Преводи

Одјеци

ИСПОВЕСТ АУТОРА

Шта вас занима?
Како сам почео да пишем.
Па, овако.
Нисам почео, као што је већина почињала - пишући песме. Мада поезија претходи свему, десило се да ни једну песму, ни један једини стих, иако сам од малена био слабуњавог изгледа, нисам написао.
Не знам, а можда и знам, зашто нисам песник постао. Мада бих волео. Да сам песник, сваког бих месеца са неком песмом, негде, на некој књижевној манифестацији, неким поводом, наступао, или на неком књижевном конкурсу учествовао, што као као прозни писац немам шансе.
Било како не било, претпостављам да нисам песник постао зато што никад нисам пожелео месец да опишем.
Чак ни у школским задаћама.
Ни месец, ни звезде на којима се светлост зауставља, ни небо, ни облаке.
Нисам био толико неувиђаван да их прогањам.
Да читаоца обавешравам како месец углавном ноћу сија, или како облик мења. Час је рог, час зрела диња, час калаисан лонац, ћелав тигањ, каткад, да његово лице на мртвог човека личи.
Или да читаоцу јавим како је веран земљи, јер је вековима, шта вековима, милионима година, прати.
Па то читалац и без мене зна.

То ми све скупа на таласање личи.
Не, не, ја нисам био рођен за песника пејзажа.
Тако и данас мислим, и тог се мишљења не стидим.
Напротив – поносим!

Али да ћу прозни писац бити, у то сам био убеђен.
Како?
Не знам.
А можда и знам.
Како знам?
Па, лако. Знао сам генетски, несвесно, да ће књижевност бити моје крајње одредиште. Знао сам по томе што нисам био задовољан собом и својом околином, светом у којем сам живео.
Био ми је бесмислен.
Хтео сам да га осмислим.
Иначе, зашто бих писао?
Свима је знано да задовољан, да не употребим реч коју ретко употребљавам, срећан, не пише.

Био сам уверен да са овог света нећу отићи, а да за собом нешто не оставим, јер сам инстиктивно осећао да ћу и ја неке књиге, поред толиких који су их писали, написати, неке књиге које су трајније од нас, чак и да ћу за њих, неке смешне књижевне награде, добити.
У две речи, себе сам сматрао прозним писцем када нико није ни помишљао да бих могао бити писац.

А можда сам био писац и пре него што сам се родио.
Ко зна шта ме одредило.
Као што и сами знате, живот није видљив, често.

Док сам безимен био, тада када сам илузије узгајао, стваралачки нестрпљив нисам био. Да се на било који начин уметнички остварим, нисам журио. Чекао сам да стасам. Знао сам да ћу једном, кад-тад, у ту авантуру, кренути.
Да ћу кад-тад у сужањство речи пасти.
Не да бих оправдао неке животне неуспехе, промашаје и лудорије, или да бих себе прочистио описујући ништавило туђих живота.

Кад се данас уназад осврнем, чини ми се да сам био спор у остваривању својих књижевних амбиција само зато да бих остао.
Ако сам остао.


Пошто сам, да будем интиман, био срамежљив, прижељкивао сам, пре него што ме ухвати самообмана писања, да почнем да се рециклирам, а да се то не примети. Чак да и ја то не приметим! Да почнем да пишем из потаје, а да то не изгледа да је у самодобрани.
Па чак, када нешто напишем, па и објавим, да то непримећено остане.
Углавном, тако је и било.

Како сам претпоствљао да је писање превазилажење пролазности, у неку руку ритуални узлет, од порока до екстазе, пустио сам да прво време почне да тече, а онда да га ја претичем. Пошто сам слутио да је писање један облик скривања истине о себи, осамљивање, сагоревање на властитом пламену, нисам журио са властитим разоткривањем. Како сам сумњао да је писање свођење личних рачуна, подсвесно сам настојао да се та радња што касније обави.
И то под условом да ја тему не тражим, већ да тема мене тражи.
 
