Биобиблиографија
Вид-Вицко Вукелић је рођен на Видовдан 1971. године у Бањалуци.
Објавио је седам књига за дјецу и три сликовнице, те књику „Сафикада 'вако је било“ по којој се ради и представа.
Многе његове пјесме су музички обрађене и награђиване на фестивалима забавне музике за дјецу.
Написао је химну Ђурђевданског фестивала у Бањалуци, химну Дома за незбринуту дјецу „Рада Врањешевић“ у Бањалуци и химну Основне школе „Змај Јова Јовановић“ у Бањалуци.
Стални је сарадник и члан редакције у Часопису за дјецу „Јежурко“ у Бањалуци.
Добитник је неколико престижних награда за дјечије стваралаштво.
Један је од најтиражнијих пјесника за дјецу на овим просторима.
Члан је Удружења књижевника Републике Српске.
Дјела:
„И на небу и на земљи“ поезија за дјецу
Издавач: „Бањалука компани“ 2005.
„Кључић за осмех“ поезија за дјецу
Издавач: „Бањалука компани“ 2007.
„Животиње у пјесмицама“ сликовница
Издавач: „Lanax design“ 2007.
„На крилима маште брже се расте“ поезија за дјецу
Издавач: „Атлантик бб“ 2008.
„Животиње у пјесмицама 2“ сликовница
Издавач: „Lanax design“ 2009.
„Расти, расти“ поезија за дјецу
Издавач: „Витез“ Београд 2011.
„Небо очију твојих“ поезија
Издавач „Књ.заједница Васо Пелагић“ 2015
„Кућица од сна“ поезија за дјецу
Издавач: КК Крчевина, Дом културе, Црвенка 2016.
„Постоји нешто“ Избор из поезије за дјецу. Избор направио Тоде Николетић
Издавач: „Панонске нити“ Крушчић, Србија 2017.
„Сафикада-вако је било“ народ.књижев. одрасли
Издавач: „Глас Српске“ 2017.
Књигу суфинансирао град Бањалука
„Зоо свет за пет“ поезија за дјецу
Издавач: „Арт сцена“ 2019.
Књигу суфинансирало Министарство просвјете и културе Републике Српске.
Одјеци
БАКИНА ПЕСМА
Кад урадим нешто лудо,
што мом оцу није мило,
ја појурим као стрела
у бакино топло крило.
Када нешто јести желим,
а тога у кући нема,
моја бака мила скаче,
па за мене само спрема.
Веселе ми песме чита,
њу срамота није света,
на под клекне, па кроз игру
са мном расте до детета.
После игре кад задремам,
покрива ме њена блуза,
понекад ме само збуни
у бакином оку суза.
ДЕДОВА КРУШКА
Деда је посадио крушку.
Било је то давно
још пре мог рођења.
Без обзира што је стара,
она се не да.
Корен је заронила дубоко,
гране дигла високо,
горе до звезда
где је сад деда.
Причао ми је отац,
деда је знао да падне често,
али је увек са смешком
кретао од нуле.
Иако нисам био рођен
кад је он отишао,
док седим под крошњом,
препознајем његов глас
и осећам мирис дима
из његове луле.
И, ево, после много година
седим под крошњом са сином
који носи прадедово име
и причамо неку причу мушку.
Остарело је стабло
и ја полако старим,
грлећи сина,
погледом мерим где да посадим
нову крушку.
СТАРИЧИНЕ СУЗЕ
Гледам баку како проси,
а очи јој сузе пеку,
изборано чело старо
носи болну тугу неку.
У свој џепић стављам руку,
да не плачем, снагу купим
па јој пружих новац што ми
даде стриц да лопту купим.
Старица се изненади,
у сузама осмех даде,
у том њеном оку топлом
препознајем трачак наде.
Сав радостан од ње крећем
због поклона што сам дао,
иза себе чујем речи:
„Драги Бог ти помогао“.
Помоћи ћу кад год треба,
с главе неће пасти круна,
празан џепић ми остаде,
ал’ ми душа сунца пуна.
БИБЛИОТЕКА
Све што ниси знао,
а хтео би знати,
ти од књиге тражи,
књига ће ти дати.
