Преводи

Одјеци

БРОЈАНИЦА ОД МРТВИХ

Земља Херцегова,Корићка јама,
ризница мука и јаука.
Изнад, окамењено небо…
Ћути,
Земљина утроба скамењена…
Ћути,
и камен светосавски, љути... Ћути!
Твоје врело, Господе,
слути прославу смрти!
Звијезде су наједном
протрнуле,...
Мајчине усне заувијек
утрнуле,...
Укопане сузе,...
Само бол куца…
Преточио Господ
тугу у прах,
Јудине знакове смрти
у смирај и љубље Христово.
Оплођена јама,
јецају дамари.
Отврдла уста од молитве.
Блажен је ко овдје клекне!

Овдје је прошло стољеће
сахранило најљепше прољеће.
У таму дубљу од мрклог амбиса.
У њедрима брда
сјевер снажно дува,
вјетар успомене у бездану чува.
Сунце милује плочу од мермера.
Анђели тихо зборе…
тише од Свете Горе.
А ја,... Господе!
Стојим смјерно, стојим са страхом!
Из ока ми ласте одлетјеле.
Има нас још, Господе, има,
са очима што зборе вјековима!
Молим ти се, Господе,
и Теби Свети Јоване Кроштански!
Помилуј нас! Читај нам житије!
Пошаљи нам мирис цвијета Назарета
и безгласне громове Синаја,
лахор вјетра са горе Кармил,
у духу пророка Илије.

Да поникне Синајска купина -
црња од црне свиле
и чува име корићких анђела.
Подари ми, Господе,
рајске љествице
и одоре од црног сомота,
да обиђем угасле свице
разбацане по небеској равници!
У вртлозима суза
човјек овлада паклом своје душе.
Пуцкета воштаница,
грли тишину.
У Божијем винограду,
у сну цвјетова,
ноћ је бесмртна...!
Удостоји ме, Господе,
у музеју покојника,
да Ти се молим
уз бројаницу од мртвих!

Српски витеже
Куда то журиш, српски витеже,
док сипи киша лед'на?
У кући остави мајку будну вјечно.
Нечујна и сјетна да плаче и пости.
Одкад ти оде из топлог дома
сузе су јој једини гости.
Цијели јој живот у уздах стао!
Куда то журиш, ратниче?
Гмижеш и ропћеш,
док планином ходиш,
да вратиш земљи украдена брда!
Да ли те боле табани
од хода по беспућима?
У грудима ти истина јечи,
Свето Тројство и вјера тврда
рањене груди ти лијечи!
Анђели плачу, последњи витеже,
и јеца крсна свијећа,
али тамјан у кући мирише.
Ти васкрснуо из црног праха
грлиш крваво сунце,
док јечи гробна тишина.
Ја сузом задојена
грлим твој крик у осами...!
Куда то журиш, витеже?
Путе ти квасе уснуле кише,
покривач ти црно небеско платно,
шума ти конак.
Гребеш и стењеш,
али не узмичеш пред силом.
Под главом ти јастук кофер успомена.
Реци ми, јуначе, да ли те лијече сјећања
док негдје те чека вољена жена?
Њен зов у вјетру одлијеже.

Он ме воли ћирилицом
Ко то везе златовезом?
Свако слово свој рај тражи,
„О, Анђеле”... Драги пише -
ћирилицом чежњу блажи!
Чије руке в’јенац плету,
сунчев сјај на длану носе?
„Најљепша си на свијету!”
Пламене ми мрси косе.
Свака ријеч уздах плоди,
мјесечари у свом сјају.
Романтични развигори
к'о драгуљи свјетлуцају.
Ко шапуће тако њежно?
„Да те волим рећу свима,
златним љубљем - златовезом
љубићу те док нас има!”
Чије зјене тако чедне
моје мисли проналазе?
То мог драгог очи чарне
цјелују ме у образе!
Ко љубавне баца чини,
сонет кити златним сјајем,
свјетлост краде мјесечни,
ћирилицу кити мајем?!
Драги срце отворио,
од извора па до ушћа.
Крвљу својoм, загријаном -
писмо стигло до сванућа.
Записао златовезом.
Свако слово свој рај тражи,
„Чежњо моја!”... Драги пише -
ћирилицом душу блажи.