Управо се тако некако и догодило.
У тридесетој, у тридест и првој, другој, ни сам не знам када, када многи престају да пишу, ја сам започео роман ''За сунчевим кругом''. Мислим да прозни писац и не може почети писати пре тог доба.
Песник може кад хоће, али прозни писац не.
У праву је Гете када каже би човек писао прозу, мора да има нешто да каже. ''А ако нема ништа да каже, ово су Гетеове речи, тај може да пише стихове и риме; једна реч ствара другу и најзад нешто испадне, што, додуше, није ништа, али изгледа да је нешто.''
Елем, свој први роман писао сам дуго, дуго - седамнаест година, да бих га у својој четрдесет осмој години објавио. Писао сам хемијском оловком, и то на листовима свеске за школску писмену задаћу. Кад се једна школска година заврши, професори матерњег језика су задаће у стари папир бацали. Ја нисам, него сам неисписане странице ученика, са оним усправним црвеним линијама, из свезака тргао и на гомилу слагао, а исписане у кош бацао. Ех, на тим левим страницама сам, као да сам ђак, писао, а на десним сам себе исправљао. На левој страни је писац писао, а на десној је професор писца исправљао. Замењивао речи, мењао им место у реченици, гурао глагол час на једну, час на другу страну, проширивао текст, убацивао нове реченице, дизао ниво приповедања...
Наравно, почетни текст из дана у дан је растао, да би једног дана у нешто озбиљно прерастао.
Нема странице коју нисам двадесет-тридесет пута својом руком преписао.
Нисам журио, као да сам у музеју радио.
Себе сам тестирао: Зашто сам на ову планету дошао? Које су моје могућности? Које су у односу на тему? Да ли сам рекао оно што је требало рећи или сам нешто прећутао, да ли сам из себе извукао све што се могло извући, да ли сам то учинио на најбољи начин?
Како нисам своју реченицу имао, како се то каже, свој стил, најмање седам-осам година сам на реченици радио. А то није нимало лако. То је као кад би ветар ловио. Нема шта нисам од реченице радио. Само је нисам силовао. У једном тренутку сам осетио, кад сам речи у реченични низ слагао, да се речи са стварима братиме, чула са појавама, звук са одјеком, глагол сам за крај реченице одлагао, тако да читалац не може да зна шта ћу, док не дође до краја реченице, рећи - да се она са мном, са нечим у мени, подудара.
Нешто се с нечим, а не знам шта, у мени подудара.
Да реченица дише како ја дишем.
Тек тад сам био сигуран да сам своју реченицу нашао.
Ако сам је нашао.
Најзад, када је текст по обиму књигу обећавао, тек тада сам издавача тражио.

Писање осталих књига ишло је и брже и лакше, јер је опоравак од претходне теме краће трајао.
У просеку, једну књигу, а досад сам написао десетак књига, пишем четири-пет година. Пишем док ме тема држи. Кад прође седам дана, месец дана, а ја на њу не помислим, одмах ми је јасно да ме тема напустила. Да сам рекао што сам имао да кажем, да ме властито дело напушта, да постаје власништво читалаца.

Како више као професор не радим, како празних листова из ђачких свезака немам, сада пишем на било којем папиру, па кад контуру направим, то у компјутер укуцам, те сваки дан на тексту радим. Додајем, крижам, преправљам и поправљам, глачам, јер писање није посао са пуним радним временом, већ недоследно доследан покушај општења са вечношћу.

