Стојка.

На Гајићу је аутобус стао да покупи неколико путника. Из облака прашине излети Стојко, већ упола мокре кошуље и обливен знојем. Некако се још више укочи на бициклу, не погледавши на аутобус.

„То, људино моја!“ готово подврисну Драгиња.

Драгиња бјеше изашла на Симанове тратине, пропланак повише њихових кућа, одакле се могла видјети задруга, Билића страна и све до Гајића.

Заиграло је срце у Драгиње. Запјевуши она у себи неку само њој знану пјесмуи и кад заврши, поскочи као коло да води јер видје да Стојко прелази у вођство.

Изгуби се њен Стојко иза дрвећа поред пута. Неста њега, а за њим и аутобуса. Све некако цупкајући, као да очекује да неко коло поведе, доскакута Драгиња до куће.

Расло је срце Драгињино. Намах одјури до кокошињца да за свога Стојка, кад се врати, спреми ручак. За трен ока одабрала је најбољу кокош, средила је и очистила.

„Знам ја свога Стојка. Он најволи кокошију супу с пуно меса. И гибаницу са много сира и кајмака“, спремала је Драгиња ручак и погледала сат. Велики зидни сат који је донијела као мираз, уз нешто постељине, лаганим откуцајима одбројавао је тренутке до Стојкова повратка.

Стојко се храбро борио с насртајима возача аутобуса да га претекне.

„Још само мало да издржим до Дреника, гдје увијек има путника, па ћу добро да одмакнем.“ Окретао је педале истим темпом.

Стигао је до Дреника прије аутобуса. На Дренику је било више него уобичајено путника.  Велика двострука кривина у облику латиничног слова С допустила је Стојку предах, да мало одмори мишиће.

Подгријана атмосфера у аутобусу достизала је врхунац. Табори су се оштро подијелили. Присталице швапске технике и аутобуса захтијевали су да возач аутобуса до краја релације не стаје и не купи путнике, дочим су Стојкове присталице планирале да, ако возач не буде стајао путницима на успутним станицама, излазе један по један на свакој станици.

Возач аутобуса нађе се у незгодној ситуацији. Не рече ништа него само настави свој свакодневни посао.

Аутобус је брекетао, димио се и пушио. Каткад би се као чељаде и закашљао, али није посустајао. Приближавао би се Стојку, али би Стојко одмакао чим би овај  стао да покупи путнике. У присталице аутобуске побједе увукао се немир.

Промицале су станице једна за другом. Раван пут без успона одговарао је како Стојку, тако и аутобусу. Борба човјека са мотором била је надљудска. У једном моменту код Рађеновић моста аутобус на мах претече Стојка те запали усталасану гомилу.

„То, мајсторе, покажи му шта ти је машина!“ бодрили су возача аутобуса неки путници.

Али ни Стојко не оста без подршке. Јасно је видио како га из аутобуса бодре његови познаници и комшије.

Једна баба које је чувала краве покрај пута сва се узнезвјери кад зачу грају из аутобуса и кад видје Стојка како праши на бициклу за аутобусом.

„Ође нијесу чиста посла. Онај јадник на котачу окупио аутобус па га ћера. Буди бог с нами“, прекрсти се баба више пута.

Стојко опет бициклом претече  аутобус на станици у Чађавици ИИИ и потјера га као вихор.

„То, Стојкане! То људино!“ као да је чуо глас своје Драгиње како га бодри.

Промицали су врбаци и шипражје крај пута. Пар пута га и по лицу ошину грана док је сјекао кривину. Кошуља је била гола вода. Зној који је точио са чела пекао га је за очи.

„Ај’мо, ај’мо сада , мој гарави! Ај’мо, људино моја!“ придавао је своме бициклу људске особине. „Имаш ти душу? Ја то знам. Ај’мо, Душане мој, ај’мо, радости моја. Још мало па ето ти наске у Рудицама, а онда за тили час ето ти наске у Новом.“ Стојкан није посустајао и није се освртао да види гдје је аутобус.

Аутобус је застајао на још неколико станица. Стојко је добијао на предности.

„Ај’мо, гарави, да му сад што више утечемо прије Рудица. Даље је бољи пут па ће аутобус имати предност. Ај’мо сад, Душане мој“, зазивао је он свој бицикл именима драгих му људи.

Драгиња је погледала на сат, процјењујући кад ће бити вријеме да поново изађе испод јабуке да дочека свога Стојка. Није пропуштала нити један дан да не изађе пред њега. Пошла би му у сусрет, узела му капут, који је носио онако пребачен преко леђа.

„Како си, ми људино? Јеси ли ми сустао?“ свакодневно би га испитивала.

„Спремила је теби Драгиња кокошију супу да се окријепиш и гибаницу пуну кајмака“, понављала је себи све оне ријечи што ће му рећи и овај пут.

