Преводи

Одјеци

НЕБО

Небо је моје,
небо твоје,
небо наше.
Које небо?
Моје небо,
твоје небо,
наше небо.
Небо које?
Оно небо
изнад мене.
Више тебе.
То је небо!
Мени треба,
тебе штити.
Оно чува,
све нас кити.
Наше небо,
моје небо.
Небо твоје,
небо то је.



КРСТОПУТ

Крстопут је пред нама:
Ил' избавља
или слама.

Једним закораком
дође се пред два пута:
испред Часног крста
ил' пута којим се лута.

Тако је одувијек.
И свуда.
Ко не пође правим
оде оним којим је Јуда.

Из ''Крстопута''.

ЧЕКАЊЕ

Скоро пола живота
Жена чека човјека
Мужа
Он се чуди
Она јеца
Од половине живота
И једно и друго
Чекају да се врате дјеца


ЈЕСМО ШТО ЈЕСМО

Јесмо што јесмо
Ту гдје смо
Јесмо није да нисмо
Читани као писмо

Јесмо да јесмо
Нека смо
Јесмо Божије повјесмо
Нечешљано а гребенано

Јесмо
И јесмо да јесмо
Цвјетасмо зресмо –
Да л' сазресмо

Јесмо моја пјесмо
Бистрино и чесмо
Јесмо што јесмо
Само да смо

Ту смо да јесмо
Свјесно
Закорачимо у небеско
Захвални што јесмо


Из ''Умивање заборава''.

НА ИЗВОРУ

Куда ова вода тече
Истоку
Југу
Своме ушћу
Мору
Језеру
Сазнаћемо
Кад се вратимо
Извору


УМНОЖИ НАМ ДОБРА

Немамо шта јести
Нека вам дају они што имају
Не дају
Кажу да немају

Пет хљебова
И двије рибе
Он благослови
Једоше
И преоста

Ал' неста оних...

Из ''Неухватљиви шапат молитве''

АЗБУКА ДУШЕ

Себе да окренем
Себи
А тебе мени
Да се огледамо
У нама
Да се не откупљујемо
Мртвим главама
Да нас аласи
Не налазе у мрежама

Тебе да окренем
Теби
А себе себи
Да своје огледало имамо
Себе да видим
У теби
Тебе у мени
Једном засвагда



РАСПЈЕВАНЕ ДУШЕ

Пјевају
Моји сељани
Љепше од птица
Поскочиле вратне жиле
Зарумењела лица
Пјевају ону
О родном крају
Са којом се рађају
Кроз коју
Чувају образе
Њима
Као ни води
Нема уставе ни зајазе

Из ''У дому небо''


НАЈЉЕПШЕ ПРЕДИВО

Вратих се у родно село
И вечери
Кад се сједило
Прело и плело
Руке мајке радилице
Уврћу
И препредају
Кудјељу са преслице
Од предива многих
Најљепше је њено
Између прстију
Наслагано на вретено
Изнад свега
Зрачи јој лице
Са кога се сијају
Неугасиве зјенице


ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

Кад се душа сјади
Скупи и обезнади
У чашу жира
Без свог мира
Дани поцрне
И сваки дамар утрне
У свекући љубави
Са пуно жара
Гдје почива душа многа
Патријарх уз анђеоски хор
Молитве жубори
И људски збори

Из ''Капи небеске благодати''