Као што је многима знано, за успех неког прозног дела, поред стила, пресудна је и стајна тачка аутора. Из ког угла посматра тему која му се сама наметнула. Морам признати да сам за већину својих дела, стајну тачку, у сну, налазио.
У ноћној несаници.
У бдењима без краја.
Вероватно је идеја, због свакодене окупираности једном истом темом, из подсвести долазила.
Рецимо, идеју да напишем роман, реч је о ''Јопет суданији'', у којем се у Хашком трабуњалу, како у тексту стоји, Причама, а не одређеним људима суди, јавила ми се када сам у сну бунцао. Како су све Приче, а има их деветнаест, српског порекла, то је као да судите духу једног народа, његовом менталитету, природи, историји, традицији, обредима, обичајима...
Или рецимо, стајну тачку за ''Причу која лута свиетом'' нашао сам у ноћној самоћи када је папа Павао звани Војтила 2003. године у Бањалуку дошао да Ивана Мерца у самостану Петрићевац блаженим прогласи, а није отишао 2-3 километра даље, до Дракулића, Шарговца и Мотика, где су усташе 7. фебрура 1942. године за један радни дан
2 300 Срба побили. Исти дан су у Пучкој школи у Шарговцу, на клупама, у ходнику, на степеништу, у дворишту, 52. деце од седам до дванаест година поклали само што су била православне вере. После тог чина учитељица Добрила Мартиновић је полудела, а онда умрла.
Како тај монструзни злочин мој ум никако није могао да појми, будући да сам век у школи провео, па ми је школа већа богомоља од било ког храма, у сну дођем на идеју да причу напишем у облику писма које несрећна учтељица са онога света пише папи поводом његовог доласка у Бањалуку. Кад једна условно луда жена, пише неком којег цео свет зна, као што је Војтилу знао, онда се све доводи у питање.
Као што је и довела.
И веру, и првду, и историју!
Или, роман ''Опроштајно писмо Старог храста''.
Да га напишем у облику писма које Стари храст мени пише, такође ми се у сну јавила. Ваљда подсвесно. Да из визуре дрвета, из угла природе, посматрам историју, људе, догађаје, град...

Ко зна колико још снова у себи имам које никад нисам сањао!

Наравно, посебан је осећај духовно се нечим бавити.
Док, како се то каже, стварам, док малтене у тексту стојим, док покушавам, пошто није све како јесте, да нову стварност створим, а не постојећу да препишем, време стоји. Не тече. Док перо у срце забадам, док сам у језику зазидан, не чујем ларму света, већ изван времена живим. Док се против времена борим, док забораву пркосим, не знам где ја почињем, а где бесконачност. Неки пут ми се чини да ја не пишем, већ неко ко моје биће превазилази, па не знам да ли сам ја ја или то што пишем.
Док се препуштам једином задовољству које немам с ким да поделим, док на српском крварим, осећам се узвишено. Све ми се чини да се са вечношћу додирујем.
Тад помишљам да ћу од нечега, а да ни сам не знам од чега, бити спашен!
А чим престанем да пишем, време у галопу, као какав подивљали пастув, јури. Чим перо оставим, упадам у баналну свакидашњицу, у буку и прашину цивилизације. Све ми постаје обично, прозаично, пролазно, као неко савршено ништавило. И људи и догађаји, и политика и економија, и свет и светске пандемије.
Свако ми занимање празно.
Сваки посао незанимљив.
Све ми је изван тежишта.
Само не знам ко.
Ја или моје писање.

Сад ми се чини да више мене има у ономе што сам написао него у стварносној прози.

           

