Преводи

Одјеци

МОЛИТВА

Господе,
помози српском роду,
подари мир, љубав и слободу,
помози нам, молим те!
Молим те и ја, као и многи
што те моле
они који те воле,
и који у Тебе вјерују,
и који се крстом осјењују,
и који у молитви плачу
и тако имају своју вјеру јачу,
јер они вјерују да ћеш помоћи
онима који су у немоћи
и који вапе за Твојом помоћи.
Господе,
помози нам да чујемо и видимо
па да се себе никад не стидимо
и да се од те границе удаљимо,
а до ње се често примакнемо.
Помози нам Господе Боже
да се љубав и радост умноже,
не требају нам лажи и обмане
што се нуде у земаљске дане.
Господе,
помози, ми нисмо безгрешни,
али у Тебе вјерујемо, јер немамо
никоме себе него Теби да дамо.
Опрости нам, Ти који то можеш,
и да нам пут ка Теби покажеш
молим те, као многи што Те моле
сви они које животне ране боле
и сви они који вјерују и који воле.
Господе,
избави нас од демонских напада,
Ти си наша једина снага и нада.
Господе, помози и помилуј нас
и подари српском роду спас!

 

ХИЛАНДАРСКА РАДОСТ

Ходим ка Tеби са вјером пуном страха,
лагано корачам, света земљо монаха.
Долазим из груди свете Херцеговине,
земље Божије ријечи, милости и истине.

По Божијој промисли мирно је море,
које мирише светошћу Атоске горе.
Бог допусти да ходим Гором славном
и опијем душу вјером православном.

Божији страх у мени, сав треперим,
крстом светим дадох да се осјеним.
Па лагано крочих на тло обале свете,
на земљу наше Богомајке Пресвете.

Уздах ми немиран, као што су и очи,
јер нога ми на Свету земљу крочи.
Срце трепери, али то је од среће,
као да пита: "Има ли радости веће?"

Над Атосом грије са светошћу сунце,
а одзвањају ријечи које милују срце:
"Господ ту станује"- као да говори,
док свјетлошћу сија по Светој Гори.

Молим се срцем у бескрајном миру,
цјеливам двери Светом манастиру.
Захвалу појем пред Богородицом,
поклоне чиним пред Тројеручицом.

А хиландарска звона звоне и пишу,
слова се у камен клешу, а живо дишу.
Вијековима живе у славном Хиландару,
на Светој Гори, хвала Богу на том дару!

Славећи Бога, досањао сам снове,
сад могу ићи на животне стазе нове.
Јер ходио сам по тлу српскога здања,
осјетио нит живота, истине и предања.

Напојих се жедан вјерским Источником,
освијетлих се духовним свјетиоником.
У светињи, у завичају рода српскога,
гдје је близина неба и Господа Бога.

 

КРСТ

Символ времена
и обиљежје имена,
којег носимо на леђима
као љубав у срцима,
којим се осјењујемо
да се од зла заштитимо,
јер је његово значење
Христово страдање,
али и радост и васкрсење.
Истинско знамење,
љубави, правде и наде,
грешном роду радовање
које води у спасење.

 

ТРАГ

Испред себе јасан траг видим
и све је онако као што треба,
урезане стопе ћу да слиједим
остављене сјајем сунца и неба.

Од предака сам насљеђе добио
да часно корачам путем својим,
ја сам ту срећу рођењем имао,
хвала Богу и родитељима мојим.

Да овим трагом поносно ходим
и слушам откуцај срца свога,
да прави пут и истину слиједим
и волим ближњег и Господа Бога.

 

НЕБЕСКИ ВЈЕТРОВИ

Гледам у небо, па у нашу Грачаницу,
гдје се сунце рађа и најсјајније сија,
гледам ка горе, ка Божанском лицу,
одакле вјетар дува, а тај вјетар прија.

Кроз нову историју пише се и стара,
јер вјетар овдје дува, бурно и сјетно,
небитно, да л' је са мора ил' Леотара,
ал' обузима срце и душу неосјетно.

Спајају се у вртлог и громко шамарају
с циљем да одвоје свјетлост од тмине,
јер ово је земља гдје вјетрови шибају
и гдје пјевају пјесму, чак и од тишине.

Пркосно и постојано живе вјетрови,
болни, а слатки са дахом пуног зова,
овдје су чудесни вјетрови, као и снови,
саткани су љубављу небеских стихова.



ДОЛАЗИМ, ЈЕРУСАЛИМЕ

Отворише се очи, разум и срце
и чудесно поче све да трепери,
изнад мене као никад засија сунце
а у њему олтар и Царске двери.

У срцу се буди радост са неба
љубав и вјера православног крста,
та свјетлост је моја насушна потреба
и жеља да ходим стазама Христа.

Животни пут крунисан је сада
а круна је бескрајно Господње име,
благодатни огањ мојим бићем влада
јер долазим Теби, свети Јерусалиме!



ХВАЛА ТИ ГОСПОДЕ

Хвала Ти Господе,
што си удовољио нашој жељи
да се молимо у Светој земљи,
са страхом да плачемо и дрхтимо
и Твојим стазама и ми ходимо.

Хвала Ти Господе,
што смо свети ваздух удахнули
и библијски камен додирнули,
што нас је миловало опојно сунце
и зарило, и трептало наше срце.

Хвала Ти Господе,
што смо били тамо гдје си се родио,
крстио, Творцу молио и чуда чинио,
гдје си страдао и био распет за нас
и смрћу дао живот и роду спас.

Хвала Ти Господе,
што смо се грешни удостојили
али с љубављу Гробу поклонили,
да би Васкрсење Твоје доживјели
а своје вјером и надом спознали.

Хвала Ти Господе,
за час другог рођења и крштења
и Твоју милост нашег спасења,
у бескрајној радости Васкрсења
чекамо Те на мјесту Вазнесења.

