Преводи

Одјеци

ПЕТ КРАТКИХ ПРИЧА

ЗАПЕТА

         Једном су, казује непоуздана прича (а све приче су непоуздане док у њима не нађеш макар дјелић себе), радознали мјештани питали Иву Андрића шта је та три дана, откад је у њиховом граду, радио кад ни на часак није излазио из хотела.

         Радио је, рече им, много. Првог дана је ко зна колико пута прочитавао раније написан текст и размишљао да ли би у једној реченици требало, тамо гдје се мисао и ломи и не ломи, ставити запету. Како сам себи није могао дати сигуран одговор, текст је и другог дана прочитао више пута, па је, присиљавајући руку да буде послушна, уписао ту тачкицу и завио јој реп, како и приличи једној добро васпитаној запети. Трећег дана? Ех, трећег дана... Опет је много пута прочитао онај текст и, добро размисливши, гмицом која је увијек гладна и стално би да халапљиво гута нечији тест, избрисао ону запету, јер јој ипак тамо гдје се мисао и ломи и не ломи није било мјесто.

         Размишљајући о тој причи, много година касније, шетао сам пошљунчаном стазом парка насупрот хотелу у коме је Андрић боравио она три дана. Док сам гледао у прозор собе за коју сам мислио да је у њој проводио дане и ноћи над својим текстом, спотакох се о жилу неког стабла и умало се не опружих по стази.

         Покушах да у тами провјерим какав је облик жиле о коју сам запео ногом, кадли – руком у шљунку напипах добро угојену запету.

 

КАРЕЊИНА И ВРОНСКИ У ЗАДИМЉЕНОЈ КРЧМИ

У балској хаљини коју не треба описивати, јер је то на непоновљив начин учинио Лав Николајевич Толастој, Ана Карењина ушла је у задимљену крчму, стала крај шанка и поручила велику криглу пива.

Који тренутак касније ушао је гроф Вронски, смркнут као ноћ којој је пред носом затворио врата крчме, па је и он пришао шанку и стао уз Ану. По изгледу њихових лица лако се могло наслутити да су се малочас око нечег спорјечкали у балској дворани, па једно за другим истрчали напоље. Вронски је поручио вотку, испио је у гутљају, спустио чашу на шанак и погледом дао знак конобару да је поново напуни.

Идемо! рекао је љутито Ани, након што је испио и другу чашу вотке.

Иди и заустави кочију, рекла је Карењина, подигла тешку криглу и пиво је, као клопарање празних вагона, заклокотало низ њено грло.

Кочију?! зачудио се гроф Вронски. Зашто кочију када имамо повратне возне карте?

Ана Карењина је стрелице љутитог погледа зарила у његово лице.

Никада више возом! застругао је унутрашњу страну њеног грла глас оштрији од змијског псика. Докле ћу ти то понављати?!

Опет је нагнула криглу с пивом, да накваси осушене гласне жице, док је Вронски из џепа вадио ситниш и спуштао пред конобара, чекајући када ће му главом дати знак да је довољно за подмирење рачуна.

Зар да ми точкови вагона опет повуку рубове хаљине?! бијесно рече Карењина и главом Вронском показа према вратима испред којих су у краћим размацима промицале кочије.

Прије него што је гроф успио да за собом затвори врата, у крчму се из влажне ноћи увукао злокобан звиждук локомотиве.

 

САХРАНА У ПРОВИНЦИЈИ

Умро је у дубокој старости, у граду у који су, у његовој младости, хрлили најпознатији европски сликари, да га виде и осјете његове чари, и остајали до краја живота. Није имао дјеце, супруга је умрла прије десетак година, па је све своје слике завјештао држави из које је дошао, условивши то само жељом да буде сахрањен у родном мјесту и да му се над гробом подигне скроман споменик.

На сахрани се окупила мања група мјештана, иако је цијели провинцијски градић дан раније облијепљен смр­товницама и мада су радио и телевизија два дана у свим емисијама говорили о сликаревој смрти, а новине на нас­ловним страницама донијеле његов аутопортрет.

