Преводи

Одјеци

ПОЕЗИЈА


ВРТОГЛАВИЦА

Умножавајући мир
проплакала сам ратове,
патим од вртоглавице
и вишка повјерења у људе.
Храмљем док вучем
врећу камења на леђима
сјећајући се прошлог живота
у којем сам била дом
који је прерано преминуо
од затамњења прозора.  



УКОР УЧИТЕЉИЦИ ЖИВОТА

Када сам посљедњи пут
затворила врата куће
у којој сам до тада живјела
ниједна петица из историје
није се за мном окренула.
Остале су да леже
у ђачкој књижици,
у ладици стола
на којем сам исписивала задаћу
руком, на чијем длану је
тог јутра проклијала нова бора.
На истој руци је
много година касније
изникла ограда,
унутар које сам узгојила
и практично знање о ратовима
да могу писати утјешна писма
нама, заробљеним ђацима
у склиској школској години
од чијег звона смо оглувили
и умјесто на одмор, у рат истрчали. 

ТУЂИ СВИЈЕТ
(нажуљана пјесма)

Свијет
(отрован журбом,
отуђеношћу и такмичењем)
 је ливада
на којој све рјеђе расте
дјетелина са четири листа.
Наша соба је саксија
у којој живот заливамо
ријечима против болова,
њихове сјенке
играју покер са зидовима.
На балкону висе објешена слова.
Соба мирише на чај од ђумбира.
Свијет смрди на нове ратове.
Једном смо умјесто пасоша
показали књиге.
Везали су нам стопала.
Од тада, дижемо границе
(као лијекове и опоре зачине)
на високе полиц
да нам дјеца
не ходају на рукама.



РУПЕ У ТЕКСТУ

Лоше одлуке падају ко зрело воће,
из изврнутог рукава свакодневице
испадају ствари
које бих вољела да не видим.
Марширају недосљедности,
људи славе измишљотине,
прича о љубави
продаје све императиве.
Треба нечим оправдати
потрошене године,
брачне терапије,
треба некако објаснити
шта остаје осим досаде
ако избјегнемо морање.
Зато ваљда морамо да не бисмо
доконо висили на штрику живота,
зато нас закаче чврсто
и држе у привидном лету.
У смјеси љубави и институције
превише је теорије,
боле ме рупе у тексту
непреводиве у праксу,
заборављам да прославим
твој џемпер бачен на столицу.
Док славимо велике датуме
пуне корпе, празне загрљаје
живот побјеђују рекламе.



НА ПУТУ

На другом полувремену живота
не служе пјенушава пића
за враћање илузија.
Некада није било потребно
мјерити колико је остало до краја
јер пут се чинио довољно дуг
за падања и устајања.
Некад је било лако заљубити се
у књигу, пјесму, дрво, било шта
и кретати се ка адреси становања
једног од тих идеала.
Сад утјеху тражим у књигама
с надом да ће ми показати да је
и даље могуће стећи пријатеља
који не покушава надмудрити,
нити очарати својим постигнућима,
и прилику да захвалим небесима
што сам имала довољно времена
за спознају, да све грубости
потичу из страха од бесмисла и краја.
Тражим, умјесто кривца,
начин да опростим и себи и другима. 


ТАЧКА

Склопићу свијет као лего коцкице,
и нестати у туђе дјетињство.
Постаћу тачка
на планети без ратова
која је добровољно промијенила
мјесто боравка
када су пљунули
на посљедњи лампион разума.
Послије пресељења,
тачкасте минијатуре смисла,
шириће крила слободно,
одузете свијести о постојању ватре.
Смијаћу се изнова
док чекам школски аутобус
нимало забринута,
лишена (са)знања о животу и људима.
 


ЖЕЂ

Кад ме пресретне лице лошег дана,
чију руку одбијам стиснути,
бјежим дуго без освртања у литерарна путовања,
у улице са ниским шареним зградама,
у дјетињство, мисао о срећним породицама,
у пространство загрљаја и лијечим се
од мириса напуштеног дома,
тишине школског звона,
изостанка дјечјег смијеха,
друштва празних погледа,
природе уступљених мјеста погрешнима.
Лијечим се од недостајања, носталгије,
недолазака, неодговора, оптуживања,
немогућности изражавања емоција,
неповјерења, злобних упадица,
суревњивих лица, тапшача рамена,
лакоће лажних обећања.
Лијечим се од саме себе отопљене у чаши живота
коју је попио мој посљедњи сапутник
прије него што ме је претворио у раскорак.



МОСТ

Читај ми пјесме,
обневидјела сам за степениште ријечи
које возе само низводно.
Буди мој читач
правићу се да никад нисам чула за Шлинка,
да не знам да је то његова идеја,
а ти замисли да сам жена која не познаје слова,
аналфабета, сувише поносна да призна
да није научила да чита са длана и усана.
Читај ми док не потонем на дно твог гласа,
замисли да сам Хана
и опрости ми све почињено из незнања.
Прије него што ме изнесу из подводног свијета
можда ћу научити да пливам тишином,
јединим писмом који разгрће таласе мисли
док тражи тачну дужину стрпљења за изградњу моста.
Вода је послушни слуга који олако схвата ријеч не.
Читај ми тишину, када ми прочиташ све пјесме.



