Биобиблиографија
Зоран КОСТИЋ рођен је 8. 10. 1948. године на Цетињу (Црна Гора). Основну школу и гимназију похађао је у Никшићу и Крушевцу а Филолошки факултет у Београду. Објавио је двадесет поетских књига (неке и у више издања), три књиге драма, као и десет преводне литературе, између осталих: Првине („Побједа“, Титоград, 1984); Делта оца („Просвета“, Београд, 1986); Соњети („Универзитетска ријеч“, Никшић, 1987); Ко смо (БИГЗ, Београд, 1988); Задушни репови (Српска књижевна задруга, Београд 1990); Казан („Научна књи га“, Београд, 1992); Огњени трозубац („Мирослав“, Београд, 1997) – књига изабраних пјесама и поема за ко ју је добио сљедеће награде:“Лаза Костић“ (Србија), „Вито Николић“ (Црна Гора) и „Пјесник – свједок времена“ Сарајевски дани поезије (Република Српска).Двојезично издање књиге Пјесме, бајке, поеме Александра С. Пушкина (у сопственом избору, преводу и препјеву) објавио у „Гласу српском“, Бања Лука, 2000, а Кућни пламен, књигу изабраних и нових пјесама, у „Прометеју“ (Нови Сад, 2002); Вијенац за Трепетову (збирку сонета на српском и руском језику) објавио је у Заводу са уџбенике и на ставна средства у Српском Сарајеву, 2003. Код истог издавача, 2003. године, објавио је Драме, а 2005. поему за дјецу Одрастаљка, за коју је добио књижевну награду „Станко Ракита“ (Република Српска). Књигу драмских текстова Пут за Цариград објавио је 2005. године у „Гласу српском“, Бања Лука, а драму у стиховима Звјеридба у страшуми, 2007.г, у издању УКС – подружница Бања Лука.
Осим споменутих награда, за свеукупно поетско стваралаштво Костић је добитник и „Златне значке“ Културно-просветне заједнице Србије, „Видовданске повеље“ (Соколац), „Шумадијских струна“ (Младеновац), а књига пјесама „Језикрвље“ (2008.г, „Просвјета“ РС) награђена је признањем „Шушњар“. Костићеве драме, које се изводе на сценама позоришта Републике Српске, Србије, Црне Горе, Русије и Бјелорусије, награђиване су престижним домаћим и међународним признањима („Тринаести дан“ – најбољи драмски текст -„Кочићева српска сцена“, Приједор, 2003, и награда округлог стола Међународног позоришног фестивала „Златни Витез“ – Москва, 2003, „Кома“ – „Бронзани Витез“ на Међу на родном позоришном фестивалу „Златни Витез“, Минск, 2005, и на истоименом фесивалу, 2007.године у Москви – „Бронзаном дипломом“ награђена је драма „Пут за Цариград“ као предложак истоимене представе у извођењу ансамбла Савременог драмског театра Бјелорусије). Костић је добитник и Гран-при награде „Златни Витез“ на истоименом фестивалу у руском граду Тамбову (2002) као сценариста документарног филма „Трепетова“ . Књигу нових пјесама „Требјешки љетопис“ овај аутор је објавио код београдског издавача Књижевно друштво „Свети Сава“(2011.), а исте године, као заједничко издање Књижевне задруге Српског националног вијећа (Подгорица) и Орфеуса(Нови Сад) књигу изабраних стихова „Срп“ која је награђена престижним признањем „Бранко Ћопић“ (САНУ, Београд, 2012.). За књигу старих и нових пјесама „Сто једанаест“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2013.г), Костић је добио двије престижне награде „Грачаничку повељу“ (Грачаница, 2013) и „Петровдански вијенац“ (Калиновик, 2014.). Престижним признањем „Петар Кочић“ (Република Српска) за свеукупно књижевно стваралаштво, З. Костић је награђен 2015.године, а Козарски вијенац „Скендер Куленовић“ додијељен му је 2016.године за књигу пјесама „ТАЧЕ ПЕЧАТ“ (Арт-принт,Бања Лука).Титулари поменутих угледних признања („Калиновачки поетски вијенац“, односно „Завичајно друштво Петар Кочић“), издавачи су двије најновије књиге овог аутора (објав љене 2016.г) – изабраних пјесама под насловом „Изгубине“, односно изабраних поема насловљених као „Бeзанђеље“. За своје књижевно и преводилачко стваралаштво З. Костићу је 2015.године уручено и престижно међународно признање „Кирил и Мефодиј“(Међународни фонд словенске писмености и културе, Русија), а 1916. године – „Златни витез“. За књигу нових пјесама „Пулсквамперфекта“(1918.г, Књижевна задруга Српског националног савјета, Подгорице), овај аутор је овјенчен престижним признањем – „Змајева награда“(Матица Српска, Нови Сад, 1919), као и признањем Удружења књижевника Републике Српске – „Књига Године“.
