Преводи

Одјеци

        СТРАСТ

        Ваљда је теглио неко поријекло из Турске, па су га зато звали Турчин. Био је страствени коцкар. Чувени коцкар, за каквог су и њега сматрали, морао је бити интелигентан, оштроуман, срчан, храбар, хладнокрван, спреман свакога момента за битку, физички обрачун, да једним оком гледа на једну, а другим на другу срану као камелеон, и да тако исто мијења боје, пријатеље и непријатеље, једном ријечју, десет карактера у једном човјеку. Раван њему  је једино био Малдован.

  Играо је са сваким, за мале и велике паре. Велике партије су се заказивале, најчешће исто тако са великим коцкарима, са унапријед утврђеним правилима. Чести гости у граду били су Никшићани. Једна од чувених партија са Никшићанима, послије које је он постао још чувенији... одиграла се овако:

  Играо се покер цијелу ноћ. Два пута су ишли на пишање! Пред саму зору, када опада конентрација, договорили су се да направе још четири „шњура“ и фертик! У другом шњуру у талону се нашла велика сума новца. Играч испред њега одустаје, он прати... Играч иза њега каже „пот“ и тиме увећао суму за дупло. Он је при првом дијељењу, добио три аса и двије лише. Згодна прилика да се увећа сума и он без размишљања каже репот, значи, све то и још дупло. Трећи и четврти играч прате... Сви стављају новац у талон, на столу гомила пара... При другом дијељењу он одбацује двије лише и једног аса, најбољу карту, и испод ока гледа партнере. Она двојица што су остала у игри се само погледаше, невољно одбацише карте и затражише по двије... Он први на руци... (ово су све картарошки термини) још једном заврну суму за дупло. Обојица која су остала у игри, бацише карте, а он покупи новац... Његовом кибицеру, коме је дозволио да га гледа, ништа није било јасно:

       -  Зашто си одбацио аса?  

       -   Касније ћу ти објаснити. Не знају ни они...

Враћајући се кући он објасни:

        -  Били су спаковали карте.

        -    Како су могли...?

        -  У томе је штос! Узели су нови шпил који се већ био напакован.

        -  Како си знао да је нови шпил?

        -  Када сам добио карте при првом дијељењу, осјетио сам да су карте хладне, хладан нови шпил карата. Знао сам да су карте спаковане и  већ сам размишљао шта да радим. Они су мислили да ћу одбацити двије карте, и у том случају ћу добити још двије исте, значи имаћу највећи фул, ...да платим до небеса. А једном од њих би био напакован флеш. Значи ...ја губим. Зато сам ја одбацио аса и покварио пакунг! Једноставно, зар не!?

Кључна партија његовог живота oдиграла се у Вили Соркочевић у Дубровнику.  

У талону се нашла сума која је значила цјелокупни губитак или добитак те вечери. Преко пута њега сједио је 'Талијан хладног погледа, још хладније душе. Захтијевао је да се новац уложи. Турчин није имао више новаца, а није имао ни од кога позајмити да би уложио у талон. Правила су једноставна. Ако немаш да покријеш оно што партнер тражи - губиш. Послије краћег размишљања одлучио је да пита:

     -  Може ли уво у залог? Откинућу своје уво и ставити у талон.

'Талијан се мало замислио...

      -  Може!

   Сви су чекали расплет...

       -   Дајте ми оштру бријаћу бритву... Донесоше бритву...

        -  Не мислиш ваљда озбиљно? – повикаше неки. Настаде жагор и ишчекивање.

        -  Задата ријеч је светиња... Узе бритву, једним потезом откиде уво и баци га на талон! Био се нагео на сто. Пљусну крв по новцу и по картама. Настаде снажно крволиптање, бијела марамица се за секунд натопи крвљу. Отвори крваве карте... имао је добитак. Стрпа крваве паре у џеп... Други се боре да му зауставе крварење... Неки од кибицера, намах не познадоше човјека без ува јер изгледаше као кажњеници пропале Пугачове револуције за које је император наредио да им се одсијеку уши и ишчупа језик да их ни рођена мајка не би  препознала. Сви се разбјежаше... На столу оста ушна шкољка, симбол страсти и чврсто задате ријечи.

