Биобиблиографија
Олгица ЦИЦЕ је рођена 1952. године у Приједору. У Требињу је завршила основну школу и Гимназију. Студирала је Историју југословенских књижевности и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је дипломирала 1975. године, након чега ради као професор књижевности и српског језика у средњој школи. Радни вијек завршава као професор у Гимназији „Јован Дучић“ у Требињу.
Олгица Цице почиње да пише поезију још као ученица основне школе и објављује своје стихове у новинама и часописима. Послије Отаџбинског рата, 1999. године објављује прву књигу поезије „Ријека је старија од нас“ у издању Књижевне заједнице за Херцеговину „Јован Дучић“. 2001. године објављује збирку поезије за дјецу „Представљам се, ја сам краљ“ и роман за дјецу „Земља Игорова“ у издању Гутенбергове галаксије у Београду. Слиједи роман за одрасле „Мирис човјека“, који је објављен 2006. године у издању Библиотеке Нова, Слободан Машић у Београду. Овај роман је уврштен међу пет најбољих остварења женских писаца на српском језику за ту годину, на престижном Базаровом Конкурсу „Златно перо“. 2009. године објављује књигу кратких прича „Низводно од бајке“ у издању Графокомерца у Требињу, након чега је 2012. године услиједио роман о познатој српској сликарки и хероини Надежди Петровић под насловом „Боје и барут“. Као другонаграђени рукопис на свом Конкурсу за необјављене романе, ову књигу је објавио Графички атеље Мирослав Дерета у Београду. Дио овог романа који говори о ратним годинама Надежде Петровић, ушао је као грађа у монодраму београдске глумице Биљане Ђуровић. Монодрама је премијерно изведена 2014. године у Београду, а затим у Русији. 2012. године Олгица Цице објављује и књигу поезије под насловом „Матуранти“ у издању Графокомерца Требиње. 2014. године са 20 пјесама ова ауторка је уврштена у Антологију савремене српске лирике у Источној Херцеговини под насловом „Херцеговачки вијенац“, коју је приредио мр Гедеон Стајић, а издавач је СПКД Просвјета Гацко Филип Вишњић. 2015. године, ова ауторка објављује књигу бајки за дјецу „Бакине приче“ у издању Гутенбергове галаксије у Обреновцу. Та књига је освојила прву награду на књижевном конкурсу Удружења књижевника Републике Српске, под називом „Станко Ракита“. 2017. године Цице је објавила нови роман „Ернестина прича“ у издању Банатског културног центра. Књига је промовисана на Сајму књига у Новом Саду. Године 2019. у издању Нове поетике у Београду је објављен роман Олгице Цице под насловом „ Обала“. 2020. Године, стихови пјесникиње Цице су објављени у „ Српској вили“.
Осим наведених дјела, Олгица Цице је објавила велики број књижевних рецензија, а са успјехом као ментор ради са талентованим средњошколцима. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије. Поезија јој је преведена на енглески језик.
Б И Б Л И О Г Р А Ф И Ј А
- 1999. године : „ Ријека је старија од нас „ , збирка поезије у издању Књижевне заједнице за Херцеговину „Јован Дучић“ ;
- 2001. године: „Представљам се, ја сам краљ“, збирка поезије за дјецу у издању Гутенбергове галаксије у Београду ;
- 2001. године: „Земља Игорова“ , роман за дјецу у издању Гутенбергове галаксије у Београду ;
- 2006. године: „Мирис човјека“, роман у издању Библиотеке Нова, Слободан Машић у Београду ;
- 2009. године: „Низводно од бајке“ , збирка кратких прича у издању Графокомерца у Требињу;
- 2012. године: „Боје и барут“ , роман о Надежди Петровић у издању Графичког атељеа Мирослав Дерета у Београду;
- 2012. године: „Матуранти“ , збирка поезије у издању Графокомерца у Требињу;
- 2014. године: објављена поезија у „Херцеговачком вијенцу“ у издању СПКД Просвјета Гацко „Филип Вишњић“;
- 2015. године: „Бакине приче“, књига бајки за дјецу у издању Гутенбрегове галаксије у Обреновцу;
- 2017. године: „Ернестина прича“ , роман у издању Банатског културног центра у Новом Милешеву,
- 2019. године: „Обала“ , роман у издању Нове поетике у Београду;
- 2020. године: објављена поезија у „ Српској Вили“ у издању Просвјете Бијељина;
НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
2000. године приповијетка „Брезе“ осваја прву награду на Конкурсу Књижевне заједнице „Јован Дучић“ у Требињу;
2006. године роман „Мирис човјека“ је уврштен у 5 најбољих остварења женског пера на српском језику ( Конкурс Базара „Женско перо“ );
2012. године роман „Боје и барут“ је другонаграђено дјело на Конкурсу Графичког атељеа Мирослав Дерета у Београду;
2015. године књига бајки за дјецу „Бакине приче“ дијели прву награду на Конкурсу УКРС.
