Преводи

Одјеци

ЧЕТИРИ РАТНА ДРУГА
                   (из збирке приповједака „Црни коњи“)
        
Октобар је. У кафани „Тесалоники“ столови углавном попуњени. Пије се јака кафа никакве ароме и још чешће некакво смрдљиво пиће смеђе боје. Дуго се ваља навикавати на отужан воњ кафане „Тесалоники“.
         У „Тесалоники“ прво стижу најсвјежије вијести са ратришта. Нигдје као у „Тесалоникију“ не могу се чути појединости о погибијама. А вијести има. Има нажалост. Друга је година откад је запуцало, захуктава се, а ми мислили не може то дуго.
         У „Тесалоники“ улази Први. Први је један од нас четворице које је наш разред дао отаџбини у њеном судбоносном тренутку. Он је овдје изненађење. Синоћ је Први на телевизији завршавао Косовску битку и исправљао историјске неправде. У сврху освјешћивања народа. Први је бритка сабља.
         Први сједа за наш сто. - Ја сам наоружао овај народ, ја! - каже. Па пресијече кафану погледом пуним пријетећег тријумфа. - Ја! - упире кажипрстом у своје груди. Његове ситне очи засјаје. Глатко избријано лице зарумени. Први се усправи и нарасте. Кафана ћути.
         Први говори о килавим црвеним официрима. Кафана ћутке слуша.
- Убудуће ћемо стријељати! - повиче.
Кафана ћути. Мало се препала кафана.
Док се у уским прозорима чађавих стакала жути октобар, долијећу ми слике прошлости. Указује ми се Први. Први, ђак. Па Први, момак. Први је увијек хтио да буде први. И пред учитељицом и касније пред дјевојкама. Али, није баш ишло. Покушавао је студирати. Није ишло. Онда се окренуо „друштвеном раду“. У омладинској организацији догурао је високо. У Партији Први је био радикалан са амбицијама вође. Али није баш ишло. И онда - рат. А рат свакоме пружи шансу.
- Видиш ли шта они раде? - пита ме и упире прстом у неке старе новине. - И с таквима да правимо државу?! Ма све то треба у ров. И стријељати, стријељати за примјер.
Гледам кроз чађав прозор у октобар пожутио у крошњи кестена. Својим ћутањем као да потврђујем да „све то треба стријељати за примјер“. Уплашим се свог ћутања. Срећа што Први не примјећује. Уосталом, његов историјски задатак и није да примјећује нечије велике и мале страхове. Први је добро схватио да живимо у великом времену у коме су жртве неминовне.
- И сада... јављају се неки који се не слажу. Не одобравају ово што радимо и како радимо. Господа би демократију, а душмани наоштрили ножеве и кољу. Кољу! Они кољу, а господа би демократију. Све то треба постријељати! Све! - у очима Првог сијевају муње, у гласу грме хаубице. Гробљански мук у кафани.
До краја рата ријетко сам сретао Првог. Он се одселио Горе. Кад бисмо се понекад срели, Први би ми добацио кратак поздрав. И нешто дужи пријекоран поглед. Увијек сам добро разумијевао да ме тај његов поглед оптужује. Први сматра да се нисам довољно предао идеји за коју се он тако беспоштедно жртвује. И не прашта.
                                                         ###
Опет је био октобар. Био је четврти откад је запуцало. Сада сам на фронту. Линија је уморна. И наша и њихова. Уморио се рат. Потрошили се ђонови на чизмама, излизале се маскирне униформе. У мањеркама недокуван пасуљ. Без запршке. Чекамо. Сви чекамо. И ми овамо и они тамо. Линије више и не псују једна другу. Потрошио се рат.
Ја сам у команди јединице којом командује Други. Овдје сам стигао преко везе. Команда се досађује. И она уморна. Команда слуша радио. Чека се вијест која не лаже.
Други је, рекох, главни у нашој јединици. Ми сви смо њему потчињени. И све је Другом потчињено. Тако је то у војсци. У рату поготово. Други је главни, а вријеме је озбиљно. Заправо, преозбиљно је вријеме. Трајање овог времена мјери се главама. Толико и толико глава откад се уозбиљило вријеме.
Други је ријетко у команди са осталима. Он увијек има посла. А његов посао је важан посао. Како Други уради посао, тако ће нам и бити.
И Други је мој школски друг. Један од четворице које је наш разред дао отаџбини у њеном судбоносном тренутку. Нас двојица сједили смо у истој клупи. Првој клупи до зида гдје смо премјештени да не гледамо кроз прозор. Други је био виши од мене. И јачи. Заправо, Други је био најјачи у разреду. У школи Други је помало тукао ђаке. А кад је поодрастао, био је главни у улици. Други нас је често водио да се тучемо са другим улицама.
Кад је заратило, Други је похитао да своју снагу и смјелост стави у одбрану отаџбине. Почео је као добровољац. Није он пуно марио нити се занимао за то ко је коме , откада и зашто крив. Други је волио да буде први тамо гдје се заметне туча.
Гријех је прећутати да је Други јунак.Кад са противничке стране зафијучу гранате и залају митраљези, Други се озари. Ако јаве да је негдје напукла линија, Други хита тамо. И води за собом све што пушку може носити. Сви иду за Другим у одбрану напукле линије. А он - пркоси гелерима и гранатама. И смије се нама који се бојимо. Против Другог непријатељ нема шансе.
Други је прави старјешина. Воли да попије. Онако с мјером. Понекад и без мјере. И да добро поједе. Он вози „ауди“ турбо дизел, година производње 1990. Други спава у лијепој викедници, километар од команде. Викендицу чувају најспретнији борци наше јединице, а спремају и одржавају лијепе дјевојке. Које се повремено мијењају.
Примјећујем да ме у посљедње вријеме Други не воли. Промијенио се откад сам му се појадао да све ово тешко подносим, да је све ово бесмислено и да улудо гинемо и једни и други. И да смо једнако јадни и ми овамо и они тамо. Сад ме Други избјегава. Не обраћа ми се уопште.
На октобарском сунцу, у дворишту команде опет слушамо вијести. У 13 часова радио је јавио да је потписано примирје. И да слиједи коначан договор о престанку рата. Капе су полетјеле увис.
Око 14 часова Други је изишао из свог „аудија“. - Потписано је примирје, престаје рат! - кликтао сам трчећи му у сусрет. Сад ћемо се загрлити и скакати, помислио сам. Као послије освојеног првенства наше школе у малом фудбалу.
Лице Другог се смрачи. Ошину ме непријатељским погледом и укопа у мјесту. - Никад! Никад се то неће догодити! - дрекну. - Залуд вам радовање, кукавице!
Други пљуну и залупи врата „аудија“. Па загребе низ излокани сеоски путељак. За њим се диже облачић прашине. У крошњи липе сјетно зашумори октобар.
                                                         ###
Била је средина октобра. Непуна година откад се под пријетњом дејтонских парафа смирила Босна. Небо над градом сиво. Даждило је ситно и прохладно. И град је био леден и сив. Корачам према „Тесалоникију“ као и сваког дана у ово доба. У „Тесалоникију“ се устајало вријеме. Помијешало се и стопило са отужним воњем опушака и јефтиног пића. У „Тесалоникију“ често плачу полупијани бивши ратници.
Журећи према кафани натрчах на Трећег. По обичају, Трећи је пијан. Онако напола. - Хајде да свратимо! - показује према кафани.
- Не могу, журим - слажем не заустављајући се.
- Значи, ни ти нећеш са мном? - зајеча глас очајника.
- Чак ни ја - прођем ликујући. И чим то изговорих, ошамари ме стид.
„Исти сте ви“, допире до мене неки космички шапат спуштајући се у ситним капима октобарске кише.
         У нашем разреду Трећи је био у свему просјечан. Такав је и остао. Ипак, имао је неких скривених амбиција. Сјећам се да ми је једном за шанком у „Тесалоникију“ (тада је то била кафана „Ударник“) рекао да никад неће прежалити што није постао официр. Ратни кријесови разбуктали су његову несагорјелу љубав према официрским еполетама. Кад-тад дође вријеме да човјек оствари свој сан. Истина, неки то никад не дочекају. Трећи је дочекао.
         У љето деведесет четврте отаџбина је подигла све своје синове. Све што је за пушку и што није, истурила је на свој браник. Свеопшта мобилизација укинула је и моју „радну обавезу“. Стао сам у строј јединице чији је старјешина Трећи. Поручник са репутацијом строгог и бескомпромисног старјешине.
         - Погоди коме дугујеш захвалност што си распоређен мени? - Трећи је официрски заваљен иза свог радног стола, смјешка се злурадо. - О мени си сигурно доста чуо - и даље се смјешка. - Специјалност ми је да од ладолежа и забушаната производим праве борце! - просикта укоченог мрачног израза. Ћутим и слушам. Упињем се да не покажем ни изненађење ни страх. Усправим се и неприродно истурим прса. Трећи зна да је то моје држање неискрено, али ништа за то. Он воли кад тако стоје пред њим.
         Захваљујући својим везама које су имале везе у вишој команди, ускоро сам премјештен. Код Другог. Трећи се томе жестоко опирао. Али нисам ни ја репа без корјена. - Нека те је стид и срамота - рекао ми је кад сам одлазио.
         Трећи је наставио да командује. Говорио је како ће из овог рата изјахати као пуковник. Али, није. Остао је „само“ капетан. У међувремену имао је силних проблема. У једном бесмисленом нападу изгубио је четири борца. Један од рањених му је притискао цијев аутомата на сљепоочницу, а отац једног погинулог му је поручио да ће му сам пресудити. Трећи је комадовао и даље. А онда је дошла деведесет пета. Линија за коју је био одговоран Трећи олако је пукла. Посљедице катастрофалне. Мртвих петорица, рањених десетак.
                                                         ###
         Пета је година откако су нас смирили. Не пуца се, не гине се. Добро је. А гдје су четири ратна друга?
         За првог се ништа не зна. Као да је у земљу пропао. Прича се како је убијеђен да му је Хаг за петама. Ко зна, можда и јесте.
         Мада тешко, Други је ипак схватио да је рат завршен. Хтио је да некако ухвати корак са миром, чак је покушао да се удјене у свијет бизниса. Али није ишло. Опет је онај стари Други, Други из пријератних времена.
         Трећи је мува откинутих крила. Врти се у круг до бесвијести и зуји о својој невиности. На крају плаче. И пријети да ће се убити.
         А Четврти, то јест ја? Па, рекао бих нема велике разлике у односу на осталу тројицу које је наш разред дао отаџбини у њеном судбоносном тренутку. Тумарам бесциљно, не успијевам и не умијем да се удјенем у нови живот. Често слушам исповијести ратника и увијек корим себе што нисам довољно и искрено саосјећао. Повремено опипам и своје модрице, али о томе никоме не говорим. 

 

ЗБОГОМ ГВАРНЕРИ

(Одломак романа)

VI

Ненад ћутке прихвати домаћинов приједлог да изиђу на терасу. Гледали су према ријеци која је свјетлуцала на мјесечини  и неуморно гргољила. Тишину ноћи повремено би просијецали крикови ноћних птица.