ТРИ СРЦА ШЕВИНОГ ЛЕТА

Читам нешто. Задубио се у садржину и смисао текста. Баш ме заинтересовало. Али... Нешто ми одвлачи пажњу. Покушавам да се вратим. Не иде. Притиснем знак гдје застајем.
Шта ли ме то омета? Више привлачи.
Очи не региструју ништа ново. Ни окретање у страну не помаже. Нема ничијег присуства. Радозналост и даље истражује. Такав ти је човјек. Хоће све да види, сазна, а способности му ограничене.
И!? Утишах се максимално. Из даљине као да нешто допире. Напрезање поможе да дочујем звук виолине. Њену мелемну музику. Њене прелазе из нижих у више, из виших у ниже тонове. Њену љепоту.
Напрегнух се још више. Нека дубока сјета проради у мени. Ваљда чежња за младошћу. На догађања и приче старијих. Навире као плима али се и повлачи. Час овако – час онако. Прича о некој посебној димензији живота.
Смјењују се слике. Боје. Као буђење или сан. Као пред  грозницу.
Скоро да сам престао дисати толико сам оптеретио плућа. Дубоко удахнух пријатни и титрави ваздух и повратих се. А сузе се већ зацариле. Хоће напоље. Наваљују као младо лишће из прољећних пупољака. Претварају се у виолинске ноте. А лице ми, као нотна свеска, ишарано. Осјећам да би добар виолиниста са њега могао прочитати посебне ноте – оне за душу. Да затегне струне, зацвили гудалом.
Стајао сам на малом раскршћу. Пут из села укрштао се са оним за варошицу... Бли-жило се предвечерје. Птице су у јатима прелијетале тражећи коначиште. Чуо се лавеж. Блејање оваца. У далекој шуми рика срндаћа.
Застала је и виолина. Ослушкујем. Не свира више. Мрак се убрзано развлачи. По-крива и умирује.
Сину ми питање једног дјечачића прије неколико вечери: - Шта ће мрак радити? Зашто га има оволико?
Не сјећам се шта сам одговорио. Вјероватно није био задовољан када је наставио:   - Што он не иде тамо далеко? У неки други свијет. Или, да дана има више. Да се могу наиграти. Коме се спава може и по дану... Тамо, ма тамо негдје...
Вратих се у кућу. Ни мени ноћ није дан. Ноћу се чује и нечујно. И смијех је у ноћи тужнији. Мрачнији. Пијан и ћудљив. Ни виолине не гуде виолински. Ноћу само Бог, анђели и мајке чине исто као дању.
Можда још једино мисли се некако сналазе. Да ли продиру даље, лакше или брже? Сежу до драгих и милих. Окружују, заокружују и штите. Од чујних и насртљивих. Од подмуклих. Од буљавих паса и изненадних крикова. Утишавају лепет крила одморне и захуктале сове. Спречавају страховања од слијепих мишева.
Ноћу ни очи нису оно што јесу. Једноставно, ноћ и ноћи никад да прођу, а дан и дани зачас.
Коначно! Оте ми се кад на прозор бацих поглед и примијетих надолазећи дан. Свану. Умих се. Обријах без сапунице. Тако увијек радим. Само добро расквасим лице. Тако скинух терет ноћи и сав њен самар.
Враћам се књизи. Настављам код оног знака написаног обичном графитном оловком. Бришем га већ истрошеном гумицом са врха оловке. Мало мрља. Дувам и полеђином шаке одгоним остатке гумице. Да неко нареди овако не бих никад. А зашто? Појма немам. Можда мислим да сам преозбиљан за овакве радње.
Читам реченицу: Никад Бог не заборавља наша обећања, а народ их добро памти.
Шта ли се овим поручује? Коме? Када је изговорена први пут? Гдје? Или нас једноставно враћа у стварност живота са свим обећањима. Лагањима и избјегавањима.
Остајем код сјећања и одлазим... У причу мога пријатеља из давних дана. Заправо, његов доживљај.
- У једној улици малога градића, пред крчмом, сједило је њих троје. Одрасли тек толико да су виолине биле веће од њих. Или бар од оно двоје мањих.
Дјечак (најстарији) је сједио у средини. Њих двоје, близанци, око њега. Свирају виолине. Гудала титрају. Лица им зажарена. Косе гргураве и помало неуредне. Испред њих нешто ситниша.
Људи долазе, застају – одлазе. Понеки махну главом чудећи се. Неко спусти ситну новчаницу, уздахне и оде.
Он, као укопан. Понесен музиком већ граби пут неба. Очима прелази мала лица. Уочава сузе. Нарочито на лицу већег дјечака. Кренуле, па зајезериле. Оних двоје скупили уснице као да ће сваког трена проплакати.
Слуша. Не оцјењује. Ужива и враћа се у дан сеоског вашара када је први пут чуо виолину.
''Чико! Чико!'', дочу и осјети дрмусање за десну руку.
''Чико, два дана нисмо јели... и расплака се...
Погледа га у лице и сједе крај браће.
- Шта то свирате – излети му?
''Шеву. Шевин лет'' – Мамину жељу...
- Гдје је она? Што сте сами? Што вас није нахранила? Ради ли негдје...?
''Отишла је, чико. Отишла код Боге...
Уснице малог близанца нису могле даље.
- Шта? Гдје? Када? Зашто?... навиру му необуздана питања.
А онда, дође себи. У стварност.
- Па они су без игдје икога.
Свирају и живе. Живе да свирају.
- Зашто не купите? Видим, има неки динар...
''Чико, ово се не дира. Не смијемо. То је светиња обећања. Обећали смо Богу, себи и маминој души...
И тако, изненада му се разведри сасвим. У том моменту им приђе раздрндани комби. Стаде. Радници отворише бочна врата и почеше износити сандуке са хљебом. Још се пушио. Назирале су се и кифле као и понека погача... Неке поиспадаше. Покупише их и предадоше крчмару. Овај шарну на папир. Залупише врата комбија и одоше. Не понудише.
Виолине зајецаше још јаче. Свирале су онај дио кад је шева већ стигла под само небо. Сузе су обливале мала лица.
''Шевин лет'' лебдио је изнад њих и враћао се у душе виолина. Као мајка шева међу птиће. Заогрће их. Кљунићи отворени... Гнијездо топло.
- Никад нису узимали од добијеног. Обећали су у душама својим да ће све што добију мами за споменик. У облику виолине.
Обећање је светиња. Не начиње се. Не скрнави.
''Шевин лет'' је на врхунцу. Обасјан сунцем. Позлаћен.
Ручице танано преплићу. Гудала час на једну – час на другу страну навијају. Успоравају и убрзавају.
Плакао је. Није крио.
Послије се дуго причало. Неки чико свратио у крчму. Све док су ту свирали јели су редовно. Обукли се лијепо. Свирали су само ''Шевин лет.''
А онда. Порасла им крила и птићи одлетјели.
Други неки људи свједоче да су на једном узвишењу видјели споменик као виолина. Испод једне липе и три брезе.

На споменику уклесане три мале виолине, а испод њих пише:
- МАМИ, ''ШЕВИН ЛЕТ'' – од птића.