ПРИЧА О ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ ИЗГУНИО ЕНГЛЕСКИ


Отац Василије је био затечен када га је нека медицинска сестра, из Старачког дома у Торонту, телефоном, назвала и рекла да у њиховом Дому борави један старац, који је преко ноћи енглески изгубио, тако да они с њим не могу да комуницирају. Што год га питају, он на свом језику одговара. Претпостављају да је сербокроашен, рашен ноу, па су мислили да нађу неког Србина, да посредује, па су се сетили српске цркве, па су се сетили Сербијен ортодокс черч, те њега позивају да до њих дође, да помогне да некако са старцем комуникацију успоставе.
Духовни отац је имао хиљадe позива, највише од својих парохијана, од људи који у Торонту и околини живе, па од којекаквих владиних и невладиних организација, али га нико никад из Старачког дома није звао. И никад није чуо да неко ко век у Канади проведе, ко се свакодневно енглеским служи, да га, како је медицинска сестра рекла, преко ноћи изгуби, па је помало раздешен, а подоста и радознао, у Дом, пошао.
Кад је тамо стигао, медицинска сестра је опет причала како је њихов штићеник енглески изгубио, те они с њим не могу да опште, а требало би. Треба на операцију да иде, а они не знају да ли он пристаје да му се простата оперише или не. Ако пристаје, треба да потпише. И не знају колико долара, у банци, на свом рачуну, има. Да ли може операцију да плати? А ако неку већу уштеђевину има, шта мисли с њом да ради? Да ли ће некоме да је остави или неће, а ако хоће, требало би то тестаментом да уреди.
Кад је сестра све то испричала, тек тада је оца Василија према старчевој соби повела.
Дом је, одмах се од улаза видело, архитектонски био добро решен, са намером да све нормално изгледа.
Брзо су ходником до старчеве собе дошли, а онда се сестра негде изгубила.
На једноструком кревету је лежао човек пре стар него времешан, загледан у ништа. На први поглед начет годинама, раслабљен и доста обронуо, занемоћао, могло би се рећи за небиће сазрео. Лице широко, и тамно и жуто, изборано, са изразом прекора, гнева, па и опомене, упућених некоме који није ту. Обрве дебеле као плајваз, и црне и седе, а очи крупне, пуне беличасте скраме, и према важећим законима природе, ако вам се тако више допада, толико размакнуте да се чинило да су распарене.
Гледао је помало поражено и разроко.
Поред кревета натхасна, на њој лампа за читање. Супротно од кревета, укопан у зид, амерички ормар. Поред другог зида мали сто, са две столице. На зиду усамљено уље на платну. Неки стари чамац на обали, на сувом, црн, руиниран, оштећен таласима и стенама, на неким полутрулим клоцнама.
У позадини чамца море.
Отац Василије се са старцем упознао, а онда, на једну од две столице сео.
Кад је његово име и презиме чуо, кад је први пут чуо да се неко зове тако како се он звао, одмах је закључио да је старац неверујуђи човек, да за живу цркву није знао, ни за правоверну веру православну.
Да у Бога и Судњи дан није веровао. Није знао да верујућем човеку све на руку иде. Зар Господ није рекао да верујући, и кад нешто смртно поједе, неће му наудити? Јесте. Ко не верује, никада смисао живота неће наћи. Ко верује, све животне проблеме може да реши. Све му тешко лако постане.
Пошто Срби нису мислећи народ, отац је помислио да ни старац није далеко од свог рода одмакао. И како није био обожен, ни благочастив ни богољубив, како Господа никад није благодарио, ни богомислијем своју душу загрејавао, онда на смрт није ни помишљао, нити је с њом директно општио, нити се за њу спремао.
Вероватно никад себи није поставио питање: Шта са смрћу кад Судњи дан дође? Кад дође час који Сведржитељ и Свесадржитељ одреди?
Кад је тако како је, његова дужност је да му помогне, да се за његову душу побрине. Да му као пастир приђе, да прво Бога у његов живот уведе, да га с њим сједини, да га апсолутној љубави приближи, како би се Творац њему приближио, а онда да му о светлости вере прича. Пошто му је остало још нешто стварности, требало би као духовник за његову душу да се побрине, да је богоугодно просветли, да је исповеди, да је од грехова очисти, да је за смрт припреми, да старац на пут без повратка, не би без благослова цркве отишао.
Старац је ћутао. Оцу Василију се чинило да исте речи ћуте.
Убрзо се показало да је тај предосећај био тачан. Старац се сам отворио, и кад су се њихове очи среле, почео да прича као неко ко се исповеда.