- Овдје смо Ирена и ја проводили своје најсрећније тренутке – сјетно проговори маестро.

- Вјерујем – каже Ненад. – Ово је заиста идилично мјесто. Створено за осамљене љубавнике – додаде уз смијешак.

- Могли смо дуго да ћутимо држећи се за руке. Занимљиво је да у тим тренуцима човјек ни о чему не размишља. Једноставно се препустиш природи и овим ноћним чаролијама. Некако осјећаш да ти ова ријека тече кроз вене, а тихо гргољење воде ти личи на откуцаје њеног срца. Знали смо да заподјенемо безазлену препирку око тога зашто се  јављају ове ноћне птице. Ирена је тврдила да то раде из страха или можда упозоравају једна другу на пријетње и опасности које вребају из мрака. Ја сам узвраћао да су то удварачки позиви ноћних љубавника. На крају бисмо се сложили да је ноћ њихово вријеме за уобичајене разговоре. Дању су стално у потрази за храном, а ноћ им добро дође да се сите наразговарају.

- Често ми је причала о тим вашим ноћним идилама на ријеци и притом би увијек устрептала као тинејџерка – сјећа се Ненад. Након кратке станке, додаде загледан негдје у прошлост: - А онда би нагло заћутала, са тужном гримасом на лицу.

Посљедње Ненадове ријечи звучале су као оптужба. Као да је хтио да скрене пријатеља из сањарења и заподјене озбиљан и тежак разговор о Ирени, разговор који се ноћас не може избјећи.

- Јесте, радо је долазила овамо – настави маестро као да га није ни чуо, а још мање схватио шта заправо жели да му каже. – Кад бих јој саопштио да ћемо се ''искрасти'' из свакодневице, увијек испуњене неком трком и обавезама, и провести неколико дана на својој ријеци, скакала је од радости као дијете. Попут дјевочице којој је отац саопштио да ће је водити на море, љубила ме раздрагана и одмах набрзину спаковала наше најнужније ствари, а онда захтијевала да кренемо одмах, без обзира које је доба дана или ноћи. Доласком у овај рајски кутак, начисто би се преобразила у сваком погледу. Трчкарала је и скакутала, откидала влати пољског цвијећа и плела нам вијенце које смо носили на глави. Пјевушећи је припремала скромне оброке и сласно мњацкала док је јела. Осјетно би порастао и њен љубавни апетит па сам јој у шали говорио да је овај ароматични ваздух  њен најбољи афродизијак који је претвара у праву нимфоманку...

Маестро неочекивано застаде. Најљепши вез његових успомена као да пресијече неко оштро сјечиво. Лице му поблиједи попут мјесечине, а из очију сијевнуше варнице.

- Ти си то све уништио, ти! – јекну.

Ненад се није бранио. Дуго је жуборила ријека спотичући се о камење и гране заосталих кршева. Ни птице нису престајале са својим оглашавањем. Јављале су се у једнаким интервалима, непромијењеном висином тона у гласу.  Али њих двојица у овим тренуцима нису били заокупљени овом ноћном музиком природе. У глави и једног и другог ковитлале су тешке мисли којима су оптуживали један другог.

- А да ли си се, Јоване, икад запитао зашто је Ирена толико жудила да дође и борави овдје? – након дугог мука проговори Ненад. - Која ју је  сила звала и привлачила, зашто је само овдје и на љетовањима које сте проводили сами, била срећна?

- Ти вјероватно знаш. Ти си је познавао боље него ја – са подругљивим призвуком примијети маестро.

- Па, рецимо да је то што кажеш сасвим близу истини. И ево открићу ти - жељела је тебе. Тебе ослобођеног музике и виолине, самог и огољеног који припада само њој и коме може цијела да се посвети и преда. Ти ту истину очигледно ни до данас ниси спознао.

Маестро га попријечи непријатељски.

- Тешко је било с тобом живјети, Јоване, тешко. Можда само мало лакше него са оним твојим претком Јевремом. Тај егоцентрични ген није уништен његовом смрћу, унеколико измијењен и модификован наставио је да живи у теби. Јеврем је био центар свог свијета, а ти свог. Његов свијет и једина опсесија којој је могао да поклони себе, био је капитал. Твој свијет и твоја опсесија, виолина и  музика.  Све остало и сви остали, укључујући и ваше најближе, били су само ваша пратња.

Ненад застаде као да се уплашио изговорених ријечи.

- Настави, настави само. Свјестан си ваљда да је то што говориш ипак мања подлост од оне коју си већ учинио.

- Јесте, јесте. Љутио се ти или не, али неко ти је једном све то морао рећи. Тежак си ти човјек. Знам, ниси ти тога свјестан, али они несвјесни су и најтежи. Ти си се, већ од оног тренутка кад си спознао да си музички таленат, сав предао том умијећу. Бити мали Паганини, био је твој идеал и ти си сматрао да се свим својим бићем мораш подредити том сну. Сматрао си да си то дужан Богу који те обдарио музичким умијећем. Али, ни то није било довољно. Очекивао си, и на неки начин  захтијевао, хајде да будем великодушан – несвјесно, да и сви ми који те окружујемо, будемо у служби те умјетности. И, разумије се, подређени теби.

Ненад опет прекиде као да провјерава да ли је отишао предалеко.

- Настави, настави, још све карте нису на столу – подстиче га маестро.

- Ја се слажем да је твоја музика и твоја виолина теби била важна. Била је бесумње и твојој Ирени и нама теби блискима. Али за разлику од тебе, за нас као људске јединке, као бића са својим осјећањима и својим потребама, постојало је нешто и изван тога. А ти ниси био способан да то осјетиш и тим нашим посебностима посветиш макар мали дио себе.

Сјећаш се, кад бисмо се нашли у неком друштву, на некој свечаности, у позоришту или другом сличном мјесту, главна тема разговора биле су музика и твоја ријетка виолина. И, разумије се, ти у центру. Сви су жељели да ти нешто кажу, да те упитају, да ти поласкају. А ти си, заборављајући се, неуморно говорио. И данас памтим с каквом гордошћу си причао како си путовао чак у Мексико да чујеш неког Хенрика Шеринга.  ''Једног од највећих мајстора виолине свих времена'', тако си рекао, с којим си ''имао част'' да се упознаш и много научиш од њега. Све очи су биле упрте у тебе. Жене су те гледале ужагрених очију и кад си распредао гдје си све био, с ким си се сусретао, руковао и размјењивао новогодишње честитке, доживљавале су неку врсту оргазма.

Нећеш ваљда тврдити да ниси уживао у том потхрањивању мита о својој величини. А за све то вријеме Ирена и ја остајали смо у твојој дубокој сјенци, чак иза оних који те само површно познају и гурају се у први круг. Ирена је била само твој непримјетни пратилац, нека твоја стварчица, нешто као саставни дио твоје гардеробе, на примјер лијепа свилена марамица у малом џепу твог сакоа. То је била редовна појава и можеш претпоставити како се осјећала. Док си ти тако фасцинирао оне који се тискају око тебе, њој сам остајао само ја. Понекад у ријетким приликама и моја супруга Марта. Могли смо непримијећени и од тебе и од других, само тихо, готово шапатом, да измијенимо понеку ријеч и сачекамо да нахраниш своју таштину. Ти си владао ситуацијом и као сваки владар показивао супериорност и над онима који те слушају и над нама твојима који стрпљиво чекамо да се све то заврши. А онда би нас као своје рукавице покупио па бисмо кренули кући. Или у ресторан на вечеру, а то је подразумијевало одлазак  искључиво у ''Старо здање''. Јер ти си знао да је тамо најбоље. Тамо можемо да се опустимо у миру сепареа гдје у углу чека ''твој'' сто, тамо ће нас дочекати љубазни шеф сале који ће нас лично послужити пастрмком на жару и твојим омиљеним вином. Да, за десерт смо узимали углавном палачинке са чоколадом. Дебела куварица Божана ће се појавити на вратиума кухиње да ти насмијана махне, а онда их припремити „за маестра“. Ријетко кад си дозвољавао да ја платим рачун јер би тиме пала сјенка на твој монумент, порастао те вечери за још који центиметар.

- Мржња, мржња - каже мирно као да изриче пресуду. - Из сваке твоје ријечи, Ненаде, извире мржња, ништа друго. Сваку моју ријеч, сваки мој најбезазленији и најдобронамјернији поступак ти си посматрао кроз неко своје сочиво замућено мржњом. Свака моја различитост и посебност изазивала је у теби завист и мржњу. Само не могу да схватим откуд ти толика снага и упорност да своју обољелу уобразиљу тако дуго носиш, да тако дуго трпиш.

- Ја не знам како ти је Ирена послије тих твојих сеанси узвраћала код куће у кревету – настави Ненад не осврнувши се на маестрове примједбе. -Примјећивао сам да ти се у почетку, заљубљена и задивљена твојом величином, сва предавала у жељи да и сама допринесе увећавању твог значаја. Али примјећивао сам такође да је временом то почињало да блиједи, да ју је обузимало неко друго осјећање, најсличније резигнацији и дубоком разочарењу. Вјероватно јој је дојадило да се осјећа као твој реквизит, ни изблиза вриједан и цијењен као твоја скупоцјена виолина...

- И онда си се ти ту вјешто убацио. Постао си њен утјешитељ – ускочи маестро.

Не осврћући се, Ненад настави:

- Твоја жеља за доминацијом, твоја надређивачка природа, наслијеђена у генима оног твог Јеврема, гушила је нас, твоје сапутнике. Ја, твој најближи пријатељ, био сам предодређен да ти повлађујем и слушам твоје ''високоинтелектуалне'' и ''високоумне'' бесједе, ријетко кад у прилици да и сам нешто кажем. А имао сам потребу. Желио сам да и ти мене чујеш, да сазнаш шта о неким стварима ја мислим, шта осјећам и шта се то дешава у мом свијету, оном до ког не допире  твоја музика. Али, крај тебе нисам имао прилику.

Сваку наредну реченицу Ненад је изговарао са више јеткости. На крају обори главу и заћута, вјероватно још једном зажаливши на судбину што му је била толико ненаклоњена.

- Добро, Ненаде, ако си ти цијелог живота колико смо провели заједно само ''робијао'', слушао и трпио мене, кад си стигао да нас, своје блиске пријатеље, обавијестиш о толико доживљаја и догађаја из свог живота? Често са занимљивим детаљима и пикантеријама којима смо се, ако се сјећаш, заједно с тобом слатко смијали. На примјер, ја знам све о твојим младалачким љубавима и каснијим излетима. Знам чак да је једна твоја љубавница имала ожиљак на врло деликатном мјесту. О једној златокосој си написао пјесму коју смо заједно читали. Када и од кога сам могао сазнати да си био најбољи фудбалер и само захваљујући околности што си морао на студије ниси постао врхунски ас у великом клубу, због чега ти је послије било јако жао? Од кога сам сазнао да си имао жарку жељу и изгледну прилику да се укључиш у једну истраживачку експедицију која је крстарила амазонском прашумом у потрази за давним цивилизацијама, али ти је та прилика, опет сплетом неких околности, измакла? Ко ми је рекао да си био најбољи у класи резервних војних официра и као такав добио наградно одсуство? Сјећаш ли се да сам сваки боравак у твојој кући започињао разгледањем твојих цртежа и акварела. Искрено сам признавао да ми се свиђају, а ти си тешко прикривао незадовољство што нисам увијек изражавао одушевљење и више се дивио твом таленту. На излетима и боравцима у природи ти си одређивао која јела ћемо приређивати, а онда смо сви морали играти фудбал, скакати удаљ или трчати, гдје си ти, разумије се, био најбољи. Хоћеш да набрајам још?