У КРУГУ КАЛЕМА ЖИВОТА

Са намјером да сједне, рашири марамицу подасе, повуче трегер панталона уз ногавице. Трава се слеже. Мрдну лијево и десно па одахну.
Поглед му се заустави на младом калему. На прошлогодишњој укалемљеној трешњи. Уочи да је калемар, добро дјело чинећи, добро размишљао. Младице калема ставио је на источну страну подлоге, вјерујући да свако добро са истока долази. Поодавно је од оца чуо да, кад се и земља купује, кућа гради на њој и све остало, ако је икако могуће ваља да се нађе на источној страни.
Млади ластари показују да јој све одговара. Просто се утркују, види се и прошлогодишњем љеторасту, а и сада, како бујају од напона. Иду у висину али и у ширину. Све то говори да без висине и сунчевине не би било тако. Живот сву храну налази у земљи, а енергију на небу. На истоку. Зна се да небо, сјај и топлота хране, бране и заогрћу. Људе, воћке, биље, траву. Све.
Маме и саме изворе да провире, освјеже и напоје све.
Многи би питали: зар није свеједно са које ће стране бити младица калема? Није. Свјетлост, сјај и топлота одгоне таму, мразеве, неподобне штеточине које просто уживају у тами. Не дају хладноћи да омета раст. Као што и хладноћа гријеха зна да омета душу. Калем је попут душе. Попут запаљене свијеће. Било да је запаљена за здравље или нечију душу. Јер, никад се не зна ко је у већој тами. Живи који чини гријех или почивши који је са њим отишао.
Примљени калем расте. У име живих џабе, а за већ отишле са овог свијета, бесплатно. Па кад одрасте дјеца ће, са врхова његових грана на које су се попели кришом, говорити да једу за мртве душе у своје гуше. Најешће се па бјеж'. Свако на своју страну.
Продижући се, подиже марамицу, протресе је, сави и врати у џеп. Лаким ходом, зправо оним којим може јер су се нанизале године, крену ка родној кући. Старом воћњаку око ње.
Застајући, осјети да у свакој воћки види, Боже ме опрости, споменик. И би му драго. Јер, људи се варају кад говоре да су споменици за мртве. Споменици нису оно мртво камење што нијемо стоји. Они су међаши између живих и умрлих преко којих разговарају. Тако он поче разговор са воћкама. Поче их испитивати шта му раде браћа. Како је сестрама. Како су остали рођаци и бивше комшије. Хоће ли овамо скоро? Спремају ли се за игре као некад. Да се такмиче ко ће прије освојити који врх. Ко ће се прије најести зрелих плодова и почети гађати остале.
Упита за душе родитеља. За све почивше дједове и баке. Јер има овдје дјела њихових руку. Дјед и отац су све ово калемили. Бака и мајка окопавале...
Зна да су тренутно далеко. Но, даље им је било кад су одлазили. Разилазили и не враћали. И свакоме је његов пут био предуг. Неиздржљив од врућине, невремена, зиме. Нарочито ако се путовало без одредишта. Чак и покојни нису сигурни гдје им је мјесто. А живи су некако вртљиви. Отишли су па гдје бану. Па да су и близу отишли то је далеко. Отишли су.
Дође му тако и са крајем живота. Колико год рачунали да га још има он се нагло примакне.
Није осјетио кад се примакао старој крушки. Ко зна да ли би и застао да га њена грана не дотаче. Би му драго. Дохвати је десницом. Загледа. Као да ју је јуче држао. Савијао према себи и брао зреле плодове. Она се отимала. Јака, пуна снаге и жилавости. Једва ју је савладавао. А сад, ево од прве. Пита ју: јесу ли они горе? Нешто су се притајили. Да ли да се причува да не започне ''бомбардовање'' зрелим плодовима.
Калеми воле да су дјеца ту. Да се пењу по њима. Беру и сити наједу. Онда сједну на јаче гране и почну да возе бицикле: опуштено – десна, лијева; десна, лијева... Или, да истовремено замахују са обадвије. Вјештији понекад на њима праве колутове. Хвале се један другоме чија је грана већи терет издржала. Тада живот кроз њих тече у пуној снази. Као и у дјеци што једу њихове плодове и расту, расту... Да што више плодова оберу и растјерају разне штеточине што навиру по кори и испод ње. Да несвјесно укину који лишај или тек зачету маховину. И тако заједно расту, расту... И воћке осјете како одлазе ако им се више нико не примиче. Не пење и не бере их. Преостали плодови као да плачу и сузе капљући својом презрелошћу, осјећајући да ће се разбити о земљу. Остати ту и иструнути.
Није осјетио колико је стегао грану. Рука му је побијелила и утрнула. Сав је утрнуо. Презнојио се. Осјети се сјађено. Такав му се учини и сав воћњак. Изгубљен и обезнађен. Стара трава једва дозвољава по некој младој да провири. Ускоро ће и она свенути, види се. Не чују се пчеле, стршљени ни осе. Та упорна лакокрилата бића од којих се није смјело слободно загристи зрели плод. Знали су се у њега уселити прије људи. Нема ни птица да надлијећу, пјевају, креште и лупају крилима док их дјеца одгоне. Нико да начне презреле плодове. Чак ни мрава из некадашњих мравињака. Људска уста су далеко. Низ образе му се скотрљаше вреле сузе. Рука пође ка марамици, али одустаде. Не! Нека их. Штета је марамицом на којој је малоприје сједио пред младим калемом и покупио сав земни и травни нектар, сад брисати осјећања. Нека их. Нека вежу прошла и садашња времена. Неће да потире неслућене љепоте свега што се одигравало овдје. Сва та сјећања одавно су сабрана у ово неколико преосталих и презрелих плодова.
И ове воћке калемљене су са источне стране. Јесу старе и крошње им се крзају, али се боре. Оно свјежине што још имају окренуло су истоку. Што рода има, на свакој је на источној страни. Баш као живи споменици дједова, бака, родитеља, што су лицем окренути истоку. Да нас обасјане и лијепе виде кад им прилазимо, стајемо испред њих, молимо се и причамо им. Воле да нас слушају.
Хтједе поћи, али... Да ли је могуће? Загледа боље. Поглед се задржа у самим рашљама. Примаче се ближе. Тад му се оте: ''О, Боже! Па то из остарјеле коре вири неки чуперак. Пипну и увјери се. Била је то његова младеначка коса. Одољела је свим ударима вјетрова, киша и сњегова. ''Његов калем'' како му је отац рекао, сачувао је косу, просто је конзервисао, обрастао. Можда ни сада не би на видјело да године нису урадиле своје. Кора је већ увелико пукла и убрзо ће спасти на земљу. Кад мало боље опипа, осјети још нешто. Био је то мали смотуљак сламе.
Коса је ту од његовог шишања. Отац је имао обичај, кад год их је шишао, да однесе косу на калем. Да дарују калем својом заштитом. Коса је сматрана заштитом главе. Калем ће њих послије даривати ''родом и берићетом.'' И на ''Мали Божић'' би китили воће сламом која се на Бадње вече уносила у куће. Отац би са бременом зобене сламе улазио у кућу називајући свима: ''Помаже Бог. Срећна вам Бадњица!'' Мајка би га посипала пшеницом, зрневљем зоби, кукуруза и ражи, свим житарицама, дарујући то Богомладенцу у чије се име то и ради – да Он дарује родну годину, здравље у породици и напредак домаћинства. И Христа су на слами даровали пастири својом пећином, анђели пјесмом, а мудраци са истока – златом, измирном и тамјаном.
Кад отац унесе сламу, мајка је распростре, а дјеца одмах почну да се ваљају. Обично мајка ''квоче'' и баца љешњаке, орасе, бомбоне што је тада било врло ријетко. Дјеца се премећу и траже по слами одговарајући: ''пију-пију''. На слами се постављала Бадњачка вечера, а сутрадан и Божићна софра. Ту се и спавало. Вјеровало се да, ко на тој слами преспава, накупи здравља, радости и среће. Када мину дани Божића – стигне ''Мали Божић''. Прије молитве у храму, ко је близу и ако је било цркве у селу, износила би се божићна слама. Један дио се носио на калеме. Сам Новорођени је то, као свој дар, поклањао и украшавао воћке. Остатак се носио пред штале гдје ће, ако Бог да, у току љета бити вршидба. Један дио се уносио међу стоку да и она осјети дах празновања. Отац би за то јутро кувао ''Орачицу'' – колач од житарица, ''Сијачицу'' и ''Ковртањ'' – колаче за род њива и теглеће стоке која ће их орати. Дијелови тих колача давани су воловима, коњима и осталој стоци, а дио се враћао у кућу од чега се кувала попара која се јела у сласт.
Ето откуд скоро угљенисана слама заједно са праменом косе испод коре. И то је било на источној страни воћке. Тај дио најприје огрије и осуши сунце па је и кора са те стране имала снаге да загрли, обрасте и сачува. Воћни сокови су, попут инфузије, колали кроз стабло и хранили га. Сад пламти жар сјећања на све што је било. Повезује прошло и садашње нудећи га будућности. Деценије су се нанизале али снага живота у овим воћкама – калемима свједочи о непролазу. Док се крошње полако ближе падовима, из корјена избијају млади изданци. Хоће да оду отмено. Господски.
Више од сат времена сам је са својом воћком. Обићи ће и остала стабла. Загледати. Чути тишину над њима. Мир све говори. Нијемошћу својом прошапута: ''Ех, животе! Нећу те лагати. Ни кукати. Ни измишљати. Ни уљепшавати. Прави си – једноставно си истинит. Коме се свиђао или не. Ко је хтио, знао и чинио и брао је.''
 И као што млијеко кроз краве пјева, а на шпорету загоријева – како је говорио Брана Црнчевић, тако и воће кроз ракију пјева и ријетко ко јој одолијева. Насмијао се. Знао је да ко не одоли од ракије се разболи. Обично кроз људске слабости или самоћу. Али, воће нема само тај дар. Нуди пекмезе, џемове, слатка... Јесте да без ''мученице'' како је зову, нема рођења, крштења, свадбе па ни умирања, али благо оном ко јој не робује. Сваки понапити сам са собом своди неке своје рачуне, а у ствари она је већ преузела команду у своје руке. Свака би се воћка исплакала кад би знала да је узрок нечије невоље зато и мами кад је у пуној снази. Кад добро роди па је убереш и загризеш, а сокови лину. Или је са земље подигнеш, о одјећу као обришеш, па опет међу зубе. Многи домаћини знају плодове воћа осушити да би зими, кад забијели и зафијуче, на зиданим шпоретима или ''фијакерима'' – како су се гвоздењаци звали, кували компоте од сувих воћака. Истина и дјеца знају запазити гдје је то успремљено, па им се некако џепови сами напуне, а они бјеж' иза сламе и сјеника. Не би се појављивали док не поједу, а онда се сами одају. Јер, сласт воћа гони да се облизују или чешће воду пију. Родитељи примијете. Више прећуте но што реагују сјећајући се кад су они били у тим годинама.