 

ДОЋИ ЋЕ СВЕ НА СВОЈЕ

Доћи ће све на своје, кажу да истина је,
само је питање када, јер то се не зна,
алꞌ сигурно ће доћи, прије ил' касније,
онда кад зрене и вријеме то препозна.

Истина је, мора све доћи на мјесто своје,
алꞌ тек онда када о том не мислиш никако
и када се баш најмање нада срце твоје,
дођеш до циља, посве тихо и полако.

И кад дође вријеме да је што-шта прошло,
тек тада ћеш моћи поуку извући и сазнати
и схватити да стрпљењем вријеме је дошло
и да за оно што вриједи - треба и чекати!

ТВОЈЕ ИМЕ

Да ли чујеш како дозивам твоје име
што вјетар га носи, а ја идем за њиме?
По прашњавој стази за именом ходим
са болом, без страха, ја битку водим.

Од имена твога све јачи ехо се ствара
и пробија у тијело, словима кожа се пара.
Трпим ја бол, то су слатке муке моје,
јер у мени је дом нашло име твоје.

Тежак ми корак, али главу сам дигао ја,
велики је напор, зној ми на чело пробија.
А свуда око стазе скачу вилењаци и виле,
плету ми лажну мрежу словима од свиле.

Сад се поред вјетра и магла још надвила,
па је мачем сијечем јер у бол ме савила,
хоће и она да отежа потрагу за словима,
као не зна, да само ја владам сновима.

Пењем се стазом и твоје име још тражим,
сувим језиком суве усне своје влажим,
уморне ми очи, па тежак ми и поглед,
нећу посустати, неће стаза у недоглед!

До краја стазе идем да тражим твоје име,
јер тим словима пишем пјесме и риме.
Зауставићу вјетар и узећу сва слова твоја,
она су дио мене, а ти си пјесма моја.

АНЂЕО

Ноћас сам сањао свог анђела
бљештавог лица, необичне боје,
чија је коса падала преко чела
по очима које су гледале у моје.

Aнђео ми погледом створи крила
и полетјех са њим у небо, високо,
иако нам свјетлост лица прекрила
видио сам како анђелу сија око.

Кроз вријеме и простор сам летио
и био одважан, срећан и поносан,
у лету сам могао све шта сам хтио
јер он је био необичан и чудесан.

Вјерујем да ћу опет исти сан снити
и поново летјети по истом трагу,
јер желим са мојим анђелом бити,
он је дио мене и он ми даје снагу!

 