Осим поезије, драма и филмских сценарија, овај аутор пише прозу, публицистику и есеје(углавном о стваралаштву руских пјесника и прозаиста – Пушкина, Љермон това, Тјутчева, Буњина, Блока, Булгакова, Туроверова, Гудзенка, Твардовског, Горбовског, Кузњецова), преводи са руског језика(осим 2 књиге Пушкинових стихова, у свом преводу објавио је књиге изабраних пјесама Ивана Буњина, објавио је „Коњића Грбоњића“ – роман у стиховима дјечијег класика Павела Јершова, „Избор“ из Чеховљевих прича и драма, „Избор“ из поезије Валерија Латињина као и поетско дјело „Џингис Кан“ Виктора Слипенчука, роман истог аутора „Звездани спас“ и прозна дјела „Иркут“ и „Сајана“ савременог руског романописца Валерија Хајрјузова). Костићева поетска, прозна и драмска дјела преведена су на осамнаест свјетских језика, а многе његове пјесме и поеме(око 150), уврштене су у више значајних антологија и избора српске, односно југословенске поезије, а неколико ауторских пјесама, као и више преводних, уврштено је у школске програме. Зоран Костић је члан Удружења Књижевника Србије, од 1997.године - Савеза Писаца Русије(као први, послије Октобарске револуције, инострани писац), члан је Удружења Књижевника Републике Српске(био и његов предсједник) и Међународне Свесловенске Академије Наука и Умјетности(Москва, од 1993.г.). У припреми је Костићева „Антологија руске поезије XIХ и XX вијека“(са пјесмама 90 аутора у његовом преводу на српски језик).Зоран Костић Живи у Бањој Луци.
Одјеци
ВИДОВДАН
1.
За Шесто љета од Великог боја,
тамо се стече – не зна нам се броја:
милион душа, или двапут више,
боја се какве изненадне кише
и друго ничег – снијући да свану
Дан, ког се гасе, на Гази местану,
гадости (брату од брата) речене
за судњим столом Кнежеве вечере,
јер постајемо што мислимо е смо:
Небески народ – спреман да, сем пјесмом,
обожен, тамо, животом остане,
наново рођен из завјетне ране.
2.
Десет година од Великог дана
одступили смо са Гази местана,
малине, јечам – најезда позоба,
истјерује нас из куће, из гроба,
из Грачанице, Љевишке, Дечана,
догоријева косовска кречана,
топе се кости око Самодреже.
Праштајте, свети Милоше и Кнеже,
потомству ваших дјела недостојном
да пламти с вама на том Пољу бојном.
Божури гасну под ватром цркава –
свијетли прошлост, будућност смркава.
НОВИНСКИ ОГЛАС
Купујем старе и половне шуме –
кржљаве, бујне, чамове, букове,
духове шумске – вјештице и чуме,
све штеточинство – лисице, вукове,
купујем плодне и неплодне њиве,
пшенице, ражи, јечме, кукурузе,
стрњике, коров, трњаке, коприве,
страшила, гатке, додоле и сузе,
купујем стоку, катуне и села
(исплата одмах) – раштркана, густа,
у дјеловима, или, пак, цијела,
ненапуштена, угашена, пуста,
купујем кућне урвине – згаришта,
темеље, листре, зидине са зовом
(предност имају уклета огњишта
која одавно већ нису под кровом),
купујем куће, велике и мале –
потлеушице, подруме, појате,
нужнике, шупе, штенаре и штале,
амбаре, штагља, магазе, вајате,
куле, капеле, цркве, манастире,
купујем гробља – стара, нова, разна,
караконџуле, утваре, вампире
(предност гробљима која су већ празна),
купујем поља венућа и рода
(рождана, смртна, пелина и хљеба),
купујем ваздух и све врсте вода,
парчад оловног и половног неба,
сунце, звијезде, мијене и кише,
минувше дане, садашње и сјутре,
купујем име да вам га избришем
и, овдје, сваки траг да му се утре.