ЉУСКА 

Усели ме у коверту.
Умјесто фотогафије
 стави поштанску марку
у моју личну карту.
Цјеливај је против урока,
да не носим чизме
 док газим дивљинама.
Пролиј за мном кофу воде.
(Полијећем с писте за бескућнике).
Ослони се на све моје
 „ жао ми је, закаснили сте” поруке,
и све ријечи „она нешто пискара, пусти је”,
чврст је зид љуска подношења.
Ништа не живи вјечно испод коже,
чак и крв одустане,
и све се излије у хладне одаје,
скупе сахране, посљедње поздраве,
зато, пошаљи ме на вријеме.
 


БАМБУС

Заборавила сам
гдје сам бацила сјеме љубави,
у чију бразду сам загазила
док сам га спуштала.
Да ли је земља била јалова
или сам  предубоко копала.
Можда је бамбус моје чежње
изградио подземни живот,
а ја га рањавам газећи по
одузетој свијести
да је свако тло нечији кров,
заузета питањем
када је вријеме бербе
за оне који ходају наглавачке.  

 

 

ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ КРАТКИХ ПРИЧА У РУКОПИСУ  „КАКО СМО СЕ ПРЕПИЛИ НЕПОСТОЈЕЋЕ СРЕЋЕ”

 

ЕПИСТОЛАРНИ ПУТ

       Сваки дан ми стижу писма. Кад отворим сандуче неколико коверата увијек испадне као да бјеже од тјескобног друштва рачуна и рекламног материјала. Нестрпљива су ‒ помислим тада ‒ као да једва чекају да неког обрадују. Нису увијек пријатног садржаја. Али пријатнијег свакако од оног у плавим ковертама које ми поштар уручује лично чинећи ситуацију мучном, како мени, тако и себи. Почела су стизати откако сам објавио збирку прича. Уз био-библиографске податке ставио сам адресу и стихове Витомира Николића: Чудна ме понекад жеља хвата, да купим разгледницу и напишем: Добро је, поште раде, нема рата. И ништа више.

       Једно од писама које сам јутрос примио узнемирило ме је, али и обрадовало. Амбивалетност ми је блиска откако се борим са сјећањем. У том смислу ништа ново се није дешавало. Садржај писма ишао је у прилог теорији да је идентификација најјача сила привлачења. Гласи дословно овако: Прочитао сам твоју књигу. Немам дилему да ли је написано и проживљено. Можда то није свима важно, уосталом кажу да има и оних писаца који упркос изостанку искуства успијевају да буду убједљиви, али мене нису успјели заварати. И мој син је, нажалост, један од њих. Неријетко му говорим: Е, драги срећниче, реци хвала господину универзуму, или богу, како год желиш, јер док си ти пишао у пелене, неко је у овој земљи пишао на мој живот. Јео сам дивљи кромпир да преживим рат, остављајући конзерве за тебе. Реци хвала што си закаснио с рађањем. Зашто пишеш о рату? Ако си  већ одлучио да  пишеш, пиши о ономе што си доживио, много је увјерљивије него искуство посредно стречено. Пиши на примјер, како се често свађаш са средњовјечним оцем и вријеђаш га, говорећи му да је неспособњаковић јер је ишао у рат умјесто у Њемачку ко сав паметан свијет. Овако, твоје приче вријеђају нас који смо рат лично искусили јер ти, и теби слични, накарадно искориштавате прилике за просипање памети. Послије битке, лако је бити генерал. Или, ако ниси пливао, не причај каква је вода, кажем му, а он мени: Не сери стари, ти си пливао и шта сад?! Сједиш и чекаш поштара да ти донесе инвалиднину. Кад позвони десетог скакућеш на једној нози до врата, и машеш репом јер су те се сјетили, дали су ти цркавицу да купиш оне лијекове да нас не би побио, јер постоји могућност да ти се помрачи ум. Колико год се томе противио и порицао, мајка је у праву кад каже да се не смијеш зајебавати и прескакати лијекове. Писаћу о чему год хоћу, и немој ми говорити да нисам доживио рат, јер јесам! И даље га живим. Боље је писати и накарадно, него шутати као што шуте многи у овој „шути може бити и горе земљи.” Горак ми је укус у устима док ово пишем. Али морао сам... Људи који су били у рату презрени су и о томе говоре са стидом. Зато сам и ја ућутао, мој син то не разумије. Играм шах на компјутеру и читам књиге. Твоју сам поручио преко интернета јер је на једном форуму човјек којем си идентификовао кћерку писао о теби. Дирнуле су ме његове ријечи. Помислио сам ‒ желим упознати овог човјека. Он ће разумјети кад му кажем да не могу да се изборим са сјећањима, да чиним све да им побегнем, али да ме ипак сустижу. Подмукло ме нападају и када за то, наизглед, нема никаквог повода. Одједном ми дође, као болан ударац ножа, ужасна али јасна слика ‒  мртви, мртви, мртви... Флеш бек. Покушавао сам да побјегнем, од сталне психичке напетости и тих ужасних сика, у алкохол, али фитиљ ми је бивао све краћи, а рекације врло бурне чак и због баналних повода. Алкохолна илузија је постепено попуштала, и тада сам, на инсистирање породице, отишао код психијатра. Регистрован ми је посттрауматски стресни поремећај и од тада сам на терапији.