А причао је, док је неко ходником пролазио, полако, као да са сваке речи отреса прашину пре него што је изговори. Причао је тронутим гласом како је старином из околине Крагујевца, из једног села које је ближе Книћу него Крагујевцу, било, да је Стари крај још 1951. године, во времја она, комунистичка, илегално напустио тако што је Драву прешао са прибором за пецање. Док је по земљи пузио, можда и читав километар, граничари су светлеће ракете испаљивали. Најзад је схватио да је у Аустрији. Некеко је до Беча дошао, а онда четрнаест ноћи на железничкој станици спавао, да би у Канаду, као да некоме на мегдан иде, дошао. Ту је започео живот на који је морао да пристане. У ствари, започео је печалбарски живот. Посао није могао да бира, јер једини капитал који је имао били су снага, здравље и два плућна крила јака као у орла. И руке које су могле свет да промене. Здрав, одважан и истрајан, где све није био и са ким све није радио само да би остао и опстао! И са обојенима, и са онима који су криминалног порекла и разбојничког изгледа. И шта све није био принуђен да ради, да као црнац ради иако црнац није био, а радио је углавном најтеже физичке послове, теретне, јако, каже, па устрану гледа као да хоће да пљуне.
У две речи, или успети или умрети. Ако пет минута раније на посао не дође, одмах му формен рачуна да је закаснио. Грмело, севало, падало, од видела до видела, морао је без предаха да ринта! Као да је у машину за млевење меса упао, па никако из ње да изађе.
Пливај или потони!
Кад је то рекао, неко је воду у клозетску шољу, негде на спрату, пустио, па је тај шум реметио мисао оца Василија. Реметио оно што је мислио, а мислио је да старчева прича на испосвест личи. А он, кад год некога исповеда, гледа какву исповедник душу има, и да ли је има, а мора да је има јер је сваки човек има, и лопов и убица и лажов. Прати да ли је блажњејши дозвољавао да му ум около лута, да се свим и свачим бави, да ли је мислио на Бога, на Исуса Христа, и живот вечни, да би на крају могао нешто да му каже, нешто што би му од користи било, па је са посебном пажњом старца слушао.
Једно време је, наставља старац исповест, више Китимата, тада када се хидроцентрала Кемано градила, тунел са планине, где се језерске воде скупљају, пробијао, пробијао тунел који је шеснаест километара дуг, који је до супротног сунца водио. Како се само тада са каменим стенама борио! Па је радио под земљом, тада када је у рудницима на северу Онтерија радио, па је био дрвосеча по многим канадским планинчинама, па је радио на стругарама и пиланама, када се са сировим и тешким талпама, које су на палнински ваздух, смолу и ситну маховину мирисале, носио, па је горе на Аљасци радио, када је за преноћиште плаћао пет долара на месец дана, а хранио се за петнаест долара.
Ај да и то да каже, да није пио, ни пушио, ни телевизију гледао, ни радио слушао, ни новине читао, ни ноћним животом живео, само је за рад знао тад кад је туђу цивилизацију градио. Ниједне године на одмор није ишао, ни Стари крај посетио. Неколико пута је намеравао, али увек нешто непредвиђено искрсне.
Неколико пута је покушао срећу да нађе, прича расутим гласом, али је није нашао. Тешко је са женама у конакт ступао, јер овде жене, као што је свима знано, нарочито Канађанке, Источно-Европљанине презиру. Имао је неке везе које нису неког дубљег трага оставиле. Имао је неке нејасне, замагљене, лажне жене које су нашминканим уснама тихо шапутале, па их често није разумео. Које су од њега тражиле да им стално пажњу узвраћа, да их сваки час пита како су, да ли је срећан што је с њом, а не са неком другом. Оне су тражиле да их води на вечеру на одрезак за две особе, а он није знао да одрезак у јеловнику уопште постоји. Да им уз свеће лепе речи говори, а он за причу дара није имао. После три реченице, већ би сваку тему исцрпео. Требало је много речитости да се оне освоје, а још више да се задрже.
Свашта су га питале. Да ли џогира, који чипс једе, воли ли хамбургер, да ли више воли плавуше или бринете, чита ли Плејбој, да ли жене тражи преко оглас за усамљена срца, или оне које сретне, да ли жене воли као што воли лососе на жару, када је први пут љубав водио, са колико је жена спавао, да ли воли да води љубав у мисионарском положају, што он није знао шта је то.
Оне су од њега очекивале да њиховим прохтевима удовољава, да им угађа, да им врата отвара, да приликом успона степенишетем иде испред ње, а при силаску иза, да придржава капуте и сузе, да им цвеће поклања, да им поклоне купује, да их на вечере у престижне ресторане води, у две речи да од њих жене прави, а он за то времена није имао.
Оне су од њега очекивале да им за дан заљубљених приреди неко изненађење, а он није ни знао да тај дан постоји.