КУЋНИ ПЛАМЕН
О Никољдану сврате (би нам драго),
три надничара, људи као и ми.
Жена их срете с кољивом пред прагом.
Ишли би даље… Не дам, да по зими,
вратове ломе, кроз сутон, по пољу.
Туђинци јесу, али знају нашки
да кажу ријеч над хљебом и сољу
и моле конак (снебиви због вашки),
негдје у изби, крај живог, на слами.
Умало уклин: са најбоље воље
и ја и моји – у нужди би, сами,
мјесто гостију коначили доље;
њихова, ипак, штовати се мора:
на сијену их, покрај бројног мала,
смјестисмо топло и, жељна одмора,
захвална дружба одмах је заспала,
а ми, кад над њом утрнусмо фењер,
одосмо горе. Легох. Усних чудо:
троглава неман на кров ми се пење,
зајаши кућу, мамуза је лудо –
отпада чакма, засипају окна,
свуд око мене по собној утроби,
удар мамуза боли с оба бока,
мој дом у касу граби к црној коби,
испод темеља варница му врца
и то ме буди: прво, мислим, зора
већ сванула је, али, хладна срца,
схватам да јарка свјетлост, не с прозора,
но кроз под, к нама, од пожара стиже.
Отимам чељад, опијену, диму
и, врхом ватре што из избе лиже,
пред смрћу, боси, бјежимо у зиму:
снијежним пољем, обасјаним, врућим,
за лупежима и за стоком, трагом
(видљивим лако под пламеном кућним),
осветно крену убилачки нагон.
ЧАРНОЈЕВИЋ
(зима у Српском Сарајеву 95/96)
Све остављамо, ништа не носимо.
Жено, од ноћас немам што сам им’о:
све наше добро – пусто обрадиво,
збогом, за свагда! Збогом, мајко-њиво,
ливадо-сестро, збогом, ђедовино,
ракијо-брате, пјесмарице вино,
пшенице-роде, тврдооче-хљебе!
Све ће да жеже, најжешће од тебе,
доме мој људски, вас вијек зидани,
све моје ноћи, сни, јутра и дани:
праштај ми ватру, свако моје Јуче
(ви, мене, сунцем, а ја, на вас – лучем),
гори, животе, темељем и кровом,
гори, потпирен, не туђом, већ – овом,
бљесни још ноћас, плани, љута цигло,
свијетли гробљу – све мртво се дигло –
кости покојних са живима крећу!
Кућо, не палим тебе, већ свијећу.
Жено, не кукај, Бог ће да опрости
што с нама на пут спремају се кости
наших покојних и што у сеобу
иду да траже земљу (новом гробу),
из које више нико неће моћи
да их ископа у оваквој ноћи.
НА ЗГАРИШТУ ЦРКВЕ У ГЛИНИ
Тај минут поште за недужне, шта је,
кад мук крвника, од злодјела, траје?
На овом мјесту, свевидећи Боже,
на мученике кидисаше ножем,
камом и маљем, на олтару светом,
но, злочинци су, Вишњи, узасве то
(осим Србаља) и тебе, са храмом,
у твоје име, бензином и сламом
предали огњу. Кад су све сажегли,
ноћу, крај својих љубовци су легли,
шапутали им, окупани, чили,
а, онда су се, до јутра, у свили,
множили страшћу којом боду дању.
Па зар је, Боже, тајна у купању?
Може ли вода (и њу си нам дао),
гнусника који по дану је клао
очовјечити до права за врлог,
по коме има кућу (а не брлог),
мада, сусједу, он то ватром оте,
права на жену, у њој да се плоте
његова зрна – сина да му роди,
који ће, једном, са руку, у води,
спрати, по звјерству, попут оца свога,
крв православног, а с њом и крв Бога.
(Глина, 13 маја, 1991 –
Помен о педесетогодишњици)
НЕБЕСКО КОНАЧИШТЕ
„О! Најзад, Кнеже! Којекуде,
смрт је морање и за јуде,
добродошао у небеса,
пас ти се твога гадног меса!”
– Чиниш ’волико, аман, шта је?