''Да, да!'' шапутао је сам себи. Живот је такав. Почне, траје и биће га. Прошлост ваља обнављати живећи у садашњости. Колико је могуће ићи ка будућности. Видио је мало прије да и воћке тако чине. Мада дотрајале, у нови свијет шаљу младе изданке. Отимају се. Нуде да их неко укалеми. Продужују себе у будућност.
Окренуо се младој трешњи пред којом је сједио. Сву величину и смисао Божије љепоте сагледао је у њеним ластарима. А они, као да осјећају његова размишљања и поглед сјајних зјеница, титрају ли титрају на благом лахору.
Са мало жала, а више радости, окренуо се ка родној кући. Тамо му живе сродници. Дјеца им се играју ''жмурке''. Трче и крију се. На врх његове крушке угледа двије птице и тек свијено гнијездо. Вјетар их љуљушка. Сунце га обасјало јер су га свиле на источној страни крошње.
Рећи ће својима у кући, свима ће говорити, да никад не треба престати калемити и рађати се. Свака грана живота пружа и пружаће сокове живота. И сам живот калеми своју сласт чекајући уста која ће је наћи. Земљу гдје ће воће расти. Час лакше и бујније, час теже. Као и само небо на коме се некад виде све звијезде, некад један дио, а некад су нечим заклоњене. Знамо да су увијек горе – гдје увијек постоји ''бескрајни плави круг и у њему макар једна звијезда која трепери'' – говорио је Милош Црњански, а у тој звијезди сја бесмртна душа људска. Зато људима треба да буде до људи. Да се рађају и калеме своје воће. Даће Бог.