        На путу за град је искрварио и умро.

 Иза њега је остао синчић и супруга Хајна, да проси прашку брашна и потуца се од немила до недрага.  

       

        ПЕЧАТ

        Печат као знак овјере у документима разне врсте, поштански печат као знак сигурности, па до печата „дара божјег“ на крштењу, печат се користи и као тајна веза међу љубавницима. Овим печатом се жели овјерити кратка веза  међу љубавницима који и нису истински заљубљени, него овјеравају свој статус привремености и дају поруку онима који долазе иза њих. О настанку оваквих овјера које не датирају баш од Крапинског човјека, али генеза иде од еманципације човјека, како то научници знају да тврде. Наравно, пошто тада није било оваквих печата, љубавници су се довијали на разне начине. Љубавници су имали неодољиву жељу да некоме поруче да су они боравили у присној вези са одређеном дамом (и тада су дјевојке, жене, истицале свој карактер који је кулминирао и развио се у особине поштене жене - то поштење се озваничило са браком, измишљеним ради поштења). Први пронађени знакови били су везање репа, обично од овце, у предјелу задњице дотичне даме. Када је пронађен печат ствари су се упростиле. Практиковање овога стила везано је за доконе службенике, који када заврше редовни дневни посао заводе поштене даме и то овјеравају са печатом. Даме су толико овисне о томе дневном tajmingu око дванаест сати да сигурно можемо говорити о зависности сличној оној као код наркомана. Искусни љубавници користе те слабости код жена у пет до дванаест и ударац у подне, те им је јасно да ће лако успјети баш код те популације и баш у дванаест сати.

       Ми се удаљисмо од теме, али лакше ће се схватити суштина. Мој фаворит, такође службеник, послије свршеног акта, када жена још хоће да се мази, у докони, узме печат који му је био на дохват руке, и овјери акт на даминој задњици. Заборавио сам да кажем да се то ради на службеничкон радном столу. Овакве поруке се не остављају мужу него паралелном љубавнику.

     У новије вријеме поруке се остављају са добро ижваканом жваком стављеном у пупак, а да то наравно дама не примијети.

     По моме скромном мишљењу тај вид комуникације је превазишао много цијењени интернет!      

     

        БАКИ  

        У Херцеговини од памтивјека постоји ривалство између Требињаца и Мостараца. Оно што су имали једни нису имали други. Уважавали су се, а подносили су се као лук и очи.

        Мостарски хумор је мало заједљив и можда циничан: Дјевојка носи виолину, а Мостарац коментарише:

-      Боље је да ти је кћерка курва него да свира виолину!

     Овај хумор нема аутора.

        Требињски хумор је суптилнији и аутор се не стиди да стоји     

     иза њега.                              

     Баки, у једном мјешовитом друштву пита:

-         Селе, имаш ли ти сисе?

-         Наравно да имам. Што питаш?

-         Па што их не носиш? 

     

           УБИЈЕЂИВАЊЕ

           Још трају расправе, како у научном свијету, тако и међу неуким људима, а тичу се питања доминантности мушког и женског пола. На коме „лежи“ кућа, а на коме лежи муж! Познато је да је жени потребан само један поглед да запази ствари које мушкарац неће запазити ако блене и пет минута. Психолози кажу да су жене већи психолози од мушкараца. И када се нађе тако једна доминантна особа (а мисли се на жену више од 50%), онда мушкарцу не преостаје ништа него да је слијепо слуша и да јој вјерује све што заусти. Није чудо што се дешавају овакви и слични случајеви:

   Муж је сумњао да га жена вара али није имао доказа. И једнога лијепог (можда и ружног) дана види своју супругу како излази из аута човјека у кога је сумњао да га жена вара са њим.

   У кућној препирци он јој каже:

 -   Признај да се тајно састајеш са њим. Видио сам те својим очима када си излазила из његовог аутомобила - категоричан је муж.