ПРЕОБРАЖАЈ

            Марко је по занимању био професор. Предавао је у једној школи. Неко би га фалио да је био добар педагог, док је било и оних који су га сматрали строгим и намћорастим. Тако то буде, ко би ђацима угодио? У сваком случају, углађен господин, зализане косе, са великим наочарима које је носио кад је читао, одавао је утисак да се ради о човјеку који је био угледан и образован.
            Када се завршио рат, многи су се окренули вјери. Чак и они који нису вјеровали, почели су то чинити, јер их је рат и невоља натјерала. Истина, пријератно вријеме је изградило многе невјернике, јер је то био систем са таквим вриједностима.
Једног јутра уз кафу, сједио је са својим пријатељем, Драганом, по устаљеном ритуалу. Причали су о актуелним темама, политичкој ситуацији, а дотакли су и вјеру.
Марко је обично избјегавао вјерске теме, јер су му стварале нервозу. Обично би вјеру називао манипулацијом, као и другим погрдним изразима.
Драган је то јутро, сасвим случајно, почео причу како је умало погинуо у рату, али је неким чудом и Божјом помоћи остао жив.
- Бог ме спасио. Видио сам већ себе како мртав лежим.
Марко се намршти, па одсјечно рече:
- Ма ћути, немој да те неко чује, остао би свакако жив.
Драгану не бјеше право што овај тако говори, али се направи да га не чује, па настави да описује ситуацију, коју је већ често понављао када би се год указала прилика.
Марко је ћутао и на тај начин игнорисао Драганову причу.
Драган није имао мира због Маркове реакције то јутро. Није му било јасно зашто је тако огорчен на Бога. То је било више него очигледно. Питао се, да ли је то можда због нечег што је доживио лоше у свом досадашњем животу, што је изазвало такву одбојност.
- Али, зашто? Бог даје искушења, али Бог и помаже - питао се док је размишљао.
            Након два дана Марко га позва поново да се виде и попију кафу, на уобичајеном мјесту. Чим се видјеше, Драган је уочио наглашену нервозу и бијес који је владао Марком.
- Шта је Марко? Нешто те баш наљутило. Види се на теби.
- Замисли који је то безобразлук!? Долази ми поп јуче на врата куће. Ваљда му неко рекао да ја као славим тамо неку славу и хоће да врши молитве. То ме баш наљутило. Једва сам се суздржао да га на простачки начин отјерам. Мене да нађе, уф. Само не знам ко му је то рекао? Ако неко мог презимена слави славу, не значи да ја то исто радим.
Драган се штрецну на ту причу. Негодујући, завртје главом, прогута кнедлу и једва изусти:
- Журим, морам ићи, сад сам се сјетио неких обавеза.
Устаде, те оде не осврћући се и не поздрави са својим дружбеником.
Тај дан је био толико гњеван на себе, зашто се са таквим човјеком уопште дружи. Јер, није било први пут да се с негативним расположењем враћа кући, проузрокованим Марковим понашањем.
            Након неколико дана, Марко је поново позвао Драгана телефоном, а овај се није јављао. Желио је да се на неки начин преиспита, те да пусти времену да донесе најбољи закључак. Једноставно, желио је да се држи на дистанци.
Сјутри дан, у посјету је дошао Манојло, његов кућни пријатељ. Отворише се разне теме у разговору, да би у једном моменту Драган поменуо професора Марка. Времешни Манојло значајно погледа Драгана, кашљуцну, повуче дим цигарете, отпухну га, опет кашљуцну и онда отвори душу:
- Драгане мили, знам да си често с њим, али видим да неке ствари уопште не знаш.
- Шта бих то требао знати, не разумијем!?
Манојло опет отпухну дим цигарете, почеша се по лијевој сљепоочници, па отпоче:
- Лош је то човјек. Врло лош. Има му по коме доћ тако. Зло дрво плодове зле рађа. Шта ћеш ти очекивати од њега кад му нико у кући није вјеровао у Бога. Ама, није то толико црно, него је и црње... Па његов је отац затварао стоку у сеоску цркву. Стриц му је био главни шпијун. Нико није прославио крсну славу у селу да овај не би учинио белај да народна власт одмах исти или сјутри дан не би закуцала слављеницима на врата. Пи, налет их било. Задојено је то пасјим млијеком.
Драган се намршти, придиже са столице, па опет сједе и поглади руком по коси. Поче да куцка кажипрстом руке о сто.
Манојло настави:
- Тај његов отац, Бено су га звали, умро је у најстрашнијим мукама. Распадао се жив. Оно најгоре га ухватило. Прије седам-осам година, не знам сад тачно.
- Сад ми је све јасно, све! - пресијече га Драган.
Није се сретао са Марком. Није му одговарао на позиве. Избјегавао је чак и мјеста гдје га може срести. Драган се тако најбоље осјећао. Мада, након извјесног времена осјећао је грижу савјести што се удаљио од неког коме треба помоћи и кога треба упутити на прави пут. Знао је да је овдје баш тежак случај и није му ни један начин помоћи падао на памет.
            Након дванаест дана од посљедњег сусрета, поново су се видјели. На улици, Марко крену према Драгану, да се поздраве, али овај брже боље махну руком, потапша га по рамену и рече:
- Чујемо се професоре, у великим сам обавезама. Чим се мало средим, јавићу се!
Кад се удаљио од мјеста сусрета, ухвати га опет грижа савјести. Отишао је до цркве, упалио свијећу и помолио се за опроштај гријеха и помоћ Марку, који је залутао у схватању и животу, и који је мимо себе духовним отровом тровао и своју породицу, супругу која је слијепо вјеровала мужу, као и њиховог малољетног сина.
Прошао је мјесец дана након тога. Драган је чуо да се десила саобраћајна несрећа на улазу у град и да је Марко преживио тај удес, са лакшим повредама, те се налази у болници.
Чим је то чуо, поскочи са столице на којој је сједио, запути се према болници са намјером да га посјети. Ушао је у болничку собу, тихо, скоро на прстима. Видио је у завојима обмотаног Марка, како је зурио у плафон. Он осјети да је неко ту, па поглед устреми према вратима.
- Драгане, ти си!?
- Јесам. Чуо сам... Чуо сам шта се десило. Како си?
- Добро сам, како сам могао бити. Не знам шта се десило. Нисам уопште регистровао шта се дешава. Нико није страдао. Само сам чуо велики прасак, бол и ауто како се набија на моје. Нисам ишао брзо, не знам...
Драган је ћутао и слушао, сажалијевајући невољника, који гутајући кнедле у грлу отежаним дахом настави да прича:
- Не знам како, али се крст са ретровизора аута које се прилијепило на моју шофершајбну нашао на мом лицу. Видио сам га како се муњевито примиче мени, пред сам судар. Кад се десио тај прасак, осјетио сам га на себи. Замисли!
Драган погну главу. Није знао шта да му на то каже, као ни шта ће Марко даље причати. Али, Марко није ништа рекао, заћутао је.
- Бићеш добро. Кажу сестре да ћеш се брзо опоравити, није ништа озбиљно. Прегрмио си најтеже - охрабривао га је посјетилац - идем сад, ево ти, сок сам ти донио. Нисам знао шта да донесем, јер не знам шта смијеш узимати.
- Хвала ти, Драгане!
            Драган брзо излетје из собе, па из болнице, збуњен свиме што се десило. Нијe поново ишао у посјету. Чуо је да је Марко након неколико дана пуштен из болнице.
Често се Драган присјећао приче коју је чуо тог дана у болници, како се крст појавио у моменту када је могао изгубити живот. Јасна му је била порука, али није смио ништа да каже. Вјеровао је да ће се све само посложити.
Ускоро се сусрео са Марком. Поздравише се. Марко се не суздржа а да не упита:
- Извини Драгане, али имам осјећај да сам те нешто повриједио. Некад би знали да попричамо, да се видимо, али већ одавно нисмо.
- Све је у реду Марко. Обавеза доста, никако да се организујем, биће прилике. Чућемо се.
- Ако је ико смирен, онда си ти. Како сад да такав човјек нема времена за разговор.
Драган га само погледа. Осјети грижу савјести, па рече:
- Видимо се сјутра. На старом мјесту, чекаћу те.
Марко се задовољно осмијехну, махну руком и одлазећи одговори:
- Видимо се!