       Писмо сам прочитао једном, па још једном, и још неколико пута. Ставио сам воду за кафу и подигао ролетне, затим отворио прозоре. Одједном ми је постало вруће. Плитко сам дисао. Скинуо сам мајицу. Не знам колико дуго сам сједио тако го до појаса кад се зачуло неко равномјерно шиштање. Звукови су долази из кухиње. Прекинуо сам тај процес проливши воду у судопер, затим сам сипао нову. Овај пут сам стајао поред шпорета и чекао да прокључа. С кафом у једној руци, на путу до дневне собе, другом сам покупио новине с кухињског стола.

Пензионисани пуковник М. Р. (54), који је јуче држао таоце у стану налази се на лијечењу. Како незванично сазнајемо, његово здравствено стање данас је стабилно, али ће неко вријеме остати под стручним љекарским надзором. И даље није познато због чега је М. Р. неколико сати држао људе затворене уз пријетњу пиштољем, али се помиње чињеница да се дуго лијечио од посттрауматског стресног синдрома, који настаје као посљедица психолошког излагања стресним доживљајима, који укључују смртну опасност, озбиљне физичке повреде или претњу физичком интегритету особе.

     Прочитао сам новине , затим написао  одговор:

Нисам носио пушку, али било ми је довољно двије године рада на идентификацији жртава да ми се психа распадне. Дубоко и истински суосјећам с твојом причом. Штавише, у неким њеним дијеловима препознајем себе и чини ми се да чујем сопствене мисли и видим познате слике. Али овај пут оне долазе природно. Нису насилне као флеш бекови који су ме годинама опсједали док нисам почео с терапијом.

У рат сам отишао као један од пет патолога који су послани на ратиште. Кроз моје руке (и душу!) прошло је више од хиљаду тијела. Ископавали смо жртве, а права драма настајала би приликом идентификације. Двојица мојих колега умрли су од инфаркта по повратку с ратишта. Један се објесио. Један сам од двојице преживјелих из нашег тима. Вјеровао сам да ћу се изборити с аветима које су ме немилосрдно прогањале у сновима, а све чешће и на јави. Борио сам се, али болест је узимала данак. Са дијагнозом ПТСП-а борбу сам наставио у психијатријској болници гдје сам научио да се контролишем. Неколико година касније, основан је Центар за ратне трауме у који сам се пријавио да радим. Моја супруга се томе противила  јер је сматрала да ћу тамо непрестано да оживљавам трауме. Кад сам јој објаснио да ми људи због искуства с болешћу вјерују, и да им могу помоћи, попустила је. Тако сам поново постао запослен. У међувремену је кренула и моја битка са државом за статус ратног ветерана ‒ инвалида, који би ми омогућио какву-такву новчану надокнаду. Спор с државом је дуготрајан и још му се не назире крај. Држава има агрумент од којег не одступа ‒ не постојим у војној евиденцији. Нисам сам у том непостојању. То је једини осјећај припадања који имам ‒ припадање непостојању у државној војној евиденцији. Борим се, између осталог и за подршку заједнице нашој ресоцијализацији, али за сада једина извјесна подршка смо једни другима. И ово писмо је мој допринос тој борби.

 

Писмо је било краће него што сам очекивао с обзиром на бујицу мисли које су навирале док сам га писао.

**

„ Таман кад сам помислила да ме више ништа не може изненадити, шок! Е, боже сачувај цццц ”,  зачуло се из ходника довољно гласно да ме пробуди. Никад нисам имао чврст сан.

„Ту си”, рекла је моја супруга кад је ушла у дневну собу гдје сам лежао на каучу,  и одјурила у кухињу, потом довикнула:„Јеси ли за кафу?”

„Већ сам попио данашњу дозу.”

„Колико сам се шокирала мало прије! Још сам под утиском. Свратила сам у Лидл, а у унутра гужва ко да ће рат.”

„Дај не баксузирај!”

„Ма, озбиљно ти кажем, могуће да је била пензија. Око каса је било немогуће проћи. Па што не набаве корпе?! Само праве још већу гужву с тим колицима.”

„Пређи на ствар, молим те!”

„Шта је теби, што си нервозан? Јеси ли попио лијек?”

„Па, испричај напокон шта те толико шокирало!”

„И теби се нешто десило данас, чим си тако нервозан.”

„Није ми се ништа десило, причај!”

„Једна жена, данас у тој гужви, изнервирана што не може да прође поред касе, почела је да се дере на другу која је била у инвалидским колицима.”

„Баш на њу?!”

„Баш! Након што јој је рекла: Само си ти овдје фалила! настао је мук запрепаштења. Затим је почело комешање и дошаптавање. Ишчуђавање. Док жена из колица није проговорила: Па шта је требало да урадим? Да останем код куће?! Да останеш!, дрекнула је ова и прогурала се некако.”

„Некад у љутњи кажемо и оно што не мислимо.”

„Ма, разумијем љутњу, али плаше ме људи без емпатије.”

„И мене али...све их је више.”

„Купила сам ти оне анатомске улошке, знаш оне силиконске.”

„Хвала ти. Сјетила си се.”

„Јесам. Јутрос, кад сам у радњи ортопедских помагала, угледала дјечја инвалидска колица, помислила сам ― добро је, здрави смо! Терапија дјелује. И била сам стварно добре воље док ме ово није шокирало.”

Ћутао сам, а она је рекла: „Ма и теби се данас нешто лоше догодило?”

„Није лоше. Стигло ми је писмо на које сам написао одговор прије него што сам заспао.”

„Ипак си одлучио да одговараш на писма?”

„Направио сам изузетак. Међутим, нисам успио у тој намјери.”

„Зашто? Причај! Сад ти одуговлачиш.”