Мало поимам од те граје
и свега грдног што црн каза
спрам имена ти и образа,
дочим ја, видиш, умирући,
кренух пут неба кајно кући,
у нади да ћу Вожда срести,
да ћемо опет нас два сјести
уз чибук и уз пар чокања,
као за вакта, око пања,
кад оно – ти ме назва Јудом!
Што, Црни Ђорђе, кам ти у дом,
што огријеши душу врлу
дочекујући тек умрлу
кнежевску сјену сред небеса,
пас се и теби твога меса?! –
„Вазалски ништак! Којекуде,
ријечи моје, погле, чуде
подлаца штоно тобож љуби
онога кога мучки уби!
Оца ти, кнеже, поганога,
не бојиш ли се ни ич Бога?!”
– Чиниш ’волико, ја – убица?!
А зашто онда кум Вујица
признавајући ту кривицу,
стеса чак цркву, Покајницу,
истом сјекиром којом можда
одруби главу кума-вожда?!
Сад, што гријеших тамоија,
зна разлог тога – зна Сербија,
и нит’ сам задњи, ко ни први,
због историје дужан крви…
Страха од Вишњег што се тиче,
шта ћемо с тобом, несрећниче?!
Злодјело твоје још је јаче,
оца ти твога, кога смаче! –
„Свињару задњи! Којекуде,
нек’ покољења дјела суде:
курвар си мањи него курва,
све што зидасмо – ти обурва!”
– Чиниш ’волико, не клевећи!
Кад нећеш, ја ћу сам то рећи:
остварих оно, зар је мало,
што се вјекова пет чекало,
а би, да к небу ти не оде,
још пет чекали дан слободе! –
„Владање твоје, којекуде,
претворило би у нељуде
и рајетине ропске сорте,
спрам тебе а по мјери Порте,
цијело Српство, да још мога
владати против воље Бога!
Сада предстоји нашем роду
да се погрузи вас у воду,
слободе твоје кал да спира…”
– Чиниш ’волико, из тог вира
изронило би мало чистих!… –
„…Јер, којекуде, ти и слисти
све што пред тобом не отклеча!”
– Држава би ми понајпреча,
чиниш ’волико, отприлике,
а од нас творит поданике,
знаш и сам, не да није ласно,
но, богме, тешко, чак опасно,
па морах бити често стога
(и не кајем се), курва строга,
јербо се и сам, бре, наклечах
час испред Порте, а час Беча,
не да сачувам само главу,
чиниш ’волико, но државу! –
**
Тако дан-данас, још се куде
– Чиниш ’волико – „Којекуде”!
Двјеста година пуних има,
што земљом, што по небесима,
као анђели (већ од прве),
с несмањеном се страшћу трве
и сад када их, мјесто крила,
проноси небом пар оцила
четворословног некад грба
располућеног за спас Срба –
од тад у гложњи око вође:
Књаз Милош, или, Карађорђе?
Љ У Б А В
„Због отворене љубави к Русима”
зла коб два пута крену на Максима:
при крају рата, у сред Београда
кад су га наша и руска армада
ослобађале од завојевача –
у паклу бомби и минобацача
Максим, прикован мецима снајпера,
пун сат, за углом, зна, да с небодера
најмањи показ кажњава се смрћу.
Кад, с друге стране, Сремском, ка раскршћу,
ето ти чете Црвене армије
и Максим који још никада није
видио Русе, мјесто „соли-хљеба”,
маше да стану, да смрт озго вреба,
но руски мајор не схвата знакове,
шта више, мислећ’ да их Максим зове,
ступа у видно поље снајперисте,
а из заклона, те секунде исте
искаче Максим – осипа пут крова,
прима на груди кишу од олова.
„Због отворене љубави к Русима”
преживјелога, тад, чудом, Максима
осудили су на десет робије
(четрдес’осме), иако он није
с Русима био никад осим тада –
гинући с њима за спас Београда.
Т Р Е Б Ј Е Ш К И
Трен прије смрти, по истеку рока,
врати се отац са Голог отока.
Послије пуних девет љета ада
(некад судија, ибеовац сада,
нико и ништа, све и сва до слома),
вратио кости и мишљење дома,
па русовјерје, преживјело чудом,
шапатом шири (благош нам га у дом)
и ја, основац, вршњак кућној страви,
схватам – отац је пао из љубави
тад забрањене Србима декретом,
а као тачно потврди се све то
Божићног јутра, када на виђење
са побратимом стиже привиђење,
Полазник, главом и брадом Требјешки –
Народни Пјесник, монархиста тешки,
од оца само који мјесец прије
избавио се са своје робије
на коју га је (јасно би и мени),
послао побро – судија црвени,
што одмах склопи други круг у глави –
и Требјешки је пао из љубави.
