Преводи

Одјеци

   УМЕТНОСТ

Уметност... Крик- то је!
Дрхтај трена у рађању векова:
Додир човеков и Руке Божије,
Слобода сањана снагом окова!

Музика речи буди страст
Тамна страна у смрт вуче...
Помама је безумна што рађа власт
И данас исто као и јуче.

Глава што види гиљотину
И кад је у крилу вољеног,
Слути ли и зна истину
Или само измишља разлог –

Да од среће тугу испреде
Нитима злослутног трајања.
Када се на крају рачун сведе
Остаје ли нешто осим кајања?
 


СНАГА ЗА КОРАК

Господе, нека Твоја воља избави
Моје посрнуле кораке бесциљне,
Када угаси се пламен љубави
У срцу што у поноћ крикне

Као звер смртно рањена, крваво
Цвили пупољак од бордо сатена.
Пут је што води у неповрат право
Суза од бисерних нити исплетена.

Господе, дај ми снагу за корак
Што, кроз беспућа, води ка Теби!
Саплићем се кроз густи мрак,
Бројим модре ожиљке на себи.

Али не осећам ништа! Ни бол. Ни страх.
Не видим ништа, само светлост Твоју!
Живим и дишем за Твој дах
Као за потоњу утеху своју.
      

НА ГАЗИМЕСТАНУ

Ево, дођох, пресветли Кнеже,
Да не стигне ме твоја клетва!
Шест векова за себе ме веже
Поље ово – крвава жетва.

Помирисах те и убрах,
Божуре, крвави цвету,
И у крви твојој познах
Сву нашу крв мученичку, свету...

Помолих се Богу, Грачанице мила,
И свеће упалих за живе и мртве.
Шта може мрачна сила
Кад у Царство Неба крену жртве?!



ЧАС ИСТОРИЈЕ
( Гаврилу Принципу)

Шта о теби рећи ново?
Век прође, а још би да ти суде!
Час историје. Поново
Би урадио исто. Па шта буде!

Твој пуцањ – најава за Велики рат!
Дечаче са именом Архангела
И презименом правде што позна сваки брат...
Умреш млад – живе дела!

За слободу свог народа
Ништа ти било тешко није!
Принцип је да живи слобода...
Твоје име на часу историје.

ЗОВ ДАЉИНЕ

Да ли то још душа
Плаче за далеким пределима
Оне сетне песме док слуша
И налази неку чудну радост у њима?

Још боле ожиљци
Старих и нових рана
Док вене све, ничу пупољци
Црвени... биће још мегдана.

Звоне звона. Пој јектеније
Господе помилуј...
Кад жива је нада ништа мртво није.
У даљини пева славуј.
    (Објављено на руском ЗОВ ДАЛИ у ``Московски Парнас``)



ПОСПАНИ ПУТНИЦИ

Увек се враћамо...Уморни.
Поспани путници слепог колосека,
под тешким теретом погурени.
Сами, јер ко ће да нас дочека?!

Ако нас неко сачека
на перону животних лутања,
то је само одсутна сенка.
Уместо одговора, празна ћутања,
одломљена грана уместо човека.

Али, не очајавај путниче слепи,
када ти се чини да нема никог,
увек је неко са тобом ко ће да те окрепи.
Није одсутни човек. То је свеприсутни Бог!



ПЛЕС СУДБИНЕ ( црни вук на црвеном снегу)

Реч постаје суза
а свака суза је бисер бола.
Зовем те птицо сломљених крила
што си одлетела из понора пакла
и винула се изнад сивих и златних облака.
Анђеле из рајских висина плавих
између живота и смрти, шта је истина!?
Боже, да ли чујеш мој крик
док престајем да сањам
у зимско ледено свитање!?
Дрхте бели снегови
крвави трагови
и искежени црни вук.
Боже, да ли чујеш мој крик, питање:
Зашто, кад је најлепше живети,
мора се умрети?!
Боже! Зашто? Ко зна?
   ( објављено на енглеском DANSE OF DESTINY (Black wolf in the red snow)



(С)МИСАО, МЕТАФОРА ПОСТОЈАЊА

Шта је човек,
Какво је биће,
И шта му је чинити,
Кроз овај варљиви век?
Као опојно пиће
Мисао у магли. Све(т) и ти.
Смисао – метафора постојања...
Песме су римоване мисли.
Због чега се живи и шта сања?
Док корача, кроз предео покисли,
Љуби мудрост човек,
У гомили песка, малено зрно.
Пурпурно јутро свиће,
Кад ти се чинило највише црно...
За све болести је лек
Бити човек – космос и биће.
Питам се, ко сам ја,
Док љубим те Софија,
Премудрости Божија...



БЕСМРТНА ЉУБАВ
( Лудвигу Ван Б. и твојим прстима што клизе црним диркама молова)

Мој Анђеле, моје све
Моје друго Ја!
Сваки стих, свака нота
Соната и симфонија
Значе побједити неизрецивост
И рећи оно што усне не могу
Јер увијек изнова занијеме...
И зато је умјетност
Примакнути се Богу,
Заробити вријеме
У трен што зове се љепота.

Мој Анђеле, моје све
Моје друго Ја!
Олуја што настаје у трену очаја
Спречава оног што љуби
Да љубљен буде...
Умјетници зато живе
За будуће славе тренутке
И подносе људе,
Који су сурови и груби,
Који их мрзе, али им се диве,
Презриво, ћутке...

Јер будућност је вријеме
Што убија оне
Који мрзе оног што ствара
А рађа оне што његовом се генију диве,
Разумијући значај чудесног дара...

Варијације на теме:
Капи кише, звона што звоне
Одсвирана нота кроз душине предјеле
Плава октава на небу сивом
Бонаца, пожар, олуја
Б е с м р т н а  љ у б а в
Мој Анђеле, моје све
Моје друго Ја!


КАКО ЈЕ ЛЕПО РЕКА БИТИ

Како је лепо река бити!
Мирна и дивља. Ћудљива. Дубока.
У дубинама тајне крити
као у зеницама безвременог ока.
Дугим жуборима ћутања говорити
само онима што разумеју...
И остати вечно млад, никад не остарети.
Тајну чувају они што умеју...




                                             ПРСТИ ГОСПОЂЕ СУДБИНЕ

Устала сам, рано, док је на источном небу горео пурпурни пожар. Нови дан и нови корак у неизвесност. Ставила сам шешир, мало олињао и стар, али још увек таман за моју главу и ешарпу боје багремовог меда. Ветар је дувао, носио лишће и прашину, право у очи, ковитлао мојим залеђеним мислима. Знала сам да ништа не знам. Где да кренем? Натраг не могу, напред не могу... Да стојим на месту не могу. Али једно сам знала, никад нећу одустати. Да ли ће неко да ми пружи руку, или сви само подапињу ногу? Онда се указала једна непозната рука. Били су то прсти госпође Судбине, а она зна бити добра вила и зла вештица. Како коме, а обично сваком покаже оба своја лица и наличја. И уместо да пољубим понизно њене прсте, ја сам пљунула на њих. Оплакујем. Узалуд.
 

Издања

Ново