„Немам адресу. Знам име, презиме и град из којег је писмо послано, видио сам поштански жиг.”

„Можда можемо да се распитамо.”

„Како? Код кога?”

„Који је град?”

„Бања Лука.”

„Муж моје радне колегинице је рођен у Бањој Луци. Живјели су тамо неколико година. Питаћу њу. Шта треба да питам? Зна ли тог човјека, је л то?”

„Ма, немој ништа да питаш.”

„Хоћу, чекај мало. Одмах ћу је позвати”, рекла је и узела телефон.

Чуо сам: Здраво, хоћу нешто да те питам. Јеси ли у гужви? Да, да свашта! Е, чуј знаш ли зашто те зовем, је ли ти муж ту? Треба ми информација о једном човјеку из Бањалуке. Ма, добро знам да Бањалука није једна улица, мислила сам, ма добро нема везе, нека ме позове кад дође ако може. Хвала ти, и извини на сметњи.

„Идем извести Аксела”, рекао сам.

„Нервирају ме људи”, рекла је.

       Изашао сам на оштар ваздух да разбистрим мисли али контрола над њима је била немогућа због чега сам одлучио да се вратим. Аксел ме је због неуобичајено кратке шетње тужно гледао. Сваки пут кад ме тако погледа схватим значење синтагме псећи живот. Помиловао сам га. Хајдемо, пријатељу! Није мој дан. Знам да ме разумијеш. Још сам му рекао неколико флоскула о томе како је пас човјеков најбољи пријатељ и онда смо пошли.

       Чим сам ступио у стан, моја супруга је рекла: „Знаш шта, зашто га не потражиш на интернету? Како се тога нисмо одмах сјетили? Није требало никог да позивам.”

„Можда сутра. Легао бих сад.”

„ Зар већ?”, упитала је.

„Уморан сам”, рекао сам и ушао у купатило.

   **

       У градском превозу старија госпођа опсесивно је лизала прст и трљала ципелу. Запиткивала  је све, који су је макар и овлаш погледали, да ли су јој ципеле оштећене или  прљаве. Успјешно сам избјегавао њен поглед. Читао сам „Левијеву ткаоницу свиле” и умор с лица људи.

На путу до посла зауставио ме је десетогодишњак. Приносећи телефон, прво својим потом мојим устима, упитао ме је: Шта мислите о суђењу на синоћној утакмици? Да ли је по вама било праведно? Рекао сам: Наравно да није.  Остатак дана трудио сам се да размишљам о дјечаку. Утакмицу нисам гледао.

       Неколико дана касније стигло је друго писмо: Поштовани господине, мој отац  живи потпуно изоловано. Моја мајка се брине о њему. Нису разведени у правном смислу, живе заједно. Понашам се као да не знам да се мајка виђа с другим мушкарцима. Не могу је кривити. Томе је допринијела очева болест, а напосљетку и његово потпуно повлачење у себе. Мислим да је на њихов однос утицало много тога; разлика у годинама, поријеклу, рат, немаштина,  очев инвалидитет, губитак сестре, и оца убзо након тога... Доносим му књиге, сматрајући да књиге могу бити пријатељи, пошто он више нема повјерења у људе. Игнорише их, као да и на тај начин показује отпор према људима. Када сам прочитао одломке из Ваше књиге, помислио сам да је то оно што му може помоћи.. Поручио сам књигу преко сајта издавача. Прво сам је прочитао, а онда сам му донио и рекао: Стари, ово мораш прочитати! Ово је твој писац, ма шта писац, ово је твој човјек! Био сам озбиљан и егзалтиран али он ме је игнорисао. Био сам упоран, а он је рекао: Је л то један од оних твојих „ратника”?. Рекао сам: Није, прочитај молим те, изненадићеш се. Ћутао је. Отишао сам покуњен. Мајка ми је рекла да је узео књигу и та вијест ми је поправила расположење. Желим да пишем о ономе о чему се ћути. Немам подршку, људе све мање интересују те теме. Пишу ми поруке да мрачим, оживљавам болна сјећања, да треба да се окренем ведријим темама и да је данас модерно писати о позитивном начину размишљања ако желим да ме људи читају, и на крају, ако желим да неко да свој новац за моје књиге. Не вјерујем у фундаментални позитивизам, у присиљавање људи да се смију и буду увијек ведри, није природно! Желим да људи мисле својом главом, да сачувају достојанство и да се боре за себе. Мислим да није добро што су људи оволико склони трпљењу. Морамо се борити за себе. И мој отац, и Ви, и ја, и моја генерација, и Ваша. Сви. Морамо. Да ли Вас је разочарало моје лажно представљање у првом писму? Извините, морао сам. Мислио сам да ћу тако лакше доћи до Вас. Отац ме је готово убиједио да млади немају појма шта је живот док не остаре, или бар док не дођу у неке зреле године. За њега сам још дијете. Када сте ми се јавили поруком на друштвеној мрежи обрадовали сте ме, али и уплашили. Упознао са неке писце који су ме као људи веома разочарали иако су им дјела веома добра. Молим Вас да ми кажете да ли ћете бити мој гост. Волио бих да упознате мог оца.  Срдачно, Милан В.

       Лежао сам на каучу у дневној соби затворених очи. Писмо сам држао у руци. Кад сам чуо  лајање гурнуо сам га у џеп, потом су се врата отворила. Аксел је свом тежином скочио на мене.