– Кога сахрањују? – упитао је један укопник.

– Неког скитницу. Сахрањују га о државном трошку – одговорио је онај до њега. – Кажу да је рођен у нашем мје­сту.

– Скитницу? Онда послије сахране неће бити задушног ручка – рече трећи, и крену према гробљанској капији.

За њим пођоше и остали.

Оставши сам са гробарима, крај отворене раке, уваже­ни академик из главног града питао се у себи да ли да на­стави са читањем опроштајног говора који је брижљиво припремао, трудећи се да не изостави ниједан важан пода­так, нарочито о сликаревом дјетињству и раној младости у родном градићу.

 

ГАРДЕРОБЕР

Генерална проба је завршена, сви су изишли из позо­ришта, гардеробер је за њима закључао врата, погасио свјетла и вратио се у шиваоницу, да провјери јесу ли завр­шени костими за сутрашњу премијеру. Показало се, на ге­нералној, да понешто треба скратити, понешто сузити, ру­кав на једном костиму подићи мало према рамену, увући струк на хаљини глумице која је овога мјесеца, колико су пробе трајале, мало смршала.

Тишина је иза отворених врата шиваонице треперила као мачје предење крај топле пећи у зимској ноћи.

Одједном, зачу се нешто слично шуму треперења мла­дог брезовог лишћа на лаком повјетарцу. Када се исти звук поновио, сада мало гласније, гардеробер се из шиваонице врати у гардеробу и упали свјетло.

Стао је запањен. Између уредно послаганих костима, уз јужну страну зида, клизнувши с пластичне вјешалице, према средини просторије полако је, као прамен магле из­над шумарка крај ријеке у априлско јутро, лебдио костим Александра Владимировича Серебрјакова из Чеховљевог Ујка Вање. Лагано је поскакивао а онда одједном почео да мијења правац кретања, премрежавајући просторију, као плетиља која тражи клупко које јој се откотрљало с крила.

Гардеробер је за тренутак затворио очи. Северин Југо­вић, у лику професора Серебрјакова, знатно млађи од ју­нака кога је дочаравао, па су маскери и шминкери имали доста посла, суверено је владао простором којим се кре­тао. Када је представа доживјела врхунац популарности, покосио га је инфаркт, на сцени, и публика га је испратила незапамћеним аплаузом. Представа је скинута с реперто­ара а његов костим склоњен у гардеробу. Гардеробер га је често налазио на мјестима на која га није остављао, али томе није придавао значај.16

Када је отворио очи, видио је како се рукави костима крећу као да неко у њих увлачи руке.

Нашли су се коначно – прошаптао је.

 

ВУНЕНЕ ЧАРАПЕ

Крај мајчиног воштаног лица стајала је загонетка.

Она је сваког предвечерја, заморена пољским радовина и обавезама по кући, сама међу седморицом мушкараца, обављала послове око куће, музла краве, хранила живину, скидала са жице опано рубље, склањала алат по дворишту, заливала цвијеће. Онда је улазила у кућу, спремала вечеру постављала сто за који је ријетко сједала, послије прала и склањала посуђе, умивала се и одлазила на спавање.

И тог предвечерја обавила је уобичајене послове око куће и у кући, сачекала да вечерамо и опрала суђе, окупала се, легла и умрла. Без јаука, уздаха, било какве ријечи, као да је и смрт једна од њених уобичајених обавеза.

Када смо ушли у њену собу, на ормарчићу смо нашли све што је потребно за сахрану. Био је ту покров од лана који је она сијала, чупала, носила у мочило, сушила на сунцу, обрађивала на ступи, гребеновима слагала у кудјељу, прела у танку нит и откала на разбоју који је увијек стајао крај прозора. На покрову одјећа и обућа у којој ће изаћи пред нашег оца, послије петнаестак година чекања.