Ненад ћути.

- Као што видиш било је тема и догађаја напретек којима си ти давао тон и печат и ја те никад нисам оспоравао нити сам ти противрјечио, мада се нисам увијек слагао. А кад си говорио о својим способностима, врлинама или авантурама, и ја и други који су те слушали остајали смо ''дубоко у твојој сјенци'', и били за тебе прави лилипутанци. Мени није сметало што си отворено давао до знања да си у овом или оном ''најбољи'', нисам те ''трпио'', а поготово нисам  помишљао да бих због таквих ствари могао да те мрзим и да ти се светим. А ја сам имао само једну тему – музику и умјетност. Тачно је да се ти у то ниси мијешао и да си углавном слушао. Ниси јер то није твој свијет. И онда: да ти не би био повријеђен што ниси кадар да расправљаш о Бетовену и Моцарту, или што не можеш да свираш у камерном оркестру, ја сам требао свега тога да се одрекнем и разговарам само о темама теби доступним. Да живим по твојим правилима кад већ ти не можеш да уђеш у мој живот. Ти ниси могао да ми опростиш дар и умијеће које ми је дао Бог или природа, а то је, изгледа, највећи човјеков гријех који се најтеже  прашта. Због тога си ти поставио високи зид између нас и никад га ниси могао прескочити. А кад већ ниси, кренуо си у освету. Украо си двије моје највеће драгоцјености – виолину, а затим и жену. Виолину си, ево, донио, савјест те натјерала, али Ирену ниси.

Посљедње ријечи маестро изговори осорним пријетећим гласом. Влажне очи у којима су се мијешали бол и бијес, сјајиле су се на мјесечини.

- У затвору, а и све ове године, стално сам размишљао како је она могла пристати на то. Шта ју је натјерало да ме изда, како је могла да не препозна твоје намјере и препусти се у руке таквом подлацу?

- Видиш како су твоја објашњења једноставна. Све је тако упрошћено и без имало твоје кривице. Заокупљен својим ''божанственим'' умијећем ти ниси ни примијетио кад се она почела лаћати чашице, јел' да? А да не говоримо да се ниси потрудио да откријеш разлоге због којих то чини и предузмеш нешто да је избавиш. Јеси ли се икад запитао зашто је обилазила манастире? Шта је тражила тамо и зашто је увијек одлазила сама? Жељела је дијете, Јоване, дијете! Обилазила је манастире да га од Бога измоли, клечала пред олтаром и метанисала са монасима, давала прилоге и помагала сиротињску дјецу. Посјећивала је и најчувеније љекаре. Неки су вјеровали да има наде, али је била потребна упорна терапија, дуготрајно одрицање од уобичајнеог начина живота, боравак у бањама и друге методе којима би требало обоје да се подвргнете. Али ти ниси имао времена за то...

- Прекини! – крикну маестро. – Умукни, сотоно проклета! – зграби га обема рукама за прса.

Ненад је стајао непомичан. Из маестрових груди провали гласан јецај. Он отпусти руке и клону на Ненадове груди. Ридао је болно уз дубоке уздахе. Ненад га је привијао узасе и њежно миловао његову проријеђену сиједу косу.     

 

БИЈЕЛА МАМА

(Одломак романа)

16.

"Бос, посавјетујте ме како да вам се захвалимо, како вама и мадам моја породица да се одужи за све што нам чините?", пита Јаша Зулу кад су завршили вечеру за истим столом, а он се дигао да пође на своју ноћну стражу. Јуче је  Ивана послала пуну картонску кутију дјечије одјеће, слатикиша и играчака, а за Јашину снајку, Џеремијеву Тини која очекује бебу, сукњу, блузу и турбан, своју креацију дивних дезена. На све то Кнез је додао педесет ранда "старој мајки за кафу" и стотину за Тини "да добро храни бебу у стомаку", тако је рекао.

         "Шта имаш да се захваљујеш, и нама је неко помагао кад нисмо имали", одбрусио је Кнез.

         "Бос, мој брат Џереми је рекао да вас нешто замолим... Не знам... не знам да ли смијем."

         "Кажи, зашто не би смио. Ако му треба позајмица, могао је и сам да затражи."

         "О не, не, бос! Брат Џереми би хтио да се захвали... онако како то чине бијели људи. Да се захвали за све... за патике и лопте и за све за наш фудбал, а највише за ово што чините нашој породици. Кад бисте само знали, бос... да сте само видјели јуче кад је Тини обукла... кад је обукла дивну одјећу коју је мадам поклонила... Њих двоје су плакали па смо заплакали и мајка и ја."  

"Хајде говори већ једном!", нервозно ће Кнез па опсова нешто на српском.

         "Брат Џереми моли да нас посјетите... да дођете у госте... да дођете у локејшн. Наше колибе су једна до друге - у великој смо родитељи и млађа браћа и сестре, а у малој њих двоје." Јаша Зулу је изгледао као да је спртио с леђа огроман терет и сад не зна хоће ли због тога бити кажњен.

         "У локејшн?" - трже се Кнез и погледа га љутито. Јаша је дјеловао изгубљено. Ни сам није схватао шта се овдје дешава. А дешавало се нешто до јуче незамисливо, нешто што би и за једне и за друге могао да буде само кошмаран сан.

          Скупивши обрве Кнез се чешка по бради као да о нечем дубоко размишља. О нечему о чему треба овог трена да донесе судбоносну одлуку.

         "Ааа... прича се да је тамо опасно залазити. Бијелима може свашта да се догоди."

         "То је наша брига, бос. Ми ћемо бити ту, ми фудбалери. Нико вас неће дирати... ми ћемо... нико не смије да вас дира."

         Кнез још мало размисли. "Па добро... Добро, нека буде, доћи ћу."

         "Доћи ћемо него шта", радосно саопшти Ивана која је чула њихов разговор.

         "Богами ти нећеш!", одлучно ће Кнез.

         "Богами хоћу!", каже она.

         Кнез је пресијече једним искошеним погледом па развуче преко лица широк задовољан осмијех.

         О Совету и квартовима биједе у којим живе црнци, Кнез и Ивана су доста слушали. Као и остали бијелци заобилазили су их у широком луку. Сада је дошло вријеме да тај локејшн изблиза виде. Да прекораче ону невидљиву линију која у овој земљи дијели два свијета. За Кнеза, који је кад год му се пружила прилика прелазио границе, био је ово нови велики изазов. Није примијетио да је својом страшћу да зарања у непознато, далеко и опасно, инфицирао и Ивану.

Са пуним пртљажником дарова кренули су према југозападном рубу Јоханесбурга. На уговореном мјесту дочекаће их Јаша Зулу и његов брат Џереми.

         "Ништа вам се не смије десити... ништа вам се не смије десити..." понављао је Џереми док су се примицали насељу, али је звучао као да ни сам не вјерује у оно што говори. "Сад овдје зауставите",  показао је Кнезу ивицу улице која одваја лимени град од остатка Совета.

Кнезу је лакнуло кад је препознао пет-шест насмијаних црних момака с којима игра фудбал. Руковао се са свима и сваког потапшао по рамену. Нису се ни окренули, окружио их је буљук црне мусаве дјеце, понека жена и мушкарац. Очигледно "буш телеграф", овдашњи уходани систем преноса вијести од уста до уста, и овог пута беспрекорно је радио.

Нико није проговарао. На лицима дјеце заледили су се једва примјетни осмијеси, али су им очи сијале радосним очекивањем. Одрасли су гледали у тло и само на брзину, рекло би се криомице шарали неповјерљивим погледима по бијелим придошлицама. Ивана је ћутке гледала у приспјелу гомилу. Била је на некакав чудан начин узбуђена, обузимала ју је блага вртоглавица. Иако је планирала да поклоне преда домаћинима па нека их они дијеле, као у магновењу извукла је из картонске кутије овећу кесу пуну бомбона. Чопор голе црне дјеце јурнуо је према њој. Брзим покретима празнила је кесу трпајући бомбоне у испружене дјечије руке. Гомила је све жешће наваљивала пријетећи да је обори па су Џереми и фудбалери имали муке да је ослободе. Брзо, рекло би се несвјесно отпаковала је и другу кутију, вадила и пружала дјеци преостале слаткише. Поново се круг око ње сужавао. Према њој је било испружено и више руку одраслих жена и мушкараца. Отпакивала је и сљедеће пакете и све што се нашло стављала у испружене руке. "Boja danki Medem! Boja danki Medem!", допирале су до ње ријечи захвалнице на африканском, мјешавини холандског, њемачког и енглеског језика.

"Доста! Нема више!", повикао је један од црних фудбалера, а онда су се  умијешали и остали и почели да одгурују гомилу. Бијели гости могли су да крену према насељу. "Withe Mоm! Withe Mоm!", довикивали су малишани пратећи бијелу маму у корак. Најупорнији су се пробили између "редара", хватали јој се за хлаче и завлачили руке у њене џепове. Било је муке да их домаћини одвоје.

"Па ми идемо у госте празних руку!", досјети се Кнез. "Ааа, не може то тако. Ви сачекајте, сад ћемо нас двоје", каже Џеремију и Јаши па он и Ивана сједоше у ауто. "Сад ћемо ми, супермаркет није далеко", добаци Ивана.Узалуд су их домаћини заустављали.

Кад су се вратили, поново напуњеног пртљажника, сачекали су их Џереми и четворица фудбалера. "Они ће чувати ауто", показа Џереми на фудбалере. "А дјецу смо разјурили - рекли смо да сте се наљутили што су се онако непристојно понашали." Џереми је позвао неколико момака да понесу пакете са новим даровима.

Уским сокацима, између лимених колиба гости су корачали за својим домаћинима. Узбуђење је расло као да први пут залазе у тајанствену шпиљу о којој знају само толико да је пуна чуда и опасности. Са сваким новим кораком тежак, густ, ни човјечији ни животињски ваздух зауставља дах. Јаша Зулу им је раније причао да овдје нема струје, нема нужника, а камоли канализације. "Купају" се тако што навлаженим крпицама бришу тијело. У цијелом локејшну је само једна чесма са питком водом. Сад су све то могли изблиза да виде. Причао је Јаша како чим се смрачи, између лимених настамби на све стране лете најлонске кесе са фекалијама и свакојаким смећем, због чега избијају свађе, туче, а понекад и крв падне. Власти се у то не мијешају.

