Преводи

Одјеци

   

                        (Поезија)

ПРЕД  БИСТОМ ПОКАЈНИЦОМ

                                                        У спомен Мили Ристићу*,
                                                             неустрашивом јуришнику пробоја
                                                             из јасеновачког усташког логора,
                                                             поводом 75. годишњице побједе
                                                             над фашизмом, пред бистом
                                                             у његовим родним Миљевићима 

Мир свима! Слободари непокорни!
Ходочасници Козаре, листом!
Народе небески! Народе саборни!
Помоли се пред Храмом-Бистом!

Од неба до земље се поклони
отетим од заборава јауцима,
и Васкршњим звонима зазвони
затрављену лекцију потомцима!

Лекцију истргнуту из уџбеника
историје слабог памћења,
лекцију скривану од ученика
празним сламама млаћења.

Јер, ова Биста, предуго чекана,
о најстрашнијој Голготи свједочи,
о свему што су рекла грла преклана,
и свему што су видјеле извађене очи.

Саздана од дјечијег вриска и крика,
од мајчиних суза и беспомоћних вапаја,
ова Биста више је од Споменика
којим се врело Истине напаја.

Херојскији чин не да се ни замислити
од Његовог јуначког подвига,
али се не сјетише херојем Га прогласити
они што су себи били преча брига.

А Он је у сред пакла згромио Сатану!
И истргао дроњак Истине, у судњем трену,
да превије, праштајући, најдубљу рану
икада икоме нанесену.

Не зауставише Срце  све сатанске силе:
бункери, меци, вирови у води –
таквог Хероја, преподобни Миле,
само је Козара могла да роди!

Богодарио си ријеч шачици скелета,
спашених рафалима из огња отетог,
да разбуде поспану савјест свијета
са глувог мјеста, завјерама уклетог.
           
И зато, нека ова завичајна Биста
буде наук претеклој нејачи,
како коријење, шапатом листа,
свједочи цвијету шта Слобода значи.

А заблудама нека Ти је опроштено!
И то, што си с врха градишке болнице
винуо у небо своје Срце поштено
за оним који Ти никад не погледа у лице.

За оним што стратиште никад не посјети,
макар кроз обруч који си пробио,
да му ону паролу о зјеници освијетлиш
страхотама из којих си изгробио.

(Срећа у несрећи је што си склопио очи,
и честит напустио  живот земни,
да не гледаш како у аду, на плочи,
исписују поново: За дом спремни!)
                       
Почивај у незабораву!  Молитвеним појем,
народ Козаре, најрођенијег међу својима,
милоштом Срца благочинствује Херојем –
највећим Херојем међу Херојима!

_________________________________________________
*  Миле Ристић, родом из поткозарског градишког села Миљевићи, приликом пробоја из усташког логора смрти Јасеновац, 22. априла 1945. године, извршио је херојски подвиг, убивши на осматрачници усташу од кога је отео митраљез, којим је отворио ватру по другим усташким осматрачницама и бункерима, чиме је омогућио да се стотињак голоруких логораша у јуришу спаси од сигурне смрти и, потом, свједоче о страхотама и усташким звјерствима у логору. Миле Ристић је завршио свој живот тако што је,  4. маја 1980. године, на вијест о Титовој смрти, скочио са четвртог спрата градишке болнице, гдје се налазио на лијечењу.


(Првонаграђена пјесма на конкурсу „Истина о Србима“, 2017.)



ЉУДИ КОЈИХ НЕМА

                                              Споменица страдалим
                                                  сарајевским Србима, 1992 – 1995

Нико о њима ништа не зна
Ако и зна неће да каже
Гдје су нестали толики људи
Ко их крије од њихових гробова
Чекајући да их се сјећање одрекне

Нестали су као да никад
Ни постојали нису
Као да су у својој земљи
У туђу земљу пропали
Као да су бачени у бездане јаме
Кроз очне дупље џелата
У којима се свјетлости губи сваки траг

И када је ћутање обрстило све ријечи
Изрониле су козје уши
Из злослутног Потока
У коме се бућка Велика Тајна
Брижљиво прекривена невидом

То је ипак било довољно за оправдану сумњу
Да су људи којих нема
Бачени на сметљиште
Просто као заостала амбалажа историје
Мада је у то тешко повјеровати
Јер шта ће људи на сметљишту
Ако тамо не траже преживјеле залогаје
Или какву-такву гардеробу
Макар и од напуштених змијских кошуља

Но ако је људима којих нема
Без божјег суда било суђено
Да одбаченом смећу праве  друштво
Чему даноноћно затрпавање
Натрпавање и дотрпавање 
Некога кога упорно нема
И претварање редовних комуналних обавеза
У бескрајно дугу сахрану

