Преводи

Одјеци

   

СПОМЕН СОБА

… ко сред гроба стојим …

Заплачем ли пред ликом,
дамар ока мрежу снује,
а кора бола залеђена пуца.

… на хиљаде страдалника …

Стихија несталих живота

од крика до крошње јаука.
За сваки дан по једна суза,
од Митровдана преко Бôжића.

О, вилено слободо искона,
срце што чему заповједа.
На прагу ко у боју,

копрену ко у строју, бљесну врлетно око. Гареж земље, ватра неба,
то разбраћа крвни чемер згрћу.

Пламена младост страда,
немаш кад ни заплакати.

…срце стаде, а ја у срцу...

Живима се темељ гроба грије,
црнина је ближа од живота,
ватра ватру додирује.
Ево смрти у наручју огња,
глас, гром у срцу мајке,
сабраћа гину, а млад бор гори.

Кад слобода дође, ако дође,
потајно издалека,

самоникли стижу први.
Растаче се одисеја крви.
Само сунце када дође, ако дође,
свима се јави.

Крв таје, со са ране проговара,
Тибет парохија.
Није врело што на вреви хучи.

 

Све се ово отима да оде,
а још се хладан удомио није.

Пролог неба на таван личи.
Наспрам чела, чело клеца:
од потаје до продаје,
од голема свитања и слама,

…чудна биља у сред крсног вида...

старом врту

све се покуњило само коров пјева.

Незнано вучемо сироте дарове,
док невјера у звоник гађа.
То се вичан на стидног наслања,

…потиљак чешће него чело страда…

Јел` то соба страха или спаса
ил` нас луд ил` уман наговара.

Комад стакла на трошном путу.
Док лудости чешљају други зијевају,
на угарцима јавор јеца.
Док се слама и свила мијешају,

…било нас је чим нестајемо…

Сви су ВАШИ забрекли у јаду:
пролијало се доба,
замело се уз пут,
док казна и голгота на праг ступа.

Однесоше вам златно срце од мегдана
да ко не дај Боже
светац правду проповиједа.

Док се рђа сребром покрива
то пијани капци сјај ока крију.

Само рајска младост
пред лицем Бога свог
изњедри и остави

…залог брату свом…

ХЕРЦЕГОВИНА

О, пламена господарице бића мог
прими ме у оскудна њедра
нек се нађем.
Теби је свеједно,
а мени то све значи.

Преслажемо већ изговорено у камена гумна,
цјеливамо светилишта,
стопе пророка и красноћу језика;
земљо изворишта и румене крви
ту гдје прво проклија нада.

Господ је застао изнад Херцеговине,
Он је свјетлост па је око небо,
ко зна зашто планине и земљу не заврши
или можда јесте; створи Херцеговца.

Пусти огње чиме владаш,
не пријети
када видиш неимаштину,
не празнуј
још нам камени праг самилосну снагу даје.

Пустопољем пламен себе стиже,
брдо брду приговара
јама безданица вришти,
а ријека понорница гргоља.
Је ли ово тужбалица или судилиште.

Херцеговино ниси вéле да те понесемо
више вас је тамо већ овамо,
прозукла мисао са почивала каже:
скидај капу када неко умире.

Чим сване, свитац нестане

неко дијете у свијет оде
а светац се јави.

Однесоше камено јутро,
сањиво једро и стас
ријеч што по бриду иде
сродност што са тисе стиже.
Дијете, одломи камен, направи срце
бићеш једнако прав и бескрајно чврст.

Новотарије по огњишту пале,
од млијека до бијелог праха,
од коца до виртуелног свијета
полузвјерски инстинкт у дом стиже,
све у стилу свијета.
Изобиље је праоснова грешне природе,
празна слобода је ропство,

свјетлост знак посланства. Вратићете се у Херцеговину, ако је буде.

Када се народ покрене

мрави узавру,
а вода полуди,
то се удес спрема.
Путу нико не треба.

Херцеговино,
ледино посна, а нигдје ћупа,
пусти сваког да мијења самоћу.
Туђина је себи име дала,
сви трȳне, а опробан зна.