Ивана је неколико пута посезала за марамицом да је стави преко уста и носа, али је сваки пут одустајала увјерена да би то дјеловало крајње неувиђавно и увредљиво. Ни сама није знала због чега, али очекивала је да ће овог неподношљивог воња нестати кад уђу у кућу својих домаћина. Није ни слутила да тај убитачни ваздух није у стању да разнесе и развије ни оркански вјетар отуда са океана ни да спере олујна киша с неба. То ће моћи само дуготрајни и мукотрпни процес ослобађања човјека и његово ступање у један нови, праведнији и хуманији свијет. Једнога дана.

Коначно, ево их испред Џеремијеве и Тинине "куће", на коју се наслања још једна таква, мало већа, у којој борави остатак породице. Свуд около, у недоглед нижу се исте такве "куће" начињене од зарђалог лима са благо нагнутим лименим крововима притиснутим камењем, жељезним отпадом и старим аутомобилским гумама. Ту и тамо, између "кућа" штрчи понеко дрво.

Насмијани домаћин пун радости увео их је у свој дом. Његова Тини очајнички се трудила да, вјеровартно по унапријед добијеним упутствима, остане смирена и домаћински предусретљива. Али дјеловала је изгубљено. Крила је очи и оборену главу окретала у страну, покушавала да навуче на лице осмјехнуту гримасу и изговори неку љубазну ријеч, али ништа јој није полазило за руком. Кад јој је насмијана Ивана пружила руку и поздравила је са - Здраво Тини!, узмакла је два корака и дубоко оборила главу, готова да заплаче. Џереми се извинио - рекао је да је овакво понашање посљедица њене трудноће.

Џереми у локејшну држи мали дућан - продаје воће и најнужније кућне потрепштине па није ни чудо што је унутрашњост његове куће, у односу на већину осталих, раскошно намјештена и опремљена.У овој "кући" живе припадници неке средње класе црног свијета најразвијеније и најбогатије афричке земље. Једина просторија има неких петнаестак квадрата корисне површине, висока је нешто изнад два метра и има прозор кроз који се, савлађујући залијепљени безбојни најлон, пробија мутна свјетлост. Под је раван, углачан мјешавином влажне глине и кравље балеге. Унутрашњи зидови су обојени у бијело и украшени разнобојним орнаментима, можда призорима из митологије Зулу племена. На зидовима је залијепљено неколико постера, међу њима и потрет црног бога, Едсона Арантеса до Насцимента, највећег и најславнијег међу свим фудбалерима свијета, познатијег под именом Пеле. У углу је времешна, али добро очувана мала комода за најнужније посуђе, на средини округли столић, око њега двије ниске столичице, највјероватније расходовани намјештај неког дјечијег вртића. Испод прозора је на циглама необично високо подигнут кревет. Непосредно уз улазна врата, ослоњена на двије цигле је овећа лименка испод које се диме дрвени отпиљци и грију воду. Овдје се кува мили пап, најчешћа храна свих становника локејшна, а справља се од кукурузног брашна које се укува на врелој води и, по могућности, залијева супом од куваних костију, рјеђе од комада говеђег меса. Мало је "кућа" у локејшну које су овако луксузно опремљене.

Џереми је рекао да ће сада сви попити чај. Набавио је добар индијски чај, а ова кућа увијек има шећера и млијека у праху. Тини ће брзо то да припреми. А ако су гладни, могли би да пробају мили пап, свјеж је и јако укусан. Гости су углас као да запомажу рекли да нису гладни. "Баш смо прије поласка имали обилан оброк",  додала је Ивана.

"Али чај нам не можете одбити", био је неумољив Џереми. Њих двоје су се згледали, а онда је Кнез рекао: "Добро, попићемо. Па у гостима смо, ред је да се нешто попије!"

Док је Тини припремала чај, Кнез се распитивао како се овдје живи - мора да је тешко, нема струје ни воде, ноћу и зими сигурно је хладно."

"Да, тачно је, мистер. Ми ништа немамо што има бијели човјек, али такав је наш живот. Навикли смо, а ви не бисте умјели овако живјети. Нелсон Мандела је рекао да ћемо и ми једног дана имати што имају бијели људи. Ми смо овдје живјели и прије доласка бијелих и није право да нама не припада ништа, а све бијелима, тако говори Нелсон Мандела."

Кнез није знао шта да каже па је покушао да скрене тему. "Зашто си оволико високо подигао кревет? Како се само попнете?", био је радознао.

"То је због Токолош, мистер. Мора се високо подићи кревет да се види ако би се довукао Токолош."

"Токолош? Шта ти је то Токолош?"

"То је један ружан бог. Он има само половину тијела и воли да убија људе и да нанесе свакаквог зла." Гости су гледали зачуђено.

У кућу су ушли Јаша Зулу и њихова мајка. Као и Тини, старица је дјеловала изгубљено. Очи су јој биле преплашене као кад се у свом паганском вјеровању престрави од демона и мрака. Ни она није прихватила Иванину руку нити је одговорила на поздрав. Џереми се још једном извинио - мајка говори само њихов племенски језик, а разумије и нешто африканског.

Испред колибе су заграјали дјечији гласови: "Withe Mom!, Withe Mom!" Домаћин је са улазног отвора смакао танку провидну тканину која штити унутрашњост "куће" од ројева мушица и повикао нешто на свом зулу језику. Дјеца су се разбјежала. У прљавој топлој прашини остали су отисци њихових босих стопала.

Коначно, Тини је ставила пред госте лимене шоље са чајем. Ивана и данас осјећа у устима укус неког густог преслатког напитка непоновљиве ароме. Није заборавила ни уложени херојски напор да неколико гутљаја попије.

 

КВАРЕЖ НАРАВИ

       (Одломак романа)

Кад се простор испред ресторана рашчи­сти, подаље мало у слабо освијетљеном при­крајку, опазише човјека који је цијело вријеме непримијећен и полузаинтересован посматрао шта се дешава. Силуета је била обучена у огртач чврсто превезан појасом који је у полумраку јасно оцртавао границу горњег и доњег дијела тијела. Човјек је на глави имао шешир широка обода испод кога су се назирали праменови слабе дуге косе, а на ногама похабане кожне чизме, вјероватно претекле из посљедњег рата.

- Бога ти божијег, јели то он? - пун рa­досног изненађења пита се Давид док стоји крај зета и држи га за мишицу. - Је ли то он? - понавља као да не вјерује очима.

- О чему говриш? - пита зет зачуђено.

- Па то је он! Теофил, бога ти божијег...

- Она сподоба тамо? Ма дај, Давиде, те­би не може да промакне ни јена ноћна ски­тница. Хајде, улази!

- То је Теофил, човјече!

Давид испусти зетову руку и убрзано откорача према непомичној силуети. Го­спо­дин Милојковић је гледао за њим, спреман да га грди и протестује.

- Милојковићу, види шта сам пронашао! Ооо, какве све драгоцјености крије под сво­јим окриљем хладна бањалучка ноћ! - кликти Давид водећи подруку човјека који је прилазио покорно и без ријечи.

- Зете, ово је Богољуб Костић, alias Те­о­фил Костас, велико чуђење у свијету! Је­дан од првих српских пјесника данашњег времена.

Давид је, с руком на његовом рамену, мје­рио придошлог од главе до пете. Задо­вољно се смијуљио као да показује тек откривен музејски експонат којим ће свијет бити задивљен. А овај се смјешкао равно­душно као да говори - и ако останем овдје и ако одем, свеједно ми је.

- Познајем господина - каже незадово­љан господин Милојковић и прихвати руку коју му Теофил ћутке пружи.

- Хајдемо, хајдемо унутра - трчкара Да­вид и отвара врата гурајући Теофила напри­јед.

Господин Милојковић застаде не вјеру­јући па и он невољко уђе. Кога све овдје ноћас неће бити - помисли.

Музика је жестоко „цепала“ а десетине тијела у виду концентричних кругова, у чијем се средишту налазила Нина, извијало се у трансу. Ово је била још једна њена разуздана ноћ којој она ни за тренутак није давала предаха. Очигледно била је у изва­нредној кондицији, и да није било оних издајничких бора око очију и трагова вре­мешности испод врата, тешко би је ко без усредсређене пажње издвојио од осталих плесача. Штавише, Нина је била покретач и замајац ритмичне игре коју су „дјечица“ подржавала пљескањем и вриском, високо уздигнутих руку.

Давид, Теофил и господин Милојковић по­сједаше за сто у углу, подаље од зву­чника и вриске. Могло се пристојно разго­варати.

- Теофиле брате мој, прво да се мало за­гријеш. Прво да нешто тргнемо па ћеш ма­ло да се окријепиш. Врућа чорбица и која фефе­рончица добро ће ти доћи - титра Да­вид око свог изненадног госта као мајка око прозеблог дјетета које је тек ушло у топлу собу.

- Хајде, Вучко, понеси већ једном тај ви­ски, што си се укипио - виче Давид на шефа сале који стоји више њих и снисходљиво се смјешка. - Или би можда кувано вино? - по­гле­да Давид у Теофила. - Ипак, ипак виски. Боље виски. Дакле виски, Вучко! Али „чивас“, пази! - припријети прстом.

Са нескривеном нелагодом господин Милојковић подноси све ово и нејасно му је да нешто већ није предузео како би избје­гао да сједи са овим овдје одрпанцем. Мо­гао је отићи да игра са Нином иако ни то није богзна какво рјешење. Познаје он тог Костића, тог Теофила, као што га и цијела Бања Лука познаје и свакодневно сусреће, најчешће у Господској или негдје у бли­зини Банског двора. Прича се да је заиста даровит и признат пјесник, познат и радо виђен у пјесничким круговима у самом Београду. Новине о њему често пишу, до­носе приказе његових књига, објављују пје­сме. Понекад, мада ријетко, гостује на радију, само га телевизија никад не позива. Господин Милојковић све то зна по чуве­њу. Читао није ништа, јер такве ствари ње­га не занимају.

Бојана дотрча њиховом столу и сва усхи­ћена поздрави их па сједе дједу у крило.

- Хвала вам, прави сте џентлмени - по­љу­би дједа па оца. Теофилу с поштовањем климну главом и пружи руку. - Добро дош­ли - каже му осмјехујући се.

 И господин Милојковић се осмјехну задовољан.

- Да се не прехладиш, сине, види сва си се ознојила - помилова кћер по образу. Она му узврати смијешак. Оцу се учини, радо­снији него икад до сада.

- Пиле, сигурно познајеш Теофила, је­дног од највећих наших живих пјесника? - обраћа јој се Давид.

- О, како да не! Господине Костићу, заи­ста сам почашћена што сте дошли. Иначе, да се похвалим - имам све ваше књиге и све сам прочитала. Неке и више пута. Дивна је ваша поезија...

Господин Милојковић нехотице баци на кћер један намргођен поглед. Она је „поча­шћена“. Шта је тој дјеци? - помисли.

- Теофиле, моја унука вечерас слави ро­ђе­ндан - каже Давид.

Теофил пружи Бојани руку и зажели јој сваку срећу.

Утом, сва врела, столу долепрша Нина.