            Драган је те вечери размишљао о предстојећем сусрету и како да наступи према Марку. Да ли да му каже за своје виђење око крста у судару, питао се. Осјећао је да треба, али није знао шта ће са тим проузроковати. Ипак, одлучи, да, ако буде икаква прилика, покуша на згодан начин дати своје мишљење те ће на тај начин сигурно увући црв размишљања саговорнику.
            Ујутро се нађоше. Разговарали су о свему, па и о саобраћајној несрећи.
- Али тај крст... Често ми се то јавља пред очима. Нарочито кад легнем да спавам.
Драган је ћутао и гледао у очи Марка, који је у рукама држао наочаре и вртио их.
- Зашто ми се то дешава, зашто?
- Мене питаш?
- Па са тобом сам сад. Кога другог да питам?
Драган подиже обрве, удахну ваздух дубоко, па тек након неколике секунде одговори:
- Одговор си добио од кога треба.
Марко је остао затечен тим одговором, уздахну и ништа не рече. Растадоше се и одоше својим пословима.
Једном приликом, сасвим неочекивано Драган запази како Марко, сав раздрљен и неуредан, прелази преко улице. Није ни гледао куда се креће, тако да га аутомобил умало није погазио. Трубио је возач из аутомобила, али Марко се није освртао. Драган није могао вјеровати у све што је видио, поготово што је баш он био судионик.
- Марко, Марко! - поче да га дозива.
Он се окрену, пошто је познао Драганов глас. Приђоше један другом. Марко поче да плаче када видје свог друга.
- Шта ти је, шта се десило? - запита га Драган.
- Син ми се разболио. Не знају шта му је. Бојим се да му нема помоћи. Зашто, Драгане?
Драган прогута кнедлу у грлу, стисну зубе, док му се од боли накупише очи са сузама. Приђе, загрли Марка, па у том положају, док му је глава била преко његовог рамена, рече:
- Биће добро, вјеруј у то!
- Боли ме, то је мој син, јединац. Ја немам живота без њега.
- Знам шта кажеш. Ајде, ајде са мном да попијемо кафу, или ракију, да се смириш мало.
Ухвати га под руку, те пређоше улицу и одоше у оближњу кафану. Сједоше један наспрам другог у један ћошак. Дуго су ћутали и гледали један у другог, док Драган не отпоче:
- Марко, слушај ме добро. Ја ћу ти казати оно што мислим да треба, а ти донеси суд о свему. Ако сматраш да ти правим проблем са овом причом, нећу ти више никад ни слично поменути, не мораш ме ни видјети, све сам одлучи!
Марко је нијемо слушао, док је ударао прстима руке о сто. Драган је наставио:
- Некад преци направе гријехе које и насљедници понесу на својим леђима. Неко зна да каже да и девето кољено може испаштати. Ваљало би да се све наплати ономе како заслужи. Зло вријеме зна да направи човјека злим, али никад не треба све искључиво схватати. Ја вјерујем у Бога и имам своје размишљање, које теби вјероватно неће бити јасно, али послушај ме, молим те. Кајање је оно што је потребно свима и које отвара врата која се и не отварају лако. Ниси крштен, претпостављам? Нити је ико твој, зар нисам у праву?
Марко без ријечи завртје главом, потврђујући Драганову констатацију.
- Онај крст ти је врло јасан знак. Надам се да си схватио. За многа питања то је једини одговор. И рећи ћу ти још нешто... Ово је света земља! Не треба никога другог поменути него Светог Василија. Слава Му и милост!
Када то рече, придиже се са столице и прекрсти, па онда настави:
- Он је исцјелитељ и Он може помоћи. Он помаже свим невољнима, који вјерују у Њега. Помагао је не само православнима, него и католицима и муслиманима. Многи који нису вјеровали, стекли су вјеру јер им је помогао Свети Василије, који се родио у овој земљи и који се прославио за вијек вијекова.
Марко је гледао у Драгана, слушао, али сада није правио гримасе, мрштио се и негодовао. Био је као скамењен. Драган је наслонио руку на Марково раме, па га мало продрмао.
- Професоре, отиђи до Манастира Острог. Сазнаћеш све одговоре које никад ниси могао ни слутити да ћеш моћи. Вјеруј, професоре! Поведи малог и вјеруј!
Драган потом устаде са намјером да се растану, потапша Марка по рамену који је и даље ћутао и непомично зурио у једну тачку. Бог зна шта је у том часу размишљао.
Сјутри дан Драган оде до цркве, помоли се за Марка и његово спасење, као и за спасење сина који је оболио. Знао је да је урадио праву ствар и имао је тек сада мирну савјест.
            Прошло је неколико дана након њиховог посљедњег сусрета. Често се Драган питао шта се дешава са Марком, али је оставио вријеме да учини своје и препустио да се овај први њему јави. Знао је да ће тако бити.  Једног поподнева зазвонио је телефон, а са друге стране је био професоров глас:
- Драгане, морам са тобом да се видим. Када можеш?
- Је ли хитно? Ако јесте, могу одмах. Како ти је син?
- Хвала Богу и Светом Василију, боље је, много!
Драган протрну када је чуо ту реченицу из Маркових уста.
- Желим да се видим са тобом, може и ујутро, није хитно.
- Добро, видимо се - збуњеним и дрхтавим гласом рече Драган.
Те ноћи није спавао. Превртао се у кревету, размишљао и чекао свануће и сусрет са Марком. Био је срећан што је његов син био здравствено боље, јер по свим дијагнозама није му било лијека. Осјећао је радост. Захваљивао је милости светог Василија, за којег је вјеровао да ће учинити оно што треба. Ујутро се састадоше. Марко приђе и загрли Драгана, као што то никад прије није учинио. Низ лице му се котрљала једна суза, коју није ни покушавао да сакрије.
- Кајем се Драгане, кајем! Промијенио се мој живот! Ти си на то утицао. Ја тек сада имам смисао. Сада знам шта треба и шта хоћу! Хвала ти, брате!
- Слава и хвала Богу!