Одјеци
ПЈЕСНИК
Мили моји
Ви сте ме имали
Огољелу и цијелу
Тако много своју
И тако много вашу.
Стизала сам јутрима да вас поведем
Из бунарских дубина до врха вишег од вида
У велике и мале свјетове
Гдје пјевају мушкарци и жене
И дјеца њихова
А снови им расту изнад крова
И каче се за облак.
Мрзили смо мрак
И напасали се у сунчаним валама
Узлијетали над барама
Васкрсавали у дугама
И њеним пругама.
Закопавали смо све лукове и стријеле
Све тенкове, топове и атомске бомбе
Све кишне збјегове
И правили балоне из свилених груди
Да заруди од љубави хоризонт.
Мили моји
Ви сте ме имали мало рањену
Од прашума и горких цеста
И ријечи са трију страна
Излијечену од стране четврте
Источне
Од срца.
А ја сам убила страх и све старе ожиљке
Зародила мирисне биљке на вашим обалама
Острвима и жалима
Да понесете понеки цвијет
У свој лет
Кроз коров и шикару стару
И понеку кајсију
Да вам се у сутону смију
Попут невина дјетета
И да вам процвјета глад за сновима.
Мили моји
Ми ћемо се срести на једној ливади
Гдје станује човјек и дозива звијезде
Гдје још птица пјева и шири крила.
Знаћу тада да јесам и да сам била
Малена к'о мрва али добра вила.
Срешћемо се на таласу неког мора
Кад сво звјериње у себи припитомимо
Да причамо
И ране видамо
И да се пребројимо
И сазнамо гдје су застали
Гдје су пали они мали
И ништа не прећутимо
Док не заћутимо
Гдје расте тишина.
Мили моји...
ПЈЕСМА
(кћерима)
Дошле су једног топлог дана
Не, била су то два претопла дана
Свеједно, дошле су.
Једно чудо, ја сам се родила
Друго чудо, ја сам се родила.
Отвориле ме као шкрињу
У којој је Аладинова лампа
Отвориле ме као Шехерезаду
Отвориле ме као Нијагарине водопаде
Као читав свијет.
Постала сам снага коју нисам знала
Постала сам планина
На којој пасу два ланета
Постала сам море гдје плешу траве
И пјевају шкољке
Постала сам васиона и сва звона
И акорд звијезда.
Побрах за њих све јабуке
Расцвјетале моје руке
Говорила да сам чила
Кад су ми оба капка пала
Говорила да нисам љута
Када бих вриштала
Говорила данас, а не сутра
Радост мора прије јутра
Одмах, одмах
Смијала се без разлога
Разумљивог одраслима
Бијах дивна плима.
А чуда су расла
И кућа је расла
Славуји су становали с нама
И сунце је сједало за наш сто
И лијегало на наше јастуке
На наше руке да их стиша
Јужни вјетар
Топла киша
Да чуда нарасту.
Ја нисам имала године
Све је било њихово
Везла сам им крила да полете
К’о сви птићи
Јер морају стићи
У свој лет.
