Преводи

Одјеци

РЕЛИКВИЈЕ

/Трећа Прича, по казивању Младена Ољаче и непоузданог сјећања Писца ове Приче./

Кад војска нова улази, или кад из Града безреда излази, због журбе одступања, смутња бива
највећа. Све живо се ускомеша, врви, покрене сепритајени мравињак од људи, распричаних женаи растрчане дјеце... Ускипи, па кипи, и прекипи.Нађе се понеко ко узалудно брани браве и капије,ко покушава на силу да их одвали: кључеви се од-некуд нађу, читави свежњеви, турпије и металнеполуге, клијешта... чак и ћускија буде у нечијојруци. На дућанима пуцају врата и прозори,пршти стакло, лете одваљене даске... а онда, кадсе отвори, нагрну торбе и вреће, испрекалупљенецераде, раширени гуњеви. При уласку у куће идућане – споредне и безвриједне ствари празнеторбе и друго, нису се запажале. Али при изласку– рашириле трбухе, надуле до прскања. Напуњене, прејеле се натрпаних ствари што су нађенепо Граду. Људи посрћу под тешким теретом.Мало им то што су упртили, него још и другомруком вуку за собом по неку ствар од које нисумогле да се раздвоје, а која је иначе најчешће безвриједна.
Војска се опет повлачи, све брже они последњи. Мили колона, натоварени коњи с комором и коморџијама замичу кроз Клисуру.
Никола, још дијете, потрчава као ждребе заоцем, косматим и жилавим горштаком. Из даљине, Никола још не види ништа. Све је као уПланини: црвено честарје рујевине и пријечци,ниско прелијетање птица, узнемирени и преплашени цвркути. Око пута је спуштено грање итрње. Трн се забоде кроз џемпер у руку... И небоје исто: облаци пливају преко небеске куполе, каоживи, с једне стране осунчани и црвени, а са друге тамни и збијени, пријете кишом и невременом.
Кад из Ријеке изађе на уздигнуту терасу сакоје пуца видик на Долину и Град, стаде: предњим бљеснуше огромне зградурине, бијеле, кро-вова црвених, неке и равних, збијене у гомиле каоогромно стадо у претијесном тору. Учини му седа куће и нису од једне цјелине, него је једна надругу насложена, као трупина на трупину.
- Пожури, шта си се заблентио: други намсве узеше. Ђаво попио. За нас није остало  ништа.
Никола потрчи, пристигне оца и опет стане: то је тај Град о којем се толико прича и распреда,некад с подозрењем и мрзовољом а некад са дивљењем и одушевљењем, како је ко и по чемузапамтио Град, то чудо највеће на бијелом свијету... које магнетски привлачи и истовременоодбија новопридошлице.
Отац се код првих кућа не задржава, познаје стање тамо: сиротиња је то приградска, одбачена,скра јнута са стране, и богу за леђима, једва петља крај с крајем. Нема код њих ништа вриједно за што би се дохватило руком, осим нешто од оног што су здипили... а и сада су доље, размиљели се по Граду... краду и отимају.
Иде даље, вуче упорно Николу за собом.
Застаје, гледа забезекнуто у високе зидове: од камена нису, од дрвета нису, нису ни од... чуди се како се све то не обурва доље и не притисне тај народ што некуд безглаво врви... и какве терасе, да се човјеку занебеса и с њих суноврати доље,
што би то било... чини му се да га са сваког прозора гледају нечије очи, као да сами прозори час жмиркају а час буље на њега... коре га, пријете: тако ти Никола, у пљачку си кренуо, да грабиш туђе, а?
Туђе ми није жао: рат је, нешто мора да про-пада. Најбоље онда оно што је најмање вриједно.Гадно је кад људи пропадају и гину...
Али, осјећа, друго нешто тишти, суши уста,стеже и враћа натраг: не иди, не иди тамо... није то твој пут... ово је вријеме помута и странпутица... отвори очи још шире, оба ока, и упијај што можеш снажније прије него све то буде претворено у рушевину, и пепео... не пропусти ништа: те дрвореде кестена, паркове, зелене алеје, осунчане и поплочане тргове... цвијеће што цвјета по баштама, фасаде и линије, мермерне кипове испред кућа, на улазним капијама... па извјешане натписе да се зна гдје се шта налази... и све оно што други проносе: бљештаве порцуланске посуде, свилене украсе, разне дрангулије за које и не зна чему служе... све оно што гмиже улицама према излазу из Града.
Запањен, Никола блене: „Не могу ја тај склад да пореметим, да узмем нешто од те љепоте. Зар то унаказити, дио му истргнути, кожу рецимо,или руке, или глас кутији која пјева...? Да пљачкам то као отац... не могу.