Није знао да се осећања на Западу купују.
Због њих је морао да се брише салветом, да не пљује на земљу, да се сваки час осмехује, мада он никако није умео да намести тај осмех који присуство једне даме захтева. Оне су увек од њега очекивале да буде осмехом окићен, да његово зубалу увек мора да буде бело и срдачно, да при себи одрећену количину смеха има, чак и онда када би некоме шамар опалио. И кад би некоме лобању, у складу са међународним правом, расцопао.
Али ни то није помогло.
Сад му се чини да никада није љубав ни према коме осећао, а нико ни према њему.
Отац Василије је мислио да ће се старац, док о женама прича, да ће нешто не његовом лицу бљеснути, да ће се осмехнути, али се није осмехнуо. Само се са спрата музика чула. Неко је на клавиру, негде у згради, у некој соби, свирао.
До њих су допирали звуци као пљускање звучних капи.
Кад је од куће у свет полазио, прича старац, мислио је да ће нешто велико и узбудљиво да доживи. Као и сваки млади човек сањивао је да ће значајним животом живети, толико значајним да ће га живот објасјати. Сад, када су младост и снага својим путем некуд отишли, а њега оставили самог да се са својим телом батрга, мисли да је сав тај напор узалудан био.
Да каже и ово, што је својом памећу уферчио. Док је радио, док је црнчио и грбачио са предугим даном на плећима, време је страшно споро протицало, а живот тако брзо. Кад дан започне, не може крај радног времена да дочека, као да је хиљадама сати дуг, а док дланом о длан удари, година пролети!
Живот је највећа вредност, али ни он није ништа.
Кад прође.
Ништа помножено са ништа.
Ма, живот је, жалобно уздахну, толико уздахну да се завеса на прозору заљуља, талашљика!
Само што старац то рече, кад сирена кола Хитне помоћи, са улице испред дома, зајаука.
Како је соба у којој су били тишином обложена, у њу су разни гласови и звукови и тонови без најаве упадали, често на препад, одједном, не би ли време зауставили.
Док је сирена јаукала, Отац Василије је очекивао да ће његово око засузити, али није засузило. Или су му сузе пресушиле, или их свесно крије.
Једно око се стално од другог одвајало и некако само за себе, нестварно, у страну, гледало, па се духовнику чинило да што више у неиспричани живот са речима залази, да је све усамљенији. То се убрзо потврдило када је старац ломним гласом признао да се, што је овде дуже боравио, да се све више као странац осећао, тако да данас на овом свету никога нема.
Да је сам.
Без жене, дома, породице и домовине.
Док је старац говорио, ствари су биле приморане да ћуте, али нису дуго издржале.
Кад му је старац признао да у Канади никог нема, ни од родбине, ни ближе ни даљне, да нема никога ни од рода ни од порода, ни од свог народа, да нема ни ниједног пријатеља, Аглосаксонци немају времена за пријатељство, сви су својим пословима заузети, да нема ни комшију ни комшиницу, да ни са ким није близак, да је сам, да сем себе на целом свету никог нема, а да у банци, уштеђевину има, да на свом рачуну стотине хиљада долара има, да више хиљада долара него корака има, и то сада када курс долара вртоглаво расте, духовнику се учинило да ствари по соби шетају. Да му ваздуха недостаје, да му кисеоник мањка, па се побојао да ће без даха остати.
По ко зна који пут понавља се једна иста прича, да наши људи на богатом Западу своју срећу ван вере траже. Чим овде дођу, одмах своју душу долару продају, долару који до краја света води, па смисао траже у пролазним земаљским стварима. И кад с ногу спадну, они само у оно што је материјално верују. Живе од материјализма и камата. Само кад вилу сазидају, кад велика кола возе, кад им рачун у банци расте, срце им поскакује.
Није срећа у стварима, већ у људима. Нису срећни они који виле имају, бесне аутомобиле, дебео салдо у банци, већ они који имају кога да воле!
Не живе целомудрено, него у јурњави за проклетим доларом, за бестидним доларом - за светском таштином трче. Личе му на оне који са превезом преко очију живе, а онда се жале да ништа не виде. Ни Нову годину не стигну како треба да обележе, а већ врше припреме за дочек следеће.
Не теже духовном животу, нити за светлошћу, у срцу, која је несравњива са материјалним добрима. Живе телесно. Траже удобност. Живе нехришћански. Живе испразно. За себе. Не знају за туђу муку. Јер кад човек саосећа са болом других, у великој мери сопствени бол умањује.
Шта значи имати, немати? Док се отац Василија то питао, нешто је његове мисли пореметило. У ствари, неко је у суседној просторији телевизор укључио и то у тренутку када су рекламе биле. Како су рекламе на свим телевизијама бучније од нормалног говора, чинило се да се оне по старчевој соби просипају.