Изненадило нас је кад смо на јастуку, крај њене главе, видјели два пара чарапа, исплетених њеним рукама од вуне острижене са оваца о којима је она бринула.

Зашто ова два пара чарапа, када су једне, оне које јој треба обути прије него што је спустимо у ковчег, стајале међу одјећом на покрову?

Загонетку је брзо одгонетнуо брат који је највише бринуо о мајци. Прегледао је чарапе и из једног пара извадио пожутјели, мало згужван папир, на коме је невјештим рукописом писало: За момке који буду копали раку.

Мајка никад није остављала ниједан посао недовршеним, о свему је бринула, па и о томе да се, збуњени њеним одласком, не обрукамо пред народом.

 

ПЕТ ПЈЕСАМА

ЛОВ

Ловили смо скакавце и лептирове,
да се на ливади сити наиграмо...

... онда смо ловили зечеве и срндаће,
да се наједемо и опстанемо,

онда смо ловили лисице и вукове,
да не лове наше зечеве и срндаће,

онда смо ловили друге ловце,
да не лове нашу ловину...

... па смо почели да ловимо сами себе,
јер ко једном крене у лов - не зауставља се.


АПСОЛУТНА ТИШИНА

Апсолутна тишина је кћи Великог праска,
савршена је и има спирално тијело.
Она ништа не чује и ништа не види,
храни се одјеком своје нечујности.
У апсолутној тишини чују се само
зуј Васељене и жубор властите крви.
Ко спозна апсолутну тишину,
спознао је неизрециву Творчеву Ријеч,
и њему ништа више не треба,
јер ће слушати оно што другима је сан.


МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА И ЈА

Срели се данас на Јутјубу
Марина Цветајева и ја.

Она млађа од прољећа
које ме запљускује кроз прозор,
ја старији од њеног погледа.

Не пиши пјесму о мени,
ја сам пјесма, каже Марина,
и ја одлучим да оставим оловку
чим напишем стих који читаш.

ЧВОР

Тај чвор што га гледаш, чврст као безнађе,
то сам ја у замци, с омчом око врата.
Човјек и у себи каткад странца нађе,
понире у сопство, али га не схвата.

Судбини препуштен, чекам да се створи
с Дамокловим мачем Александар моћни,
да ме пресијече, или да сагорим
у огњу питања, као лептир ноћни,

привучен пламичком свјетиљке што тиња.
Сам на раскрсници, а мач ми над главом.
Свуд около трње, свуд гола пустиња.

У мутној даљини млад дрен се истеже,
пропиње се небу, озареном, плавом.
Можда ће успјети да мој чвор развеже?

ОБЛУТАК

Облутак један, боје рибљег ока,
што памти шта је било прије Христа,
у виру гдје је вода подубока,
под зрачком сунца осмијехом блиста.

Зна кад је извор дубио корито,
да своју срму морској води носи,
ломио камен, мушки, силовито,
слао матицу да станцу пркоси.

Памти поплаве, налете таласа,
глад воде која халапљиво гута
хљеб недозрели из пшеничног класа,
брвна, воденице, кораке са пута.

Памти и њена узњихана бедра
кад мјесечином купала је груди
а пјевушила ноћ топла и ведра,
бранећи зори да златом заруди.

А ријека тече, милује равницу,
носи одјеке планинских кањона.
Облутак ћути, сања купачуцу.
Што ли је чека? Гдје ли је сад она?

 

 

ПЕТ ПРИЧА ЗА ДЈЕЦУ

ПУТ У ЧИТАНКУ

Крене једном Пристојна Прича у Читанку. Тамо су – каже сама себи – све пробране приче и пјесме, право друштво за њу. Мало ће са њима попричати и посавјетовати се шта мора чинити да би и њу примили у Читанку.

Обукла је једноставну одјећу, како и приличи једној пристој­ној причи. Никада није вољела накинђуреност, па се окитила само најједноставнијим описима и тачкама.