Отац га снажно зграби за руку, убаци кроз металну капију, између двије камене животиње
са разјапљеним жвалама. Упадоше у једну огромну и добро освијетљену просторију, без врата и прозора и отац срдито рече: „Мангупска и лупешка посла... дошли су прије нас и понијели што је било за ношење. Покупили су, опували до ноката, све што је ваљало.“
У другој соби исто.
- Нису овамо – рече отац, вукући Николу за собом.
Знам ја гдје ће још бити.
Кад отац разби врата, Николу запахну неки чудан мирис, на устајалост неку, мирис одбојности, а у исти мах га тај мирис намамљује и опија.
Осјети, кад обухвати погледом просторију, како му нешто укочи очи, снажно му их расклопи и остави тако, избуљене: по креденцима и комодама, рафовима, по сталажама светих књига, по чудесним сликама свуда по зидовима, с укусом насложено посуђе од стакла и кристала, изрезбареног и избрушеног... па небеско плави порцулан, вазне злаћане, мала порцуланска божанства, шумски духови и чудовишта... златни преливи по свему, сребрена патина, кашике сијају ко сунце... па мајушни божји храмови...
У торбу трпај, бено!
Не могу.
Како не можеш?! Овако... види... учи се да жи виш. Нећеш читавог живота мој хљеб кусати.
Сад је вријеме да се учиш.
Отац спретно и брзо напуни торбу до врха свакаквом стакларијом, порцуланом... и другим
шареним и сјајним ђинђувама и украсима.
Више нам овога није потребно... идемо даље.
Улицом Никола гледа час десно а час лијево: премјерава опет висину кућа, упија нову љепоту и невиђену складност, пребројава стакла на прозорима и, узгред, мисли гдје да потури торбу, гдје је оставити да нико не запази да се то он ослобађа краденог. Било гдје да је остави сви би, чини му се, повикали у један глас: „Ено, оно је тај лопов, украо је...” И све су очи упрте у њега. „Видимо те,Никола, не можеш нам утећи, никако, баш никако, па да си сто пута мањи...” Људи га гледају срдито. „Могао си то да учиниш... боже, зар си заиста могао пружити прсте и дохватити тако лијепе и скупоцјене, с кољена на на кољено преношене драгоцјености... колико је само очева и синова све то сакупљало и чувало, његовало и пазило, душу своју и осјећања своја уграђивало док нису постале породичне рели квије...”
Никола се обазире, покушава да проникне ко га све посматра и ко опомиње.
„Нисам... нисам“... говори гласно, скоро виче.
„Шта ниси? Шта?“ смркнуто га гледа отац и већ осматра гдје се може још упасти и нешто уграбити.
„Нисам ништа узео“ правда се Никола.
„Узимај, шта чекаш, док има. Остадох данас празних шака због тебе.“
Отац у неку проваљену трговину улази. Никола види да је трговина мјешовите робе, има
тамо свега и свачега, људи из ње износе од „игле до локомотиве“.
Промичу људи и жене, претоварени, понеко заостао, види се да бјежи, тегле, довикују се и
псују. Николи се чини да се те псовке на њега односе: они виде да је украдено то што је у торби и у мојим рукама, па куну па проклињу, јер зна се да је украдено увијек било проклето и... све је ово проклето, јер се није смјело додирнути: те куће, те палате су као свете, и врата, и прозори, и све што се иза њих крије... чини му се да је тако саздан цијели Град... можда је и сам Град реликвија...
„Што не узимаш, лудо једна? Што си се ска-
менио?“
„Не могу, тако... не могу“.
„А други како могу... А ја...“
„Ја, ипак, не могу...“
Отац упрти свезане завежљаје на раме.Тврдим и тешким кораком крену напријед, сам.
Никола пође за њим. Испод ока гледа наоколо, у људе што журе, трче, јуре... јуре, бјеже...
Учини му се да и сам трчи и да је испред њега огроман камени зид, намјерно постављен ту да му буде препрека.
Посрну напријед. Посрну и торба за њим. Из торбе се разлетјеше ствари, шарени лептири,бљеснуше ројеви пчела – перли... али с треском... Пред њим се створи гомила, огромна гомила и рушевина од стакла, кристала, порцулана... заискрише хиљаде сунчаних и златних одсјаја у Николине очи и он паде као откос.
/Много година касније, у једном другом рату,три завађене војске међусобно се прогоне и убијају,славе побједе, иако су све три поражене... Писац ће се увјерити својим очима у истинитост Приче, преплављен тугом и стидом./