- Коначно сте ту! - каже задихана и раздрагана. А затим се са нескривеним задовољством и изразом пуне захвалности, поздрави са Теофилом.

- Знам напамет La Boheme, пјесму коју је тата посветио вама - убрзано говори Нина.

Теофил само лагано заврти главом по­гле­давши Давида. Први пут израз на ње­говом лицу помјери се у правцу незнатног смијешка.

- Деда, шта ћемо са оним валцером који си ми обећао? - умиљава се Бојана.

- Ох да! Идемо одмах. Дижи се, Милој­ко­вићу, видиш да те жена чека. А ти, Тео­филе брате мој, презалогаји овлаш док не стигне чорбица - распоређује Давид.

Конобар, који је управо донио овал са мезом, узврпољио се и са вјештачким коно­барским осмијехом изазваним присуством господина Милојковића, покушава да им се обрати.

- Господине Давиде, морам да се изви­ним... - довикује.

- Чорба говеђа. Мало гушћа - говори Давид одводећи Бојану.

- Господине Давиде, морам...

- Врела! - добаци Давид одлазећи.

Окружени раздраганим лицима, уз „Ла­ри­ну пјесму“, плесали су само њих четворо. Бојана и Давид, Нина и господин Милојко­вић. Као на такмичењу плесача, дајући све од себе, Давид је окретао Бојану. Нина само што не полети. Омладина громко аплау­дира.

- Знаш ли ти, мачоре, шта тебе чека кад се вратимо кући? - пита Нина задихана и стеже му руку. Господин Милојковић се заводнички осмјехује и даје јој до знања да се ничег не плаши. - Боже, како је све ово лијепо - помисли па је убрзано заврти. - Они стварно знају да живе...

- А сада један танго ! - заповиједи Давид музичарима чим је валцер завршен. - Да замијенимо партнерке? Дозвољавате? - Давид се поклони зету и кћери.

„Умјетничким“ корацима и наглим окретима Давид и Нина су изазивали вриску и све громкији пљесак посматрача. Бојана и отац плесали су рутински, без жара.

- Волиш ли ти мене, тата? - прошапта Бојана.

- Волим, сунце, највише на свијету.

Она се припи уз њега па и њих двоје убрзаше темпо. У грудима господина Милојковића разигравала се недоживљена срећа.

- Господине Давиде, морам у име куће да се извиним, али чорбе вечерас немамо - благо се клањајући говори шеф сале. - Знате, за вечерас смо радили само специја­лне поруџбине...

- Штаааа? Немате говеђе чорбе? - забезекну се Давид. - А знаш ли ти, душо келнерска, за кога је поручена та врућа гове­ђа чорба? Поручена је за овог овдје човјека, једну од најсјајнијих звијезда на срп­ском поетском небу. Њему треба чинијица чорбе да згрије своју прозеблу душу. Вечерас немате чорбу за Теофила Костаса, а сутра, кад се његов свијетли дух одсели на небо, хвалићете се како вам је редовно навраћао, како сте га с љубаљу дочекивали и гостили. Држаћете његову слику овдје на овом зиду и на сва уста се хвалити како је овај овдје стаклени кавез увијек био стјециште пјесника и умјетника. Да, да - говорићете како је овдје одсједао и пјесник Давид Врбица и многи други умјетници, све ћете окитити нашим сликама. Чинићете то зарад зараде и профита, а ми, несхваћене и напаћене душе, мртви ћемо вам служити као е-пе-пе. Реклама! Треба само да умремо. Наше је да умремо, а све остало је ваша брига. Е Вучко, Вучко! Да знаш да си ме дубоко разочарао. Ду-бо-ко. Хајд' сад, понеси то што имаш. Изабери нешто за три особе, нешто достојно ове велике ноћи. Не, не - за четири особе. И ти ћеш са нама, сигурно ниси вечерао. Хајде, пожури!

На све ово господин Милојковић се задовољно осмјехивао. У овим тренуцима њему су драги и Давид и овај ћутљиви пјесник, више налик на просјака, па чак и шеф сале који му се понизно осмјехује. Није ни помишљао на трошак који Давид овако широкогрудо увећава, нити му је сметало што ће вечерати у оваквом друштву. Његове мисли су уз Бојану, још му у ушима шушти њен шапат - волиш ли ти мене, тата.

Послије вечере, усред ко зна које Давидове здравице, приђоше им Бојана и Вишња.

- Господине Костићу, долазимо вам с молбом нас, ваших читалаца и обожавалаца, да нам одрецитујете неку своју пјесму. Молимо вас да дођете сви овамо међу нас - умилно говори Бојана.

- Ох кћери, нисам ја за то. Нисам ја глумац и рецитатор као ваш деда - затечен и престрашен зајеча Теофил.

 - Нећете ми одбити рођендански поклон, господине Костићу? - умиљава му се Бојана.

- Боже, како ћу... Не умијем ја то... Ево, нека то Давид.

- Устај, Теофиле брате мој!- зграби га Давид за руку и подиже. - Идемо сви. Не брини, Теофиле брате, ја ћу просипати по овој дворани твоје бисере.

Пред микрофоном на подијуму, испред одложених музичких инструмената, стајали су Давид и Теофил. Почекаше часак да се сала сасвим утиша.

- Пролазност је велики усуд човјеков и сви ми покушавамо да се од ње некако одбранимо - започе Давид. - Овај овдје човјек, захваљујући дару Господњем, оста­вља иза себе бисерне трагове свог духа и, спасавајући овај свијет од тоталне унака­жености, обезбиједио је себи бесмртност. У звјезданој прашини српског пјесничког неба, сија велика звијезда Богољуба Ко­стића, у пјесничком братству цијењеног и омиљеног Теофила Костаса!

Усклици и дуготрајан аплауз прекидоше Давида. Раздраган, он је са задовољством подносио овај прекид упирући поглед и обје испружене руке према Теофилу.

- Молим вас, млади лијепи свијете, не судите о овом човјеку по његовој споља­шњо­сти - наставља Давид у пола гласа. - Знајте да су у овим крпама замотани и скривени прави драгуљи. Мој вам је савјет и моја велика молба да их откријете. Потрудите се мало па ћете доживјети да вас озари свјетлост дијаманата скривених испод ових дроњака...

Теофил поче да се зноји. Сала је све дуже и све јаче аплаудирала.

-... И не осврћите се на његову ћутљи­вост и уздржаност. Таква је природа. Уоста­лом, велики руски народ даровао нам је велику мурост која каже - Потоци хуче, а велике ријеке тихо теку.

Прекидан честим аплаузима Давид је некако завршио свој окићени говор, а онда одрецитовао три Теофилове пјесме по свом избору. У Теофиловим очима искриле су сузе у којима се купала несањана радост.

Испред микрофона стаде Бојана.

- У мојој вечерашњој радости молим вас да ми се придружите да се заједно, још једним аплаузом захвалимо нашим драгим гостима.

Бојана подиже дланове према Теофилу и Давиду и запљеска. Као на завршетку премијере у позоришту, салом је одјекивао дуготрајан аплауз.

 

МАРШАЛОВА СЛИКА
(Одломак романа)

21.

         Прије доручка Мићуну је пришао собни. Осмјехнуо му се злурадо и саопштио да се у седам јави у бараку код друга капетана Брковића. Мићун се престрави. Позив код исљедника никад не доноси нешто добро. Обично се траже нова признања или захтијевају нови докази да кажњеник завређује указано повјерење. А он је тек ревидирао и још ничим није доказао да је то учинио искрено и из убјеђења.

         Испред бараке, уза зид већ је чучало двадесетак кажњеника. Неки су дошли и прије седам, а колико дуго ће чучати, никад се не зна. Исљедници ће у своје собе по републикама око осам, а можда и касније. За то вријеме свака јединка овог чучећег низа имаће довољно времена да преиспита шта је све радила, изговорила или помислила од посљедњег саслушавања до сада. Да смишља како да се оправдава и брани, и предиђа која и каква казна је очекује. Овдје се нико ни с ким не поздравља, нико ни с ким не разговара. Један је разлог што је то забрањено, мада се, истини за вољу, ништа страшно неће десити ако се правило каткад и прекрши. Можда нека псовка или у најгорем случају шамар. А други, знатно озбиљнији, што се у групу редовно инсталира по који доушник или пакер.

         Док је чучао и ћутао, крај Мићуна се спусти издужена прилика испијеног лица боје иловаче. Костур обучен у сиве кажњеничке рите тешком муком је хватао ваздух. Уморни капци брзо су се спуштали и чинило се да човјек улаже озбиљан напор да их поново дигне. Мићун закрену главу и баци један кратак поглед на придошлицу па се хитро врати у пређашњи положај. А онда, у часу му сину да ову физиономију однекуд познаје. Окрену се још једном. Он је! Он. Професор је помињао неког лудог Радосављевића кога ни Петрова рупа не може сломити. Што га више мрцваре, он им се смије у лице, назива их ревизионистима, троцкистима, отпадницима... Они неће да га ликвидирају да имају кога мрцварити и страшити остале, а он неће да се убије њима у инат. Он је, Мићун памти то лице. Јест да је то некад било друго лице, строго и одлучно, очи бистре и проницљиве, уста пуна бијелих зуба међу којима "шета" муштикла. Сада је на њему онај паћенички израз, очи угашене, а у празним устима више нема ни зуба ни муштикле. Мићун се узмешкољи. Бојажљиво разгледа около па кад се увјери да је сваки од ових што чекају заокупљен собом, прошапта: "Друже Феликс!" Човјек с напором растави танке прорезе између којих се указаше полумртве очи па неочекивано хитро окрену главу на другу страну. "Друже Феликс, ја сам... Мићун Копривица, заједно смо били у одреду." Човјек се није помицао. Ничим није показивао да га је чуо ни разумио нити да има жељу да ступи у било какав контакт. Мићун је разумио. Није даље покушавао да приволи друга Феликса на разговор, али се и даље нервозно мешкољио.

         Појавише се и исљедници. Чаврљали су нешто,  један се гласно смијао. Кажњеници поскакаше, згулише капе и стадоше мирно. Друг Феликс се одбачао једном руком о камен, другом о зид, али му није полазило за руком да се дигне. Мићун га дохвати под пазухо и поможе му. Онда извади из џепа своје следовање, три "ибра", положи их на длан друга Феликса па га њежно затвори. Он га погледа и Мићун на његовом лицу спази некакав необичан израз налик смијешку. Била је то највјероватније прва и једина чаша људске доброте коју је друг Феликс испио на Отоку.

У групи је и даље владао мук. Затим прозивар поче да прозива: "Вукобратић Милун, Црна Гора! Јаковчич Михал, Словенија! Крстић Славољуб, Србија, Копривица Мићун, Босна и Херцеговина!.."

"Ево Копривице, стижу нам нове 'тице из наше Босне", као старом знанцу говори друг Брковић, очигледно добро расположен. "Ево, једног из твог села", показује прстом на списку.  "Радојица Кораћ, познајеш ли га?"

"Да, то ми је кум."