Загноји се глина од угриза љубави,
Витешко огледало кошмар рађа.
Ево и гусала;
ако је ово српство
боље да их никад са клина
скидали нисмо.
Не служи,
не ружи Херцеговце,
ништа не носе,
а сви су претоварени.

Херцеговино,
освјештана грудо,

камен пода се,
нада се,
под главу
и камен преко главе.
Скапај тражећи дамар изворишта
или још једну кишу чекајући.
Знам да ми ова не пије воде,
aли, жедна је.

 

Земљо богодатих, њедро светих,
умна стопо небеског свијета,
Окамењени праживот кроз нас тече,
а нови пламен духа чека.

Гдје је она родна груда њежности,
што нас је развила и под срце завила.
Гдје су оне спуштене руке
што и сад у сну машу.

Oстављеним, xоће ли ко имати очи заклопити или ће нас тако на оном свијету дочекати.





КАНАДА ЈЕ ТО



I



Човјече,

рекао сам, Канада је то.

Шта ће ти те крпице, сандале и чарапе?

Шта ће ти воштане играчке,

кућице, возићи и воденица?

Тамо све има.

Играчака има,  великих и већих од правих

и то од леда, снијега и никада се не топе.

Топлу одјећу од вражије коже и обућу

и све друго задужујеш чим стигнеш.

Тамо све има.

Канада је то.

Мајка лагано к'о свету нафору

додаје малу воденицу

и везан јастук пуњен травама.

Сине, воденицу покажи дјеци.

Тамо воде не теку.

У јастуку су наше траве.

Ова ти је за ово,

ова ти је за оно,

помијешана ова и она ти је за све.

Врију и гргоље ријечи

потиљак пуца од набоја и бола.

Као да га она тамо тјера.

Заборави се и пријекорно мајци рече:

„Шта је добро за главу и сан?“.

А старица прозрачна ко наше небо,

њежно ко некад нагну се и тихо рече:

„Мој сине за главу ти треба јастук,

а за добар сан воденица“.

Грленом кнедлом подвезује врећу

у растанку сновиђења има.

Велика птица у мјесту кријешти

сви машу само мајка по страни се грчи,

свима је тешко само оцу није...,

на вријеме умрије.

Летим и сањам да се рађам и пјевам,

а други плачу.

Тамо свега има.

Канада је то.

 

II

И други су нашли

појилиште неостварене љубави,

летим и ја.

Од чеоне кости предака

сачинио сам морско једро,

разломио родну погачу.

Стигао сам, зар не видите?

Ево непрегледне свјетлости

од које се ништа не види.

Има свега и све ти лако дају.

Брзо се отапа наша окамењена стварност,

смисленост је ђавоља работа,

духовна сабласт се не забрањује,

своја заборавност се награђује.

Овдје свега има.

Канада је то.

Гладна пчела се туђим медом враћа

првородни гријех је све разумјети

када схватиш већ је касно.

Пространством се не влада ширином,

већ смисленом јаком мањином.

Ако их већ имаш или дјецу ствараш

брзо си протрула грана

са које се и задњи плод бере.

Млада плодност пуни

бездушну прашину.

Ево радости, ево росе

ево нама нашег рода.

Гарав, жут, кос и бос

свак’ ти може бити род.

Гвинејац, Индијац , Тајланац,

ил’не дај Боже свој.

Дјеца се нашим језиком служе

к'о баба протезом

ако неко виђен у госте дође.

Када се све у кући отме,

тад невољан каже:

„Ништа више није битно

само да је на двије ноге

и нек’ је човјек“.

Овдје свега има.

Канада је то.



III

За товара више нисам

леђа шкрипе, југовину траже

селио би тамо у ту љепоту.

(Како ти је тамо

када ти је овдје лијепо?)

Сад разумијем што ми мајка

само врапце храни.

колоплету времена и рада успокојише се многи нејаки и млади по гробовима их потражи.

Само напуштена мајка и залутала пчела

умиру у зраку.

Овдје праживот није духовна воља већ невоља.

Располућен ходим

да л’ идем код вас од нас

ил’ од себе себи

или свугдје, а нигдје.