ДРУГА НОЋ АЛ – КАДРА

/Прича осма из књиге у рукопису „Ноћи Ал –Кадра“. Писац намјерно прескаче првих седам да би што прије објелоданио постојање и Друге Ноћи/

Ова ноћ ми мучно пада на стара рамена, док у мислима претурам Књигу и понављам суру о посланику двију Кибла. Не знам на кога треба да се односе ријечи, али упорно понављам:
Subhanelezi esra biabdihi lejleu. Мој пријатељ, једини кога сам стекао за седамдесет година, Ефе-
нди-Џафер, види моју муку па пита: „На кога мислиш праведни Мула-Јусуфе? Хоће ли то узви-
шено биће бити слављено ако одведу мене?“
У души мојој је горчина, дубоко море, а у устима језик завезан као чвор за истините ријечи које не смијем да изговорим да не бих изазвао судбину. Страх ме тих ријечи. Чак и кад помислим на њихово изговарање, обузме ме нека дрхтавица, као да се плашим од старости и од смрти. У истину, не плашим се за себе, иако занам да није далеко мој курбан. Мука ми је само што се прочуло да је Ефенди-Џафер избјегао из свог вилајета,као из прве ноћи Ал – Кадра, и своју такође стару главу и углед унио под моје шљеме.
Моја кућа је увијек била уточиште невољних. Врата сам отварао оном који бјежи, а затварао пред оним што гони. И нико ми није рекао да сам на џахилијетском путу.
За Ефенди-Џафера су рекли да је изгубио разум, здружио се с невјерницима; он за кога су
вјеровали да је мумин, ен – неф – сул- мутме – име, и никад неће скренути с пута који нам је
предодређен. А он, ваљда у паклене поноре силази, рекао ријечи против праведника што би да
земљу истријебе... учи неуке и унижене, помаже немоћне и уплашене... запаљује лучу залудне
наде... и додао још: „Ватра ће пржити њихова лица, и они ће бити у земаљском паклу изнакаже-
ни... Спас им је једино да се сјете својих предака... и свога поријекла... да буду опет своји на своме... без туђег управитеља... зар не виде да је животовога народа: глад, братске крви и мука... биједно таворење на подијељеној земљи... због ничег... за ништа...“
Предосјећао сам да ће доћи, одавно сам угасио нур, па је мрачно. Мрачно је и напољу, иза замрачених прозора, као што је мрачно у мојој души, јер знам да Ефенди-Џаферу не могу да по-
могнем ове ноћи. Огласио се прије мрака смртни сур. Дошли су по Ефенди-Џафера, као по жртве ну овцу, и рекли: “О Мула-Јусуфе, ти што си проживио поштен инсански вијек, без мрље на свом образу, без псовке и клетве на усни, и што си очи изгубио читајући Књигу, учећи суре и ајете напамет да би нас одржао у Вјери, ниси ваљда изгубио памет кад си отворио врата нашем крвнику,Ефенди-Џаферу, а нама, праведницима, ноћасзатвараш.
Затворио сам врата изнутра, као своју душу што сам затварао да неком не бих нанио зло. И канате на прозорима да ни зрак не уђе у михраб, гдје сједимо у мраку ја и мој пријатељ Ефенди-Џафер, и слушамо како се гласови око нас множе.Гласови улазе и распознајем их; нису дошли из далека. До јуче смо се сретали и здравили. Савјетовао их да не чине неправду, јер: И добар и поштен је лакше бити, него праведан.
Знам ко ми коју пријетњу упућује.
Али Ефенди-Џафера не дам. Не дам му да изађе, нити да укорачи у мрак који би га појео.
Он је дошао код мене да сачува главу, у тешко вријеме. Вјеровао је у моје пријатељство.
А могао бих да га издам: ноћ је, мрклина,не би се видјело кад сам оотворио врата, нити кад
бих их поново затворио. Потом бих ћутао. Ћутали би и они вани да сам им га предао у руке. Али све се понекад дешава као у Књизи: пола у сну а пола на јави, отворило се небо и велики мелек Џибрил… расклапа… расклапа и ове ноћи небо, у мени. Мелеци ме узели за руке, као некуветно дијете, и воде на извор Зем – Зем…јер ми је у устима жеђ, и ватра. Утроба ми гори што не могу да задржим у свом михрабу Ефенди-Џафера. До извора сам доспио, јер ту треба да буде мој наречени дан, да ми крв увре у бистро врело. Точи крв из подгроца; из мога или из Ефенди- Џаферовог, не знам.
Знам да су војници око куће све присутнији.Могу да провале врата, пушкама и кундацима,
али се не усуђују или још нису добили такво нареађење.
Да се изнутра, из куће, не би узвратило истом мјером, опомињу ме, као да су они посисали
више мудрости из живота од мене. Говоре: “Чујеш ли добро Мула-Јусуфе што ти кажемо; домогнућемо се ми Ефенди-Џафера и без твоје помоћи само кад се одлучимо. Али зато што знамо за твоје раније поштење, и твоју праведност, и твоје године, хоћемо да нам га ти предаш. Да ти не проваљујемо у кућу као харамије, да не штетимо врата. И кључаонице.
Говорим, колико могу гласније, да би ме чули: “Речено је у домове улазите на врата. Тај
што је ушао у моју кућу, ушао је на врата. Зато му не дам да излази из ње ове ноћи, ни сутра…“
Војници стоје пред вратима и око прозора.Неки се покрећу, сигурно као сјенке, али им ко-
раке чујем. Договарају се шта имају чинити да би се домогли мога мусафира. Да ли да груну
цијевима, провале врата, уђу и зграбе обојицу за гуше као двије скубине. Неко каже: „Можда имајуоружје. Нису они пејгамбери. Може неко од нас изгубити главу. Није Ефенди-Џафер ове ноћи без оружја. чим је могао бунити народ, мора имати нешто чим ће бранити себе.“
Ни ја ни Ефенди-Џафер немамо ништа у рукама.
Чујем, поручују ми: „Изгубио си памет, Мула – Јусуфе. Више је зло што ти браниш арамију, него његова кривица... Вратићемо те разуму, да знаш. Нећемо те убити, како си заслужио, из пушака. Смислили смо ти тежу казну него што мислиш.“
Има доста казни. Многих се сјећам. Најтежа је, мислим, ватра. Паклени огњеви што све пред собом уништавају и иза сбе не оставе никакав траг.
Сјетих се ватре, јер је војници испод прозора помињу.
Неко, чији глас сада не препознајем, говори: „Само паклени огањ их може вратити на пут.
Огањ треба послати на њих као казну, а другима за опомену.“
Видим већ: дошла су шејтанска времена. Подигао се Иблис да покаже како је јачи од мене јер је створен од ватре.
Чујем како војници довлаче тешке греде и притискују њима врата и прозоре, као да затискују мишје рупе.. Као да затварају јаму у коју се увукла змија. Доносе још, вјероватно, ћепанице, дрваи грање. Мирише четина.
Ноћ је, а однекуд јасни нур продире; кроз цвирине на прозорима, кроз пукотине на врати-
ма и озго, с крова. Као да мјесечина пробија да освијетли моје и Ефенди-Џаферово ћутање. Ја
понављам у себи: “Не чини се неправда онима који то хоће.”
Са свјетлошћу улази дим. Почиње да продире у душнике као мутна и прљава течност. Пуц-
кара пламен. Испод стрехе, проваљује уз суви кров.
Ефенди-Џафер заборавља да су врата и за нас затворена, говори: „Отвори врата, Мула-Ју-
суфе, и излази. Остави ме да умрем сам. Ако изађеш, поштедјеће те. Мене, знам, неће. Јер све
ово што чине, чине због мене.
Већ сам се раније одлучио: заједно ћу бити с њим. Зато кажем: „Чега треба да се плашимо? Ми припадамо животу докле он припада нама.”
Кажем још: “Ово су требали да буду мјесецимира, свети мјесци. Кад се није смјело помишљати на убиства, и на смрт. Они што ово чине, не чине добро за себе. Њима ће пламен освијетлити лица, и такви ће остати.”
Ватра већ улази у дисање, али обојица настојимо да останемо до краја мирни. Да прекратим
огањ, говорим: “Постоји дан кад смо морали доћи на свијет, и дан кад га морамо оставити. Нама је ваљда суђено да одемо ове ноћи, заједно. Заједно с овим огњем што нам пада на главе.”
Жаровље се гомила по поду и даске прихватају ватру. Ватру прихвата и одложена одјећа око нас, и на нама.
Питам се, хоће ли Књига са нама сагорјети?
И имам још снаге да кажем: “Кад вам аждраиљи буду узимали душу, ви нећете смјети
рећи: Ми нисмо радили никаква зла.”
Не могу да дишем, нити да се покренем, али разум још ради: “Није он више него живот овоземни. Умиремо и живимо и нећемо бити проживљени.”
/Славни српски писац Ћамил Сијарић је прихватио да буде рецезентове књиге и Писцу препоручио да осма Прича у књизибуде прва: “Друга ноћ Ал – Кадра”, и настави писати
још седа