И тако
Дан осване
Кад нарасту младе гране
И прозборе као море
Пусти нас сад
Мајко.
Заљубих се у поштара
Моја бајко.
ДОЂИ
Прођи мојом улицом
Ако си изгубио компас
И не знаш гдје је лампа
И не знаш да још постоје руке.
Једног јутра
Једног сутра
Било кад.
Моја улица је на истоку уснулог града
Ту станују свици и пркосе ноћима
И злослутним очима.
Онај мали прозор отворен
Освијетљен
Позваће те у бусење лаванде и смиља
И свог чудесног биља које вида
Од несна.
Кад дођеш у моју улицу
И угледаш прозор освијетљен
Наћи ћеш отворена моја врата
За брата.
Дођи
Овдје су тихе приче
И још свиће
Са чашом топлог млијека
И шнитом маслаца и меда
Сједи и једи
Ријеч подсјећа на род
Облаци су отишли.
Да, бајке су у књизи
А ова прича бива
У мојој улици
На истоку града
Иза мог прозора
И отворених врата.
Прођи мојом улицом...
ТИ ИМАШ ПРАВО
Још увијек ми крадеш плаве бехаре
Распјеване трешње бацаш ми пред скуте
Дивљачни сатир од дугине шаре
Луд од игара бродиш младе путе.
Ти имаш право да се у ме свијеш
Дамар твога тијела да ме из сна прене
Да ми мало сунце под кошуљу скријеш
И опет у вјетар да однесеш мене.
Ти пјесмо моја што престижеш вријеме
Разгрчеш папрат и кротиш ми змије
Још увијек ми будиш Евино сјеме
И учиш жену да се опет смије.
Ти имаш право да ми држиш руку
До новог копна у тој дивљој води
Својом звијездом да освијетлиш луку
Један до другог гдје су наши броди.
Ти имаш право да ме узмеш цијелу
Јер све је твоје још од мисли на те
Не одлазим нигдје ни када ме свелу
У ледени грумен опет једном врате.
ВИ КОЈИ СТЕ МОГЛИ ДА МЕ ВОЛИТЕ
Сви који сте могли да ме волите
А нисте ме срели
Или ме нисте препознали
Нећете знати како изгледа
Мала орахова барка
У коју стану све шаре неба
И сва љупкост споменка.
Нећете знати да миришу и самотна јутра
Кад свићу на црвеном пијеску
Ни како шапућу усне локвања.
Можда сте ме видјели као
Сасвим обичну биљку
Нисте могли да знате како се буде свици
У мртвом сутону
Нити сте могли да чујете пјесму
У којој стасају снови.
И ви
Који сте прошли поред мојих невидљивих руку
Тражећи замишљени цртеж у даљини
Нећете знати радост нађене слике
Са најљепшим сребром брезе
И сненом бојом тишине.
И застаћете уморни поред бајне руже
Да замирише и вида све тужне талоге ваше
И све чежње чекања.
Она ће се сасвим гордо зањихати
И показаће своје бодље.
Ви који сте прошли поред једне лијепе приче
Нећете више знати
Куда се иде.
РЕЦИ МИ САД
Реци ми сад
Кад кише стижу
И дрвени стари откуцава сат
Кад рука је сама
А млада тама
До тебе и мене проналази пут
Да ли би могли ти и ја
Ја и ти
У јесењем грању наћи мјесец жут?
Да ли би могли послије свих љета
И наших сјета
Пронаћи жало и цвјетни рај
Гдје ниче и сије мир
Још један мај?
Да ли би могли
Одагнати боре
Отјерат бриге
И слушати само у зору море
Док душе зборе
Уз акорд плави
О љубави?
Да ли би могли ти и ја
Ја и ти
Украсти мало за мене и тебе
Даривати нас
Пробудити себе
Да ли би могли
Дозвати срећу на један час
Да нађе нас?
Реци ми сад...
НИСМО СЕ СРЕЛИ
Никад се нисмо срели
А ја знам све путиће и зденце
Гдје пијеш
И све шкриље гдје снијеш.