"Врло добро, врло добро! Заправо одлично!", кликти друг Брковић. "Сада, као што знаш, банду ваља онако поштено дочекати, разумијеш? Тебе као новог ревидирца сам одредио да предводиш групу за дочек... то је твоја прилика да се покажеш. А кад се ту већ нашао и кум, кума ти дајем онако приде", осмјехну се враголасто. "Њега ћеш посебно обрађивати, схваташ? Банди се одмах мора утувити у главу да ми овдје никог не милујемо. Морају осјетити нашу чврстину и одлучност, морају схватити да ћемо ми прије све њих под земљу, него поклекнути пред Стаљином и његовим подрепашима. Радићеш на купању, оно са буретом, знаш. Само пази, немој да их погушите", насмија се. "И добро мотри како се који понаша на дочеку, за то си ми лично одговоран. 'Ајд' сад, на посао!"

Мићун стоји укочен, гледа исљедника разрогачених очију.

"Шта је, шта си блен'о?"

"Друже капетане, ја бих вас молио... ја то не могу...његов отац ме је држао на крштењу..."  Капетан се забезекну. Гледа Мићуна, не вјерује својим ушима.

"О курву ти мајку јебем!", скочи као суманут па га дохвати за врат. Онда га стаде млатити. Песницама, ногама, чим стигне. "Држ'о те на крштењу! Држ'о те на крштењу, је ли?", удара све јаче. Мићун у крвавим устима осјети свој поломљени зуб. "Марш напоље, мајку ти курву јебем! И запамти шта сам ти рекао: не урадиш ли то како треба, зажалићеш што те курва мајка родила." Капетан зграби Мићуна за овратник и изгура на врата. Кад га прегура преко прага, удари га ногом у задњицу.

         Вукући се према радилишту Мићун чврсто одлучи: убити се. То је једино рјешење. Једино поштено. Послије свега што је претурио преко главе, сад још треба да "обрађује" кума. Да га псује и пљује, шамара и избија зубе, да га потказује кад му се учини да је криво погледао на ону страну на коју се  не смије. И све то да ради не би ли ућарио какав лакши посао и повећао следовање цигарета са три на пет комада "ибра". А шта да ради ако се једног дана обојица врате у своју Грабовицу? Док је рат трајао, брат Петар долазио им кући да убије и старог кума и Радојицу, а сада он треба да учини нешто што је горе и од метка. Фина фамилија, нема шта. Синови родитељима на понос и лијепа препорука сестрама за удају. Е, нећеш, Мићуне! Ово живота досад није било ни за шта, а оно што те очекује, још и горе. Убити се па да се све ово једном заврши.

         Навече је своју намјеру саопштио професору. "Одлучио сам и како. Скочићу са оне стијене на којој се убио онај Шумадинац."

         Погнуте главе професор је дуго ћутао. С времена на вријеме би погледао Мићуна чије је лице било мирно, светачко. Очишћено од недоумица, презира, страха, као да свему и свима прашта. Нема на њему ништа осим чврсте и непоколебљиве ријешености. Једва примјетно професор је одмахивао главом убијеђен да је Мићуинова одлука коначна. Тешко ће овдје помоћи било какве ријечи, премишљао је. Једино можда каква "шок терапија". Можда.

Савијеним кажипрстом лијеве руке професор задиже Мићунову браду па му се загледа у очи. "А ти би да се убијеш, копиле издајничко? Да се убијеш, је ли? Другови хоће да му помогну, да га извуку из издаје и мрака, а он би да се убије. Е нећеш се убити! Ако треба, убићемо те ми, а не ти сам својом поганом руком." Професор пљуну Мићуну у лице па му опали добар шамар. Затим га објема рукама гурну у прса да се једва одржа на ногама. "Хоћеш да се убијеш, је ли", ошамари га с друге стране. Мићуну се смрачи пред очима. Као рањена звијер јурну на професора па га објема рукама шчепа за врат. Професор се једва истрже, али га Мићунова песница обори на земљу. Док се увијао и котрљао по прашњавом тлу, Мићун није престајао да га туче. "Тако! Тако!", једва чујно мрмљао је професор штитећи рукама главу док су Мићунове прашњаве ципеле погађале његова ребра и слабине. Приђе неколико ревидираца. Овакви призори увијек увесељавају. Једни су се смијали, други бодрили Мићуна да настави. Један га ухвати за руку. "Убићеш човјека, будало!", одгурну га. Мићун као бијесан насрну на њега. Онда неколицина њих навали на Мићуна. Тукли су га немилице све док се није скљокао на тло. Ревидирци су се разбјежали кад је један повикао: "Милиција!"

У прашини су лежали професор и готово онесвијешћени Мићун. "Јел ти сад јасно да у овом ограђеном звјерињаку сви хоће да те поједу? А ти би у томе још да им помогнеш." Професор устаде па поможе и њему да се придигне. "Не дај се, мали", стеже му надлактицу, окрену се и одгега.     

 

ПРИЧА „СТАРЕ ДАМЕ“

(Из књиге есеја Камен и ријеч)

         Непосредно уз друм Србац-Дервента, у селу Каоци, на крајњем подножју планине Мотајице, стоји једна стара кућа. То је поповска кућа, кућа Давидовића. Од темеља до крова преливена патином година и деценија, она тихује и самује и не осврће се на околне, модерно грађене и фасадиране куће, као што оне горде старице из виђенијих породица не обраћају пажњу на накинђурене испразне скоројевићке. Промјенама и утицају модерних времена упорно одолијевају и двориште и најближа околина. Декор старине и постојаности употпуњују и стабла старих јабука и других воћки и вјечита свјежина здравог ваздуха пречишћеног у зеленој лабораторији Мотајице. Стара кућа, времешна "добро држећа дама", као тек разбуђена из вишедеценијског сна, може дуго занимљиво да прича. Услов је да има  приче достојне слушаоце.

         На почетку своје приче "стара дама" саопштава да на нашој планети постоје крајичци тла којима су Бог или судбина одредили да над њима вјечито трепере и свјетлуцају искице људског духа и душе, које ни оркани и олује, ни сила и моћ, ни заборав и немар, па чак ни вријеме, ма којим дужинама мјерено, не могу угасити. Један од таквих крајичака управо је ово мјесто на коме, трудећи се да будем приче достојан слушалац, стојим и слушам.

         Прича нема прецизно назначен почетак настанка, као уосталом ни све друге приче које носе обиљежје народног приповједачког умијећа. Она полази "из давних старих времена", а казује да је управо овдје на овом крајичку тла поникла чувена свештеничка лоза Давидовића. Било је то у она немирна времена када је најчешће само тиха и трома ријека Сава разграничавала два свијета и међила два моћна царства, османлијско и аустријско. Може се само претпоставити како је на том простору вјечитог метежа и хаоса, гдје се готово никад не стишавају топот копита бијесних коња и халакање још бјешњих јахача, било бесправној хришћанској православној раји. И ту, управо ту, изникла је она свештеничка лоза, вукући поријекло од неког Давида, који је, биће најприје, и сам био, духом или стасом, а понајприје и једним и другим, највећи и најјачи. Морао је бити, јер само такви су могли зрачити духовном снагом, нужном да се учврсте врлине, ојача вјера и подстиче нада народа који је истрпио све зулуме и очувао свој хришћански коријен.

Дабоме да су први на мети завојевача и угњетача били ови и овакви духовни свјетионици и да ће увијек међу првима страдати. Испричаће нам "стара дама" потресну приповијест о погибли једног од попова Давидовића, попа Ђуре, сина остарјелог свештеника Луке, који ће, притиснут годинама, свештеничко бреме и бригу за парохију и парохијане пренијети на свог првог потомка.

Не зна се тачан датум, чак ни година се не зна када се трагични догађај, који ће невином попу Ђури доћи главе, десио. Приближно, биће то негдје пред устанак 1875.  И да не би било сумње у вјеродостојност догађаја, на увид слушаоцу даје се запис остављен у књизи. Мала неугледна књижица неупадљива наслова "Догађај из Босне", однекуд "из бијела свијета" појавила се овдје у невријеме и недоба, када нам се живот, још једном, у пакао претварао, уз овај најновији босански рат. Ни насловом ни формом ни бројем страница она није скретала на себе пажњу нити обећавала да ће неког заинтересовати и потакнути да буде прочитана. Али, како књига, као и ријеч у њој записана, попут воде нађе себи пут и кроз најмању пукотину у стијени, и ова књижица дошла је у постојбину својих јунака, да посвједочи, па да се на крају смири и почине. Као близак и мио рођак, за кога се није ни знало да деценијама избива негдје у заточеништву па ради распознавања и идентификације откопчава дугмад на кошуљи и показује карактеристичан ожиљак и бен, књижица "Догађај из Босне" разлистала је своје странице и отклонила сваку сумњу да је ове горе лист. Књига је казујући црно на бијело потврдила предање да се овдје око Каоца и Кобаша, злодјелом неког турског официра и његове љубавнице, хануме Мејриме, десило убиство мужа њеног Али-бега Шеховића. Невјерна ханума ће, у вјеру се кунући, приписати тај злочин попу Ђури Давидовићу, а поп Ђуро, на правди Бога, бити објешен. Али, "виша сила ће досудити" да невину смрт поп Ђурину плати друга невина глава, син Али-бегов и Мејримин, Ферхад.

Приповијест, препуну злодјела, неправде и гријеха, исприповиједао је извјесни Јован Јовановић. Тако пише на корицама књиге. А на завршетку првог поглавља, наречени Јован Јовановић саопштава да је о страдању попа Ђуре слушао од свог "пријатеља из Босанског Кобаша". "И ево ти, читаоче, на папиру, што ми је мој пријатељ приповиједао о страдању попа Ђуре Давидовића", вели тај Ј. Јовановић из чега произилази да је о трагичном догађају уствари приповиједао пријатељ, а Ј. Јовановић, вјероватно, све то само вјешто и зналачки записао.

О "пријатељу", као и о записивачу, не знамо ништа. Нагађамо да се приповиједање десило можда двадесетак година послије поп Ђуриног страдања. Има, дакле, поприлично нејасности и недоречености у овој причи, али једно је непобитно - приповиједање само потврђује оно о чему се у народу одвајкада памти. Ево лијепог материјала за историографе и истраживаче наше прошлости, а ми који ћемо читати ово што је записано,  о страдању хришћанског народа у овом поднебљу сазнаћемо више него из какве подебеле историјске књиге пуне података и факата. Приповиједање је увјерљиво и надахнуто и мирне душе може се мјерити са најљепшим страницама српске реалистичке прозе. Смјењују се овдје потресне слике, а ријечи теку и жуборе тихо и лагано као бистри равничарски потоци који имају своја жива врела што их вјечито хране, и нема бојазни да ће пресахнути.

"Ето, тако се некад код нас живјело", завршава пријатељ и објашњава сврху свог приповиједања, а читаоцу остаје да потресен затвори књигу и прошапће: "Да, тако се некад код нас живјело."