Гдје је онај занос

што се преточио у новац,

те прерасте у гордост

а она расте, расте ли да заузме Божије мјесто.

Ево болне ране што у гроб води.

Прометеј се на мит навикава

таштина се са зовом срела

да л’ у гроб домовине

ил’ гаревина, па ту у море.

„Овдје, овдје јефтиније је

ко ће га водити тамо?

У море, у море

наш је тата волио море.“

Овдје свега има.

Канада је то.



IV

Овдје кривца нема,

сажвакано зубе квари.

Карма се угодно сервира,

а човјек је осуђен на слободу.

Канада није природна развалина,

већ вијенац земаљских љепота.

Господ  је једнако Велик кад ствара,

отвара и од човјека скрива.

Планина је у човјеку,

а вјетар у домовини.

Извор није само вода,

већ рађање.

Овдје свега има.

Канада је то.

(Све си ми дала, а дјецу узела...)



СВИЈЕЋА ЗА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА



Како је лијепо бити Бог Отац

Кад ти је Патријарх Павле син.



Видјех лица, ослушкујем молитву

Коријен духа, сапостојања

Саздан од светих дарова

Срце са праизвора, око данашње.



Миомир Метохије

Бди суза капавица

Косовско Свестраданије

Ватра земље и неба

На земљи би искра, ватра, огањ

Док сама у себи не сагори

А на небу одсјај вјечности

 

Крајеви праведног мача

Не постоје

Прст је витез

Пчела грешног лета.



Мембрана Божијег гласа

Дрхтај над именованим вијеком

Трознак самилосне ријечи

Жижак слике свијета

Дах за уздах свима и свакоме.



Боговидцу

Здравомислуће биће

Молитвено тиховање

Проноси наук ка спасењу

Вода што се извору враћа.



У сну

У Господу се успокојио

Патријарх Српски Павле

Сан који је пробудио свијет.


Како је лијепо бити Бог Отац

Кад ти је Патријарх Павле син.



                                                Мала Госпојина, 2011. година

 

МОСТАРСКА САБОРНА ЦРКВА



Све је наше у теби

а ти у нама.

Кад прође,

то што треба да дође,

ти ћеш стати

а ми заплакати.



Чекало се тако да

туробан и предуг зулум оде,

ОНА да нам свикне

и небо дотакне.

Ти златна воштанице,

Балканска љепотице,

што си око оку очевидац,

обрадоваћемо те рађањем.

Наднешена над Мостаром,

стражарице љубави,

ојачај дамар сваке живуљке

јер живот јеси.



Ни тајне,

ни тог вијека

више нема.

 

Под стрехом времена

завапили су просвјетљени,

даровани, пробуђени

и непресушну кап окусили.



Два пута си окаменована

вјерним и вриједним рукама

и маловјерним језиком.

горјела, недогорила и рушена, недорушена.

Боље је сто пута горјети

већ једном угаснути.

Лудост, густа и наквасала,

не да јој се остарити.



Све је наше у теби,

а ти у нама.

Кад прође,

то што треба да дође,

ти ћеш стати

а ми заплакати.



Дођу дани

када прљава вода стане,

поље поплави

а цвијеће се усправи и замирише.

Опет крпимо слободу

а загрћемо ријечи што лако горе.

 

Ево те растеш сакрална матице,

вежу те за небо

а твоја дјеца

тапкају и гаркају по свијету

али према ТЕБИ се моле.



Је ли ово сновиђење?

Видим ли ореол живих?

Чујем ли звона радости?

Отварају ли се Царске двери?

Све трепери и Васкрсава.

Што год ли је,

хвала ти БОЖЕ ВЈЕЧНИ.

                                                   ВАСКРС, 2019. год.





ВИЛИН КЛАНАЦ



                "Никад се не иде тако далеко

                 као онда када се не зна куда се иде"

Помоз Бог

Помоз Бог неком, а не сваком.

Чему, зар њему

Што туђом кожом пролази кроз трње

А глогиње слаже.

 

Хљебу у торби, рукама и ружама

Пријеком нарави и благим слугама.



Помоз Бог неком, а не сваком.

Тада или било када

Играмо карту што нас није такла

лица су иста, а поломљена стакла.