**

       Кренуо сам из стана два сата прије поласка воза. Увијек крећем раније када сам нервозан. Убија ме чекање. Могао сам бирати гдје ћу сјести, карте нису имале нумерацију. Преко пута мене је сједила жена. Док је скидала перику пратила је моју реакцију. Коса јој је опала због терапије. Рекла ми је да да јој је драго што путујемо заједно, али да ипак највише воли да путује сама (зато скида перику у купеу).

Стизале су ми поруке. Прва: Срећан пут. Држим палчеве, јави се кад стигнеш. Друга: Шта се дешава? Ниси ми одговорио на поруку. Је ли све у реду? Трећа: Бринем се. Јави се. Имам лош предосјећај, Аксел је јутрос чудно цвилио кад си изашао.

Десетак минута прије стизања моја сапутница је ставила перику. Извадила огледало и нашминкала се. Намигнула  ми је и рекла: Морам због сина, да се не брине.

       Ушао сам у једини бифе на жељезничкој станици, у којем је као и на свим сличним мјестима, била лоша кафа. Послао сам Милану поруку: Стигао сам.

Он  мени адресу.

Сјео сам у први такси. Таксиста је причао је о поскупљењу горива, хвалио се како само један путник у десет година није хтио да плати вожњу, причао да је спасио животно угрожено дијете јер је позвао полицијску пратњу да би на вријеме стигао до болнице. Нисам му био достојан  саговорник.

Зауставио је ауто испред сиве петоспратнице с оронулом фасадом. Ушао сам у зграду. Упалио свјетло и кренуо степеницама до стана број девет. На вратима није било плочице. Покуцао сам и зачуо кораке. Нисам стигао ништа да кажем, а већ ме је загрлио.

**

„Отац је већ два пута покушао да изврши самоубиство”,  рекао ми је док смо пили јутарњу кафу.

„На који начин? ”, упитао сам противно жељи за детаљима.

„Први пут је хтио да скочи с моста. То је било у вријеме док је излазио из куће, прије седам-осам година. Након тога је смјештен у болницу. Доктору је рекао да је чуо гласове који су му говорили да скочи. Стајао је на рубу моста наочиглед пролазника. Рекао је да га је једна пролазница замолила да је фотографише с руба моста. Доктор сматра да му је тај чин спасио живот. Кола хитне помоћи су стигла прије него што је стигао да скочи. Други пут је попио таблете и алкохол, али су га спасили испирањем желуца. Доктор је рекао да морамо бити опрезни. И да не смијемо да га занемарујемо колико год  одбијао нашу помоћ.”

„Мислим да нико не жели умријети него само послати апел за помоћ. То је одувијек моје мишљење о потенцијалним самоубицама”, било је једино смислено што сам могао рећи.

„Много је пио. Једном је покушао да нас истуче, али смо га брзо савадали. ”

„Јеси ли љут на њега?”

„Понекад, али кратко. Преовладава туга, и жеља да се врати себи, и буде онакав какав је некад био. ”

„Неће никада бити као прије. Постоји ли неки начин да га припремиш за наш сусрет?”

„Не, он би то одбио. Зато ћемо да га изненадимо.”

       Кренули смо пјешке. Милан је тврдио је да ће нам шетња пријати. Пролазећи поред игралишта зачули смо дјечји плач. Не могу, мама! Не могу, мама! И женски глас. Можеш, само стрпљиво! Не могу, мама! Можеш, душо! Све можеш! Све можеш кад се довољно потрудиш! Цијели свијет је твој! Цијели живот пред тобом! Само реци да можеш! У том тренутку смо застали. Дјевојчица је покшавала да обује чизме на клупи.

       Кад је Миланова мајка отворила врата био сам пријатно изненађен њеним изгледом.

„Зоран је добар човјек, али одавно није више свој”,  причала ми је без устезања. „Мислим да њега, више од свега, боли неправда. Каже, у тренуцима када је расположен да говори био шта, да је преварен, заведен, изманипилусан, да је мајмун који је вјеровао људима и желио да буде частан, да је глуп што је остао и ишао у рат.”

„Разумијем његово разочарање”,  рекао сам и осјетио да ми се уста суше.

„Ви сте били у рату? ”

„Радио сам на идентификацији жртава.”

„Ух, ко зна какве су Ваше трауме!”

„Огромне”, рекао сам без потребе за уљепшавањем.

„Није Вам лак посао.”

„Немам га више. Сад сам пацијент више него љекар.”

„Изгледате сасвим добро”,  тјешила ме је.

„Хвала”, одговорио сам јој, и наставио: „Али морам да будем под контролисаном терапијом до краја живота. Прихватио сам то. Супруга ми је велика подршка.”

„Имате ли дјецу?”

„Имамо пса.”

У том тренутку угледао сам Зорана. Стајао је на вратима. Хтио сам нешто изустити, бар ― добар дан. Кренуо сам према њему, можда сам га хтио и загрлити, али како су ми касније испричали, срушио сам се.