ПРЕДЗНАЦИ

/Познати пјесник, Мирослав Ђуровић,родом из Рожаја,гдје се ова Прича догађа, тврдио је, да су се први предзнаци наше свеопште пропасти јавили још поодавно,али ми их нијесмо умјели уочити, па ни извући изњих поруке, и кренути другим путем./

Да би Златани прекрстили руке, морали суобје да их преломе, изнад лаката. Страшнонепријатно су запуцале кости, као да се нарамакграња слама преко кољена. Зет, у чијој је кући умрла, хтио је да забрани ломљење, противио се:„Нека тако остане, укочена, с испруженим рукама. Само треба пребацити ирам, или што му драго друго, да се не виде руке...“ Други нијесу дали:„Што би рекао народ кад сазна да су Златаниостале руке непрекрштене? Повјеровали би да уњеној смрти има нечиста сила. Коме се руке нескрсте, земља га не прима, него му истура кости.“
             Поп Никанор је шутио и мепрестано се крстио, истина некако смушено и неувјерљиво.
Најближа својта скоро нареди: „Ломи, Милу-не, на нашу душу.“
Потом се људи опет нашли на муци: кудаЗлатану да понесу, право на гробље или у кућугдје је живјела. Пред снијег, као да се њега плашила, дошла код кћери и зета Добрије на неколикодана, али је ту преграбио снијег, и смрт. Нијеуспјела ни да се одмори, нити да се врати кући покојој су, сама је причала, почели да јурцају мишеви.
Кћерка би да је не носе по снијегу навише, уполупразну кућу, него да преконачи још једну,задњу ноћ, па с њом на гробље што је недалекоодатле. Горе да је носе... морају је опет враћати, падва псола, оба непотребна.
Син, обавијештен телеграмом да му је мајканапречац умрла, јавио: Распремите нашу кућу иприпремите све остало за погреб. Надам се да ћустићи.
Сусједи збили ствари у ћошкове, нештоизнијели на таван, а остало у појату што је некадслужила за спраћање стоке.
Намучили се људи, с ногу спали, док су направили пртину, четворостопицу. Наљуљао снијег претходне ноћи, под сисе, па никако да га с носилима разгазе. Пљушти зној и мука сишла уноге.
Старицу ставили на сто, црвоточан и климав. Жене јој обукле укопно одијело, као да неиде у земљу, него на сабор. Мртваце увијек тако, ,кад имају, наките. Изваде најбољу одјећу, необлачену, што мирише на дјевојачке бајуне с прћијоми на дуње.
Мрморење гласова одаје присуство. Изгледало би да се не чује која ријеч и понеки јецај, да јеунутра све мртво. Напољу није:туче хладноћа,коси сјеверац, нагони оштру шикељицу снијега. Под кров улази вјетруштина. Пријети новоневријеме: засуће, натрпати, ни пртине неће битиизмеђу кућа.
Пећ, напуњена сировим буковацима, једваприхвати пламен. Дуго се нећкала, потискивалавлагу да што прије испари. Око пећи се намножише жене и старци.
Нарицала је сусјетка, старија жена, у црнини:„Из твог дома ојађена, јадна Злато...“ Неке су јошоктале, подстицале је да буде гласнија.
Нарикачи се препријечи ријеч, као нож да јепреполови. Жене се разбјежаше уз цику. Неке сеприбише уза зид, леђима, стављајући руке наочи, као да се бране од ватре. Друге, сналажљивије,погодише врата и искочише на снијег
.Људи сташе гдје су били, око загријане пећии на клупама. Гледали су и они у чуду шта се збива, што се огласио кривеж.
Однекуд, нико није запазио откуда, искочили су мишеви, почели се котрљати преко подакао длакаве лопте. Предводник је био дебео, задригао, златаст по ребрима, други зеленкастосингав, нешто тањи и рекло би се бржи. Остализа њима различите величине и боје. Јурили су,као да бјеже од мачке, женама између ногу и окосандука покојнице.Све очи су бленуле мртво. Долазак мишева, као ни долазак смрти, не узбуђујеих, нити преплаши. Мишеве нађу у избама, наподини кад се потроши сијено, у тали кукуруза...свуда. Туку их мотиком, набоду вилама, посијекукосом. Кад досаде у кући, а мачке им не могуништа, запну мишоловке, или их трују затрованим мамцима.
Мишеви, препаднути претходно, збуњенипотом присуством народа и вриском жена, направише један круг, па други, потом, истим стопама и правцем, као да је линија била повученанечим што нико није видио осим мишева. С правца нијесу скретали ни кад су се жене подигле ипокренуле у бијег.
При трећем кругу неко је устао, отријежњен,и огромном ципелом, што је на пети имала челичне клинце, згњечио прво једног, па другогмиша што су били испред осталих. Људи који сустајали око пећи и гријали леђа, и они што сусједјели на клупама, и даље су бленули, одсутно.Пратили су само очима друге мишеве што наглопромијенише правац: усмјерише се право на врата, па даље. Куда - нијесу они из собе могли упратити, јер одмах с прага скренуше и као да у рупупропануше. У очима жалбеника се још задржалапређашња слика: подиже се војничка ципела,добија огромне размјере, и пршти под собом. Одтога што виде гади им се. Гркост нека, бљутавост,нешто што би се повратило накупило се у устима.