Док се Путем књига кретала према Читанки, на завијтуку иза Шумарка сликовница, одједном искрсну Запитана При­ча. Имала је на себи шарену хаљину искићену витичастим упитницима. Као и увијек, била је загонетна и чинила све да изазове знатижељу и привуче пажњу свих које би срела.

Хтједе Пристојна Прича да јој се склони с пута и нагло скрену према Алеји романа, али баш у том тренутку пред њу из Улице поема искочи Кочоперна Прича. Витка и поносна, у хаљини припијеној уз тијело, искићеној мноштвом ускличника, високо уздигнуте главе звјерала је у небо.

Прије него што је Пристојна Прича успјела да смисли куда и како да се склони, пристиже до њих Запитана Прича.

– Куда сте вас двије кренуле? – упита она.

– Мало шетам – одговори јој Пристоја прича.

– Никога се не тиче куда сам кренула! – набусито Запитаној Причи одбруси Кочоперна Прича.

Тренутак је владала тишина.

– Зашто не бисмо мало заједно прошетале? – хтједе Прис­тојна Прича да спријечи могућу препирку и одједном се на њеној хаљини, међу накитом од тачака, појави један упитник.14

– Немам ништа против – мирно рече Кочоперна Прича и тачка замијени један ускличник на њеној хаљини.

Из очију Запитане Приче сијевнуше двије муње према Ко­чоперној Причи.

– С овом кочоперком нећу у шетњу! – зашишта и одједном се један витичаст упитник на њој изви у усправан ускличник.

Приче су послије тога дуго разговарале, полако претварајаћи препирку у пријатан разговор.

Пристојна Прича је све више питала, па и узвикивала, и с тачкама у њеном накиту мијешало се мноштво упитника и ускличника.

На хаљини Запитане Приче, како је помирљивије понешто потврђивала или радосно одобравала оно што би чула од саговорница, појављивало се све више тачака и ускличника.

Тачке и упитници напросто су се лијепили на уску хаљину Кочоперне Приче што је више одобравала и питала шта да чини да би им била симпатичнија.

На крају су на Путу књига весело ћаскале три пријатељице, по много чему сличне једна другој, а опет различите, таман толико да би једна другој биле занимљиве и да би се слагале.

– Хоћемо ли сада заједно до Читанке? – упита Пристојна Прича.

– Идемо! – ускликну Запитана Прича.

– Паметно зборите – потврди Кочоперна Прича.

И, ухвативши се за руке, три пријатељице кренуше у Чи­танку.

 

ЧИГРИЦА

Звали су је Чигрица.

Та прича је много вољела да се игра. Гдје год би се нашла, шта год се око ње догађало, с ким год би се срела, она је ми­слила само на игру.

Дође, рецимо, у школско двориште за вријеме великог од­мора и одмах почне са дјецом да се игра. Неки дјечак шутне лопту према голу, очекује сигуран погодак, а она скочи, зграби лопту, понесе је у висину и спусти на земљу далеко иза статива. Дјеци није јасно шта се догодило, јер вјетра нема, а причу не могу видјети. Стане на конопац преко кога прескачу дјевојчице и оне у чуду само гледају шта се догађа. Залупи отворен про­зор на најближој учионици, стакло цикне, па директор грди дјецу мислећи да су они шутнули лопту у нежељеном правцу.

Слети Чигрица на пашњак и почне јурити јагањце, они се растрче на све стране, а чобани помисле да се појавио вук па појуре према шуми.

Ускочи на позорницу у дјечијем позоришту и спусти завјесу кад се одиграва најзанимљивији догађај.

Једном је отишла на вашар, возила се на вртешки, гађала крпеном лоптом металне лончиће, штипкала кловна за нос под циркуском шатром, скидала куглице сладоледа са корнета и ко зна шта све није радила. На крају је с полице са неким дрангулијама зграбила чигру и побјегла.