 

АРХАНЂЕЛ

            Залепршаше крила у трену. Писац је гледао испред себе шта се дешава. Видио је велика крила на човјеку, која су се из раширеног положаја скупила и саставила са боковима. Лик је сијао, па у први мах нису се ни примјећивале његове јасне црте лица. Посматрач је гледао у призор који се јавио пред њим, да би се потом оне нејасне црте лица почеле јасније осликавати. Тај средњовјечни човјек, писац, који је своје снове сликао ријечима на страницама књига, имао је утисак да је то неки његов оживљени лик преко кога је хтио дати неку поруку или поуку својим читаоцима. Обично је такве књиге и писао, које су у себи имале тајанствености неба и земље. Зато је у том часу мислио да је то само плод маште којом је требало написати једну причу, која ће осликати имагинарно стање које је равно нечијем доживљеном, а које преноси забиљежена ријеч.
Видио је некога кога зна, бар тако је изгледало док га је посматрао. Тај појављени лик је у својој десној руци држао копље. Посматрач није осјећао страх, бар онакав какав би свако осјећао када би видио човјека са крилима који долепрша испред њега, ниоткуда. Гледао је у лице које је сијало, а то лице је гледало у њега. Очи у очи, не трепћући. То је трајало вјероватно који минут. Потом, посматрач необичног појављивања изусти, иако није ни био сигуран да ли треба да наруши тај визуелни смирај.
- Ко си ти?
Необични човјек, који је као ратник изгледао, ћутао је. Очи му засијаше, као и читав лик. Па тек онда одговори:
- Заповједник сам ове небеске војске, коју видиш око мене.
Писац трепну, а у том часу се свуда около појавише ратници са мачевима, копљима и трубама. Није знао колико их има, али је била непрегледна војска. Било је јасно да је то небеска војска којом је командовао ратник који је стајао пред њим.
Окрену се лијево, па десно, под утиском устрептало, па врати главу у првобитан положај. Заповједник је стајао уздигнуте главе, и јасно посматрао, одајући одлучност у томе. Све около је било у разним бојама и све се пресијавало и бљештало, да се једва распознавала удаљеност и њена позадина.
Али, утисак је био да је сва небеска војска, арханђели, анђели, серафими, херувими и остале силе, а бестјелесна бића, која су тјелесно изгледала, постројена стојала или небом лепршала.
Први међу њима, који се налазио као њихов вијесник и предводник, стајао је не додирујући земљу. Узе неку подебелу књигу, у моменту кад је писац изустио:
- Ти си арханђел Михаило!?
Он климну главом, погледа опојним погледом, па га врати у књигу коју је отварао. У том часу, са страница књиге залепршаше слова и слике, па се створи једна покретна слика као на филмском платну.
Док се тај призор дешавао, одјекивао је његов одговор:
- Ја сам арханђел Михаило!
Око њега су се истицали ликови истих обиљежја као што је и он био. Вјероватно су то били остали арханђели, по именима Гаврило, Рафаило, Урило, Салатило, Јегудило и Варахило. Око њих су лебдјела небеска бића, анђели. Све је било неописиво лијепо и трептало је све у ваздуху, те миловало посматрачу лице, попут лаганог топлог вјетра.
Наступио је осјећај као да се почео емитовати филм, а његова пројекција је текла из те отворене књиге. У почетку се десио велики прасак, па се појавило небо и земља која је била без обличја. Указала се свјетлост и она се у неком часу раздвојила од таме. И онда се брзином муње почеше смјењивати слике које су представљале историју свијета. Све је пролазило тако брзо, са осјећајем да лете године као минуте, можда и мање. Или можда времена није ни било, него се све десило у трену. 
            Како су се смјењивале слике, тако су се превртале странице књиге коју је држао арханђел пред собом. Док се све то дешавало, арханђел се смјешкао и гледао у писца, који у том часу није ни размишљао да ли све што се збива доживљава или сања.
Након прохујалих слика, остаде књига на отвореној страници гдје се ништа није видјело, осим бјелине и свјетлости. Неке слике и слова су се вртјели укруг, поред књиге, као да су жељели да падну на страницу и тако добију свој живот. Но, чекали су јер је било очигледно да тако арханђел жели.
У том часу, зачуо се глас арханђела, помало необичан и другачији него што је био малоприје.
- Од почетка бјеше ријеч, кад све настаде. И свршетак свега ће бити ријеч. Ријеч је Алфа и Омега, Који јесте и Који бјеше и Који долази.
Писац упитно погледа арханђела, упијајући ријечи како би могао да схвати суштину казивања.
- Вјеруј увијек у себе и проноси ријеч, јер она ће да живи. Настави да вјерујеш, јер вјера и љубав ће побиједити све, заувијек. И засијаће онда када буде требало и када дође вријеме.
Залепршаше крила одједном свима, као по неком знаку, који су примила сва небеска бића. Затутња грмљавина, док се трубе огласише у једном тону, те се покрену сва небеска армија, која је пратила арханђела, да се враћају одакле су дошли. Небо се отворило и указао се пут који је водио ка њему, а којим су кренули небески војници.
- Настави ходити по траговима! Господ је са тобом! - чуо је ријечи које није чуо да се изговарају, од силне тутњаве и пјесме која се орила од анђелске војске, али су се дословце уцртале у свијест и подсвијест и јасно осликале на оној страници књиге која је остала отворена у рукама арханђела.
 

 