 -   Није истина! Да ли ти вјерујеш својим очима или мени! 

          СТУДЕНАЦ

          Студенац је својевремено био царство професора Бокића.         

          Поред Требишњице и извора питке воде, професор је налазио

          свој мир послије напорних часова проведених са ђацима.

          Чамцем „Жослен“ довеслао би се, скоро сваки дан, у тај рај

          овоземаљски. Није дозвољавао да се природне љепоте

          скрнаве, само је одржавао већ постојеће стање.

   Били смо у завршном разреду Гимназије када ме је запитао да, са групом мојих другова, дођем на Студенац да му помогнемо да побуса једно огољело парче земље. Радо смо се одазвали позиву и сљедеће недјеље прионули на посао. Требало је на траљама носити бусеве траве са земљом неких стотину метара даљине... Радили смо цијело јутро и прилично се уморили. Нисмо ни примијетили да професор спрема пасуљ за ручак. Завршили смо посао таман када је ручак био готов. У амбијенту цвркута птица, жубора Требишњице и  уважених професора Рајка и Веље Ковачевића, нисмо могли замислити љепши угођај за ручак. Још када је професор донио расхлађену димижану вина... „рахатлуку нигдје краја...“ Чувени бас Вељко Петковић заводи пјесму:

                „Пјесме смо пјевали старе,

                Вино је добро било.

                А ја сам моја душо,

                За тобом тужио...“,

а ми попијевамо.

  Пјесма се пјева, пасуљ се крчми, вино се точи.

Професор Ковачевић, љубитељ добре капљице, види да је ђаво однио шалу, да у плетенци не оста много вина, наређује  професору Рајку:

 -   Слушај Рајко, наређујем ти да више дјеци не точиш вина! То су дјеца, опиће се!     

 

                ПЕЧАТ

                Печат као знак овјере у документима разне врсте, поштански печат као знак сигурности, па до печата „дара божјег“ на крштењу, печат се користи и као тајна веза међу љубавницима. Овим печатом се жели овјерити кратка веза  међу љубавницима који и нису истински заљубљени, него овјеравају свој статус привремености и дају поруку онима који долазе иза њих. О настанку оваквих овјера које не датирају баш од Крапинског човјека, али генеза иде од еманципације човјека, како то научници знају да тврде. Наравно, пошто тада није било оваквих печата, љубавници су се довијали на разне начине. Љубавници су имали неодољиву жељу да некоме поруче да су они боравили у присној вези са одређеном дамом (и тада су дјевојке, жене, истицале свој карактер који је кулминирао и развио се у особине поштене жене - то поштење се озваничило са браком, измишљеним ради поштења). Први пронађени знакови били су везање репа, обично од овце, у предјелу задњице дотичне даме. Када је пронађен печат ствари су се упростиле. Практиковање овога стила везано је за доконе службенике, који када заврше редовни дневни посао заводе поштене даме и то овјеравају са печатом. Даме су толико овисне о томе дневном tajmingu око дванаест сати да сигурно можемо говорити о зависности сличној оној као код наркомана. Искусни љубавници користе те слабости код жена у пет до дванаест и ударац у подне, те им је јасно да ће лако успјети баш код те популације и баш у дванаест сати.

       Ми се удаљисмо од теме, али лакше ће се схватити суштина. Мој фаворит, такође службеник, послије свршеног акта, када жена још хоће да се мази, у докони, узме печат који му је био на дохват руке, и овјери акт на даминој задњици. Заборавио сам да кажем да се то ради на службеничкон радном столу. Овакве поруке се не остављају мужу него паралелном љубавнику.

     У новије вријеме поруке се остављају са добро ижваканом жваком стављеном у пупак, а да то наравно дама не примијети.

     По моме скромном мишљењу тај вид комуникације је превазишао много цијењени интернет!      