КРОЗ  ПРОЉЕЋНО ЈУТРО

Ех прољеће!
Јутрос је трава посебне боје. Прољећна. Она иза кише. На њој се задржавају бистре капи. Само понека падне кад је љуљне благост повјетарца, који као и да хоће и да неће. Сунце јача. Размилиле се зраке. Ускоро ће и бубице по трави. Мрави већ виркају из мравињака. Размотавају се и маслачци. Пчеле их призивају спремне да долете и покупе нектар опојне сласти.
И дјетлић се запослио. Јутрос откива ли откива. Јечи оближњи шумарак. А изa њега провирује мудра лија. Протури главу па је повуче. Крене па застане. Ко ће ко она. Зима јој учинила оно што није тражила. Омршавила .
И врбе су већ набубриле, а лијеске оресале.
Чује се жубор набујалог поточића. Што од ноћашње кише, што од скоро отопљеног снијега. Жвргољи и чандрче призивајући дјецу да граде мале воденице. Оне од заостале кукурузовине која се добро одупрла зими и није струнула.
Далеко, далеко из брда, доспијева до слуха лавеж. Вјероватно иде зечијим трагом. Свакако већ остарјелим јер зец се давно негдје скрасио и лиже шапе.
Куд год око сеже, љепота до љепоте. Нека благост природе која омамљује. Причешћује душу. Као да је сва природа искочила и отела се из неког оклопа. Замки. И јесте. Ишчупала се из зимских стега, ко лисица из замке.
А причали неки, кад лисицу ухвате у замку, она се прави мртва. А кад развуку замку да је избаце и однесу, она нагло скочи и бјежи. Чак и са три ноге.
И природа се отела. Од саме себе. А правила се мртва. Пуцала су стабла од беживотности и хладноћа. Од терета бијелог покривача и ледених ћебади. Ломиле се гране ко ребра у човјечијем организму кад га нељуди окивају или мржњом туку. У том стању тешко се дише. Пуним плућима никако. Тако је и сада. Овога трена као да се надолазеће прољеће отело из неких стега. Отело и овдје застало. Бубри и пупа. Све враћа на своје мјесто. Затеже и штима. Облачи. Пише и записује неком својом азбуком. Ко да је Мирослављево јеванђеље. Ваља га цјеливати и читати. Ишчитавати. Учити из њега. Кроз читање у небо  се винути. Међу анђеле. Попут жуто-плавог лептира размахати. Наћи себе у себи.
Прољеће се нашло.
Није затурило стару адресу и кућни број. Стало пред родну кућу и врата отвара. Заправо, раскинуло је привремени уговор са бијелим пахуљама. Зима је молила да још сачека. Писала му прије пар дана у пар наврата. Слала вјетрове и ледене коверте. Молила да јој још мало даха да. Да не жури. Опет ће она снагу скупити и зафијукати.
Али, мудрост стара шапутала је прољећу:''Ћути и не одговарај. Ништа не потписуј. Знаш да ко на писма не одговара пусте га да оде. И тебе ће пустити. Иди ти својим корацима. Ходај и не окрећи се!''
И ево га. На све стране чује се бат прољећних корака. Али онај тупи у ципелама од маховине. Свезало ципеле новим изданцима вињага. А ципеле, ни мале ни велике, него одговарајуће. У којим се осјећа комотно. Онако, као стари војник, у већ разгаженим  чизмама у којима креће на редовно одсуство. А кад стигне кући одмах скида одијело и облачи цивилку. Пун среће и радости. Тако и оно препуно је сјаја и одсјаја.
Ту је. Скинуло терете и окове. Лакнуло му. Пао неки камен са душе. 
Прољеће је скинуло дубоке чизме. Одледило грмље и камење. Раширило  цвјетне ћилиме. И облаци су некако његови. Па и сама јутра боје ванилије. А небо је оно  испод кога закорачиш у тек сванули дан и загледаш се у њега. Па гледаш, гледаш и заборавиш куд си пошао. Небо под којим се сви у коло хватају. Играју. Ритмично поскакују у духу аргентинског танга. Благо, а живо. Срца тад поискачу и одвоје се од свакога. Покушавају да се одметну. Све застане само она куцају. А кад нога ћапне у барицу бистре воде, врате се у стварност жалећи што се вода замути. Све то траје у некој благости. Некој неописивој...
И мисли тада застају иако емоције још диригују. Усмјеравају ка крилима прољећа на којима се може  полетјети. На њима које нико видио није, а сви већ летјели. И свијет облетјели. Летећи осјећали као да су измакли смаку свијета. Пошли ка рају.
            А живот? Гдје је он у свему? У зими или у прољећу. И у њој и у њему. Воли он и једно и друго. И нађе себи љепоте у свему. Само ипак, да зима не чује, љепше му је прољеће.
            Прољеће има неко своје сјеме. Посебно и јединствено. Клија кад оно зажели  и расте. Расцвјетава, листа  и мирише. Игра се. Капа и капље. Накапава. И са ниска и са висока. Не отпада него баш капље. Капљицама које дубе. Попут оних капљица које споро али упорно, дубе камен  постављен за дочекивање изворске воде у чашу од љескове коре. Природну и приручну коју је неки ожедњели добродушник сачинио након пројаженог извора и кроз мало коританце усмјерио на тај камен.
Прољећу не мањка ништа. Бар тако изгледа. Све оно некако створи само себи. Свима. И сунце и вјетар. И кишу  и... на све стране разашаље. Понаша се нештедљиво. Као да користи туђе. Или, не дај Боже, као да је од неког украло да би се лакше дочепало слободе, па се разбацује.
И све то под пјесмом анђела. Њиховог летења и лебдења. Слободе и ослобођености. Па и јесте тако. Ишчупало се и отело од зимурине. Од њеног бијелог ђавола. Иако сви причају да је ђаво црн. Зимски је бијели. Примамљив и варљив. Пресвијетле боје која замрзава. Окива. Онако хладно и упорно. Предуго. Неиздрживо. Она је та која до кости просијеца без хируршких скалпела.
Са прољећем је другачије. Грије и огријава. Мада и оно има неку своју упорност. Пуну жудње и сласти. Слично је БУШМАНИМА, оном добродушном народу који трчкара по пустињама тражећи начина да се прехрани и живи.
Шта то ради Бушман кад у пустињи ожедни. Воде нигдје. Од многих претпоставки једна казује да се у кризним моментима притаји. И чека мајмуна који тражи храну, који је и сам ожеднио. Мајмун иако жедан не жели открити како и гдје нађе воду. Ипак, Бушман се притаји и чека. Данима ако треба. И не трепће. Зауставља и дисање. Мајмун, кад дође и застане, почне се освртати на све стране  и то више пута. Знак је да нешто осјећа. Онда се и он умири. Мислећи да је сам и сигуран, гура шапу у пустињски процјеп. Пажња му тада одлети. Бушман тако дође до воде али и до хране. Поједе мајмуна, ојача и крене даље. И прољеће чини слично. Дуго вреба и прикрада се. Полако пушта по неки зрачак сунца. И кад осјети да је зрачак улетио у процјеп леда и смрзнутог снијега, навали. Умножи сјаје и топлину. Поједе снијег, напије се кроз ријеке и поточиће и оде на све стране.
Једноставно улови зиму. Ко рибар рибу помоћу црва. Ко послије коме и да ли уопште шта дугује, прича је за причу. Да ли рибар црву или црв риби извињење? А како да рибар и затражи опроштај од црва кад га је риба појела? А он рибу.
Дугује ли прољеће зими. Како би и кад могло да каже кад му то не дозвољава клепет кљунова тек приспјелих рода. Рода, које су на врху димњака, на старој кући и у новој будућности. Обнављају гнијездо. Препредају и уврћу, травке и гранчице. Украшавају их њежним перјем и паперјем. Умивају жутом иловачом и црном хранитељком са тек узораних бразда. Све чине да кућа буде пуна живота и полета.
Прољеће, молитва у молитвама коју још нико не записа. И не записује се, причају. Ако би записали, умањили би јој силу и љепоту. Ону која се лијепи за непце док чудни сокови голицају чуло укуса. Са тим укусом улази у све остале сласти.
Молитву не треба дирати. Молитва је молитва. Пуна себе и своје вриједности. И прољеће је такво. Или га посве прихватити и себе обогатити или пустити. Не хватај га. Као што није добро ни лептире за крила хватати. Јер, тад им се скине прах  без кога им лета нема.
Прољеће има свој прах. Ми свој. И крила. Само да отворимо прозоре својих учмалости. Па полетимо. И летимо, летимоооооо.... На крилима прољећа и његовог блаженог таласања. Његове свјетлости. Да жуборимо поточићима који иду ка бадњевима испред воденица. Оне ће их поздравити и замолити да јој покрену витла испод препуних кошева кукуруза, пшенице или... А онда ће том слашћу нахранити  многе, шаљући их у љепоту живота.
Ех,  ПРОЉЕЋЕЕЕЕЕЕЕ.