НАТПРИРОДНЕ СИЛЕ

            Вјетар је дувао и носио све пред собом. Пахуље су почеле да освајају небеско пространство, али ношене вјетром, летјеле су свуда, па се видокруг мутио и скоро се ништа није видјело. Ноћ се спуштала. Сеоским путем је ходио стари Видак и чинио надљудске напоре да своје крхко тијело што прије довуче до своје куће, која се налазила на крају села.
У сусрет њему наилазио је сељанин Радоје, који је такође отпухивао и журним кораком газио утабан снијегом сеоски пут. Када је видио Видака, застаде и онако задихано рече:
- Богати, чу ли ти оне крике?
Старац стаде, прекрсти се и рече:
- Бог с тобом, које крике? Чујем само да вије вјетар.
- Можда сам побенавио, али мени се чини да нешто вије и мимо вјетра, а не бих рекао да је оно глас од неке животиње, а човјека поготово.
Стадоше тако један у другога пиљећи, трескајући се од хладноће. Радоје наћули уши и показа руком да то и старац учини.
- Ено! Чујеш ли? - приупита Радоје и у том трену се намршти.
Видак, који је важио за великог богомољца, поче молитвено, иако није био сигуран да ли ишта чује, пошто је био мало и наглув:
- Господе Исусе Христе, Сине Божији, спаси нас!
- Ово није природно, не оно да ћу данас мријет - устрепталим гласом рече Радоје. На трен заћута, па настави:
 - Најежих се од главе до пете, а никаквог оружја код себе немам.
- Бјежи кући и моли се Богу, ово нас опомиње за нешто, па нам се можда причињава мој Радоје - покушавајући да буде смирен Видак је објашњавао.
Растадоше се и журно почеше из све снаге да газе кроз снијег, дајући све од себе како би што прије нашли своје сигурно уточиште.
            Снијег је све јаче падао. У том часу, у сусрет Радоју је ишао и Михајло, који се враћао из сусједног села. И он је иза дрвећа, док је ломио грање од њих, тражио неку пречицу како би се што прије домогао своје куће. Иначе је увијек негдје журио и говорио да касни. Сам је себи давао обавезе и задатке којих се није могао ријешити, те је увијек био у сопственом хаосу.
-Хуууу, хууу  - отпухивао је док је газио снијег који је већ био десетак центиметара нападао по земљи.
Набаса на Радоја, а не видјеше један другога, те се стропошта пред њега, па вриснуше обадва.
- Јаооооо, мајко света и пресвета! - један од њих завика.
Други врисну из свег гласа. Саблазнише се обојица, у трену скочише из снијега, па се дадоше у бјежанију у супротним правцима, падајући и дижући се.
Врисак дође до Видака, који је то чуо јер је било близу њега. Толико се јако чуло да би, оно што се каже, и мртве подигло из гроба.
Видак застаде и погледа према небу, па поче из свег гласа да се моли:
- Помози свети Михајло, Гаврило, Ђурђе свети и претечо Јоване, помозите рабу грешноме, спаси Господе и дај анђелску војску молим те!
Своје изморено и старо тијело покрену из све снаге тражећи пречицу до свог уточишта, али се стропошта јер је запео о камен који му се нашао на путу покривеним снијегом. Уваља се у снијег, па се некако придиже, отетура до куће и поче да лупа по вратима. Иначе, тај стари кућерак је дијелио са нешто млађим од себе рођаком Јованом, који такође није био жењен, а имао је страх од свега и свачега.
Сав бијел од снијега и рашчупане браде, појави се на вратима. Кад видје Видака, Јован остаде као укопан на мјесту, прогута кнедлу у грлу и поче да се тресе као прут.
- Шта си стао, помјери се да прођем! - повика Видак.
- Брр, брррр - цвокотао је Јован зубима док је стајао непомично.
Успио је некако да поред њега прође, па приђе шпорету, те се поче скидати и чистити од снијега. Док је то радио, подвикну на Јована:
- Ајде брате мили, пали то кандило, нападоше нас нечисте силе. Ваља нам се борити са њима, или ћемо мученички окончати ноћас.
Јован се прибра, брже затвори врата и поче нешто да тражи по соби. Све је једно узимао, па остављао да би онда нешто друго тражио.
То је трајало све док га Видак не смири и упути да се са њим усредсреди на молитву.
Сву ноћ су се молили Богу пред иконом свеца, док су врата били подупрли неким сандуком и додатно рукохват стегли ланцем.
            Те исте вечери, Радоје и Михајло су испричали селом како су преживјели напад. Почеше се испредати приче о страшном боју. Неко би придодао нешто, тако да је прича на крају била са страшним исходом. Било је да су се гледали очи у очи са чудовиштем невјероватних димензија и искезених зуба, које је након страшне борбе успио да савлада, па је чудовиште побјегло. Из преживљеног страха испричали су оно доживљено, а ништа се није поклапало са њиховим међусобним сусретом, тако да су се створиле приче о два различита напада у истом дану. Зато је прича добила на значају и вјеродостојности.
Ноћ у селу је прошла у страху код оних који су те приче чули. Старији су били на стражи у својим домовима, са неким својим оружјем које су сматрали неопходним и довољно добрим за могући напад.
Сјутрадан снијег није падао. Вјетар није дувао као претходне ноћи. Видак и Јован се упутише стазом до свештеника, који је живио у сусједном селу. Иначе, у том селу је била и подручна црква. Кренули су да се помоле Богу и да се старац посавјетује са попом Ристом о свему што се збило претходне вечери.
Успут сретоше Илију са својом женом, Јованком, који у даху почеше да причају шта су чули, тако да су од узбуђења прекидали једно друго.
- Радоје је нападнут синоћ и једва је утекао некој злој немани, која се појавила у селу. Неко рече да је и Михајло исто преживио, а нису заједно били.
Видак се прибра, поглади своју браду, те га трнци прођоше тијелом. Тек сада је био сигуран да се нешто опасно надвило над селом.
Потврди Илији и Јованки да је чуо крике у сумрак, након што се срео са Радојем.
Брзином муње се прошири Видакова потврда, па је то било сасвим довољно да се повјерује свима, јер Видак је важио за старца којег су многи са уважавањем слушали јер је проповиједао вјеру кроз село, да се и поп не би тога постидио.