**

        Лежао сам у  непознатој соби. На зиду је висио календар - октобар 1993. Умјесто прозора, на зидовима су били округли отвори, кроз које сам видио огољена стабла. Поред мене је лежао човјек окренутих леђа. Покушао сам да га потапшем по рамену, али нисам имао контролу над тијелом. Желио сам да разговарам с њим. Отварао сам уста, али ријечи нису излазиле. Тражио сам папир да му напишем нешто. Али нисам успијевао да објасним шта тражим, а потом више нисам имао ни коме. Човјек је одједном нестао. Осјећао сам немоћ. Грижњу савјести. Тугу. Срамоту због слабости. Рекао сам себи да сам кукавица, да никад нећу успјети да спасим ниједан живот. Затворио сам очи и одлучио да тако дочекам смрт. Нисам знао како се чека смрт, али соба с округлим прозорима личила је на такву чекаоницу. Пренуо сам се кад ме је по рамену потапшао исти човјек. Пружио ми је папир без ријечи и поново легао окренувши ми леђа. Записао сам: Јавите Зорану да му је сестра сахрањена на градском гробљу, број парцеле зна свештеник. Отац је био на идентификацији. Јавите мојој жени да сам морао да одем по своје колeге који су остали у окружењу зато не могу да се вратим кући како сам јој обећао.

На седмодневни боравак у болници, осим овог сна, немам другог сјећања.

**

        Женама је лакше ‒ рекао ми је прије неколико година, кад сам тек почео да радим у Центру за ратне трауме један човјек, и образложио ‒ могу плакати да их нико не прогласи слабима, могу се пожалити, да их нико не омаловажава због тога. А ми ‒ од нас се очекује да увијек будемо јаки, да се не жалимо, и да никад не плачемо. Ево, ја сам тек јуче плакао због очеве смрти од које је прошло пет пуних година.

Сјећање на овај разговор је дошло спонтано послије данашњег телефонског разговора с Милановим оцем, у којем ми је, између осталог, рекао:  Отац ми је рекао да екипа од пет љекара ради у болничком подруму. Тог дана стајао сам испред зграде болнице и нисам имао снаге да уђем. Вратио сам се на ратиште. Оца више нисам видио, погинуо је три дана касније. Није стигао да обиђе сестрин гроб ако као такав уопште постоји. Никако нисам могао да прихватим да су мртви, заувијек мртви, и да ми неће израсти нова нога. Непрекидно сам осјећао бијес, љутњу и разочарање. Слутио сам да ми нема помоћи. Из дана у дана моја воља за животом је слабила. Тек послије твог доласка признао сам себи да није слабост дозволити некоме да ти помогне, да нас дјеца неће исмијати ако понекад замијенимо улоге.

 

 

ЕКОЛОШКА БИЉЕШКА

„Уредница часописа се спрема да бициклом иде на посао. Жртвује се за очување средине. Што ти је еколошка свијест!”

„Благо њој, она има посао.”

„Чуј ово, наслов 30 еко-дана, и тим поводом савјети: У договору с комшијама направите врт на крову зграде.”

„ Хе, хе, хе... На чему су они?”

„ На екологији, брате, дакле слушај даље, 27. савјет: Позајмљујте књиге и ЦД-ове од пријатеља умјесто да их ви купујете.”

„ А часописе да купујемо, је л? Мудрица права! Што си купила то смеће?”

„Штрампле гратис! То је пресудило.”

„Шта мислиш да и ти уз књигу прилијепиш штрампле? Навући ћеш купце. Видиш да ради тај фазон.”

„Номад на штиклама, штрампле гратис, мислиш тако?”

„Тако баш,  штрампле у штикле.”

„Прво ћу уредници да напишем писмо.”

Поштована уреднице,

можете ли за еко освијештене дописати још једну ставку која гласи овако: Позајмљујте часописе од пријатеља, умјесто да их купујете. Онда ћете и ви ићи пјешке на посао, ако уопште будете имали посао. А и шта ће вам?! Нека на посао иду обични смртници, а ви пођите у шуму да грлите дрвеће и дишете дууубооокооо да бисте нахранили своју еколошку свијест. Ако тамо сретнете неке људе, не обраћајте пажњу, то су писци они живе од (чистог) ваздуха.

Срдачан поздрав!

„Е тако, још маркица. Лизни овдје.”

 

ГАЗДА

       Јесен је календарски, температурно одавно зима. На кревету, ушушкани под ћебетом, буљимо у велики екран. Он држи даљински управљач. Гледамо ријалити програм драматично назван ‒ Преживљавање у дивљини. Учесник програма у крупном кадру, једини човјек у дивљини (ако изузмемо камермане и екипу из продукције) броји колико му је хране остало. Затим театрално обзнањује да има само неколико готових јела, и један комад осушене говедине, коју потом откида зубима и жваће, док најављује одлазак у лов као једино рјешење за спас. У покушају драмског заплета, у крупном кадру, срна с лошом интуицијом, безбрижно лежи на пропланку загледана у даљину, сљедећа је сцена којом нас части продукција.

„ Дај ми даљински да пребацим канал! ”, викнух.

„Зашто? ”, упита он изненађено. Заклела бих се да је био сигуран да уживамо.

„Спрема се да иде у лов. Убиће срну.”

„Па, гладан је.”

„Гладан је новца, зато и јесте ту. Срна је у свој кући. Дај ми тај даљински кад ти кажем!”

„Не дам! И ја сам у својој кући.”

 

КУЋА

(23. X 1983.) Имамо једну собу. У њој кувамо, једемо и спавамо. Купатило дијелимо са старицом која живи у соби поред наше. Она има много мачака које понекад долазе код нас. Дарио их воли, игра са с њима. Нахранимо их понекад. Радост се из ове изнајмљене собе стрмоглавила. Мислим да је преживјела, јер сам је виђала у туђим домовима. Моји родитељи су, као и радост, живи али кажу да сам за њих мртва јер сам из породичне куће отишла без њиховог благослова.                                                                                     

(17. IV 1987.) Изградња куће напредују. Осјећам да ће се вратити радост у наш живот. Буцко већ неко вријеме не пије. Љекар му је рекао да мора престати ако мисли да живи. Од тада је нервозан. Кад галами, изађем да радим нешто напољу и чекам да га прође.