Из ''У кругу калема живота''


БОЖЈА ВАГА

- Изволи домаћине.
- Пола векне црног... Тако је текао разговор на шалтеру пекаре у близини сточне пијаце...
Честити и побожни домаћин негдје пред подне тог дана, осјећајући глад, а знајући колико још времена мора да утроши у набавци осталих кућних потрепштина и колико му времена преостаје док допјешачи кући, ријешио ето, да купи пола хљеба. Стао пред шалтер и кад на њега дође ред изговори, већ поменуте ријечи. У исто вријеме стављајући одговарајућу суму новца на продајни сто.
- Добро, домаћине, све за Вас – уљудно одговори пекар и истовремено згрну његов ситни новац у ладицу. Дохвати повећи нож, одсијече пола векне и пружи човјеку.
Домаћин, узима хљеб, захваљује и полази.
- Ало! – одјекну иза њега. Не окрену се јер помисли да је то некоме другом упућено.
- Ало, домаћине, платиде!
Тек тада схвати да је то њему упућено. Окрену се и рече: - Платио сам. Ево овдје сам ставио, а ти си мој новац згрнуо у ладицу.
- Коју ладицу? Платиде ти мени! Доста ми је таквих!
- Ма ја... Види домаћин да ће остати без хљеба а уз то постати и ружан, иако није дужан; маши се дрхтавом руком у џеп и поново извади одговарајућу суму. Изађе из предворја пекаре, збуњен и увријеђен. Испаде пред људима лопов, а зна да није. Отхукну и изгуби се у маси.
Послије дужег времена, домаћин поново дође на пијацу. И поново, по завршеном послу, дође пред исту пекару. Стане у ред. Са стрпљивошћу дочека да зачује: - Изволи, домаћине.
Пола килограма црног...
- Ево га ко душа – настави пекар пресијецајући хљеб који се још пушио. И док је он половио векну свјежег хљеба, наш домаћин, изброји новац, али га не пружи, него прво узе пружени хљеб. У том моменту неко зовну пекара по имену, на што се овај одазва и они се нешто распричаше. Ријеч по ријеч, разговор се отегну. Досади и онима пред шалтером. Сав у журби, домаћин пружи пекару припремљени новац. Овај узе и стави у ладицу.
Више очима, него ријечима, наш домаћин упита пекара да ли је у реду? Пекар отвори ладицу и из ње извади нешто новца, у вриједности читавог хљеба, и као кусур пружи га домаћину.
Овај заусти да каже како му не треба кусур јер је дао тачно онолико колико је потребно за пола векне, али се присјети прошлог доживљаја па само рече, више у себи но на глас: - Има Бога који све важе и поправља.
- Шта рече, домаћине? – упита пекар.
- Кажем, довиђења!

На Ивањдан, 1995. године

ТРАЖЕЊЕ БЛАГОСЛОВА

Уобичајено је, при сусрету са свештеником, затражити благослов. Обично се каже: ''Благословите оче!'' и свеш-теник руком благосиља. Закршта одговарајући: ''Бог нека те... благослови!'' Или: ''Бог благословио именом Оца, Сина и Духа Светога!''
Иза једне кривине полицајац нагло израња са испруженом руком и таблицом СТОП и зауставља возача. Возач нагло кочи и почиње скретање удесно. Отвара стакло својих врата кроз које се полицајац нагиње. Возач осјети његов дах и мало се измиче, али чује: ''Журба, је ли? Прекорачење брзине, погледај!'' и пружа неку справу која, на први поглед, подсјећа на неки оружани уређај.
''У реду је, командире!'', возач ће, иако види да је обични позорник. ''Крив сам, кајем се!''
''Шта има да се кајеш, ниси поп?''
''Јесам'', одговара возач.
''Е, попе, два гријеха си истовремено начинио. Прекршио си Божију и државну. Него да се не убјеђујемо, чиме се ви попови храните? Милостињом или...'' са злурадим осмијехом ће.
Свештеник је извадио новчаницу: ''Је ли може овако?''
''Али, двојица смо.'' узвраћа полицајац. ''Па благословите још!''
Даде му и за колегу, говорећи: ''Врати паре ако хоћеш благослов. Знаш, друже (још су тада били другарски полицајци), новац и благослов не иду заједно.''
Полицајац оћута и добаци: ''Ипак ћемо без благослова.''
''Благослов се и не даје свакоме!'' прозбори свештеник и поче да се укључује у саобраћај.
            Да! Не даје се олако и свакоме. Али се даје ономе ко искрено тражи са намјештеним длановима и испруженим рукама. Отвореним срцем. Ко тако затражи, свештеник благосиља и говори: ''Христос посред нас!'' - а онај узвраћа: ''И јесте и биће!''
            Благослов је директни Божији дар, а свештеник је само посредник који га преноси. Није имитација истине, него Истина. Нити је ђавоља работа, за колеге. Макар да узе паре за Државу. Зато је свештеник и питао, што полицајац није ни слушао, трпајући брзо паре у џеп – ''У коју сврху таржиш благослов?'' Наравно одговора није било.
Долазећи пред храм, свешеник угледа једну парохијанку. Паркира ауто и изађе.
''Оче, молим за благослов!'' - зачу.
''У коју свру, сестро?''
''Посвађала сам се са браћом. Данас идемо на суд. На оставинску расправу, па ко велим…''
''Боље ће бити без благослова, кад је већ тако. Већ си изгубила срећу самом свађом због тог имања и новца!''
''Зар је лоше борити се?'' - упорно ће она.
''Саме по себи ствари нису лоше. И борба је добра ако је о добру. Шта ти видиш добро кроз свађу? Кроз њу се долази до крајности и поља зла, сестро драга.'' - објашњавао јој је. Видећи да га не слуша, застаде па ће: ''Човјеку се учини да, ако заради или уграби неки новац, да ће га тада умножити на добро. Да ће доћи до милиона, до стотину милиона. Или можда до милијарде. Постати владар, краљ, цар у држави. Да ће бити срећан. Да ће се уписати у Гиниса. Но, чим постигне жуђено, врло брзо схвата да му постигнуто уопште не пружа онакво блаженство на које је рачунао. И као наркоману, требаће му све већа и већа доза... и док се не упеца на ђавољи мамац, неће стати'' (А. Торкин).
Жена која је тражила благослов, са полуотвореним устима, само је гледала. Ни трептала није. Као да се налазила у циркусу пред мађионичарем. Опчињено је чекала  ''зеца из шешира.'' А онда дубоко уздахну и прошапта: ''Страшно!''
''Драга моја, ђаво је искусни ''психолог''. Од хиљаду година и више. Његов ''рад'' веома лако овлада човјеком који једва да живи неких просјечних седамдесет година. И кад не би, драги Бог, по својој милости, држао ђавола на поводцу ни један се човјек не би могао спасити од погибије. Бојим се да је и тебе рогати нашао. Нашао начина да те уведе у искушење. Оно које њему одговара преко твога срца. И сама знаш да ти ништа, од тога, не треба. Од имовине и новца. Размисли и мани се тога. Зар се одричеш Бога?''
Дуго је, погнуте главе, стајала и ћутала: ''Оче, Бог вас благословио. Заиста је страшно куда сам пошла. То што сам чула је јако тешко!''
''Јесте, јесте. Претешко је то бреме. Попут тешке и изненадне упале плућа. Да не кажем и теже, попут других страшних болести. Неке се болсети код љекара, лијече, неке не. Нарочито ако се на вријеме јавимо. Знаш и сама да се лијек прописује и болесник оздрављује ако поштује љекарску. Али, ако тешки плућни болесник и даље буде кришом пушио... Да ли си на вријеме схватила, јер си дошла истинском љекару свих нас, самом Господу, преко моје недостојности.'' Још је нешто мислио рећи али га она заустави: ''Испоштоваћу Божију, оче! Хвала вам до неба. Могу ли сада добити благослов?''
''Бог те благословио и свако ти добро умножио у души!''