Није јој била битна Стојкова побједа, колико да ушутка оне који су се подсмијавали на његов рачун и на рачун бицикла који је, ето, промијенио ток живота у њиховој кући.

У Рудицама, првом гушће насељеном мјесту са тек неколико кућа, с обе стране пута  тискало се много свијета. Тек нешто мање него кад је покојни предсједник пролазио тим крајем ’72. Чули су Рудичани за невјероватну трку. Навикли на сва чудеса новог таласа живота - воз који је саобраћао већ деценијама, аутобусе који су промицали већ годинама и све већи број аутомобила који се кретао од правца Новог ка Крупој и Бихаћу - али не видјеше необичнију утрку.

Највише је било дјеце коју су и учитељ Драго и учитељица Милева извели да буду судионици догађаја који се не дешава тако често.

Полицајац у пензији Момчило узео је себи за право да уводи ред и одмиче људе од пута.

„Тамо се. Тамоде се, дијете. Само што нису избили од Ступара. Биће касно ако неког на путу затекну. Бјеж’де, прика Илија! Бјеж’, остаће ми прија удовица“, дизао је он тон настојећи подгријати атмосферу.

Салве смијеха дочекаше усамљеног Стојка кад је избио у срце Рудица. Мјештани се још не снађоше, а Стојко протутњи бициклом као вихор.

„Шта ово сад би?“ Момчило се забезекну.

„А гдје је аутобус?“ Сви су сад погледе усмјерили на аутобус који је требало сваког часа да избије.

Након пар минута и стари мерцедесов аутобус изби у ковитлацу прашине.

„Види што се задихао Шваба. Није му ово Козара, и сва она техника. Ово ти је наше чељаде. На кајмаку и сланини одрасло“, подвикивао је Илија, сучући бркове.

Буран смијех дочека аутобус.

Сналажљиви Стојкови навијачи прибјегоше једној тактици у жељи да аутобус што више задрже у Рудицама. Прво пустише да уђу путници који већ сад нису имали мјеста да сједну,  па тек у том метежу заишташе да изађу.

Заграјаше присталице аутобуске побједе.

„Ма пусти банду. Вози право пред СУП због зајебавања са државом и редослиједом вожње.“ Граја је била све жешћа.

„ Ма води ти свога ћаћу! Што је крио жито од порезника“, одбруси му један млађи бркат човјек, засукавши рукаве на бијелој кошуљи.

„Доста! Доста, људи! Зваћу милицију!“ издера се шофер на путнике. „Све ћу ја вас дати у апс! Ај’мо, ко излази? Идемо брже! Шта си се ти тамо успреметао кô квочка кад треба снијети јаје? Ај’мо, ај’мо, брже мало!“ уводио је ред у усхукталу масу.

Стојко доби још који минут.

Пролазак кроз Тјешњак, гдје је ријека Уна на пар мјеста сатјерала и пругу и пут уз саму стрму обалу, надвожњак и био је пред самим улазом у Нови. Стојко није ликовао, већ се по први пут осврну иза себе. Аутобуса није било.

„Не заваравај се, Стојчине. Он ће брзо стићи. Пут још није био асфалтиран, али је добрим дијелом припремљен за асфалт.“

Стојко је уложио посљедње атоме снаге док се бицикл пењао уз надвожњак, одакле опет до табле на којој је писало Нови Град није било више од неких пет стотина метара. Кад се попео на највишу тачку новоизграђеног надвожњака, осврнуо се још једанпут. Иза себе је угледао брдо прашине и захуктали аутобус који се брзо приближавао. Низбрдица као да даде крила Стојку. Кошуља му се неким чудом откопчала, па је млатила за њим. Попут  крила неког анђела која вијоре за њим.

Бицикл је јурио као вјетар. Стојко је окретао педале, на моменте му се чинило да лети. Аутобус је био све ближи. Осјећао је Стојко врели дах иза леђа. Осјећао је како му аутобус и сви они путници у њему дувају у врат врелим дахом измученог мотора и распомамљене гомиле.

Табла је била пред њим.

Звук мотора одмах иза њега.

Табла се повећавала. Слова су била све крупнија.

Аутобус је био тик иза њега.

Табла.

Табла је била иза њега кад је аутобус прошао поред њега.

Стојко је осјетио олакшање.

Стигао је до табле Нови Град прије аутобуса.

Ипак Стојко не клону. Настави даље.

Због уласка аутобуса у насељено мјесто возач драстично смањи брзину.

Стојко настави кретање за аутобусом.

Био је задовољан. Осјећао се побједником.

Аутобус прије уласка у станицу има стајалиште код тунела. Сад већ није далеко одмакао. Углавном највећи број путника излази код тунела, одакле је ближе чаршија.

Стојко је стигао аутобус на стајалишту. Протутњао је поред аутобуса и запутио се ка станици. Станица је била у близини.

Многи из аутобуса се поколебаше кад видјеше да Стојко и даље језди, те се вратише у аутобус.