Оправдано се сумња да су људе којих нема
Дубоке ране у страшне дубине одвукле
Уз помоћ санитарних багера
Који су ревали и ровали док их нису  предали
У глувонијемо наручје подземних вода
Тамо гдје царују човјечје рибице
У чију сљепоћу ваљда нико не сумња

На безименим гробовима људи којих нема
Подигнуте су читаве пирамиде смећа
Једине узданице које у тој земљи постоје
На самом врху пронађено је камење
За које се сумња да је џелатима
Пало са тобожњег срца
Док су у забораву прали руке

Кад су козје уши долијалим изговорима
Већ почеле да боду закрвављене очи
Пришло се стидљиво пробном ископавању
Истим оним багерима који најбоље знају
Шта су у темеље пирамида укопали

Одмах испод детронизованог камења на врху
Прхнула су читава јата лажних оптужница
Помијешана са поломљеним антенама
Строго усмјереног и удруженог типа
И змијоликим антенским кабловима
Којима су правди биле везане руке

Даље су се низали слојеви свега и свачега
Маске заштићених свједока
Незаштићене  истине
Читава библиотека разбацане амбалаже
На арапском енглеском
Њемачком француском
И мноштву других страних језика
Остаци сандука строго уведеног ембарга
На оружје и муницију стране производње
Шприце сумњиве масовне намјене
Празне флаше наводно забрањених пића
Лијекови истеклог рока трајања
Конзерве престижних свјетских фирми
За гладне војне савезе и савезнике
Мноштво ћириличних наслова
Понека биста народних хероја
Из Другог свјетског рата
Таблице са бившим називима улица и тргова
И још штошта у недоглед
Коме је до тога да пребира

Тог смећа било је толико
Да су багери кроз гладне ауспухе
Зачас испразнили државну касу

И то баш у тренутку кад се дошло
До првих поломљених костију
Људи којих нема
И располућених лобања
Људи који не постоје
Помијешаних са разбуцаном Конвенцијом
О људским правима
И зачудо добро очуваним страницама
Олистале Декларације
Нешто свјежијег датума

Даље се није могло
А није се имало ни куда
Јер за оне који су платили главом
Наставак свједочења багера
Није имао ко да плати

Све је бућнуло у воду
Потока који је одбио да тече
Док му се корито не освешта

Да пут за тренутак не просвјетли фосфор
Из васкрслих костију људи којих нема
Ко зна да ли би се икад
Избавили из таме


                        (Прва награда на конкурсу „Истина о Србима“, 2016.)

СКИЦА ЗА (АНТИ)ПОРТРЕТ


Са очима у џепу –
рукама гледа.
Прогутао ухо –
молитвом чује.
Изгубио срце –
вадећи туђа
своје тражи.
Главом заудара
о зид обневидио.
Дебљи од књиге
која му гријех опрашта.
Умјесто ногу има коријен,
из кога сваког прољећа
перје гавраново избија.
Предаје црну хирургију
на црној катедри ноћи.
Истражује сјечивом,
и лично брине
није ли Сунце
у крви законачило.
Таман кад помисли
да је обавио посао,
оно васкрсне
из крваве локве јутра,
и поново се –
роди.

                       
                        (Пјесма у најужем избору за „Златну струну“
на конкурсу Смедеревска песничка јесен, 1980.)



ПЈЕСМА  ТРОЈЕРУЧИЦА

                                            Дјеци Козаре, страдалој
                                            у усташким погромима
                                            у Другом свјетском рату

КО

Ко то дира голубиће мира
и приноси аждајама жртве,
ко то опет спрема бал вампира
и преврће наше кости мртве?

Ој, зелена, кад не требаш кише,
чиме ли те, сејо, натопише?
Јооој, Козаро, кад не требаш кише!
           
ЗАР

Зар су дани још неизвидани
љутим лијеком, хајдучким травама,
у заборав пали, зар гаврани
опет круже над нашим главама?

Зар си, мајко, мало сузе лила,
пустог крила над хумкама бдила –
зар си, мајко, мало сузе лила?

О

О, tempora, o mores! – проклетства,
зар Сотона  опет оштри каму,
светкујући духовнике звјерства,
да докрајчи нејач недоклану?

Само суза још пјесме се сјети,
утихли су твоји колоплети –
јооој, Козаро, у непребол сјети!