       Листам даље, али не читам више. Затварам очи. Чујем звук улазних врата и спуштам свеску у ладицу. Дарио улази, као и увијек суботом, снужденог израза лица. Сједа на фотељу, листа канале на ТВ-у и ћути. Ћутим и ја, потом одлазим у кухињу и сервирам ручак.

„ Како јој је данас?”, питам га с кнедлом у грлу.

„ Исто ”, одговора ми тужно.  И више не говоримо о томе.

(03.II 1990.) Зар је могуће да се живот тако окрутно поиграва с нама? Буцко је у болници, инфаркт. Без свијести је, и нису добре прогнозе. Дарио га посјећује чешће него ја. Бодри ме. А знамо обје да се неће добро завршитити.

 (15. III 1990.) Сахранили смо Буцка. Добила сам лијекове за смирење. Попијем их, мало ми ублаже бол.

(10.VII 1992.) Не можеш остати сама! Пођи с Мајом и дјецом, само да се ово смири, вратићете се кући. Неће дуго потрајати ― тако ми је говорио мој Дарио. Не могу, сине, вапила сам. Не могу, душо моја, шта ћу у туђем свијету под старе дане? Нека Маја води дјецу, ја ћу овдје остати. Треба и тебе неко дочекати ― тако сам му говорила. Ипак, на крају сам га послушала, и пошла. Ево ме сад у туђем свијету. Слушам вијести сваки дан. Не смијем кукати, мој Дарио је жив...

       Гутам пљувачку, и сјећам се тог дана. Не знам ко је више плакао, дјеца, ја, или Дариова мајка. Како ћу га оставити? ― питала ме је кроз сузе. Не знам да ли је мислила на сина или гроб покојног мужа, нисам се усудила да питам. Да смо у њој бар једну ватру наложили  ― рекла је грцајући и показујући на кућу. Немој тако, мајко, живи смо, вратићемо се, жив се човјек враћа на своје огњиште ― говорила сам јој, а она је и даље плакала.

 (08.IX 1992.) Налазимо се у избјегличком кампу. Обећали су нам додијелити кућу. Сјећам се наше куће, и плачем кријући се од људи. У колективном смјештају тешко је бити сам. Свуда су људи који крију сузе и дјеца која слободно плачу. Не осјећам се добро. Сметају ми гласови. Покушавам да сакријем дрхтање руку. Заборављам гдје остављам ствари. Кријем ову свеску од свих, понекад и од саме себе.

(01. X 1997.) Нас петоро живимо у изнајмљеном стану. И Дарио и Маја раде тешке послове. Устану рано и оду на посао, врате се увече, једу и легну у кревет. Сад ми је јасно зашто се говорило да људи у Њемачкој имају само пиџаму и радно одијело. Дјеца иду у школу, дођу, пишу задаћу. Шта има да се једе,  питају ме. Једу, и наставе своје. По цијели дан сам сама у кући. Изађи, мајко, каже ми мој Дарио А, гдје ћу, синко, питам га. Не знам језик, лако је вама, ви сте млади. Дани ми пролазе у самоћи. Пишем мало у ову свеску да се бар неком пожалим.

  

       Откако смо пронашли ову свеску, читам је свакодневно. Што је више читам, то ме више боли. Преиспитујем своје поступке, ријечи, одлуке. Дарио много пати откако је његова мајка у старачком дому. Алцхајмер је озбиљна болест ― рекао нам је љекар. Знали смо да јесте. Једног дана док смо били на послу, а дјеца у школи, позвали су нас ватрогасци. Неко од комшија им је јавио да из нашег стана сукља густ дим. Дариова мајка је заборавила на започети ручак и заспала. Посумњала сам да је лијекове за смирење узела неколико пута, умјесто прописаног једном дневно. Од тада је у старачком дому. Ален је посјећује сваке суботе, ја одлазим недјељом. Понекад нас пита како се зовемо, понекад само ћути. Особље дома на наше упитне, забринуте погледе слијеже раменима, објашњавајући да је таква природа болести. Дарио се не мири с тим, псује и рат, и Њемачку, и болест, и дан кад смо пошли овамо.

„ Опет не спаваш, мама? Шта то читаш?”

„Неке рецепте, ништа посебно, 'ајде лаку ноћ”,  одговарам дјеци и улазим у спаваћу собу. Тамо Дарио лежи и гледа у плафон.

„ Пробудила сам те?”

„Сањао сам оца. Размишљам о мајчиној смрти. Бојим се, сваки дан очекујем да ми јаве да је умрла. Данас ми се учинило да ме је препознала. Ухватила ме је за руку и питала како су дјеца.”

„Шта си јој рекао?”

„Да су добро, да питају за њу. Жао ми је што је никад не посјећују. Можда смо погријешили што смо је смјестили у дом.”

„Знаш да не би могла бити сама у стану.”

„Да ми је бар да умре у својој кући!”

„Дарио, молим те, уразуми се. Кућа је запуштена, није више за становање.”

„Није никад ни била. Какве су те куће у којима нико никад не живи?”