Енглески је, вели, добро говорио, наставља старац своју исповест, век је с њима провео, па га је научио, знао је на њему и да псује, али то никад није чинио. Псовао је само на српском. Нема псовке без српског језика, то цео свет зна. То чак зна и онај који не зна! И шта се десило, одједном је, овде у Старачком дому, енглески изгубио. Како, ни сам не зна. Вероватно га је изгубио што му је непотребан постао, а непотребне ствари се брзо забораве. Не зна како се то десило, где га је затурио. Сад му се чини да га никада и није знао, да се њиме у свакидашњој стварности није ни служио. Неко му је све њихове речи позобао, тако да сада више ни једне не може да се сети. И не треба. Сад му је драго што је тај језик издао. А и што ће му? Има језик у којем је рођен. Сад је опет свој! Све му се чини да је, откако се то десило, да је порастао. Не свана! Свана је исти, већ изнутра.
Да је порастао само зато што се није позападњачио.
Ту је у причи застао, да би се његово лице одједном разведрило, пролепшало.
Има језик у којем је рођен, и у којем ће умрети, настави другим тоном. Има језик који је са мајчиним млеком посисао, на којем је отхрањен, у којем је растао и одрастао, у којем су све његове успомене.
Тај језик никад, чак и кад потрес мозга доживи, је л' се то каже шлог, не може да заборави.
Сад када је енглески заборавио, чини му се да је чвршће за домовину везан, да је снажније осећа, да му је ближа, па се спрема, чим простату оперише, да се у домовину речи вратити. У земљу младости, где су мушкарци увек били мушкарци, а жене захвалне.
Све се надао да ће туга и носталгија свакодневну патњу заменити, али се то није догодило.
Чак су се временом увећавали.
Зато остатак живота хоће да проживи у брвнари која му је од оца остала, и да ракију, у јесен, кад џибра преври, пече. Да једе врућ кромпир са старим кајмаком, и бели лук. Да живи у брвнари и да из свог села у плаве Гледићке планине, и у Котленик, гледа. Чим са операцијом заврши, у родни крај иде, у своју Шумадију, где је све топло и ушушкано.
Као у детињству.
Мора да иде, нешто га зове. Зна, крв га вуче. Он тамо припада. Не овде. Ко је овде без земље и народа, он је увек странац. Кад год на Стари крај помисли, увек неку топлоту осећа.
Када је стари крај напуштао био је лакомислен. Мислио је да је срећа свуда. Испоставило се да није. Среће нема ван места где смо се родили, где смо детињство провели.
Мислио је да је живот дуг, да може, кад хоће, у своју земљу да се врати.
Све је испало другачије.
Иако му је отац давно умро, стално га, мада слабо спава или никако, у сну, и на јави, привиђа како за плугом иде, како плаву бразду оре и по сву ноћ чује мајчине кораке како по дворишту одјекују. Чује их у себи, чује их у соби у којој лежи.
Како одјекују.
И у сну и на јави.
Све ово старац је причао као да албум са сликама прелистава. Чак је у једном тренутку признао да ни једну фотографију из прошлости нема, изузев оних које су у његовим личним документима. Сад никоме не би могао да покаже како је изгледао када је овде дошао, како када је тридесет, четредесет или педесет година имао. Не зна како је, вели, без тих успомена остао.
А онда је уздахнуо и заћутао.
А ћутао је непомичан, као што зид зна уз тишину да ћути. А онда је паркет у соби почео да пуцкета, као да он подцртава празнину која се између два ћутања неограничено ширила.
Као да потцртава празнину и тишину која је била тиша од тишине.
Два грађанина ове наше планете Земље, два човека, различите доби, а истог порекла, у свету који није њихов, у земљи у којој све напред иде, али не на боље, у некаквом старачком дому, у скромној соби, у сред милионског Торонта, далеко од свог завичаја, на тренутак су изгледали као да се, на пустом острву, налазе.
Отац Василије је мислио да старац о смрти размишља, да о њој мисли, а да је не спомиње. Како да је спомене, кад он није знао ни за свеца ни за свету недељу! Није имао кад да мисли на живот, а камоли на смрт!
На крају разговора отац Василије је рекао да ће и сутрадан доћи да га посети, па да опет, додао је старац, на свом језику, као што су данас разговарали, као људи, као мушкарци, разговарају.
На изласку из Дома отац се сестри јавио, да би јој само две ствари рекао, да старац стотине хиљада долара на рачуну има, и да пристаје да се оперише.
Сестра се због зна како, као што је овде обичај, захвалила. Више него љубазно. Толико љубазно да је њен осмех на кез личио.