Еј, што је од тада правила прави урнебес! Гдје год стигне – на школској клупи насред часа, на пијачној тезги, на про­зорској дасци, на стази у градском парку, на столу у неком 33

ресторану – заврти чигру и она се врти, врти, врти. Затим се и Чигрица заврти, па се и она врти, врти, врти. Занесена игром и не примјећује како се све више диже и када јој се заврти у глави од окретања и висине с које види земљу, почне полако да се спушта. Најчешће тада скочи на раскриљену читанку, али је друге приче и пјесме одатле отјерају. Није јој ту мјесто, говориле су, јер она још није изабрана да уђе у књигу коју ђаци највише воле.

Једног јутра нека невидљива рука спусти пред мене, на мој радни сто, папир и оловку.

– Запиши ме!

Глас је био раздраган, тањушан, њежан као латице тек процвјетале љубичице.

Осврнух се на све стране и нигдје никога не угледах.

– Ја сам Чигрица, разиграна прича – предухитри одговором моје непостављено питање. – Када ме запишеш, ја ћу кренути у широка космичка пространства, да тражим неку небеску чи­танку која ће ме примити у себе, а записана ћу остати и овдје.

Шта ми је друго преостало, него узех оловку и примакох папир себи.

Кад је прича о Чигрици била записана, она кроз отворен прозор излети на прозорску даску, заврти своју чигру, па и она поче да се врти. И тако, вртјела се, вртјела, вртјела, а ја сам је погледом пратио све док се није изгубила у недогледним небеским висинама.

 

ЗАБАВА У ШУМИ

Досадило Једној Бајци да живи у давним временима. Свуда око ње аутомобили, авиони, ракете које лете на друге планете, па онда играонице, музички стубови, дискотеке, концерти поп пјевача и рок група, избори љепотица и модне ревије, а она – шта она има? Стално је у неким мрачним шумама док око ње лете вјештице на метлама, лута по зачараним дворцима, са свих страна одвратне аждаје ригају ватру, вршљају по њој све тамо нека чудовишта, не знаш које је од којег горе.

– Нећемо више тако! – рече одлучно. – Ехеј, има ли кога у мени?

– Никог осим мене, Сњежане – чу се снен глас. - И веома сам усамљена.

– Сад ћу ја тебе одвести у весело друштво – раздрагано јој довикну, па је лијепо обуче, даде јој телевизор на батерије, преносиви рачунар с много програмираних игрица, вокмен и мобилни телефон. – Ево ти и бицикл, па правац у шуму – загугута и пожеље јој срећан пут.

Весело вози Сњежана шумским друмом и окреће педале у ритму музике која милује уво из вокмена. Посматрају је иза стабала и по грмљу скривени крволочни вукови, ватрени змајеви, буљооке сове и разна друга чудовишта, али нико се не усуђује да је нападне, што због музике, што због њене раздраганости.

Кад стиже на средину шуме, Сњежана угледа помалену и ониску колибу. Уђе и погледом обухвати седам уредно пореданих креветаца. Знала је ко ту живи, читала је и она бајке, па намјести телевизор у један угао, а у други смјести рачунар и укључи игрицу коју је највише вољела. Скувала је укусну вечеру, јер је жељела да изненади патуљке који ће се ускоро вратити из рудника.

И заиста, у предвечерје појави се колона од седам веселих дебељуца. Насмијана Сњежана отвори им врата и позва их да уђу, као да је то њена а не њихова колиба. Ни патуљци нису били много изненађени, јер и они су у слободно вријеме читали бајке.

Тек кад су се најели, шесторица сједоше пред телевизор, да гледају цртани филм, а седми приђе рачунару и започе занимљиву игрицу.

Сутрадан је била недјеља и Сњежана предложи да приреде забаву, што патуљци с одушевљењем прихватише. Позвала је мобилним телефоном Успавану Љепотицу, Црвенкапицу, Малу Сирену, Дјевојчицу са шибицама, ко зна колико принцеза и принчева, десетак добрих вила, неколико тамбураша, хармоникаша, виолиниста, саксофониста, гитариста и других музичара.