Мртва жена, опружена низ сто, није им засметала, испијена, жута, али мртви мишеви јесу.Сметала је крв што је стрцнула из прекинутогкрвотока. Гадно је било гледати у отегнутацријева што су се расукала за ципелом. Одвратанје био расцијепљен трбух. И бркови усукани, штосу подрхтавали, као на вјетру.
Преостале жене избјежаше, уз новиврисак иписку.
Неко, старији (по гласу се познало да је у годинама), рече: „Шта то учини, Манојло, да одбога нађеш?!“
Манојло, што је згазио мишеве, некад је биовојник, отресит и промућуран, под платом. Нудили су му да се активира за стално и за подофицира изучи, али се њему није свидио војничкиживот: страже, пожарство кад би најрађе спавао,дежурство... Из војске је, нико није провјераваокако, донио полупрогорјелу пушку и два паравојничких ципела које је носио само по великимкишама и снијегу, кад није могао ићи у опанцимаили бос. Тим војничким ципелама попрштио јемишеве, као кимце.
Није се наљутио што је опоменут: „Они би сетолико ослободили да би можда неком ускочилии у уста.
“То ускакање у уста, сви су знали, не би билопожељно. Вјерује се: коме животиња покуша даускочи у уста, тај има нечасне работе с нечастивим, или је вјештица, или здувач, или има некевезе с њима. Те би оптуживали за многе напраснесмрти, дјечје трбобоље, сугребе, немирне снове ибунцања, липсавање стоке и све друге неприликеи непогоде.
Гледали су тако, кад је умро пуковник Тадиша, велики јунак из задњег Великог рата, што суга звали Котур, како се три дана, непрекидно, идању и ноћу, око упокојеног сакупљају лептири,и мушице, и нешто крилато што нијесу ни муве– ни мрави. Узалуд су их крпама разгонили, тискали кроз прозоре. Зује, зунзарају, лете у густиммлазевима по кругу. Нападају на очи и уста. Да суноћу, уз упаљену свијећу, нико се не би чудио.Чуде се само што је тако и преко дана, при дневнојсвјетлости. Тек кад је покојник спуштен у гроб,лептира и лептирица је нестало, као да су се утрли, а та година се по злу памти: надолазилаРијека иако су биле велике суше уз Планину и уцијелом Тморнику; цркавала је стока а није сезнало од чега, јаловила се и смањивала у торовима. Љето као помор: плодови у пољу труну.Падају струкови на земљу, одједном преврну ипретворе у прашину. Младе жене су рађале мртвудјецу, без болова за вријеме трудноће.
Неко, одвојен од загријане пећи, набоде мишеве на врх металног штапа и однесе да их избаци пред кућу, на ногама угажену пртину.
Тијела им се, чим додирнуше снијег, укочише. Иза подне, иначе, нагнао се мраз.
Сусјед, Рамиз, узео лопату да око покојничине куће рашчисти намете и направи зараван.Ту ће жалбеници застати, предахнути један трен,док се приберу и док лелекач не заузме позу и доста даха да избрза све што је смислио.
Зној га пробио; нико из куће не излази да помогне. И онај што је мишеве избацио, вратио сезбог зиме. Дунуо сјеверац, ковитлав и ледан. Запухне оздо, с површине снијега, у очи и ноздрве.Хладноћу нагони; под нокте. Рамиз не осјећазној испод кошуље, колико се размахао; нихладноћу. Мисли, док кида снијег: вријеме се пропоганило, неке шејтанске смуте, као да се... шејтани отимају и кољу око нечије душе. Читава зима ћеокренути тако, нездрава.
Отпочину кад се указаше још неки сусједи,кренули из својих кућа да и сами помогну. На лопату наслања груди, некако тијесне и отежале.Све му се чини да му снијег клизи испод ногу, измиче. Измичу и она два миша, мртва, просутихцријева. Стао је на бијелу покретну траку на којој се не може одржати усправно. Напреже снагуда стоји, да се и лопатом припомогне. Док стоји,вјерује брда су иста, и планине утонуле у снијежнемећаве и смуте. Куће, што их види, морају остативидљиве, уздигнуте као печурке.
И бол осјети, оштар. Нешто је препукло, некаметална шина, у даљини одједном. Цикнуло јепри оштром удару. Дугачка је, звони. Није сеосјетило вријеме, толико је трајало кратко. Јединоодјек, из дубине. Пропаде ноћ у недоглед бјелине,снијежна бјелина у тмице.
Сусједи кад су прискочили у пртину, Рамизсе већ хладио и кочио. Није ничим давао знакеживота као ни онај дебели, спрштени, миш поредњега. Обојица су лежали на бок. Непомични.
Рече неко, што истрча из куће, у којој је лежала покојница: „Није нам добро почело данас.Предзнаци су то с небеса, као онда кад се јављаођаво са три звона. Плашим се: на овом се нећезавршити.“
Други, опет старац неки, додаде као опоменуили пријетњу да се не заборави: „Има још један...мртав... миш!“
- Обојица сте злогуци – прекори их некомлађи. – О своме се јаду забавили, дабогда.
- Увијек сам погодио – рече старац себи уодбрану.
– Далеко било, али зар сам икада промашиода погодим истину?
Натревило се тако, вјерују остали док преносе Рамиза између себе, на рукама, у прву сусједнукућу, његову. Кућа није далеко, педесетаккорачаја танким ногоступом кроз већ ухваћеницијелац. У кући већ метеж: откуда то, зачас, здравчовјек да оде, неизболован.... Дјеца одрасла, уневјерици да јеРамиз мртав кад је малопријеузео лопату да рашчисти пут и направи прилазЗлатаниној кући. У току дана,ни раније, није сежалио да га нешто жари, ни боли, ни стиска испод лијеве плећке. Ни на године што су га притисле није се жалио. Као да је одлучио да прегурастоту, здрав као дријен.