„Није битна кућа, него дом. Ми смо се овдје створили дом, дјеца су нам добро, школују се. Шта бисмо им тамо пружили?”

„Је ли и старачки дом, дом?”, Дарио ми је поставио питање на које нисам знала одговор, дан прије него што је стигао телеграм саучешћа из старачког дома.

       „ Сахранићу је поред оца”, рекао ми је држећи коверту коју му је уручио поштар.

„ Нек' се напокон уселе у заједничку кућу!”, и додао док сам плакала без ријечи.

 

ЈЕЛОВНИК

       Шољу с кафом сам спустила на прописну удаљеност од тастатуре. Фрида се мазно огласила испред фрижидера. „Сад си јела. Морам да радим”, рекох јој. Узвратила је једним дугим мијау. Ко паметан ради недјељом ујутро?

„Мјесечна плата нам није довољна. Морам додатно да зарадим да бисмо имале за храну.” Препознала је ријеч храна. Након тога је услиједило једно кратко мијау. Идем да легнем и захвалим небесима што сам мачка!

       Отворила сам пошту. Седамнаест порука је чекало. Мјесечно издање часописа подразумијева да одговорим на три или четири поруке, по свом избору, али под условом да укупан текст нема више од двије хиљаде карактера.

Поштована,

часопис „Жена у огледалу” купујем ради Ваше рубрике. Све остало је лажно укључивши и рецепте. По мом мишљењу, однос према храни једнако је однос према животу. Погледајте како се неко односи према храни и биће вам све јасно. Нестрпљиви људи не жваћу храну, они је напросто гутају. Они који се плаше живота мање једу, они који се плаше смрти, не воле да једу сами. Вегани су често дволични. Позивају се на етику, а носе кожне ципеле. Не пишем Вам ради савјета, хтјела сам да Вам кажем да сте једино што није лажно у том магазину. Ви сте пандан читуљама у дневним новинама, опростите на поређењу. Срдачно, Вера М.

       Пробудила сам Фриду да јој прочитам писмо. Она воли писма о храни. Протегнула се и дотетурала до моје столице. Скочила ми је у крило, а онда је легла на тастатуру. Зар још ниси одговорила тим људима? Зашто им једноставно не кажеш да набаве мачку?! Пошаљи им универзални одговор ― Набавите мачку! Тако би могла свима да одговориш паметно и да све стане у тих предвиђених двије хиљаде карактера.

„Знаш шта, ти си једна паметна маца!”, рекох јој. „ Заслужила си харингу. Алиии, прво ћу морати до трговине.”

„Мијауууу ”, зачуло се задовољно.

„Сад се не буниш што постоје људи које раде недјељом!”, рекох јој.

       Изашла сам до оближњег маркета, купила двије конзерве харинге и боцу бијелог вина. Остало имамо, помислих, када сам продавачици одговарала ‒ то је све, журећи према излазу с надом да ме није видио. Чула сам да се доселио у зграду преко пута. Успјешно га избјегавам већ два мјесеца.

       Касније тог дан, ставила сам чашу вина на прописну удаљеност од тастатуре и наставила да читам.

Драга Сања,

осјећам велику потребу за дружењем с људима, а  истовремено и презир према њима. На тој клацкалици живим већ седам година. Схватам да мој презир има коријен у великом броју разочарања.Већину сам заборавила, а све сам, чини ми се опростила, али ипак нешто ме спријечава да вјерујем људима. Замишљам пријатне људе како ме посјећују, спремам им рибу и вино. Разговарамо. И то ме храни. Живим од фантазија. Молим Вас за савјет!

С поштовањем, Ж.

       Отпила сам гутљај вина и означила поруку ― прочитано, спремити одговор.

„Фрида, хоћеш ли да ти причам како си добила име?”

„Мијау, мијаууууу”, зачуло се. Поново? Знаш да знам. Вољели сте пјесму која носи моје име, мислим ја њено, добро знам 'ајдееее. Он је свирао гитару, била је то веееелика љубав и платонска. Још траје. Али и даље је платонска. Не живите заједно иако се волите, јер нисте нашли заједнички језик. Видиш да сам све запамтила. Немој поново причати, молим те. Боље је да пишеш писма тим људима. Напиши им да набаве мачку!

„Знам да сам ти причала мноогооо пута, али ти тако лијепо умијеш да слушаш кад хоћеш, Фрида. А знам да хоћеш, и мени треба неко да ме саслуша.”

       Онда сам причала, а Фрида је слушала, све док није заспала.

 Погледала сам у полупразну боцу вина и записала:

Поштована Ж., схватам да Вам је разговор потребан, али ... није све у ријечима. Апсурдно је да Вам овако корисну чињеницу саопштавам баш ријечима. Сигурна сам да бисте се боље осјећали када бисте имали мачку. Људи могу да разговарају и мислима. Можда могу да се воле једино издалека?! С мачкама је обрнуто.

„Фридаааа, написала сам одговор! Рекла сам им да набаве мачку! Фридаааа!”

„ Мијау, мијау”,  рекла је Фрида. Жао ми је што не пијем вино! Ни мачке нису савршене. Пих. А да ти ипак покуцаш оном старом, пардон новом, комшији  на врата, да нам посуди мало млијека до сутра?

Издања

„Лепет крила мајке птице“ - збирка пјесама, 2015. год.

„Прстохват маслачка“ - збирка пјесама, 2017. год.

„Номад на штиклама” - збирка кратких прича, 2018. год.

Ново