Мноштво свијета на станици изненади се угледавши човјека који на бициклу журно улети  у станицу. Истог трена за њим уђе аутобус.

Стојко стаде сав запухан и знојав. Поново закопча кошуљу, упаса се.

Из аутобуса поче да излази свјетина. Створи се таква галама око аутобуса, да истог трена привукоше милиционере који су редовно патролирали на станици.

Маса тијела се мотала и гужвала око аутобуса. Окупише се ту и путници са станице да виде шта се дешава. Свако је на свој начин причао своју причу заинтересованима. Било је ту и додавања и одузимања. Но побједа Стојке није долазила у питање.

Стојко поново сједе на бицикл и напусти станицу. Запути се путем којим је дошао.

„Друже! Ти, ти, шта се дереш? Ај’мо, разлаз. Ај’мо, народе, не дијели се ништа џабе. Брко, еј, ти! Не галами! Разиђи се!“ Милиционери су за трен ока расули прело, које је могло да потраје сатима.

Разиђоше се свако својим путем. Неки према граду, неки на пиво. Стојка нико и не потражи.

Стојко је већ бициклом јездио према својој кући. Према Драгињи и дјеци. Пут му се чинио краћим него кад је јурио пред аутобусом. Кад је избио на Дреник, сјури се према гајићу и низ Билића страну.

„Још мало па ето мене код моје Драгиње.“ Припремао како да им каже да је побједио аутобус.

Драгиња је већ била наумила да крене под јабуку да сачека Стојка. Само што није стигао.

„Сад ће моја људина.“ Похита пред огледало, скиде мараму са главе те се почешља и укосницама учврсти косу. Потом поново марамом превеза косу.

Погледала је још једном на сат. „Чет’ри и двадесет“, онако за себе понови. „Идем ја“, запути се према јабуци.

Стајала је под јабуком и чекала. Стојка није било. Извиривала је на једно мјесто преко Кланца, гдје је био некакав прокрес те се могло видјети кад неко промакне. У једном моменту учини јој се да спази Стојка како шмугну бициклом. „То је он. То је мој чо’ек“, помисли сва устрептала. „Сад ће он за који минут.“ Завуче под мараму немирни прамен косе. „Сад ће он.“ Пропињала се на прсте и провиривала на пут који се спуштао низ Плећину.

Стојко је сјашио са бицикла те га погурао на дионици пута до куће, гдје је био стрм успон. Гурао је бицикл поред себе и радовао се Драгињи која је требало да га сачека под јабуком. Изнова се радовао сваком том сусрету, исто као оног дана кад ју је упознао.

Гурао је бицикл.

Одједном осјети необично јак бол у прсима. Нешто као хладно сјечиво парало му је прса. Клону Стојко на кољена, држећи бицикл једном руком, а другом се ухвати за прса.

Тренутак касније лежао је на земљи. Бицикл је лежао на њему, а Стојкова десна рука почивала је на још врућем сједишту бицикла.

Драгиња се успреметала. „Како га нема? Да му се није шта десило? Морам пред њега“, као без главе запути се уз плећину. Трчала је као у бунилу. Марама јој је била спала са главе. Онда га је видјела.

Стојко је лежао на земљи, а поред њега бицикл којег је једном руком грчевито стезао.

„Стојкооо! Стојкоооо!“ трчала је Драгиња према њему.

Притрчала је и подигла му главу себи на крило.  Стојко није давао знаке живота. Провукла му је руку кроз црну коврџаву косу. Пољубила га у лице.

„Људино моја“, изусти тихо.

Погнула се над њим. Сузе није пустила. Чврсто га је стегнула и онда је покрај њега клонула.

Другог дана пред Стојковом и Драгињином кућом окупило се много свијета. Из једне куће двоје људи умрло у истом дану. Било је то незапамћено.

„Био је људина. Заслужили су једно друго“, Лазија није могао да вјерује својим очима.

Још колико јуче Стојко је побједио аутобус, а данас га више нема.

„Ајде, Лазија, да поп обави своје. Вријеме је“, под руку га ухвати син Милија.

„Сад ће чет’ри сата“, погледа на сат на руци и при том погледа на зид. Часовник на зиду је стајао. На њему је било четири сата и четрдесет минута. Милија стаде. Приђе сату. Навио је сат, вратио казаљке уназад. Но сад није хтио даље. Као да је хтио рећи да је његово вријеме истекло.

„Пусти га, Милија. И вријеме има своје болне тачке“, отпухну Лазија и изађе из куће.

Поред колнице стајао је чешки бицикл. Много је донио у ову кућу. Али вријеме није могао убрзати. Оно је ишло својим током.

   

Издања

„Под сводовима Десетог села“, АртПринт Бања Лука 2010. године (збирка прича)

„Ево главе“, Имприматур Бања Лука 2017. године (збирка афоризама)

Ново