Виде: руке се прве охладиле и почеле да се коче.Прсти се погрчили, као канџе, у песницу. Никакода се расклопе као да су нешто вриједно притегле, или хтјеле да скрију од осталих очију, или да дају неки знак.
Најближи сусједи и рођаци, иако их је мало(већином старије особе), подијелише се: једниостају поред Златане, а други прелазе у сусједнукуће.Уз стрму падину помичу се, споро и с напором, даљи сусједи. Иду и чују двије жалбе, издвије куће, али не разабирају шта је. Вјерују:рођаци не могли да стану у једну собу, па прешли да дворе у суједову кућу, Рамизову, да им кости не смрзавају напољу. Нико непомишља нанајгоре.
Истурили, како је ред, испред себе Вукајла,најстаријег по годинама, најговорљивијег, који сена жалбама налелекао и напричао, и нахвалиосваког покојника. Пустили га напријед, да грмнепробраним ријечима, које ће, потом, дуго да сепамте. И послије, кад покојника крећу на гробље,Вукајлу неко од ожалошћене породице упутиздравицу: „Ову здравицу дајем нашем драгомпријатељу... да му се враћа на добро...“  Вукајло говор одржи; не одбија. У почетку, док је био млађи,док није пожелио да и њему тако неко држи говор, одбијао је. Кад је ушао у године, не враћаздравице: мртвом не штети, а ожалошћенима јеод користи. Прихвати боцу, испије један гутљајпрепеченице и отпочне, издалека, од досељавањагласовитог братства... па даље, док не дође допокојничине смрти.
Вукајло једва издуши уз стрмину. Застаде наполуокиданој падини, да предахне. Скинутекапе, подбочен лијевом руком, грмну: „О, лелемене, Златана, за твојом деликатном главом, дико рода, понос дома, часно име за потомство, гдје синам се опремила, у зло доба на зле путе, вило горска... и...“Загрцну се: јабука му упала у грло и притегла душник. Покушава да је истисне удисањем ииздисањем, новим ријечима што су биле искочиле на врх језика. То му не полази за руком: глас сепреломио.
Ћутање што настаде измами погледе онихшто су били у кући. Прво су чекали да Вукајло настави. Пошто тишина потраја мимо уобичајеног,прозори се окитише главама. Видјеше, у чуду: напртини застао човјек, укипио се као стожер увршају, расклопио вилице али ћути. Не љуља се,не тетура. Ништа не ради. Као да га је мраз заледио, усправљеног и крупног. Сав је као прије,виде и они што су иза њега, само ријечи нема.
Одједном, запажају Вукајло се пови назад, ипретегну. Стровали се проштачке у раскиданупртину. Како је био заузео став за лелекање, такосе и превио, наузнак.
Жалбеници из групе се сјатише око њега.Вуку га, приподижу и зову по имену. Неко узимаснијег, слеђен и грмуљичав, и трља Вукајлу чело иноге да га освијести.
Старац, што изађе из сусједне куће, од Рамиза, рече: „Макните тог човјека с тог мртвогмиша.“
- Којег миша? – пита неко што је био подаљеи није видио мишеве.
- Тога што је на пртини, расуканих цријева– рече опет старац.
Старији, из обје куће, издвојише се. У очимаим се заледи страх, упоран поглед оборен намртваца.
Језици им се такође заледили. Између зубапоиграва цвокот: нити да га зауставе, нити да изговоре нешто као охрабрење да смрт нијеријешила да за један дан покупи све што је за земљу зрело.
Кад подигоше Вукајла да га носе, старцима сеодмрзоше ријечи.
- Треба с ове вјетробојине ићи – рече један.
- Да нас до задњег не прикупи.
Наниже, ранијом танком пругом пртине,исти жалбеници што су дошли с Вукајлом, враћајусе и носе мртваца.
У кући, код сандука покојнице, не оста никоод старијих: чумасепојавила,невидљива алиопасна, па ријешила да покупи, све оне што суупорни да живе. Ко се код Златане нађе, може дасе не нађе међу живима. Прво се појавила смута,судар вјетрова, па снијежни ковитлац што га јенагнао сјеверац, па... здувачи и непомен... смрт.
Зграбила је Златану, учинило се да од ње треба да почне јер је најстарија. Приграбила је заврат кад се није надала. У незгодно вријеме, да јес муком сахрањују. Потом што је лош знак, искочише из земље мишеви: однекуд из зида, однекудиз расклопљене земље, из неког гроба... ко бизнао одакле их донесе невријеме. Обиграше окосандука, и мтваца. Нешто су слутили, за себе и задруге. Нога, баканџа с металним клинцима на
пети, чини се огромна као савардак, двојици јеспрштила главе и расукала утробу. Можда није
требало дизати ципелу на њих, ни дирати, мисленеки. Требало их је пустити да оду, недирнути.
Можда не би Рамиз испред куће пао у намет.Можда не би ни Вукајло, познати лелекач, при
првим ријечима лелека, посрнуо и охладио се. Аможда су мишеви били само предзнаци неког,
још већег зла. Зла, које ће одатле да се шри прекоТморника и Тиваиде, па све до у недоглед.