СВЈЕТИОНИК ТУГЕ

    (Покајница за невино страдалу дјецу
    свијета, пред сликом  дјечака Ајлана
    на морској обали  у Бодруму)

Сеобе безумља у безнађа
Грозомора адске олује
Разгромљена Нојева лађа
Јауци које разум не чује

Обале прогутане морем
Клецаји обеспућени жицом
Крвава бјекства босогорјем
Недрагом и немилицом

Тијело дјечака на пијеску
Лицем окренуто земљи
Ручице раширене у свеску
Учитељ – никада нијемљи

На беспућу спасења
Патње  још само виде
Свикле на страшна мријења
Ископане очи Симониде

У свијету без људског лика
Занијемјели и минарет и звоник
Таласима урамљена слика
Израња у Свјетионик

                        (Прва награда на конкурсу „Истина о Србима“, 2015.)


(Хумористичко-сатирична поезија)


ОПТУЖБА

Оптужујем витамине: А, Б, Ц, Д, Е, и Ф, по реду,
све познате, и оне још скривене од нашег ума,
за неједнакост међу људима у сваком погледу,
за све масовне концерте куршума!

Тражим да се сви хормони најоштрије казне!
Они су криви што се људи деле на горостасе и кретене!
Беланчевине и калорије постале су безобразне,
уводећи поново у моду сталешке карантене.

Посебно сам киван на наследне гене!
По њима се још пре рођења знају слабији и јачи.
Хоће ли се  неправди икада затрти семе?
Мора ли свака неједнакост крвљу да се изједначи?

Да ли ће икада доћи време идеалиста?
Мора ли се чекати крај па да правда победи?
Хоће ли у комунизму мишљења бити различита или иста?
Хоће ли смети, ко је навико, бар хонорарно да живи у беди?

Чекам да сване, али као из пакости,
све ноћи су досадне и поларно дуге,
пред очима ми стално знак једнакости:
две црте – једна изнад друге!


( Награда: „Златна чивија“, на Шабачкој чивијади, 1971.)



ДЕТЕЛИНА СА ЧЕТИРИ ЛИСТА

                                               (Јуначка љубавна песма)

Месец круни са неба топлину,
усне влаже као цвет кад роси,
поваљасмо силну детелину
све због струка што срећу доноси.

Небо гори, гину метеори,
тело јој се облинама блиста,
већ се певци удварају зори,
детелине нигде с четир`  листа.

Она хоће бар три таква струка,
ја ни један не могу да нађем,
ноћ ме пита: – Зар ће пући брука?
Где да Сунцу на очи изађем!

Помирих се скоро са судбином,
када ватра из њених недара
проказа јој бусен с детелином
где се њише између бедара.

Седам струка са листа четири!,
завидео нисам чак ни Богу –
док се ватра с ватром не измири,
до неба се диз`о  пламен ногу!

Срећна плаче, кроз сузе се смеши,
а са лица јутро јој се блиста,
Венера је са истока теши
златном њивом са четири листа.

Месец оде, месечина мину,
шта чинисмо зна нам се по коси,
поваљасмо силну детелину,
јооооооооооооооооооооооооој!!!  – 
све због струка што срећу доноси!



ОДА  БРУЦКУ

                                               (Уз дозволу Огдена Неша)

Завршио средња школа,
прав се важан, ко фол лола,
читав гениј, и још пола.

Па од куће он отиш,
неће буде мамин виш,
на факултет се упиш.

Првих дана више-мањ
оде и на предавањ,
ал` што даље то све тањ.

Лупа чаше, пије екс,
пригрлио боем секс,
није шала, нос индекс.

На факс сврати ко турист,
од оцена индекс чист,
невин као Евин лист.

Догодине шта ће бит?
Отац рећи: с тобом квит!
Нико бруцка да заштит.

Пушта косу, неће шиш,
књигу вид ни мртав виш,
са факултет се – испиш!
                       


КРИВОДРИНСКА ПЕСМА

                                  (Уз  позајмљени рефрен од Ђуре Јакшића)

Траже дела, моју мис`о,
а ломе ме низ стрмину,
као да сам весла сис`о –
а у лепу материну!

Никад нисам био ближе
да исправим Криву Дрину,
ал`  неправда свој глас диже –
а у лепу материну!          

Сретох цуру, какво маче!,
ко кап росе, још невину,
и њу неки мамлаз смаче –
а у лепу материну!

Није мени баш до зезе,
чекам правду сто година,
док сви други преко везе –
лепа ли им материна!

Дуго жуљах школске клупе,
вечерњаци набрзину,
стручније сад свако дупе –
а у лепу материну!

Шта имају! Како живе!
А ја ко на ланцу псина,
ко да пишам на коприве –
лепа ли им материна!