Додуше, једном приликом збунио је читаво село. Наиме, бунован након дневног сна, узео је календар из креденца и у њему видио да је дан обиљежен као црвено слово, односно црквени празник. Тада је из дворишта видио сељане да раде на својим имањима, а раније нису радили црквеним празницима. Видак им рече да су пали у гријех и да им спаса нема од Божјег гњева због тога што раде вјерским празником, као да нема других дана. Наступи узбуна, јер нико није могао вјеровати да су превидјели датум. Тек касније су уочили да се Видак користио прошлогодишњим календаром и да је тако унио међу њих забуну.
Нису му замјерили, јер је старац важио за вјерника и поштеног човјека.
Овога пута су ствари биле сасвим другачије, јер је било више очевидаца. Узбуна у селу је трајала. Неко је анализирао шта би то могло да буде. Било је и оних који нису у то вјеровали, јер су знали да људи доста пута увеличају догађаје.
Због свега што се десило, Видак предложи Јовану:
- Ајмо ми кући, нек се ово стиша, а можемо и сјутра код попа. Можда опасност вреба унаоколо!
            Већ се дан измакао, па је страх и нарастао. Ако је неко погледао кроз прозор, видио је у сњежној идили само свјетлост од упаљених фењера или свијећа које су се одсијавале на прозорима кућа у селу. Та свјетлост се није гасила до раних јутарњих часова, док није свануло.
Сјутри дан би понеко причао како је чуо неке неприродне звукове, а неко би тврдио да није ништа било неуобичајено. Страх је чинио своје, тако да су се причињавале ствари и којих није било.
Видак је о томе разговарао са попом Ристом, који га саслуша, па рече:
- Мој добри и поштени чича... Бог чини искушења, па треба их савладати. Нема од тог ништа, вјеруј ти мени. Не губи вјеру ти који је имаш и који си многима узор у томе.
- Не бих ја то мој добри попе, него не знам ни ја шта ме снађе.
- Кад крене прича, лако се вјерује у то. Ђаво хоће да завлада, па то чини кроз разноразне обмане.
Видак поврати вјеру, те се покаја што је на трен поколеба.
            Тих дана, у селу су настављена дешавања која су све чинила страшнијим. Митар је одлучио да оде код сеоске гатаре, да види шта се дешава. То је била његова извања стрина, коју никад прије није питао ништа слично, јер није вјеровао у њене магије. Она се тим послом бавила у њиховом селу, као што је у сваком, углавном, нека постојала. По задатку својих комшија и пријатеља, одлучи да затражи помоћ и добије одговоре на питања која су мучила цијело село. Дође до старе куће, која се налазила иза једног брдашца, окруженог високим дрвећем. Иначе, само по себи мјесто је дјеловало сабласно и усред бијела дана. Куцну на дрвена врата. Потом поче да јаче лупа.
- О, стрина, јеси ли у кући?
Ништа се није чуло. Поново је лупао по вратима, сада јаче вичући:
- Стринааааа, Бог те знао гдје си то!?
У том часу, како помену Бога, пуче грана са дрвета поред куће и на непун метар од Митра паде. Истресе се снијег са гране по њему. Устукну, забезекнуто погледа у тај призор, па се помјери вратима и поче још јаче да удара.
- Куд дођох овдје, Бог са мном. Отварај! Има да се збланем овдје. Стринааааа отварај кумим те Светим Илијом.
Зањихаше се све гране на дрвећу, поче да се стреса снијег са њих и да пуцају.
У том часу почеше да се отварају стара врата стварајући шкрипу. У мраку су се видјела само два ока, која су гледала у њега.
- Улази! - повика храпави женски глас.
Митар крочи ногом преко прага, па застаде размишљајући да ли да уђе. Страх га ухватио, а дотад је био неустрашив човјек, што је било познато свима. Неустрашивост је доказао много пута у лову када се сусретао са разним дивљим звијерима.
- Препаде ме, јадна не била. Уждиј свијећу да те видим.
- Митре, ајде причај шта те доведе код мене?
Митар се накашља, па онда приупита:
- Чула си ваљда шта се дешава у крају, па велим да ти не знаш?
Ћутали су неко вријеме. Наједном, врачара поче нешто да мрмља и неразговјетно изговара ријечи. Након што заврши, обрати се Митру:
- Узнемирили сте духове мртвих. Велика невоља пријети свима. Тамо гдје се укрштају путеви састају се... Видим и на ораху, скупили се духови.
- Шта видиш?! - зачуђено ће Митар.
- Па оно што ти не видиш. Не види нико него ја, јер је мени дато да видим - важно ће старица, коју су многи у селу звали вјештицом.
Митар изађе из куће, сав унезвијерен и слуђен, да је себе питао што му је то требало. Стајао је пред кућом једно вријеме, како би покушао доћи к себи. Прекрсти се.  У том часу као да му је камен пао са срца, олакша му у души и отворише се очи, те се покаја за учињени гријех. Окрену се према кући и три пута пљуцну, ритуално, у складу са вјеровањем ради спречавања магијског дјеловања.
            Враћао се сеоским путем ка кућама. Како се приближавао, слушао је како овце блеје. Срете пред кућом Војина, који му Бога назва.
- Бог ти помогао! - одазва Митар.
- Ево снијега опет, ако је вјеровати народној. Овце поваздан и ноћ блеје и враћају се са торине, а мислио сам да је овај задњи који је нападао ове године.
- Не знам, све је могуће, а биће шта ће бити. Све што сам знао, више не знам - рече Митар и прође поред њега, не заустављајући се.
Прођоше дани, али снијег није пао. Нико није запамтио да се није обистинило народно вјеровање, до овог пута. До сада је увијек било онако како је предвиђено, јер се по многим обиљежјима временских прилика, знакова и предосјећања, подешавао живот и послови у селу и читавом крају. Закони природе су трајали од памтивијека, те се преносили са кољена на кољено. Иако се у све то вјеровало, народ је упоредо вјеровао у Бога и Божји закон.
            Прошли су мјесеци, ништа се није чудно дешавало. Већ је скоро у заборав прешло оно што је било зимус. Само би ријетки, попут Радоја или неког од „судионика“ збивања, поменули доживљено па стали размишљати о оном што их је снашло, те су имали посебан и другачији суд о свему.
Село је живјело својим уобичајеним животом. Једино, упокојио се стари Видак. Послије њега од туге је свиснуо и његов рођак Јован, те кућа опустје.