Кад у часу оде сан

Ко расуте звијезде сретну се комади

Није то ништа

То играч на жици заборавља на вријеме.



Има ли обала тајну тока

Или је теретан пут води до дана.



Има ли сласт талог живота

Или се нагоном одређује доброта.

Како у пепелу сакрити сушу

Када трају ватре што облаке праве.



Како са давним замијенити ријеч

Када по диму оцјењујемо пламен.



Тешко је памтити нека свитања

Заћути, па макар да се врати грч.

Одломи камен, направи срце

Бићеш једнако прав и бескрајно чврст.

 

Стара је рука, нова су здања

Истина нам смета јер се сања.

Помоз Бог неком, а не сваком.



сад мирне душе могу свима рећи

Помоз Бог

Помоз Бог свима кажем


Свима кажем

а лажем!

1987.



СРБИЈО ПРВИНО СРПСТВА



Ево те Србијо на прагу болног здања

мајко исјеченог лица отворених рана

нероткињо газа и плача

невјесто неба и црвоточних дана.



Док те гледам

срдим се и грцам

оплакујем ноћ цјеливам јутро

сузна зјеницо вјере и наде

видиш ли да равнају беспуће

да се свитац нађе.

 

Док се небо претаче

косца цвијећу траже што из гроба ниче

да се гњида окити и намирише.



Не бојим се слама

но јáда од наших јâда

силник ватром сатире и лаже

па нек буде што желио није.



А ватра ко ватра

би топла искра

би страшни огањ

што се опет у искру врати

док се сама у себи не угаси.



Србијо првино Српства

не раздрљуј се у вјетар

„Кандило вјере чувај у души ...

док се српство умножи и обожи“.



Невријеме је Србине

зар ти голготе нису бремените

очи видовите.

 

Ако опет ништа не видиш

Онда

напријед марш или

збогом памети.

ПОЖАР УМА

I

Кућу гради

чудна ли чуда човјек човјеку

кућу пали.

Да рекох

У звјериње претворило се

ништа се тиме показало није.

том дивљем царству

свак свога крвника има

али нико ником

не гради

нити

кућу пали.

Само птица кукавица

име смо јој дали

кад смо већ то знали

што га нисмо себи одабрали.

 

НОЋ ПОКОРА



Када се одлази од куће

Шутњом се гласнице уже

Суза проговори што хтјела је ријеч

А мисао нова бистрења тражи.



Слутећи могућност бескраја

Врхови бола се оплоде

молитва ко молитва Зазире ко клетва.


Тада долазе ноћи покора

Зачеље самоће у стаблу тиња

Само вјетар листа стид

А стисак немоћи јача.



Када се одлази од куће

највећи корак је мален за праг

Па се све увлачи у бљесак

Само се разум отима.

 

ЛУДОСТИ И УСХИЋЕЊА

1

Колико сам те пута пронашао у тишини

Занесену милошћу што се тешко даје.



Требало је чувати мјесто несаграђеног гнијезда

Слутећи почетак могућем бљеску

Одора праштања је у мојим рукама

Твоје тијело уплетена ноћ

Сакупља осмијехе мојих радости

И приноси их нашој њежности.




Чудно се свјетлост смјестила

Између очију и нејасног страха

Између смјелости и жеље

Узимајући свако мјесто

Као могућност бескраја.



Нису то никаква чудеса

Само се требало

право вријеме појавити.



мом сну ти спаваш

све те нешто желим питати

и све ти нешто желиш рећи.

 

Сањалицо

Пожури да развијеш плачно језеро

Не помињи разнесену мржњу

Долина среће

Без сјећања

Носи рукопис

Сваког срца.



У име тога постоји куцај.

А ланац-ма од чега био,

За нама се вуче.



Тек кад фрула засвира.

Двоструко се вријеме смрти приближи.

Да ли је теже

Чамце

Градити

Или

Праве

Воде

Одабрати?



Ето шта бјеше тајна: раздвоји се ријека,

ја и она,

уз пјену, свако од нас запљускује своје обале.



И ријека, а и ми, идемо истим током

и нико од нас не ћути своју пролазност.

Издања

Ново