Уз то ме још муке гадне
сколе кад се даме скину,
издајник ко мртвац падне –
а у лепу материну!

Довде ми је, ево, дошло,
повлачим се у тишину,
нека иде куд је пошло –
све у лепу материну!

                        (Афоризми)

• Једноумље је идеолошки тријумф безумља.

• По свој прилици, неће се одустати од трагања за оружјем масовног уништења све док се не униште сви народи који га не поседују.

• У вјечном геополитичком сукобу сила Мора и сила Копна, највероватнији исход је да ћемо сви заједно одлетјети у – Ваздух.

• Мултикултурална Европска Унија ће опстати, чак, и по цијену да је више не буде!

• О нашим савезницима имали смо високо мишљење све док нас нису посјетили у ниском лету.

• Најдефицитарнија нам је она врста патриотизма којом би људи на власти требало да бране државу од себе самих.

• Народ би у процесу приватизације био опљачкан сто-посто да појединци нису спасили неколико процената у виду провизије.

• Друштво је толико криминализовано да се затворске ограде могу комотно истурити на државне границе.

• Српским џелатима тешко падају српске сузе. Зато жртвама, претходно, изваде очи.

• Срби не цијене довољно своје хероје. Могли су их далеко скупље продати.

• Срби се слажу једино у масовним гробницама.

• Не враћамо се ми у прошлост. Ми само враћамо мило за драго.

• Тек када је остао етнички чист, видјело се колико је тај народ етички прљав.

• Босна и Херцеговина је фолклорна земља. Народ је потпуно изигран.

• Хашки суд ће, по свој прилици, свој рад окончати као српско погребно друштво.

• Откад сам видио ко све може бити први, ја сам постао сасвим други човек.

• Трагедија је када сте носили у срцу оне који вас носе на души.
• Лош пут је онај са кога нико не скрене.

• Кад уништи све шуме, човјек ће, коначно, схватити колики је мајмун.

• Да им живот није висио о концу не би имали чиме да пришију закрпу.

• Човјек свог највјернијег друга држи на ланцу у дворишту, а најневјернијег поред себе у кревету.

• Важно се удати за човјека који има све. Остало је лако наћи.

• За људе који се нису опметили у првом браку, други брак је заслужена казна.

• Правда није задовољена. Ко би се надао толикој фригидности?!

• Бог је, наводно, створио човјека према свом лику. Не могу да се начудим на што све Бог личи.

• Отишли смо дођавола. У узвратну посјету.

• Мања штета је што је умро, него што се родио.

• Народ је стока која би се потпуно изгубила да чобани нису на власти.

• Онима који су у рату били пичкин дим, требало би признати, бар, допринос у стварању димних завјеса.

• Олакшавајућа околност вам је што сте пуцали у ваздух, а отежавајућа – што сте то чинили у вријеме нашег ваздушног десанта.

• Нема савршеног злочина. Још увијек се усавршавамо.

• Човјек може слободно да прави глупости. Под условом, да то ради паметно.

• Док се љубав водила по пљеварима, дјеце је било као пљеве.

• Од појединих просвјетних радника треба спасавати, чак, и њихову рођену дјецу.

• Ми се не отимамо за ријеч. Нека наша буде посљедња.

• Паре се најбоље перу у кеш-машини.

• Наш највећи проблем је у томе што су нам приходи по глави становника много мањи од расхода по дупету потрошача.
• Душа им је празна ко државна каса.

• То што нам се с вама није догодило, не поновило се.

• Као избјеглица, прешао бих преко свега. Једино преко кућног прага не могу.

• Тероризма у Босни и Херцеговини не би било, да му неко није дао зелено свјетло.

• Крст се брани од ислама крстарећим ракетама.

• Нуде нам да гледамо свој народ у перспективи, јер је тамо најмањи.

• Ако се настави са одузимањем територије, Срби неће имати гдје ни у земљу да пропадну.

• Зауставили смо се на сред провалије. Надамо се успјешним преговорима са силом земљине теже.

• Црна Гора се распршила у праху оца јој очиног Србије.

• Чекамо Европу са више брзина. Па да организујемо геј-параду и уђемо на рикверц.

• Наши политичари немају додатну потребу за одржавањем кондиције. Сасвим је довољно што трче од једне до друге стране амбасаде.

• Избор за највећу свјетску будалу крајње је неизвјестан. Нико није без шанси.

• Ниједан народ неће бити слободан док га НАТО не окупира.

• Историја се понавља, јер нико није научио лекцију.

• Чак је и у самом знаку једнакости једна црта изнад друге!

• Кад све саберем, дође ми да се одузмем.

Издања

Ново