Биобиблиографија
Оливера СТАНКОВИЋ, рођена је 1.11.1946. у Чачку. Школовала се у Београду - Прва београдска гимназија, тадашња Гимназија Моше Пијаде. затим Медицински факултет. Живела и радила у Зеници 17 година, до 1987. када прелази у Бања Луку у којој и сад живи. Специјализирала педијатрију, субспецијализација из дечије неурологије. Сада је у пензији. Има три кћерке и троје унучади.
Пише одувек и заувек.
Б И Б Л И О Г Р А Ф И Ј А
Књиге песама: Триола у облаку, Свилена буба, Љуљашка од косе, Љубав и њена сенка
Књиге прича: Испод коже, Соната за две руке и четири ока
Романи: Залагаоница дана, Самбажур и можурка
Награде: Прва награда Библиотеке из Градишке за причу. Награда "Гласа" за причу, роман Самбажур и можурка у најужем кругу за награду Женско перо
Објављиване приче и песме по часописима и новинама.
Одјеци
ОВЕ ГОРЕ ЛИСТ
Ја нисам ове горе лист
само треперим на њеном ветру
ал кад упита идеш ли роде
ја кажем . идем.
Ја нисам ове горе лист
ал кад је падало плела сам венце
балкански кактус расте
на Змијању и Овчару
Тројеручицина трећа рука га сади
а цветови му се плаве
од суза опалог лишћа.
Ја сам лист горе
чије се корење испод Дрине крадом
са овом гором разговара
и подсећа ме да нисам од јуче
да са липама у јуну миришем столетним опојем
Симонидиним очима васкрсавам лепоту
иако ми не рекоше име чукундеде
ни за шта употребише
посечено стабло родословно
да памтим Душана, Лазара, Стефана
и како ме љуљаше на крилу
пребогатом.
Нисам ја пд јуче
као ни ове горе чији сам лист.
( Из књиге "Љуљашка од косе")
СЛУГА ЉУБАВИ
Љубав којој служим
суров је господар -
храни ме тек да не умрем
поји да не скапам
треба јој роб.
Љубав од које живим
расула се по свету
по трн на дрвету и цвету
по кап у потоку и мору
по око на дечијем лицу
по бува на сваком кучету
по мрва у тврдом хлебу.
Сад све то морам да волим
ја - верни слуга љубави.
(Из књиге "Љуљашка од косе")
МИСАО
Дуго ме мучи мисао једна
душа ми зебе гладна и бедна
није душа ничему крива
крива је мисао злобна и сива.
( Из књиге "Триола у обчаку")
РАЗМЕНА
Данас је на крају једног села
успешно обављена размена.
На киши, у тишини и смркнута чела
с обе стране међаша камена.
Размењују се туге и радости
пуцају страхови и чекања
размењују се младости и гадости
окончавају стрепње и бдења.
Данас ће на крају једног села
мртви живима и живи мртвима да оду
мало село, а историја цела
размена мртвих за живу слободу.
(Из књиге "Триола у облаку")
МОЈЕ ЦАРСТВО
На врху игле у пласту сена
простире се моје царство
моја земља ничим омеђена.
Купају ме слапови покошеног сена
чипком од макова сакриам ело
уснуло сред ливадског гоблена.
Кад ме пробуде пљускови росе
и сунчеве уходе кроз завесу од снова
смешим се штитећи речи босе
да не залутају, да не огрубе
да се не забораве и отуђе
облачим их у пређу од свилене бубе.
На врху игле у пласту сена
ништа скривено а све је тајна
мајка мајчима и мајка њена.
( Из књиге "Свилена буба")
ОГЛАС
Оглашавам неважећим
тело које сам била.
Нити је више моје
нити у њему има било шта
што би на мене указивало.
Све хаљине је износало
ципеле исцепало
све речи написало.
Мисли које су у њему становале
отпутовале су некуд
ризница осећања је давно опљачкана
библиотека изгорела
Последњи корак је уткан у пут
тако да у њему и на њему
нема ничег
што би носило моје име.
(Из књиге "Свилена буба")
БЉЕСАК
Љубав бљесне
ко сунце у подне
врела
сем ње нема ничег
не можеш јој побећи
ни у какав заклон
гориш без бола -
он стигне касније.
(Из књиге "Љубав и њена сенка")
НЕЗНАЊЕ
Ти ништа не знаш о љубави
шта ради када је сретна
како болује
чиме се лечи
шта певуши
како мирише.
Не знаш ништа о љубави
да ли је отровб или лек
учитељ или ђак
уму светлост или мрак.
Стварно о љубави не знаш ништа
да ли је господарица или слуга
да ли је стигла са Млечног пута
или је комета што свемиром лута
ни ко су јој лептириса којима се у стомаку игра.
Не, ништа о љубави не знаш
чак ни да је препознаш не умеш.
(Из књиге "Љубав и њена сенка")
СПОКОЈНО НЕСРЕЋНА
Кад оглувим у глуво доба
и ослепим у мрклој ноћи
имаћу само осећања да ме воде
само сећања да их чујем
и бићу спокојно несрећна.
(Из књиге "Љубав и њена сенка")
ОГЛЕДАЛО
Гледам у очи
препуне нечег мутног
као да су спремне да итеку
око њих бразде
суве, незасејане, празне.
Гледам нос
два мрачна улаза у тунеле
што воде у шиштаву унутрашњост
у којој се мириси обраћају мозгу
без одабира.
Гледам образе
ваљда су то ти гњецави брежуљци
низ чије усеке понекад
цури вода из очију
којима су бране напукле.
Гледам усне
врата која речи отварају
а љубав затвара
песме их више не обилазе
срце их закључава
роду после пољупца
који је заборавио сласт
кога само нежност рађа.
реци огледало :
лажеш ли ме
из чисте пакости?
(Из рукописа у припреми)