Поведите друга,
бату, или секу,
па правац, брзином
у библиотеку.
Немој да се стидиш,
све што желиш питај.
Тражи, учи, пиши,
добре књиге читај.
И песме и приче,
и све књиге друге,
решавај проблеме
и задатке дуге.
Читањем постајеш
богатији, схвати!
Самопоуздање
књига ће ти дати.
Одушевљен бићеш,
видећеш да вреди,
у стихова царство
најближе поведи.
Симпатију можда,
другарицу неку,
па правац, брзином
у библиотеку!
ЧУДНО ПИТАЊЕ
Ања, Сања, две сестрице,
исте усне, нос и лице,
обе лепе као сан,
рођене у исти дан.
Филипу се свиђа Ања
па јој дивне очи сања
и срећан јој тражи руку
са осмехом на јастуку.
Питање му другар даје,
како Ању препознаје?
Кад им исте косе, руке,
к’о две брескве, две јабуке.
Филип збуњен одговара:
„Шта ту чудно сада има?
Јесу исте, али Ањи
нешто сјаји у очима“.
ДУШО
Пратим јутрос тихо
дедин покрет сваки,
како нежно „Душо“
каже мојој баки.
И тата је мангуп,
али кад су сами,
па на ухо шапне
„Душо“ мојој мами.
И мени због Ање
у срцу доброта,
рек'о бих јој душо,
али ме срамота.
ЈЕЖЕВА ЉУБАВ
У јежевој кућици
настала је бура,
кад је малог јежа
пољубила цура.
Пуно срце љубави
хтеде да узврати,
ал’ бодље му сметају,
па он зато пати.
Зажмури и приђе,
к’о запета пушка,
ал’ од њене бодље
настрада му њушка.
Па сам себи вели:
„Боље да се губим,
баш сам смотан не знам
чак ни да се љубим!“
КЉУЧИЋ ЗА ОСМЕХ
Мој кључић за осмех,
то су лепе речи,
не може ме нико
у томе да спречи.
Свима ћу да кажем:
„Добар дан и здраво!“
Да културан будем,
на то имам право.
Хвала, довиђења,
опрости, извини,
није тешко рећи,
само ти се чини.
Покушај и биће
драго твојој мами
кад кључић за осме
окренеш у тами.
Опет свима кажи:
Добар дан и здраво
Да културан будеш
на то имаш право.
Хвала, довиђења,
опрости, извини,
није тешко рећи,
само ти се чини.
МАЈЧИНЕ СУЗЕ
Јецаји болни у хладној соби,
пахуља нека на прозор сврати,
а ја се молим већ целе ноћи
да ми оздрави вољена мати.
Живимо сами на крају града,
болесна јако, а ја још дете,
и очи сузне од мене крије,
видим да је препуна сете.
Дрхтавом руком стишће ми руку
као да је зову даљине,
грли ме, плаче, говори тихо:
„Чувај ми се, вољени сине“.
Мараму своју она ми даје,
к'о да ће поћи кад сунце зађе,
смотуљак један новчаница,
„Ево ти, сине, нек' ти се нађе“.
Јецаји болни, поглед ка небу,
не видех јада и туге веће,
као да цело детињство моје
с њеном сузом у небо креће.
Осећам њена љубав ме чува,
сва туга неба се слила у мене,
на свећи гледам капљице вреле
као што беху и сузе њене.
ЈАСЕНОВАЦ
Корача старац
очију сузних,
пољаном што се
црни од врана.
На том је месту
хиљаде деце
збрисано са
земаљског длана.
Били смо мали,
ни десет лета,
не писах о том
никад ни словца.
Вриште у мени
сећања злости
стравичних слика
Јасеновца.
Иако стар сам,
унуке гледам,
неке ме стрепње
у тмину маме,
још увек ноћу
буде ме страшне
очи што зверски
прете из таме.
Пламичак моје
свеће трепери,
жалећи горко
дечији род.
Прасак туге се
по небу расу
да оплакује
небески свод.
Хиљаде звезда,
к'о очи мале,
к'о уплашене
крваве зене.
То свеће бола
на небу пламте,
а са њих сузе
капљу у мене.
English
Српски