Знам сво растиње и звјериње
Њихове шапате и пјесме
И бистре чесме.
Знам како стопама мрвиш пијесак
На мојој обали
И како милују вали
Твојих плима.
Знам зов твога јелена
И мирис мошуса
Звук твоје флауте
И бат твојих бубњева
Снагу твог торнада
И његов смирај.
Никад се нисмо срели
Ни видјели
А сву ноћ стражариш под мојим прозором
И нестајеш к’о из крошње дукат
С бијелом зором.
Стваран си колико и ниси
А твоје руке ми увијек бране
К’о њежне гране
Да се спотакнем
И да свенем.
Твоји свици су ферали
У мојој улици
И не дају да ме гледају
Мрке очи
Док те вијам и дозивам
У своју причу.
Никад се нисмо срели
Јер ти попут свих планета
Имаш своју путању:
Ноћу ме носиш у дивне тајне
А дању се играш жмуре
И скриваш се
Негдје испред
На тебе је још увијек ред.
Хајде изађи са својим златним ћупом
У њему је све
У њему је све моје.
ОНА
Када ме брстиш зјенама
Када те плавим у венама
Када ти клатно заигра
Ја бивам само предигра
За жену из твог прољећа.
И знам
Кад зовеш ме
Она долази
Кад љубиш ме
Опет долази
Ја одем но
Она не одлази.
Та жена из твог прољећа
Застире моје прозоре
Не прозоре, моје обзоре.
И знам
Да прве звијезде не умиру
Само путеве своје утиру
Као та жена
Из твог прољећа.
ДОК ЗВОНА ЗВОНЕ
Ти мала на гордости стасала
Ниси ли ти мој почетак и крај свијета
Моја плава радост и моја жута сјета
Једино знање и препознање
Гдје сам постала и цијела остала?
По овом су пашњаку и ораници
Газили дубоко твоји страхови и туђе глади
И гасили пјесму трава што свене па се млади
И до сијена стигне сваке преступне.
О мала на гордости израсла
Са круном од снова јабланова
Вампири су бесмртни знаш
А ти их још вараш и када те слазе
Твоје су стазе
Остале само тајна твоја.
Давида је увијек хтио Голијат
Чак и брата
Има ту ваздан неких прстију
Што се крију да се свију
Око врата.
А ти се не дај и кажи себи
Ма шта ми може
Мене ће опет бити
У зрно ћу се скрити
Док звона звоне.
Још увијек се с тобом муче
К’о и јуче
И сви завирују с висине у те
Под твоје скуте
Не би ли себи ту гнијездо свили
Сви анђели с тобом били.
А ти реци
Сви су добродошли
Па здрави својој кући пошли
И сви могу да се застиде
Кад виде милост Грачаница твојих
Дирну ли у њих дирнуће у се
Јер Вишњи не да домова својих.
О мала од гордости израсла
Са круном од снова јабланова
Вампири су бесмртни знаш
А ти их још вараш и када те слазе
Твоје су стазе
Остале само тајна твоја.
СЕЧА РЕКА
Знадеш ли за Сечу Реку
Рођену у средњем вијеку
Брвнарицу црквичицу
Негдје близу Косјерића
Каже прича.
И још каже, мада мала
Све до неба је дотакла
Поносна је гордостна је
Из три ватре ја остала.
И још каже ова прича
Косјерића
Да се Светом Ђорђу дала
А Црном се Ђорђу сјала
Та велика, тако мала.
И још каже голема је
Једна туга стара наша
Што шапуће с крајпуташа
Намјернику
Уморнику
Жалоснику:
Стани мало, устави се
Одмори се
Помени се
Младе пјесме запјеване
Удављене, посјечене
Помени се болног мене
Далеко сам, не зна нико
Нисам свико, жал жалујем
Бол болујем.
Тако каже плави камен
Свети знамен за јуношу
Водоношу, сунцоношу, небоношу
И ја стадох, помолих се
Крајпуташу Сече Реке
Брвнарице, црквичице
Хајдучице, споменице.