Свети заручници
У златном сутону септембарске ноћи
трепере двије звијезде на небу -
у њима двије дубоке тајне,
Свети заручници.
Ноћас,небо се Твојим именом зове,
ЈоАкиме!
А ја сам Ана!
Најблаженија од свих,
невина, бремена у ванвремену.
Потписала благовијест,
трен ухватила да Ти љубим очи!
Пожаром шапата, пламеном молитвом,
повијам уснама риме Твоје самоће!
Уз звук црквених звона
шапућем Ти тајну вјечности.
Моја нијема силуета
буди ти сјећање
на загрљај првог сусрета.
Ја ноћас бдијем
над Твојим лицем литургијским,
док на дну олтара кадиш исконски бол.
Искри грозница мојих усана
у храму Твоје божанствене душе!
У ћутању твојих прстију,
расипам арију свилених додира.
Љубавним криком…
Врати се, ЈоАкиме!
Додиром Адамовским,
обој бакарном бојом
моје зреле винограде.
У откосу дјетелине,
на мојим сазрелим њедрима,
исконским угризом мудрости
повиј небеску дјевојчицу.
Во вјеки вјеков... Амин!
Мјесец ја вајао жену
Не призна Требишњица
да је чежња слама,
док наше сјенке
под платанима
љубав воде.
Не призна Леотар
вјетру... витраж звука
кад само проћарлија
и... оде.
Не дају моје зјенице
пламену твога погледа
да пали у њима
звијезде шуњалице,
кад не знаш
да лажеш... слађе од меда
и сунцем
да ми милујеш лице.
Не вјерује пјесма
ријечи,
док се јецај у њој
не претвори у пјену.
Умјесто тебе,
под Леотаром,
мјесец је вајао жену.
Њежно...
Њежније...
Најњежније...
Гасио нашу жеђ.



СНОВИЂЕЊЕ

Усних…
Манастир Раковица,
крај Љубичиног конака,
заспала…
Изнад мене распукла се
небеска пучина.
Хладне ми руке.
Лице Васељенско.
Са усана молитва утекла.
Нигдје никог нема,
само пјев птица.
и вуч’ји зов.
Маме ме дубине.
Одједном ти…
Што родослов пишеш од искона.
Носиш ми воду
са извора Свете Петке.
Уснама од меда
црташ фреске на лицу мом.
Причаш ми о души
и царству небеском.
Да ми вратиш вид у очне дупље.
Омамљена мирисом тамјана,
будим се…
Заплакале кошуте у мојим очима.
Љубим ти руке.
Само свјетлост је вјечна.
И љубав…
По вољи Божијој 

 
МИЛО МОЈЕ

У тамнини твојих очију,
у невино поспалим звјездама
сузе моје су препознале рај.
Међу умрлим пупољцима надања
мирише цвијет васкрсења
и моје мило шапуће,
да све што је твоје, моје је.
У плаветнилу ненаписане књиге,
у једној јединој пјесми
гдје станује срећа…

КОШНИЦА

Сунце ће препричавати
колико уздисаја
препраних росом,
од дуге и звијезда
уткаше пчеле
у медно саће
скупивши немире…
Из нектара пољупца
једног лептира,
заспалог на лучи
поленовог спектра
са наших усана.
Кћерка сам неба.
Душа ми етерска, часна…
У рукама грумен воска.
На уснама мед.
У коси бреза.
Боже!
Буди милостив!
Небеска смо варница вјечности.
 
 

РАСПУКЛИ НАР

И кад ћутимо
Ја чујем шапутање
магије исконског даха.
Из распуклог нара
влажног пољупца
љубав је васкрсла.
Као чедна птица из раја
додирнула нас њежно.
Липе су процвале
због тебе, мили.
Док ћутимо…
Са твојим дахом
у маслини
мога осм’јеха.

БИЛА САМ СЕСТРА ЛАЗАРЕВА

Кажу да сам
у прошлом животу
била сестра Лазарева.
У земљу орлова
као звијезду малу
донијеле ме ласте.
Са ожиљком од трна
из Христовог тијела
рођена!
Пчелице ме поленом задојиле.
Вољом мајке Божије,
вођена,
да свијем гнијездо
под кровом који волим.
“Свјати Боже, Свјати Крепки
Свјати бесмртни... “
У Твоје име са усана
ријеч ми утекла.
Са очима боје свјетлости
к’о анђео сломљеног крила,
у молитви заспала
Док се Господ јави!

Издања

Ново