Биобиблиографија
Радослав (Васиља) МИЛОШЕВИЋ је рођен 1944. године у Брестицама код Билеће. Доктор је математичких наука. Пише и објављује поезију од ране младости. Заступљен је у више антологија и зборника. Објављује и у многим часописима. Учествовао је на Међународним сусретима писаца у Београду, а поезија му је превођена на више језика. Члан је Удружења књижевника Српске, Србије и Црне Горе.
Објавио је самосталне збирке поезије: Над понором (1973), Украдено сунце (1976), La spreranza del vento (1983), Клетва наде (1985), Дио нашег лица - хаику (1989), Близина црне рупе (1990), Зелени десило (1993), Небо зове (1996), Над безданом (1998), Нада вјетра (2005), Капије љубави (2012), Прије великог дана (2015), Сунце ноћи (2019), Запретане ватре 2019.
Објавио је шест књига о Јовану Дучићу: Земаљско и небеско Јована А. Дучића (2001), Епска рапсодија о Јовану Дучићу (2002), Дучићев пут (2003), Требињска химера (2005), Карикатуре Јована Дучића (2010), Дучићев вијенац (2019).
Добио је пјесничку Награду Аврамов штап (2008) за лирско епски спјев у разбијеном десетерцу „Зелени Десило“ од Удружења књижевника Српске - Подружница Требиње и Друштва српских писаца Црне Горе.
Одјеци
КАСНО У НОЋ
Ваша гробља у зеленој ноћи
снивају историју потопа знацима
србице из које ће тек доћи
нашем роду али и странцима.
Касно у ноћ све се опет стиша.
Пјесник само мало ватре проси
коју неће утрнути киша
јер вашу свјетлост у души носи.
Сунцем опаљен ратник у лицу
на крилатом коњу јури небу
и хвата звијезду падалицу.
У сну му сан био на погребу
за којим је суза пала сама
сад из ње расте купола храма
· На вратима
Ти земаљска и небеска славо,
на вратима царства небескога.
Царе Лазо, од Србије главо
за спас нашу моли драгог Бога.
Руку свеца носи голуб мира
с Нотрдама опет звона зову.
Омамљени сред ђавољег пира
слуте звона трагедију нову.
Јер Цвјетови зла су од Бодлера
процвјетали и зими и љети
па цвјетају с југа до сјевера.
Шест в'јекова много брзо лети,
опомену пишу златна слова
бал вампира јури са Косова.
· Небеса леже
Бездан гледа гдје небеса леже.
Српска земља Босна нема дана.
Војводство Светог Саве ме веже
све до данас од Кулина бана.
Сва властела од Котроманића
и Рудински кнезови Косаче
у роду су лозе Немањића
ту су Срби од кад гавран гаче.
Све су друге замке разрушене
туђе перје голу подртину
присвајају натпис и све њене.
Поручите разметноме сину
неће помоћ' крокодилске сузе
српску земљу нико нам не узе.
ПРИЈЕ ПОТОПА
Прије но су са дрвећа преселили људи
моји су сликари око твојих груди
прије но су хорде престале да пасу
моји су пјевачи сретни у твом гласу
прије но су у пећини цртали лик бога
моји су вајари око стаса твога
прије но се завадише поглавице многе
мојим су ти путем корачале ноге,
а кад су ратници одмарали брод у доку
лептир моје наде снива на твом боку
послије сваког боја и љуте најезде
на усне ти падају с мог неба звијезде
потом твој бог сједе да мора преточи
и све испи, ал не испи твоје очи
па си прије Потопа, Библије и Ноја
постала и религија моја
од Спарте, Троје, Рагузе и Париза
крили смо љубав у вилиној пећини
пред змајевим замком, под Кнежевим двором
сад је све реприза, сад је све реприза.
РЕПРИЗА
Док ја лутам историјом
ко пустињом да те нађем
ти у ову зору плаву
газиш траву низ дубраву
јури вјетар
за твојом љепотом
посрће дрворед
за стаблом твог стаса
стидљиво се биље потом
клања пред твојом
наготом
а Мала и Велика кола
падају
у понор среће и бола
АПРИЛСКА ЉУБАВ
Узети се за руке и поћи кроз априлске пејзаже
отићи далеко од лажи ријечи и усељавати се у легенде
започети Магеланов пут поврх твојих вјеђа
разлистити жедну пустињу у нацртаним дворовима
морао сам проходати ради твога пута
морали су ми порасти зубићи ради тебе
морали би исправљати грешке у тијелу
пролазе свечаности преко тијела прелазе поворке.