/Од трагичне смрти Ђуровића,у хотелској соби,у Москви, у истој соби у којој се убио и Мајаковски,Писац се питао, и даље пита: Има ли другог пута илипостоји само друго вријеме?! /
ц прихватио, и ево,још увијек пише седму…/

КАСНО  ЛЕТО

За нама осташе песковити спрудови и гола сећања
Камено уобличене рибе и косовско бело камење
Просуто око путева као прастара клетва. За нама
Ступаху кратке љубави и смрти и ужарена сунца
Мртве и подневне смешне сенке пуне туге и лишћа
Вјечност је кратка за ткива икона за лепе монахе
Који нам гледаху по ходу и очима будућност
Вечност се колеба како да нам препречи повратак

Знао сам да једном морамо постати прошло
Једино нисам знао кад ће ме звати најлепше фреске
Које сам смислио у тренуцима тајне љубави
У свежем залету лепе игре док сам мислио о теби
Тада смо по први пут свесно умирали чисти до бола
И опет оживљавали кроз травке и златни песак
Који је попут сунца клизио низ наша звучна тела

Било је време злата и вреле бакарне светлости
Гореше друмови смехом и ситно камење ко пчеле
Вриштале су траве од сунца и девојке купале младост
Горе на изворишту реке у окриљу сутонске сете
Молих те тада да смислиш за нас звездано време
Смислиш живот од кога би смо градили пламене игре
Плакаше твоје тело чедни пориви гореше даноноћно
Јер беше време клонућа и твоје прве семене ноћи
Са складним гласом крви у сенци немањичке богомоље
Испод древних олтара светих фрески и крстова
Било је време буђења и време сновитих узлета
Да се и глас ветра уграби без стида од живота

Низ јарку светлост точи мед лелуја младо јутро
Пуно вјетровитих боја смеха и жељене ватре
што долази с југа од палми чемпреса и мора
Пријатељи рекоше ружне речи о твоме телу
Они смислише дан да изгубимо грозничава лица
Они смислише ноћ  како се не бисмо састали
Они говоре треба се по цену смрти стидети с вечери
Кад чула играју младошћу кад лепе птице
Певају једино о љубави међу корењем кад
Зобљу коштаве сенке и осветљавају пут неприсутан
Којим најкраће севнемо до себе језиком тишине

Вечерње сунце потања у зањихане сенке
Не даје топло тело заљубљеном свемиру
Јер магла расте из траве шуме и питомог језера
У коме одувек тражимо слику своје љубави
Неко у нашем присуству опсова дечанска гробља
Моје ружно лице и светле ноћи јединог свештеника
Који се слатко смејао што му се младост враћа
Док ми исконски љубимо дане који треба да дођу

Ако смо у тренуцима лепоте заборавили да је пре нас
Постојала вечност које се увек с нелагодношћу сетимо
Ако смо из снова сасвим избрисали чедно време
Нечујне узлете до смисла и брже падове једне девојке
Њено од пене тело са бојама складних звукова
Који крепе мртваце и васкрсавају и оживљавају крстове
Ако заборависмо забрањене плодове и њено жуто цвеће
што је ноћима лепила на мој дан на моје голишаве очи
Онда све то позаборављасмо и крв се у нама разлиста

Изабрасмо чисти извор сјаја у име плаветне свежине
За бескрајне трајности између две вечне вечери
Које нас носише на север и опет вратише југу
Међу звучне песме међу трубе и лепе певаче
што се обрћу певањем ка сунцу и изгубљеним данима
И красноречивој планети која обећава млеко
Справљено од лековитих трава и модрог цвећа
Ако заборависмо све што нам донесе прошлост
Онда то учинисмо у магновању једино због нас

Бежасмо од света као вечерњи лептири
По празним трговима и алејама дрвећа
Које није расло само за нас и наше пробуђено лето
И клесмо се себи верношћу у очи и тело
Одлетесмо у забрањени свет у љупко воће
што га наслаже као сенке тихи заборав
Ноћни путници због нас упознаше земљу
Тражише изгубљено смирење на трачницама лета
Поцепаше речима простор и сунце бацише
У наше вољене очи. Хтеше да ти краду слику
Твоје очи потрпају у крупне џепове да бесмисао

Упознаш као што си упознала свој живот
Нисам им дао да грле и љубе душу и тело
Који ме греју ноћима док скитам по месећини
Јер сами красмо свежину и неме кругове
У које се топише некад давно жива мора

Ја певах виђење и сусрет с твојом обалом
Уз које се болно приљубише сва моја чула
Певах ко некад кад ти ниси ни знала
Да са мога језика одлазе речи топлих и пламних боја

Онда се вратисмо лепоти и биљу које лечи
Док су друмови вриштали и клали месечине
Осетих да нешто тешко попут спржене земље
Сише немилице моју узиграну крв
Рекла си - време а ја опет умирах од љубави




ПОТОЊА МОЛИТВА ЈОВАНА СУНДЕЧИЋА

(У Котору,у манастиру Св.Лука)

Преобрази чула бар у молитвама
Утјешним по гријеху оживи
Који зна да извида бол љути
Скривен од будног Твог ока
Помени ме у гријеховима твојим
Безгрешна док самотна патиш
Док ти се срце муком кида
И тајно плете коло поскока Подучи

У радости ме појом Помени Мољу
Или док се рати макар када у ноћ благу
И - макар како док трају дани-лијевљани
У гласу не налазиш вриска ни помирења
Док те има на броју уз оног што пати
И оног што више неће да се врати
Помени ме нашим косовским словом
Макар и наопако Помени ме псовком
Или клетвом света ноћи карадашка

Оживи ме у јутро од крви чистије
Ко пречист тамјан или ко распела тајну
Скривану мучно - испод горштачког
Оклопа кривени сјај у зјеници ока
Да склони жудњу у напуклу вену
У коме видљиво у невидљиво покопа
У ноћи без сна и јаве скрушени тренуци
Сабери док се кољу свеци и кротки вуци

Ни дјеца не спавају више тврдо
Сном недозваним тек дријемају
Да најбудније сретну јутро своје
Цијело утроје - нарасло колико брдо
Ил ноћ карадашку кроз коју смрти
Класају - небом расуте свјетиљке твоје
Помени Свети Карадаг и сву Крајину
Помени Травунију, Далмацију,Тривалију
Помени - док се тебе још боје Мољу

ЗИДАЊЕ МОРАЧЕ

Сиђе сига с планине

Мајстори озарени
угледаше Огањ у даљини
(тамо иза гора и мора
тамо горе гдје горе горе
до зоре - светигоре
мора и дању пламсати свјетлост)

Мајстори свјетло затражише
да припале сопствени огањ
Кад ни жишке не добише
Сами од камена направише
и руку многих
тежачких

Сјутрашњи дан оплодише
Јуче  још
Данашњи објавише

воде и боје се спојише
кад се склопи купола

ОДВЕШЋУ ТЕ У КАРАДАГ

Имаћу година колико и треба
Моћи те ухватит' плаху за руке
Отргнути младу из спокоја