Е, каква је то забава била! Трајала је до касно у ноћ, када је Дјевојчица са шибицама приредила незабораван ватромет.

Пред поноћ гости су се почели разилазити, одлазио је свако у своју бајку. Презадовољна што је коначно из себе истјерала мрак и туробно расположење, Једна Бајка је утонула у окрепљујући сан. И патуљци су пожурили у кревете, да се одморе и наспавају пред сутрашњи напоран радни дан.

Коначно је и Сњежана кренула својој кући, али је њена бајка спавала и није могла да јој показује пут. Само је тренутак била уплашена, а онда је мобилним телефоном позвала Горску службу спасавања, објаснила им гдје се налази и ускоро је спасилачка екипа Сњежану вратила у топло окриље Једне Бајке.

 

ПРИЧА ПУНА СВЈЕТЛОСТИ

У Мрачној Причи било је толико мрачно да су се њени јунаци тумарајући сударали. Они никада нису видјели једни друге и само су нагађали како ко изгледа.

– Доста ми је мрака! – урликну једном Вукодлак, напипа крај својих шапа змију отровницу, принесе је устима и она зачас нестаде у његовој незаситој утроби.

– И ја бих свјетла! – закрешта Црна Вјештица, а њен продоран глас заталаса густи мрак.

– А како је тек нама! – запишташе змије, као да их је неки змијоловац ухватио у процјеп. – Вукодлак ноћу лута широким пространствима и тражи свјежу крв да се напије, Црна Вјештица узјаше метлу, па одлети куд је мржња води, а ми само гмижемо по овој тами. Нама треба свјетла!

– Ви сте бар на површини – огласи се Дебела Кртица и провири из своје рупе – а ја морам цијели живот провести под земљом. И још – глас јој постаде тужнији – ја нисам кртица, него...

– Као што ни ја нисам вукодлак – злобно се зацерека Вукодлак.

– Или као што ми нисмо отровнице – углас зацвиљеше змије.

– Ниси кртица као што ни ја не јашим на метли – закрешта Црна Вјештица.

Баш у том тренутку Знатижељни Дјечак подиже предњу корицу књиге.

Бљештава свјетлост у таласима запљусну Мрачну Причу.

И – гле! – Вукодлак се одједном прометну у витког вука и у дугим скоковима спретно одјури у шуму.

Змије се смањише, добише крила и часак касније видјело се јато шарених лептирова како лети према ливадским цвјетовима.

Црна Вјештица одједном заблиста, на њој залепрша широка руменкаста хаљина окићена драгим камењем, лице јој се зарумени, а косу јој прели боја растопљеног злата. У руци јој се нађе огледало опточено смарагдима, опалима и дијамантима.

– Свјетлост ме је претворила у Добру Вилу и никуда нећу из ове приче! – рече усхићено кад се сусрете с одразом свог лица у огледалу.

Знатижељни Дјечак обухвати погледом раскриљену страницу књиге и прочита наслов: ПРИЧА ПУНА СВЈЕТЛОСТИ, а онда поче да чита о Доброј Вили која је у Мрачној пећини крвожедног Вукодлака претворила у обичног вука, змије отровнице у лептирове и скинула чини са Зачаране Принцезе коју је давно Црна Вјештица била претворила у Дебелу Кртицу.

Како је само изненађен био Знатижељни Дјечак кад је на крају сазнао да је Зачарана Принцеза постала писац и да је њено најпознатије дјело Прича пуна свјетлости.  

 

ИЗМИЈЕЊЕНА ПРИЧА

Досадило Једној Причи да стално прича исту причу, па одлучи да нешто у њој промијени.