            Прољеће је увелико сијало својим бојама и мирисима. Све је почело да оживљава, док је дан лагано продужавао. Једном приликом, Митар се враћао са сијела према својој кући. У глави му се вртјело од попијене ракије, али је одлучно корачао. У једном моменту, пролазећи поред сеоског гробља, учинило му се да га неко именом дозива.
У том часу, протрну, прогута кнедлу у грлу, те није знао да ли да се окрене или да се ухвати бјежаније. Сину му у глави сјећање да је слушао од старих да се никад ноћу, кад се путује, не ваља одазивати. Крајичком ока видје силуете од крстова у гробљу, који су изгледали много веће него што је то природно. Убрза корак, да је скоро у полутрку прошао тај дио пута, не осврћући се. Хладан зној појави се на челу. Покушавао је да се прибере, док је и други пут чуо неки непознат глас који га дозива. Знао је да су гробља, раскршћа и шуме везане за разне приче и вјеровања и да су насељена натприродним бићима. Није томе придавао важност, али сада, када се нашао у тој ситуацији, није знао шта да мисли о свему томе. Дошао је кући, као без душе, те се докопао флаше са ракијом, како би овлажио суво грло и покушао се прибрати. У том стању почеше му се пред очима приказивати слике које је имао утисак да је видио. Пред собом је гледао вампира са крвавим очима и који се смијао како би показао своје оштре зубе. Гледао је да ли га може познати, јер је вјеровање било да су они грешни људи који оживе зато што је у њих ушао ђаволски дух. Замишљајући све те призоре, изгубио је контролу над собом па је пио ракију, да би на крају заспао и у том положају јутро дочекао. Ујутро, више није био сигуран у доживљено, па није ником ништа причао да не би посумњали да је изгубио разум.
            Осим тог Митровог доживљаја, ништа се није необично дешавало. Радило се на њивама и пољима. Стоку су чували чобани, а увече би се сијелило по кућама и двориштима, причајући разне догодовштине. Због необичних збивања која су задесила село, нико се није олако усуђивао причати о њима. Избјегавале би се углавном све приче које су се некада прије и причале, а тицале су се вјеровања и натприродних сила. Те приче су биле увијек занимљиве и давао им се посебан значај, јер је живот почивао на њима и вријеме је било такво да је присуство вјеровања у многоме било заступљено. Било је тако све док једном приликом једно дијете није испричало да је, скривајући се у шумарку, видјело неку жену у дугој бијелој хаљини, са златном косом, на извору којег су сви звали Вилин извор.  Нису придавали пажњу наведеној причи, сматрајући да дијете измишља. А дјечак се клео да истину говори.
            Љето је стигло. Сунце је купало читав крај својим необичним зракама. Прозрачно плаво небо је било неописиве љепоте, да су многи тако уживали гледајући га, нарочито док су чували стоку која је била на паши.
Тог дана, чобани уочише како се једна силуета спушта путем у село, да би се потом зауставила поред једне стијене. Поскочише чобани, сјатише се да виде о ком незнанцу је ријеч, који посјећује њихов крај. Видјели су старијег мршавог човјека, са брковима, који се ослањао на некакав крстасти штап. Суво, испијено тијело које је штрчало из одјеће која му у је у односу на тијело била изразито велика, личило је на живог костура обавијеног сувом жутом кожом. Гледао је на пут који се пружао низ ледине. Посматрао је како се рачва и куда даље води. Недуго затим, старца није било на мјесту гдје су га претходно уочили. Увече се изненада појавио на вратима Радојеве куће, гдје се баш те вечери обрео и Митар. Нису ни спазили да је неко пришао кући, него одједном зачуше да неко лупи шакама о врата. Указа се незнанац, мало погурен са несразмјерно великим рукама и дрвеним штапом који је у горњем дијелу био крстастог облика. Примише га, домаћински, јер се тако то чини. Представио се као Мато, те им је казивао како долази издалека и како га је пут довео до њих. Затим рече:
- Видим да сте били у великој невољи, нијесте знали шта се дешава. Неко је мислио да је истина. Било је и оних који су мислили да се све причињава. Могло је бити и једно и друго, ја  то знам.
Радоје даде знак жени да изнесе пред незнанца вечеру, док им је он показивао неке траве које је вадио из торбе.
Митар усхићен што му даје траву за бол у леђима, иако није ни рекао да са тим има проблем, благосиљао је незнанца. Одједном, Мато постаде одсутан и поче да прича сам са собом, али да га остали чују. Затим устаде и рече да мора поћи. Крочи преко прага, те нестаде у ноћи. Радоје изађе, како би га испратио, али није видио госта, иако је могао само неколико метара отићи од куће. Небо се чудно мутило, вјетар је дувао и изазивао трнце свима који су се нашли напољу.
Сјутри дан прође глас селом да се појавио незнанац, који има пророчке и исцјелитељске моћи. Чобани га видјеше око поднева близу Вилиног извора. Кад су кренули у сусрет њему, старца није било тамо. Увече, појави се на вратима Војинове куће. Војин је већ знао шта је било претходне ноћи код Радоја, те поче да гости старца. У нека доба приупита да Мато предскаже нешто, а овај на то ништа не одговори. Недуго послије, кад постаде одсутан од свега и свакога око себе, поче да неодређено прича, али на начин да свако себе пронађе у некој поруци. Устаде и удаљи се из куће. Сјутри дан, нико га није видио. Очекивали су да ће се појавити, али га није било. Причало се дуго о пророку и травару. Чак су и из сусједних села дошле приче да се и код њих био појавио. Тек касније, однекуд дође прича да је то био велики херцеговачки и црногорски пророк, сновидац и травар, који је тако изненада долазио и одлазио, а ни код кога није ноћивао. Кажу, био је здухаћ. Било како било, од тада се ништа није необично дешавало у том крају. Као да су се неким чудом избавили од натприродних сила које су се биле надвиле над крајем, или их није ни било.

Издања

"Херцеговина - обичаји и вјеровања" (четврто издање), монографија: Народна библиотека, требиње, 2024.

 

Ново