Одвешћу те жедну и витку газелу
Провести рибе кроз бистре воде
Убацит' обнажену у барку од прућа
Дасака кедрових и смоле борове
И имаћу година колико ти треба

Обје ти руке везати за јарбол
и очи - нећеш видјети задње путовање

Уграбићу те из чедне игре твоје
Са плава неба ко залутала ждрала
Из дјевичанског смијеха преотети

И имаћу година колико ми треба
да те још крхку и младу ломим
и дивље љубим у инат свијету

Оградићу сва пристаништа и приступе
Воде претворит' у љуте страже

По мору ћеш знати жудна и разуздана
каква је моја крв у које доба дана

Имаћу година колико нам треба

Моје ће те ријечи љубављу тровати
Ломно тијело цептјет' у грозници
Талас крви бићеш на оштроме хриду

Имаћу година колико и треба
Моћи проћи кроз пламена ребра
Кружит' жилама твојим све до грла
У влажан крик нестат' на језику                                                                

О како млад ћу да стигнем
Иза четрдесет извора и понора
Из овог ружног доба
Из ове проклете даљине


КО ЉУБИ

Ко љуби ноћас мјесто мене ту жену
Ко се игра њеном живом ватром
Ко се увлачи у њен разум као у вену
Ко је исти страшћу и ноћу и јутром

Неко скида с ње пламене цвјетове
Неко јој раздваја пераја као крила
Док је воли мрзи је и страсно зове
Да би на разум већ једном заборавила

Она ове ноћи смртно гријех љуби
Сва се откида од себе крвљу бунца
Потања у облак што се с њом губи
Узводно са маглом на домак сунца

Ко љуби ту жену ноћас ко је воли
Ко отровне изазове мени лукаво баца
Не зна можда колико та љубав боли
Колико ме ноћас у тврд очај баца

ДОК ИДЕМ  И  ЛУТАМ

Што крепак нијесам ко звијер но ломан поново
и жеђ ме суши и трава спаљује ето јесам
мач ме вијека између два миленија ково
док нијесам прихватио бол схватио гдје сам
да ме никад више неће љубити стражилово

несан чудан сломи врат и моје лијево крило
узлет није под гору није моћан под облаке
негдје се копно разлило негдје пореметило
ништа да није цјеловито до земне раке
што се то вријеме на мисао моју окомило

кад труда није вриједно чак ни труда
моје бивствовање нити очај племенити
да будем док идем да доспијем некуда
у неку будућу свјетлост ускрснулих нити
док није и моја глава настрадала луда

што снажан нијесам што звијер поново
што ме ријеч гуши и стих пије жива чула
крваво мастило да ме свако испије слово
ти далека негдје за моју смрт нијеси ни чула
док сам некад смишљао ново стражилово

јер ријеч та што дубе и сише сочне сокове
трајаће у инат предострожности свим мјерама
јешће злокобно и градити још тврђе окове
да ме додави или вргне љутито до срама
да на гозбу зовне скупа црве и орлове

јер крепак нијесам нити је здраво тијело
сваки корак ми мучан као земља тврда
знам моје се срце до смрти разбољело
одвалило од свијета ко стијена од брда
моје се вријеме у пукотине расточело

и нећу стићи тамо гдје ме разум води
никад ме неће видјет моје стражилово
разбијен сам као откинут цвијет на води
у мени не живи више чак ни живо слово
све што моје бјеше мртвим ме одводи

јер снаге више нема и нема ништа ново
за све је касно и жудња спаљен јесам
прекаљен јесам док се у мени гради слово
да траје да бол надвлада да нијесам сам
док идем и лутам и тражим своје стражилово

ЉУБАВ

 Водим љубав обесне пијавице
 приљубљена уз кожу
 топлокрвне животиње

 Није ми страна ни љубав крпеља
 његов пад с дрвета
 на главу пролазника

Обожавам љубав паука
 звери кад раскида невидљиву мрежу
 постављену препреку
 између старих и нових бића

 Водим љубав гуштера на сунцу
 змије шарке
 испод камена станца
 поскоке припитомим

 Водим љубав луду
 љубав водим у стоногој кожи
 испуњена трозубом пожудом
 испражњена собом
 Тражим порекло своје

УБИЋУ РЕЧ

 Убићу опет
 убићу можда из страха
 да ми не измакне
 убићу своју најбољу реч

 Само ако покуша да склизне
 с језика у простор
 ил негде другде

 Пуцаћу у њу
 у срце управити куршум
 гађати у центар света
 (погодим ли
 нестаће света)

 Мртвој јој цепати кожу
 размицати кости
 кидати пробуђену мисао

 И све из страха
 да ми не измакне најбоља
 за песму реч

 Ево обећавам
 Обесићу се о најбољу реч
 јер нема коме да прене крик
 коме данас
 да пишем стихове

НОКТИ

Закопају се до крви
под кожу
Избрушени
Ухвате за облаке

Пљусне млаз из заноктица
пукне додирна површина
пукне поткожица
( прође цело цецлцато пролеће )

У сумрак варљив
поцепају глатку страну
зауставе грозницу
ухвате за сан и сумрак благ
( би лето )

Опет пљусне крв по зубима
постане топлије за усне
( Залепљене за свако словце
жиле куцавице )

Укрсте се
срце и нокти
( Израсте из ока сенка
ухвати за земљу
- мину и јесен )

Идућег јутра
снег крвав
мој поглед греје

ЗОВ

Зове те по крви осјећаш
како трепти тај Зов у зраку
Зов који не може избјећи разум

омамљују те мириси и боје Шуме
богаство цвркута и Немушти говори

држи те присуство кротких звијери
звијери те умамљују у гријех
нуђење страсти је смишљено
плодови ноћи за тебе зријевају

опија те крв и снага чула
растерећење би да ти буде
благост на дохвату руке
(тражиш своје небо
гдје срешћеш само себе)

ал Зов што ти разум мути
Јачи је од твоје воље

Издања

Ново