Сутрадан je отац Василије прво у својој цркви пред иконом Богородице са Исусом Христом говорио молитву за оздрављење болесних, а онда у Дом пошао да са старцем разговара.
Да о свему и свачему причају. Највише би волео када би старац причао о ономе што га не пита, или да одговара на питања која отац не би знао да постави. Можда би тада више о њему сазнао него што би умео да га пита.
Рецимо, како да га пита да ли га је тамо где је радио, неки бос похвалио. Или да ли је негде до формана догурао. Како кад је енглески заборавио, па не зна ни ко је бос, а ко форман?
Решио је да крај старца седи и ћути, па ако он проговори, добро јесте, ако не, онда ником ништа.
Управо се збило најбоље како је могло. Старац је сам причао, а да га отац Василије није подстицао. Причао је о својој болести, о томе како треба да се оперише, о условима за живот у Дому, о животу који није ништа, кад прође, о томе како никог нема... Међутим, смрт није спомињао, ни следећи дан, ни неколико следећих дана, мада му је лице било блеђе него иначе.
Већ га је Небитије, мало помало, почело, да осваја.
Већ је подоста постао оно што ће сутра бити.

Пре него што је старац на операцију требао да пође, свештеник је опет у цркви молитву за оздрављење читао, пошто је знао да је операција озбиљна ствар, али по свему судећи ни молитва није помогла. Мирјанин је у току операције у вечни живот прешао, у бесконачну усамљеност се преселио, па је духовник похитао да његово тело нађе како би га упокојио. Да нађе место где ће га сахранити, са које ће му последњу пошту упутити, како би га са ове грешне земље, опелом, као човека, испратио. Да га преда у наручје живом Богу, да га с њим сједини, у Миру, и светом Спокоју. И да му најзад какву хумчицу подигне, да се зна да ту лежи неко ко је на овом свету био и битисао, и да је човек био.
Упркос свим настојањима, старчевим земним остацима никако није могао у траг да уђе, ни до њих да дође. Ни у Дому, где је боравио, ни у болници, где је оперисан, ни у мртвачници где је био одвезен, ни у било којој капели. Ишао је на разне стране, распитивао се, звао различите особе и телефоне, и установе, али узалуд.
На крају су му рекли да је целу ствар у вези старца, адвокат, преузео.
Међутим, ни до адвоката није могао да дође.
Отац Василије претпоставља да је старац спаљен, а новац, који је на свом рачуну, у банци, имао, пошто тестаментом ником није био намењен, држави припао, тако да иза старца никакав траг није остао.
Као да никада, и нигде, није, постојао.
Изгледа да је у животу тако, помислио је отац Василије нешто што никада није мислио да ће помислити, да се они који не постоје не могу ни да умру.

Издања

Ново