Знадеш ли за Сечу Реку...
ДЈЕЦА У РАТУ
Неко је њихове играчке
разбацао
Дрвеном коњу поломио ноге
Неко је изрезао луткама
очи
И пустио мрак да шишти из јама
неко из тама.
Нешто је засуло њихове ливаде
отровном кишом
Земљу натапа крв латица црвених
Љубав прашника и тучкова је стала
и нема бала.
Неки су вјетрови полупали њихове прозоре
И дувају под шарене покриваче
а мале спаваче
Гурају дубље у мајчина гнијезда
Голуждраве глеве ту да скривају
још мало да снивају.
Неко им угасио лагане звуке валцера
Убио Цицибане, бијеле раде и доброг вука
Звучнике грамофона им реквијем поплавио
неко их удавио.
У језера зелених очију
трун им неко убацио
Па се муљ пробудио из дубина
појео сјај рубина
И бљесак крљушти златних рибица.
Неко им убио звона бисерног смијеха
господар гријеха.
Неко им украо све
и њих саме
Појео колаче с њихове трпезе
Сав сок црвени и жути попио
али се није љубављу опио.
СИЗИФ
Препливао сам брзаке
Преживио водопаде и громаде
Летио све уз вјетар
Сад сам на сувом и тврдом
И нисам слаб ни стар.
Ја сам Сизиф чуо си за мене
Што камен гура до врха стијене
Но гле моје муке, гле ти јада
Мој камен опет ка подножју пада.
И тако стално за вијек вјекова
Прати ме вјерно казна ова
Јер био сам дрчан, неукротив
Боговима моћним увијек против.
Увијек је неко високо над тобом
Ја нисам себе сматрао робом
Али ко главу сувише дигне
Сурова казна ту главу стигне.
Но нисам пао ни рекао ЈАО
Са каменом својим још се носим
И богова милост ја не просим
Жалит ме немој јер сам свој
Јачи од себе, бијем свој бој.
Ја нисам јадник онај што чучи
Схвати ме боље и од мене учи
Гурај свој терет до одредишта
Без тога си само велико НИШТА.
ПРОМЕТЕЈ
Нисам се стварно бојао никад
(страх је увијек јад и пад)
Чак и када сам уст'о на Зевса
Био сам жесток јак и млад.
За твоје добро ја само знадох
Са Олимпа ватру за тебе украдох
Укротих бика, метал ти дадох
Земљу да радиш, жито да садиш.
Да читаш и пишеш казах ти слова
Да не будеш овца но умна сова
Показах ти лијек што има трава
Жељех те увијек снажна и здрава.
За све то сам скупо платио цијену
Прикова Зевс ме за кавкаску стијену
Орао Етон ми кљуцаше јетру
По сунцу, по снијегу, киши и вјетру.
Спаси ме Херкул, уби Етона
Зацијелише ране и мјеста бона
Ал’ носим и даље на себи стијену
На леђима својим громаду њену.
Не није ово хвала за себе
Ово је голема брига за тебе
Јер тешко је расти а лако пасти
Више над собом ти немаш власти.
Ко си ти данас? Шта носиш у себи?
Зар сво оно добро поклоних ја теби?
Сада си горд, умишљен, бахат
Отимаш, мрзиш, мио ти рат.
Понеси стијену и свјетлост буди
Нека ти браћа јесу сви људи
Човјек мора да мени сличи
И буде јунак у најљепшој причи.
Топлу ријеч и добру руку
Пружи тужном ублажи му муку
Није то тешко, лако је знаш
Племенитог себе другом да даш.
Издања
„Боје и барут“, роман о познатој српској сликарки и хероини Надежди Петровић, 2012. год
„Бакине приче“, књига бајки за дјецу, Гутенберговa галаксије, Обреновац, 2015. год.
„Ернестина прича“, роман у издању Банатски културни центар, 2017. год.
„Обала“, роман, Нова поетика, Београд, 2019. год.
English
Српски