ПОД ЛЕОТАРОМ
Ја сам твој невен
под распуклим наром
и под Леотаром
ти си моје смиље
и струк љубичице
крај Требишњице
ја сам твој божур
у мирису рузмарина
са Црквина
ти си моја маслина
са десног длана
испод Платана
ја сам твој тролист
без суза и бола
иза Дучићевог кола
ти си мој грудни џеп
са два броша
до Тврдоша
ја сам ти босиље
уз твоје лице
крај Требишњице
ти си моје ковиље
под распуклим наром
и под Леотаром
СЈЕНКА МАСЛИНЕ
Шапуће јесен
љубавне сонете
прије заласка
Сунца
твој осмијех к'о дукат
разносе мушки листови
на све стране свијета
са прстеном на палцу
сјенка маслине
на води заспала
док ти љубиш
моје напуштене руке
као у неком котлу
као први и једини пут
трне ти поглед
у прашини
питала си ме
да ли се у сну стари
јер, ти се роди прије Сунца
са златном алком у уву
твоја љепота
је болест
што златним сатом
мјери вријеме.
НОСИ ВОДО, САКРИЈ ГОРО
непрестано је падала киша около
док смо се ја и сунце борили на истој страни
могао сам заспати на врх крвничког ножа
никоме се не вратили тако црни дани
свуда је глад ходала, ко костур по пепелишту
док смо ја и сунце у кланцу смрти били
могао сам са леденом змијом вјечно заноћити
носи водо и те дане никоме се не вратили
нови вјетар је поскидао огртаче вјековима
док сам са сунцем у планини на дну језера снивао о вили
могао сам мирно као пјесма лежати на врху качаника
сакриј горо и те дане да ником не би окрилатили
као из клетве пропињало се растиње у плаве висине
док сам се са сунцем жедан отимао за слободу
могао сам са жутом смрти под јасеном не чекати
никоме не враћај кобне дане молим непогоду
Затим су се предмети и људи у коло среће и бола ухватили
док сам ја и сунце над мрачним просторима зацарили
могао сам за све недужне висине над сред свијета
никоме се дани зла у ово доба не вратили
КОБ
љуту тугу крије под качкетом
паде усуд на вечеру горку
рат ратује с цијелим свијетом
веш у соби, тијело у потоку
у подножју прошлих дана
на ливади успомена
као бунар празна рана
на дну жеђи круг се злати
из ког стаса торањ наде
куд са овог главног пута
зар без тебе под дрво прво
зар без тебе на стијену смрти
почеле су страшне пробе
на врх ножа нека кожа расцвјетава
двије утробе на сред собе
иза смрти љубав воде
ЉАНИЧИНА
брдо снова с небом веже с небом наде
муње бјесне под њим извор,
само један
извор бола извор пјесме
из далека нека јека преко поља и ливада
гдје је нада
ко рањена љута змија
извила се стрма стаза
од пораза до пораза
ту ни дрво сјенку нема
камол човјек и крстача ил приказа
ПИТАЛИЦЕ
гдје су моји извори без ушћа
гдје су моје ријеке без обала
гдје су моји станови од прућа
гдје моја палата и сала
који снови држе моја брда
с ког врхунца примам зраке сунца
која је то стијена тврда
о коју ме раскршће претуца
ко то мене од комада плете
ко ми не да да будем дијете
ко ће да ми помрси сонете
ко поора башту мојих снова
ко ми руши сунце из углова
ко у пјесми умире без снова
САНОПОЉЕ
извире жедна ријека са мојих усана
и потапа плодна поља у твом слуху
над нама небо наде раствара
снива моћни април на мојим длановима
и гнијезди јато птица по жбуну твојих жеља
па све ријечи од миља заборављамо у трави
спотакоше се сњегови са мојих висина
и огласи се торањ са твог светишта
па хроми храст пољуби своју сјену, у подне
ОКНО ПОНОРА
можеш бити травка
до косидбе
можеш бити листић
до опадања
можеш бити јабука
до јесени
можеш бити птица са јабуком
можеш бити драги камен
у прашини
до вјетрова
можеш бити најдужа ријека
до мора
можеш бити свака мисао
док је друга
не помрачи
English
Српски