Наставак приче "старе даме" улази негдје у тридесете године  двадесетог вијека, када се смрћу потоњег попа Давидовића, још једног Луке, ова свештеничка лоза гаси. Али не гасне и она луча која крајичак овог тла освјетљава искрицама духа. Иза попа Луке и попадије Драгиње, који не имађаху мушког потомка, остало је седам (!) кћери. У току Другог свјетског рата њих пет, пет поповских кћери (!), ће у редовима Народноослободилачке војске принијети свој допринос слому фашизма. А њих четири, као просвјетарке и просвјетитељице, деценијама ће ширити нова сазнања и хоризонте и духовном снагом кријепити младе нараштаје.

Једно вријеме кућа Давидовића је мировала. Чинило се да је њена духовна мисија приведена крају и да ће оне духовне искрице што трепере и светлуцају, да се преселе на неки други крајичак тла под овим дијелом небеског свода. А онда се, некако изненада, стицајем неких чудесних околности, око старе куће почеше окупљати нови посвећеници људског духа. Сада тамо долазе хорски пјевачи из чијих се грла овим подмотајичким пространством разлијежу акорди измамљени из пожутјелих Мокрањчевих кајданки или сазвуци црначких духовних тонова. Њима се већ придружују поклоници стиха и лијепог поетског казивања. А у главама неких, којима је "стара дама", и све што се око ње збива, немирна инспирација и надахнуће, већ се мотају смјеле визије и идеје. Прижељкује се и примаштава да ова кућа постане духовна радионица и отвори своје двери за све оне којима је Бог подарио неку способност и моћ да уљепшају овај свијет. Ако се то не деси у догледно вријеме, једном, можда у некој срећнијој будућности, засигурно хоће. Биће тако јер налог за трајање и непрекид духовне мисије овог мјеста, на које вјечито витална и крепка "стара дама" скреће пажњу, записан је у неком неуништивом космичком чипу.

 

МАЧЕ У РАСОЛУ, КРАВА У КУПУСУ

(Одломак из романа за дјецу Жива читанка)

         Бабе и дједови су понекад досадни, с тиме се у потпуности слажем. Али шта бисмо ми без својих баки и деки који су у вјечитој бризи да нам се нешто, далеко било, не деси. А тек она миловања и мажења! Мени дванаест година (та одрастао сам!), а једно од њих мало-мало: - 'Оди баки у крило! -  'Оди свом старом ђеду у крило'. Мислим нешто - па људи, нисам ја више за крило, али шта ћу, попустим с времена на вријеме да им учиним. Једном тако сјео ја деди у крило и наслонио му главу на груди, а он ме милује по коси, сав се растопио. Бака се смјешка па ће: - Види старог, пао у транс к'о маче у расол.

         Тргнем се изненађен. Ништа ми није јасно. Откуд маче у расолу? Маче, расол, транс, деда... И ја у свему томе. Везе с везом нема. Питам деду шта све ово значи, а он каже: - Питај тај свој паметни интернет, он све зна.

Отрчим зачас пред компјутер, укуцам маче у расолу - ништа. Има свашта о купусу, о расолу, а још више о мачкама, али за маче које је упало у расол, и још поврх тога личи на мог разњеженог деду, ни словца.

- Ето видиш - каже деда. - Гдје машина може са човјеком? Да је тако машине би правиле људе, а не људи машине.

Послије кратке паузе забринут проциједи: - Богами како је почело, можда се  неће дуго чекати да из машина почну искакати готови људи.

Онда деда надуго и нашироко образложи да се оно за маче које је упало у расол тако у народу каже; то је нека врста поређења кад се неко разњежи. А све то има онако мало подругљиво значење. - А ова стара, као што знаш, само вреба прилику да ме пецне и наједи - каже оштрим пријетећим тоном, на што бака, како је јавно пред свима изјавила, не даје ни пет пара. 

         Деди је ово добра прилика да ме мало упути у тајне и могућности лијепог изражавања и, како каже, нашег лијепог језика. Каже деда: - То маче у расолу и неке друге ствари, то је такозвано пренесено значење. Као на примјер кад за стара човјека, оваквог као ја, кажу сиједа глава... Ма да не идемо у ширину, све ћеш то учити у школи. Ево на примјер, писац ће за неког свог јунака написати: измлатили га као краву у купусу. Хајде реци - како ти то схваташ да се неко проведе као крава у купусу?

         Од овог питања просто сам се смрзао. Откуд крава у купусу? Мозгам, премишљам, ништа паметно неће ми у главу. Ничег да се сјетим. Види деда да се мучим па ми предложи: - Де богати питај своје другаре шта би то могло да значи крава у купусу па ми реци. А ја ћу послије да ти објасним.

         Предвече смо се ролали улицом па кад смо посједали да прочаврљамо, поставим питање: - Ко ми одговори шта значи прошао к'о крава у купусу, водим га на сладолед!

         - Ха-ха-ха! - кикоће се Тања. - Па ти ниси нормалан! Како може крава у купусу?

         - Добро каже - подржава је Игор. - У купус иде јунетина и то без кости, а може и сланина ако је кисели купус.

         - Могу и сува ребарца, ја то највише волим па ми мама увијек одвоји највеће парче - придружује им се Пеђа.

         - Колики ли би то био лонац да у њега уђе крава? - зачуђен је Дарко.

         - Баш сте блесави - каже Бранка. - Мисли се на живу краву која пасе купус.

         - Купус се не пасе, свезналице! - исправља је Никола. - Пасе се трава, а купус се жваће.

         - Крава у купусу?! Свашта! - закључи ову расправу Тања. Остали почеше да се смију, а онда сви поскакаше на роле па се отиснуше низ улицу. Једино се Гоца није смијала. Ма знате... нас задиркују... веле да се нас двоје лијепо гледамо. Али ето... ни то није помогло, и она им се придружи и одрола. Мени криво што се нису ни потрудили да одговоре, још се подсмјехују. Стало им до краве у купусу као до лањског снијега.

         Навече извјестим деду о обављеној расправи и о томе да до никаквог резултата нисмо дошли. 

         - Да, да! - ликује деда. - Видиш да и од нас стараца може нешто да се научи, а не само од твог компјутера.

         Бака, која је нешто мијесила у кухињи, добаци: - Кликни га, Коле, у то старо чело па нека ти објасни краву у купусу.

         Деда, не чекајући да кликнем, наставља да ме упознаје са "алатима којим се служе писци." Баш тако је рекао - са алатима. Ја опет у чуду. Какви сад алати? Алат има мајстор који поправља ауто, то сам видио кад сам с татом ишао у радионицу да промијенимо пакне. А сад испада да и писцима требају и кључеви и шрафцигери и гедоре. Кажем све то деди, а он се забринут смјешка и одмахује главом: - Е дјецо, дјецо! Већ вам пуна уста пакни и гедора; о чиповима, гугловима и боктепито каквим чудима да и не говорим, а овамо не знају најобичније ствари из живота. Баш вас лијепо едукују.

Кад нешто прави, кад ствара, човјек мора да има материјал и алат, је ли тако? На примјер: кад зидар зида кућу, треба му цигла и малтер, а од алата обавезно мистрија, фангла, висак и либела. А писац кад пише причу или пјесник кад ствара пјесму, требају му ријечи. То је материјал. А од алата, такозване стилске фигуре: метафоре, епитети, поређења... и да те не збуњујем, све ће то доћи на ред у школи. Само да знаш: без тих алата пјесници и писци не би могли да мрдну, странице њихових књига остале би бијеле.

Деда забаци главу мало уназад па настави: - Види: купус је врло важна биљка и врло здрава намирница и зато га људи масовно узгајају. А крава ко крава, ништа јој слађе од купуса. Па кад се затекне у купусишту, зачас слисти пола њивице главица. Наиђе човјек, власник баште па видећи какву је штету начинила, дограби мотку и краву добро излема. Тако сирота крава скупо плати своје краткотрајно задовољство. Е сад - писац кад хоће да каже за свог јунака да је настрадао, да је скупо платио нешто чиме се окористио, умјесто да то нашироко и надугачко описује, он само каже - прошао као краву у купусу. И други људи, не само писци, кажу за неког кога су избатинали - пребили га к'о краву у купусу. Је л' сада јасно?

         - Јасно! - одговорим, мада ћу морати још добро да промозгам да би ми било до краја јасно.

         - Језик се мора учити, језик се мора његовати, а не као ови са телевизије. Не знам само ко их пусти тамо. Замисли, каже један: "Лијеп поздрав, драги гледаоци!" Безвезњаковић! Као да поздрав може бити ружан. Е да сам ти ја уредник, ја бих се с тобом, мој брајко, лијепо поздравио, не би ти више наказио наш лијепи језик - пада деда у ватру. Кад се мало разведрио, додаде, онако кроз осмијех: - А и ови твоји компјутеристи могли би прочитати нешто и из живе читанке, ништа им не би фалило.

 

СВАЂАЛИЦЕ

(Из збирке прича за дјецу Сладолед на асфалту)

Можете ли замислити да се двоје већ седам година из дана у дан свађају? Истину говорим – не прође ни један једини дан, а да се Драган и Милева око нечег не посваде. Кад се њих двоје око нечег не би макар мало спорјечкали, мислили би да им је дан пропао.
         Хее, ко их не зна, рекао би – па ово двоје стварно нису нормални! Међутим, има ту нешто друго.
         Милевина и Драганова свађа започела је првог дана кад их је учитељица заједно посадила у претпосљедњу клупу. Већ послије великог одмора, на трећем часу, Драган је Милеву повукао за кикицу, а она дигла два прстића  и казала: „Молим, учитељице, овај ме вуче за косу.“ Од тада, сваког дана они нађу некакав разлог за свађу. Драган Милеви пошара свеску, а она баци његову гумицу. Драган сакрије њен пластелин, а она поцијепа његов колаж. И тако сваки дан.
         Истина, има прилика кад се њих двоје лијепо слажу. Не би Милева нипошто појела сладолед, а да га Драган који пут не лизне. Или да он сакрије чоколаду од ње, Боже сачувај!
         Најжешћа свађа између Милеве и Драгана избила је негдје пред крај трећег разреда. Милева, која се већ истицала лијепим писменим саставима, спјевала о Драгану пјесмицу да се читав разред кикотао: „У нашега Драге, уши ко у маге:“
         Разумије се да Драгану ово није било право. Поготово кад је код куће, пред огледалом установио да су му уши малчице клемпаве. Шта би Драган друго, него да смисли за Милеву нешто слично. Али како ће кад њему иде математика, а састави и пјесмице баш никако. Да каже на примјер: „Два плус два не волим те ја“, не ваља. Глупо је, смијаће му се још више. Или рецимо: „Пет пута пет , двадесет пет, на глави ти коњски реп.“ Пих, јест ми нека пјесма.
         Али, има Драган свог другара Дарка, комшију са спрата. Тај чим зине, спјева пјесму. Сутрадан ето Драгана у школу па ће одмах са врата: „У наше Милеве обје ноге лијеве.“ Е, то је већ нешто. Цијели разред се смијао. Али са Милевом није баш лако. Кад је чула пјесму, није се узбудила ни наљутила. Само је хладно казала: „Будало, како обје ноге лијеве кад видиш да имам и лијеву и десну ципелу?“

                                               2.