ТРИ КЛАСА

            Живот је као завјет. Ваља га испунити. Не оставити празним као тепсију из које се чека хљеб, а тијесто никад није попунило њену празнину. Само пуна тепсија има своју сврху. И човјек пун радости и надања јесте човјек. Испуњава себе и све око себе. Слично као што је било са водом из Замзен бунара, која је спасила живот Исмаилу сину Аврамовом.
            Вода је као жива вјера удружена са добрим дјелима. Прва, одржава тјелесну структуру, а друга душевну. По томе озбиљнији знају да се из решета жеђ не може утолити, без соли хљеб посолити, без вјере градити живот будућег вијека.
            У сваком облику живота, срце туче. Од трена рођења до момента пресељења у другу димензију живљења. То је познато, као што се зна да срце и благост душе чине човјека човјеком. Остало, или се има, или нема? Или му треба, или не треба? За зло, ако му се окрене, може имати и воловско срце, људства неће имати. По оној – пустиш ли муву да хода по усни ући ће у уста и заразити организам – пустиш ли гријех у мисли своје, мимо срца, ето те у гријеху.
            ''Постоје четири ствари које се не могу повратити. Не можеш вратити изговорену ријеч, ни избачену стријелу... протекли живот и прилику коју си пропустио да учиниш добро'', казује писац – Обретанија Новаковог – А. Живковић. Јер, ко зна гдје се може пасти и шта ће све бити. И никад није онако како изгледа или желимо да буде. Такав је живот. Може ујести, може насмијати, а може и промашити.
            Има особа које много раде и много причају, али слабо овајде. Има и супротних који успијевају. Некима је важно само да говоре, не мислећи да ли има смисла и да ли ће бити схваћени. Други мало говоре, доста кажу, буду схваћени, и што је важније, буду прихваћени. Јер, први су слични оној пословици која говори: није важно шта пијеш ако си већ пијан, а други кажу прије пића оно што мисле да је важно.
            Чињеница је да се људи опијају на разне начине. Неки славом. Неки проклетством. Трећи и четврти завидношћу и пакостима. Оговарањима. Фелеричне душе и не могу другачије. Своју мањкавост надокнађују опањкавањем других. А добрим душама су и Алпе равне. Ни море им није дубоко, ни плитко, него баш онако како мора да јесте. Они су увијек срећни. Не што имају много, него су себе попунили добротом.
            Тако је један, недобар човјек, стално маштао о великом богатству. О срећи. А послије једног сна промијенио се. У сну Бог му је понудио два иста рудника препуна злата. Говорио је да ће оба ноћас бити уништена. – Дајем могућност да један спасиш – казао је Господ – ако ћеш га некоме поклонити.
            Али то је бесмислено! Да ја спасавам нешто што није моје и да дајем другоме – одговорио је.
- Бесмислено је и то што сам себи желиш срећу и богатство па се против тога не буниш – стигао је одговор.
Схватио је да треба нормално живјети и радити. Прихватити оно што дође и ствари онакве какве јесу. Сама срећа није никакав подухват. Због ње не треба разбијати главу и гријешити душу. Ни Бога прозивати. Проклињати. Јер све то не празни стомак но срце. Истроши оно што имаш и останеш огољен. Да би, тамо неки, рекли: - Баш му се не да! – Иако су зијевали на све четири стране свијета, отвореним устима једино су усијали лажи. Још нису схватили да је со слана.
Разгријани мачак лежи и чека да му комшија пас улови миша. Донесе и лијепо сервира, док он потрбушке почне да преде. И преде, преде... Иако гладан намигне и проговори, кад му донесе: ''Јок!''
- Зашто? – пита пас.
- Зато што си ме слагао. Рекао си да ћеш га донијети сутра. –
- Али већ пар дана гладујеш и лежиш са рањеном шапом коју си једва извукао из гвожђа. Не би преживио до сутра. –
            - Твоје је да се држиш дате ријечи, а самном што буде.. Лаку ноћ!... Трепну пар пута и зажмури. Пас ће: - Види ти њега, има свој став. –
            Имати свој став кроз живот, веома је важно, али не онај искључиви. Треба уважавати хуманост. Да ли људи себе виде овдје, или не виде? Ја не одлучујем. Јер, живећи са људима, уочио сам да до неба знамо бити хумани, али и нехумани до испод пакла. Зато неки покушавају листићима лота, продајом дрога, крађама и... наћи срећу. У тим моментима искључе и оно мало памети коју посједују, па се непромишљено бацају у наручје ђавола. А он сав свој, а људима, као умилан, попут саобраћајца на раскрсници, само усмјерава. Онда јуримо ли, јуримо за материјализмом. И тек што помислимо: - добро је, изненада поче да пробада срце. Коче кољена и боли кичма. Слаби циркулација. Све чешће главобоље. Све је неосјетно стигло са ђавољим вјетром згртања. Јер, кроз то вријеме заборавили смо на душу. Тад се почињемо распитивати који је од љекара специјалнији за једно, који за друго, треће... и никад краја – док крај не однесе и нас и оно што згртасмо. Ми ћемо отпутовати, тамо гдје се мора, а о згрнуто ће се добро неки обрадовати или посвађати. Нећемо моћи посредовати.
            Јак вјетар љетње олује рушио је све пред собом. Као да је бјежао од некога, не гледајући гдје пристаје и какву харангу чини. И бјежао је. За њим су колутали тамни, тешки и страшни облаци. Све се зачело тако брзо у неким канџама зла. Све дрхти, стрепи. У страшном шкрипцу нађе се и поље зрелог класја. Само што није стигло до окна.
            Све се замрсило. Испретурало. У земљу збило. Очамило. Протутњало и нестало. У пољу остала само три усправна класа. Сво зло их заобишло. Необјашњиво како, али стоје. Добри домаћин, кад их угледа, обрадова се. Поче хвалити небо и земљу: ''Хвала ти Боже! Хвала! Оставио си породицу и мене здраве и читаве. А и ова три класа!...''
            Чуо комшија па ће: ''Јеси ли добро комшија? Да ниси?... оћута па ће: ''Чему и коме захваљујеш? Ништа нам не оста!''
-Оста комшија, оста. Погледај! Погледај она три класа! Један је клас опомене, други је клас уздања, а трећи за молитву коју смо заборавили! Ако и ова три класа нестану ни нас неће бити. Запамти што ти кажем! Један је за сјеме остао. Други за славско жито, а трећи за завјет са животом и Богом.''
            Помало у чуду, комшија загледа ка својој њиви. Није било усправног класја.