Стотинама година многим људима причала је како је био неки сиромашак који је имао три сина. Једном их пошаље на три стране свијета, да себи траже жене, па ће трошну кућицу и оно мало земље оставити ономе који нађе најбољу невјесту. Прича није знала шта се догодило најстаријем и средњем сину, па их више није ни спомињала. Млађег је пратила до дубоке шуме у којој је видио лисицу ухваћену у замку. Знао је да је штеточина и да је многима наносила зло, али се ипак смилова и ослободи је. Лисица се утом петвори у лијепу дјевојку. Рече да је принцеза, да је зла вила претворила у лисицу и оставила у шуми, а ни сама није знала како је нагазила на замку. Најмлађи сиромашков син врати је њеном оцу, краљу велике краљевине, а он му је, у знак захвалности, даде за жену. И још му одвоји пола царства, да влада како најбоље зна.

Била је то лијепа прича, са срећним завршетком, али је Једној Причи досадило да је понавља, па је послије неколико вијекова, како је већ речено, одлучила да је измијени.

На једној књижевној вечери Једна Прича се накашља, обухвати пажљивим погледом слушаоце, малко им се осмијехну, и крену с причом:

Нека сиромашна самохрана мајка имала три кћерке – причала је и пажљиво пратила како слушаоци доживљавају њене ријечи.  Једном их позва пред себе и рече им да крену на три стране свијета и да траже мужеве. Која нађе најбољег, оставиће јој свеску пуну пјесама и прича које је откад зна за себе записивала, слушајући их од старих мудраца и доброћудних бака.

Најстарија кћер рече да је те пјесме и приче баш и не занимају много и крену на сјевер. Средња пријекорно рече мајци да им је могла и нешто вредније оставити, па пође на југ. Шта је с њима било – да ли је најстарија на далеком сјеверу срела Дједа Мраза те с њим путује свијетом, а средња се можда и сада купа у неком јужном топлом мору – то Једна Прича није знала, па није о томе ни причала.

Најмлађа кћер пољуби мајку, радосно рече да јој је животни сан да добије пјесме и приче које је записивала, па се запути на исток.

Ишла је данима, грицкајући корицу хљеба коју је понијела од куће и пијући воду с извора крај путева којима је пролазила, док у једном граду није наишла на велики плакат. На њему се кочоперио лијеп младић с гитаром у рукама, а испод фотографије је писало да ће се те вечери одржати концерт познатог пјевача.

Најмлађа кћер много је вољела музику. Сврати у једну кућу, понуди да до вечери обавља све послове које јој повјере  и за добијени новац купи улазницу. Онај младић је тако заносно пјевао да га је слушала отворених уста. Кад је концерт завршен, сви су отишли, а она је и даље буљила према позорници са које су односили звучнике и микрофоне.

Одједном осјети нечију руку на рамену и трже се. Пред њом је стајао млади пјевач.

– Ја сам Краљ модерне музике, тако ме сви зову – рече и топло се осмијехну.

– Ја сам... ја сам... – замуца најмлађа кћер – ја сам сирота дјевојка која је кренула у свијет да нађе себи будућег мужа.

  Свидје се дјевојка Краљу модерне музике, а како је стално пјевао на концертима и није имао времена да нађе себи будућу супругу, обрадова се што је наишао на једну која му се учини оном правом. Извади из џепа давно припремљен заручнички прстен („Нека ми се нађе при руци, ако затреба“, говорио је) и пружи јој га. Ооо, требало је видјети радост у очима најмлађе сиромашкове кћери, али за њен опис требале би странице и странице, а Једна Прича већ постаје нестрпљива.

И тако – завршавала је Једна Прича своју измијењену причу – сиромашна дјевојка удала се за краља, Краља модерне музике. Од мајке је добила свеску са причама и пјесмама и одштампала је књигу која се и данас може видјети у излозима свих књижара на свијету.

Салом се проломио пљесак.

Од тада Једна Прича стално прича Измијењену Причу, а да ли ће је мијењати за неколико стотина година – то ни ова прича не зна, па зато о томе и не прича.

Издања

Ново