Прошле године, дакле у шестом разреду, Драган се зарекао да ће написати најбољи писмени састав на тему „Прољеће у мом завичају.“ Бољи чак и од Милевиног која, кад су писмени у питању, не зна за друго него за петице.
         Што речено, то учињено. Математичар Драган својски се потрудио и о прољећу у завичају написао: „Прољеће је у наш завичај стигло тачно 21. марта. Прољеће ће трајати до 21. јуна. То су три мјесеца или 91 дан...“ Итд.
         Кад је наставник донио свеске за исправак, а нестрпљиви Драган угледао само двојку, одмах му је било јасно да га наставник мрзи. Па у њега је све тачно и само двојка, а у Милеве петица као врата за тамо неке... све саме измишљотине. Те, прољеће долетјело на крилима ластавице, те прољеће се завукло у ревер татиног капута и друге глупости.
          Милева му је казала: „Није ово за тебе, боље је да буљиш у свој рачунар.“
          „Рачунар, рачунар! Рачунар је права ствар“, излетјело је из Драгана. „Ето видиш, и рачунар може да буде пјесма. А са рачунаром и интернетом ја шетам по цијелом свијету. Стигао сам чак до Јужне Африке“, похвалио се.
          „Да, али хајде ти с тим својим интернетом завири ако можеш у чича Томину колибу или у срце мајке Николетине Бурсаћа“, казала је Милева.

         Иако препирке и спорјечкања не престају, сада, у седмом разреду примјећује се да су некако безазленије и мекше. Чак би се рекло да њих двоје смишљају око чега би се спорјечкали, само да буду заједно. Јуче је Милева показала Драгану своју најновију пјесму. Прва строфа гласи:

         „У његовом гласу поточић жубори,
          у његовом оку једна звијезда сија,
          кад ми њежну ријеч проговори,
          ко бреза на вјетру затреперим и ја.“
          Погледали су се и насмијешили јер обоје су знали у чијем гласу поточић жубори.
         „Дивна је“, рекао је Драган. „Пустићу је на интернет.“
         „Е нећеш!“, запријетила је Милева.
         „Е хоћу!“
         „Нећеш!“
         „Хоћу!“
         ...

 

МУДРА ЛИСИЦА И ГЛУПА КОКОШ

         (Из збирке сатиричних прича  Демократија за почетнике)

Драги гледаоци, вијест дана стиже из кабинета предсједника републике. Наиме, предсједник наше републике расписао је опште парламентарне изборе за први април...“
         Кад је шармантна водитељка процвркутала ову вијест, замало нисам вриснуо од радости. Дошло ми да је пољубим у оно њено крупно бистро око. Да јој скинем шминку са лица и усана. Био сам толико радостан да бих пољубио и самог предсједника републике.
         Шта ти је демократија! Нашем човјеку сам дај мало демократије, не треба му ни хљеба ни са хљебом. Зато ми и имамо толико демократских избора. Да се ми послије вишедеценијске демократске глади заситимо демократије, а за хљеб ћемо већ некако.
         Док је водитељица саопштавала остале вијети, у глави ми се заврти филмска трака са прошлих избора. Титра ми пред очима онај величанствени декор града искићеног плакатима и дивним постерима кандидата са великих уличних излога које наш народ назива билбордима. Њихови насмијешени доброћудни погледи зраче оптимизмом и одлучношћу. Кад их човјек гледа онако умиљате, тек тада схвати колико они воле свој народ.
         А тек предизборни митинзи и промотивни скупови!Музика свира, у срце дира. Лепршају заставе, а насмијешене дјевојске и младићи пуне вам руке лецима, хемијским оловкама и упаљачима. Они из јачих странака дијеле сокове и точе пиво. А онда они пламени говори. Оне слатке ријечи као млади мед  из саћа цуре низ микрофоне и звучнике. И како би човјек могао бити толико безобразан па да не повјерује како ће наша будућност бити, не само праведна и хљебна, него шећерна и медна. Треба само заокружити тамо гдје треба.
         Присјетио сам се оних Те-Ве дуела и љутих вербалних битака ривалских кандидата. Шта се ту свашта може чути и видјети! Сви паметни и рјечити, све сами јаки карактери. И сви у праву. Они се боре као лавови, а ми народ, уживамо ли уживамо. Ма не бих то мијењао ни за најбољи каубојски филм или хумористичку емисију.
          А онда, са блаженим осмијехом на лицу, присјетим се оног

                                               2.

великог демократског дана кад смо сви похрлили на изборе. Сјећам се да сам већ на поласку од куће испружио десни кажипрст нестрпљив да ми га офарбају оним демократским спрејем. Како сам био горд кад сам послије извјесног чекања у реду стигао у хол основне школе, гласачко мјесто број три. А ту управо МЕНЕ сви очекују. Како је све било свечано. Атмосфера као у цркви. Службеници достојанствено љубазни, страначки активисти опрезни као јагуари шарају очима по холу и мотре, мотре... Ту је и господин Литванац, европски посматрач. Уз њега љупка домаћа преводитељица. И све је то и сви су ту због мене и ради мене. Ех шта је демократија!
          Коначно дошао је и онај величанствени завршни чин. Сакривен иза паравана раширио сам свој гласачки листић и узео оловку везану узицом. Па кад сам почео. Е овог ћу да заокружим, а овај ће да дбије мој глас мало морген. Овог хоћу, овог нећу... Затим сам устао и дуго спремао наочаре. Док сам прилазио кутији, пратило ме најмање десет пари очију. Укључујући и један пар господина Литванца који ми се љубазно смјешкао. Савијени листић дуго сам држао изнад прореза на кутији и осмјехнут се освртао лијево-десно као какав носилац листе кад га сликају за Те-Ве и новине. Ех, каква штета што све то брзо прође, што се зачас заврши. Па опет све по старом.
          Док су ми се по глави ројиле миле мисли и слатка сјећања, онај блажени смијешак није ми спадао с лица.
          - Шта је, Трпимире блажени? – трже ме из сањарења жена. – Какав ти разлог имаш да се тако задовољно смјешкаш? Да ти нису отписали дугове за струју?
          - Избори, жено, избори! Расписани избори. Зар ниси чула шта каже наша телевизија?
          - Па што се ти смјешкаш? Колико знам изборима се радују само они из опозиције.
        - Ма не разумијеш ти то. Ово сада је демократија. Мени и теби, грађанима ове земље, напокон је омогућено да слободно изразимо своју вољу. Изићи ћемо на изборе и по својој вољи заокружити најбоље кандидате. Послије тога свима ће нам бити боље.
          - Хоће, хоће. Исто као и прије – каже она као да се руга.

                                               3.

Некима ће и послије ових избора бити још боље, а теби још горе.
         - Није ово као прије, женска главо! Ово је демократија и постоји суштинска разлика...
          - Разлика је једино што је онима прије било свеједно хоћеш ли их заокружити или нећеш, а ови данас ти се улагују и моле. Ходају од куће до куће и дијеле по пакетић кафе. И исто лажу и обећавају...
          Ово стварно нисам могао да отрпим. Она ће да негира наша демократска достигнућа и процесе. Румен као булка, букнем: - Слушај ти, реликту један, из мрачног периода једноумља! Хајде што твоја женска глава не може да схвати куд смо кренули и докле смо стигли, хајде што не знаш шта значи бити свој на своме, али како се усуђујеш тврдити да је исто сада као оно прије? Зар си заборавила колико смо избора имали и колико ти је кандидата понуђено? Ма коме ја то говорим...
          - Само ти заокружуј и уживај свој на своме. На своме ћеш и остати док они не очерупају и ово што је преостало. Али не каже народ џаба – Не би лисица била тако мудра да кокош није толико глупа – рече жена и изађе.
          Дуго сам гледао за њом и никако да одгонетнем какве везе имају мудра лисица и глупа кокош са демократским изборима.   

 

ПРЕТЕЖНО ДОБРИ ЉУДИ
(одломак)

         Кад им је тешко при души, људи своје тегобе покушавају одагати на разне начине. Неки се лаћају своје спасоносне пилуле, други чашице, трећи се свађају са ближњима, четврти плачу... Ја за такве прилике имам добар рецепт који великодушно уступам припадницима своје генерације.
         Ви који сте изненада упали у клопку средњих година, заборавите на тренутак да вам пријете искључењем струје и телефона јер нисте платили рачун и да немате ни капи бензина. Заборавите да вам дјеца неће да уче и да вам је процурио бојлер и умјесто тога покушајте се присјетити гдје сте то први пут заплесали са изабраницом свога срца. А ви, драге госпође, немојте бити накрај срца и стално му пребацивати да су вам се поцијепале и посљедње  штрампле и да се цио ваш make up свео на обичну крему за руке и јефтин руж за усне. Заборавите, а сјетите се сале у ДТВ „Партизан“ и оркестра који Ларином пјесмом започиње игранску, а он, са позајмљеном краватом, оном са ластишем око врата, прилази и моли за плес. Сјетите се само како су вам се знојиле руке и како сте задрхтале кад вас је он, мангуп, онако „случајно“ привукао уза се и овлаш стегао руку...
         Нека на вашем грамофону засвира музика за плес.
         Даме бирају.

 

(Из рукописа)

СЈЕТИ СЕ АНГЕЛА    

                             
Сјети се Ангела                                                 
цијеле те ноћи                                                   
орило се и горило над Корчулом
Бјелином распукле шкољке
мјесец засипао море
огледале су у њему звијезде
и кикотале наге ноћне купачице
врискале преплануле Чехиње
у канџама јадранских галебова
а ми у стољетној сјени маслине
рушили берлинске зидове
кроз моје прсте
цурили ланени млазеви твоје косе
на пријестолу српске душе
гнијездила се Баварска
У затишју загрљаја
казивао сам ти Превера на српском
Питала си јесам ли комунист
а ја ти кроз осмијех обећавао
најцрвенију заставу
на катедрали твога Минхена
Кажњавала си ме пољупцима
и потапала у мирисни океан твојх груди
па је моја бестидна рука
зарањала у влажне дубине твојих бедара
заустављала си је неодлучно
и шаптала nein
као што то реда ради чине Њемице
Сјети се Ангела
иза нас је оргијала корчуланска ноћ

                                                         2.

док смо у безобразној намјери
јурили према Велој Луци
Сам се зауставио ауто
у прикрајку испод чемпреса
ко пожаром захваћени
згулили смо твоју хаљину и моју мајицу
наше усне су се дивље прождирале
усијецали твоји нокти у моја плећа
о како су врискала и јецала и дрхтала
оборена сједишта твога опела
и све док није дојутрило
пред пламтећим свједоцима са неба
славили смо њемачко-српско помирење
Сјети се Ангела
и не зажали што се десило
И пољуби каткад умјесто мене
плаветнило медитеранског неба
у оку малог Србина-Баварца
са узавреле Корчуле понесено
      

Издања

"Маршалова слика"

"Квареж нарави"

"Бијела мама"

"Камен и ријеч"

Ново