Биобиблиографија

Владимир (Лука) ДОКИЋ, рођен је 1. маја у Врбици, како воли да каже, у најлепшем селу Ливањског поља, у Босни и Херцеговини. Није имао ни пуних 5 година кад је и његову породицу захватио талас колонизације. Нашли су се у Товаришеву код Бачке Паланке. Накратко! Мирис узораних и непрегледних бачких њива његовим родитељим није могао заменити мирис покошеног сена пространих врбичких ливада. Носталгија за родним крајем вратила их је у Врбицу, па је тако Владимир започео своје образовање у родном крају. Школовање је, ипак, наставио у Товаришеву, код стрица, који се  није враћао у родни крај. Као ђак путник, завршио је средњу економску школу у Бачкој  Паланци 1960. године. Дипломирао је на Економском факултету у Београду 1964. године, а магистарску тезу под насловом Стицање дохотка електропривредних организација учешћем у заједничком приходу са посебним освртом на Електропривреду Босне и Херцеговине одбранио је на Правном факултету у Београду, 1. јуна 1983. године.

Радну каријеру започео је у Ливну, у творници вунених штофова, као руководилац набавног сектора. Волео је Ливно, али је још више волео Бању Луку. Била је и тада привлачна за све генерације, а посебно млађе. Искористио је прву прилику да јој се примакне. Иако није имао ни пуну годину радног стажа, позван је да фабрици текстила Кнежопољка Босанска Дубица обавља послове које је обављао у Ливну. Прилику није пропустио. Након 3 године, указала му се могућност да се још више приближи Бањој Луци. И њу је искористио. Прихватио је посао шефа продаје папирне конфекције у фабрици целулозе и папира Целпак Приједор. Није дуго чекао на коначно остварење свог циља. На Светог Илију 1971. године прешао је у Бања Луку. Примљен је на место директора трговачког предузећа на мало Дуван. Предузеће је било у расулу, у којем су радили углавном ратни и мирнодопски инвалиди рада. За непуних 8 година, трансформисано је у модерно трговачко предузеће на велико и мало. У складу са проширеном делатношћу, добило је и ново име: Конзум.

По истеку другог мандата, пред крај 1978. године, упућен је у Електрокрајину. (Тад су се кадрови буквално, без косултација, упућивали у нова предузећа). Од тада, па све до одласка у пензију, сви његови послови били су, директно или индиректно, везани за електропривредну делатност. У Електрокрајини је био директор Радне заједнице, помоћник директора за економске послове и генерални директор Радне организације. Почетком јануара 1999. године постављен је на место министра за енергетику у Влади Републике Српске. У Електрокрајину се вратио 12.4.2001, као саветник генералног директор. На место регулатора  у Државној регулаторној комисији за електричну енергију, са седиштем у Тузли, постављен је 30.06.2003. године. Ту дужност је обављао све до одласка у пензију, 2011. године.

У току радне каријере објавио је већи број научно-стручних радова везаних за електропривредну делатност, као што су:

• ''Заједнички приход у елоктропривреди и његова улога у промени досадашњих друштвено-економских односа'' – Часопис Самоуправљање број 10/83;
• ''Вредновање решења развоја електродистрибутивне мреже'' – Саветовање електротехничара Југославије, Струга 1985;
• ''Расподела дохотка у услужнним делатностима и Радним заједницама'' – Саветовање економиста Југослвије, Бања Лука 1987;
• ''Тарифни систем за продају електричне енергије и улога мјерне технике у креирању тарифне политике'' – Juko-Cigre Теслић, 2003;
• Велики број стручних радова из области планирања, развоја и инвестиција, те примарне и секундарне расподеле дохотка.