Исту љубећи, само другачије
и даље, након адске деценије,
док се мирбоже, два сорабска брата,
попут јабуке и мира и рата
једну Русију на двије дијеле:
ко због црвене, а ко због бијеле
(као већина у њиховом роду),
док је свак своју губио слободу –
свак је о својој снијевао јави
и цио род је пао из љубави.
БЕЗИМЉЕ
1.
Договоре се мој отац и мати,
ако се родим, Јован ћу се звати
по претку који паде на Мојковцу.
Радосну вијест одсутноме оцу
ревносна УДБ-а јавља на Пленуму
и, да ли њему то врцну у уму
или, пак, Служба карте промијеша –
мајци очева не стиже депеша
о мом имену дана кад сам рођен
(„Како због посла не могу да дођем,
овај мој захтјев матичару носи,
стоп. нек укњижи: име сина – Јосиф”),
него би доказ та депеша иста,
пред судом, да је отац стаљиниста
а пошто није ни жена му боља
(умјесто таквих родитеља воља) –
четрдес’ осме, мајка Црна Гора
одлучи да се ја назовем Зоран.
2.
Након шездесет као Костић Зоран
поново бијах новоименован:
да Црна Гора буде отсрбљена –
уступи више хиљада имена
мртвим душама, па и име моје:
живи престаше тако да постоје,
мјесто нас мртви разлаз изгласаше
између двије једнородне наше –
између Црне Горе и Србије.
Од тад у родној књизи име ми је
Нијаз – ни Јован, ни Зоран, ни Јосиф
а презименом – гласач инокосни
(умјесто Костић) – постадох Јакупи –
први Арнаут у никшићкој Жупи,
но и мртав се нећу наживјети:
Арапи стижу – постаћу Ајети,
послије њих ће слово „А” отпасти
и од (А)јети – Јети ће остати –
па име створа из Леденог доба
писаће плочом не само мог гроба
већ сваког српског са оног простора
што се доскора звао Црна Гора.
ЦРЊ
Мој завичају, Црна Грудо родна,
са врха славе ти се сроза до дна,
са свог Ловћена, с њим, по суноврату,
нађе се на дну у сопственом блату
у које озго баци прије тога
све што те виси: Исуса, свог Бога,
Саву и лозу Немањићку свету,
с њом себе, као Дукљу, Рашку, Зету,
баци с Косовом све (сем Бранковића),
све (сем Станише) од Црнојевића,
баци дух што се заче на Ободу,
па име које значаше слободу
кроз пет стољећа роду свеколику,
а кад Русију баци светолику
Петровићи се на дну обретоше,
крст и оцила баци, а с Његошем –
ум, језик, писмо, прошло и будуће,
па се, безочна, испе на врх куће –
шљеме ловћенско веза око врата
и устреми се пут сопственог блата –
у наше Ништа – у дно ниже од дна,
гдје смо сви с тобом, Црна Рупо родна.
МАЈКА
Како бих данас (само да је жива),
из ове стрке – к њој, у онај стан!
На чашу воде, на слатко од шљива,
на кауч на ком, глув, кроз полусан
нит предремљујем познате ми пређе –
њен дуги вијек, мени причан вијек,
да се тек пренем када на смрт пређе
па, из отклона, од срца јој лијек
предам са паклом црног руског чаја –
и да тог трена, уз шећер и шоље,
живот почетку потекне од краја
а у клупко се врати нит предива.
Колико би ми одмах било боље
сад, уз чај са њом (само да је жива).
НАДСАН
Од љубави је знатно већа:
не, не мјери је ријеч срећа,
изговорена никад није,
нема је ни сред поезије,
нема је ни сред лексикона,
зато што ријеч није она –
та наша јава необична:
свакидашњица, а сну слична,
исказује се кроз нијемо –
док прије подне чај пијемо,
кафу уз колач по обједу,
па ноћно вино – кад побједу
тог величанства прослављамо
(а чије име ни не знамо),
над пролазношћу људском, мада,
нико не назва још никада,
тачно, то Стварно, од сна веће.
Ако нас двоје… нико неће.
English
Српски