КАЈУ СЕ ЗА ШТЕНАД, А ЗА...

Код руског протојереја Андреја Ткачова има једна реченица која погађа у душу. Чију - питате. Свакога ко је иоле људско створење и има душу. Или би требало да је тако.
Реченица гласи: ''Човјеку је лакше да се покаје зато што је удавио штенад, него за то што је дао жени новац да абортира дијете које је сам зачео.''
Заледила ме је. Не толико сам садржај реченице, него мач који из ње сијече. Првенствено душе оних који олако одлучују да то чине као и извршилаца. Тим чином се не излази никуд. Још мање стиже. Не може се никад изаћи, не на  ауто пут ка небу, него ни на нешто што личи на запуштену шикару. Или, како Ткачов додаје: ''Не може свако да буде баштован, али треба да орезује дивље изданке сопствених (помисли) мисли, како би донио Богу плод…''
''Дивље изданке.'' Је ли  заметнуто дијете дивље? Ни по-мислити дакле, није добро да се тако шта уради. Чак кад би ђавола у рај посадили (кроз то) он  човјеку не би помогао. А ако човјек сам ради ђаволске послове, није се чудити што се сам сади у пакао.
Мисле нико не зна. Није видио. Неће сазнати. Проговорити. Неће доспјети у видокруг. А мала звијезда са неба прва је запитала: ''Зашто ме угасисте?'' Иза ње мјесец се пожали да више нема довољно снаге да разбија ноћну таму јер му у зјеницу такоше. Сутрадан је и сунце слабије сијало, а кад га запиташе: ''Зашто?'', рече да му ишчупаше једну сјајну зраку. Истовемено је један анђео заувијек занијемио остајући без онога кога би штитио и водио.Чак и онај у кога се љекари заклињу све више размишља (иако је одавно у оностраној димензији) да ли да им дозволи даљње полагање заклетве. Чему - кад је олако крше. Свјесно убијају.
Ипак је најтеже кад се проплаче. Кад плачем путује ка Голготи гдје распесмо Христа. Несвјесни тог највећег гријеха, богохулно убијајући своје заметке. Са мишљу да су их се ријешили, они чују плач мале дјеце са Голготе. Заборавили су да је Спаситељ говорио: ''Пустите дјецу мени.'' И сада са те планине, брда или узвишења, нека је зове како ко хоће, Спаситељ окружен тим малим душицама, непрестано пита: ''ЗАШТОООООО???''
Жар непрогледаних зјеница, тих најљепших огледала Бога живога, своје погледе непрестано упиру у оне који учинише што учинише. А Он који све види и зна, сагледава и као највећа Чистоћа над чистоћама, проговара: ''Чиме мислите да се оперете? Новцем? Радним мјестом ради кога убисте. Одласком на мора и возикања јахтама, а то не би могли да чекате бебу, тако бар  мислисте. Банковним рачунима које увећавате, чему? Престижним положајем. Политичком моћи. Кукавичлуком, јер се то тако зове. Куповином авиона и летовима испод неба...
Чувајте се зрикаваца испод неба. Небеских птица. Свитаца што сјевацају док мутите по тами. Морских лавова док роните. Валова што ће вам по савјести пљускати. Живота који мислите да је ваш, а њима не дадосте да имају своје. Јер се никад неће моћи огласити у њему.
Штенади ће бити  и водаће се, а колијевки....



ДАВНА ПРИЧА ИЗ ДАНАШЊИХ ДАНА

''Овако вели Господ: Орао велик, великих крила, дугих пера, пун перја, шарен, дође на Ливан и узе врх кедра'' (Јез.17,3)

Има у Светом Писму прича о томе како је дрвеће хтјело да изабере себи цара. Па да се подсјетимо и обновимо своје знање.
Ишла дрвета да помажу (изаберу) цара, па рекоше маслини: буди нам цар. А маслина им рече: ''Зар ја да оставим претилину своју којом се част чини Богу и људима, па да идем да тумарам за друга дрвета?''
Потом рекоше дрвета смокви: Ходи ти буди нам цар. ''Зар ја да оставим сласт своју и красни род свој па да идем да тумарам за друга дрвета?''
Тада рекоше дрвета виновој лози: Ходи ти, буди нам цар. А лоза им рече: ''Зар ја да оставим вино своје које весели Бога и људе, па да идем да тумарам за дрвета друга?''
Тада сва дрвета рекоше трну: Ходи ти, буди нам цар. А трн одговори дрветима: ''Ако доиста хоћете да ме помажете себи за цара, ходите сколните се у хлад мој; ако ли нећете, нека изаће огањ из трна и спали кедре Ливанске.'' (Судије 9,7-15)
Ова прича, у преносном значењу, подсјећа на нашу садашњост. На непрестане изборе. На оне који ће као водити бригу о народу и заклањати га. Видјели смо како су се добра дрвета -бића-, одрицала власти, јер су имала своје животне задаће и квалитете. Пред Богом и људима. Сву љепоту и красоту кроз част и понос. А најлошији међу дрвећем, радо пристаје да буде ''цар.'' Прихвата под условом да их он заклања и да му се клањају. Да ''уживају под његовом хладовином'', а од свих крошњи, крошња трна пружа најмање хладовине.
Крунисаће се, врло радо и ставити круну макар и окрпљену. Испарану и избодену. Окрпиће је за почетак, а касније ће стићи златне нити и ушивено ће засијати. Круна је круна. А ако ли их народ неће, трн ће послати огањ. Спалиће све. Спалиће ''кедре Ливанске.'' Уништити њих који су непроцјењиво вреднији од трна. А, и шта ће свијет више ако он, трн, не може да влада?

Из ''Међу људе или нељуде''

Издања

Ново