 

                      АРКАН

                      Мој кум Ђуро, чувени спортски репортер, држао је фотографску радњу у бившој згради Меркатора на Новом Београду. Једном приликом у радњу уђу два маладића да се сликају за легитимацију. Док је он припремао једног за сликање, није мнгого обраћао пажњу шта други ради. За то вријеме тај други младић је успио да му, из јакне која је била објешена на чивилук, украде новчаник. То је примијетио када је, накнадно, плаћао пиће у кафани... Било му је криво како су га мангупи изманипулисали. Није био новац у питању, колико докуманти за које ће требати времена да се поново изваде.

 Ово се десило, за вријене рата у Босни и Ерцеговини. Аркан је тада био истински херој, спашавајући српску сирочад из околине Братунца. Таквог га је мој кум и упознао.

  Исту вече када се догађај збио Ђуро је пронашао свој новчаник у сандучету за писама испред стана у коме је становао. Ништа није недостајало, документи, новац... све је било на своме мјесту. У новчанику се налазила и фотографија која је приказивала Ђура и Аркана како се смију.

 

               ГЕРИНГОВ ДОПРИНОС СРПСКОЈ НАУЦИ

               Студенти са других факултета невољно сједају за сто у мензи гдје ручавају медицинари, из простог разлога јер се тамо препричавају доживљене актуелности које кваре апетит свакоме ко их слуша осим њима самима. Изузетак су опичени психолози који живе у виртуелном свијету реалности и иреалности па им је свеједно шта ко прича. Њих не може нико избацити из фикције коју су сами себи представили.

 И нико ко је становао са студентима медицине нема намјеру да поново следеће године станује са њима. У њиховим књигама можете видити слике разних патолошких болести, да вам се живот згади. Није ријеткост да на сточићу поред главе гдје спавају, а ви дијелите тај исти сточић, поставе мртвачку главу, заправо човјечију лобању коју проучавају.

   Е, од те лобање, заправо, почиње и прича:

Када су Данило и још два моја стрица побјегли са јаме  Гавранице, основно питање је било гдје? ...и шта ? Четврти стриц  није има среће... Они су се одвезали још приликом одвођења на јаму. Новим конопцима им нису могли добро стегнути руке и онако овлаш привезани, чекали су тренутак и вребали прилику..., били су спремни да се голоруки боре против наоружаних комшија усташа (читај муслимани и Хрвати). Тренутак је дошао када су их довели до јаме и прве сужње почели бацати у њу. Није се више имало шта чекати, него су почели бјежати куд који. Усташе су запуцале за њима из пушака, али како су ранили и неке своје припаднике, сатник је дао наредбу да се прекине паљба. Тако су стричеви успјели да побјегну неозлијеђени. 

  Са јаме су се разбјежали на разне стране, куд који... и требало је времена да се поново састану. У усташком манитању, ради неуспјелог подухвата, страдале су домаће животиње на које су наишли. Пуцали су на све српско. Нарочито су били кивни на крмад. Ради тога стриц Спасоје замало није изгубио главу јер се био сакрио у крмедар. Метак који је био намијењен крмку, зарио се у зид изнад његовог ува, пет сантиметара далеко. Од тада је био цијелог живота наглув на десно уво. Сљедеће ноћи су се сви, као по договору, нашли на Градини. Градина, брдовита и шумовита, подаље од усташких села, пружала је какву такву заштиту. Али заштите без оружја није могло бити. Можда су могли пронаћи двије-три пушке гаравуше, сакривене по селима, међутим до њих се није могло доћи, јер су села била под сталном усташком контролом. А и за пушке је требало метака!

   Када се разријеђена дружина скупила (у јами је остало  педесетак људи), прешли су у присоје Поповог Поља. Ту у салашима пронашли су нешто заостале љетине и низове дувана који су се сушили. То им је дало идеју да понесу дуван у Црну Гору и размијене га за оружје и муницију. Стриц Данило се први јавио и тражио је добровољца да иде са њим. Плећат, омањи, вижљаст,сналажљив, бистар, био је способан „стићи и утећи и на страшном мјесту постојати“, гарантовао је успјех у свему чега се прихвати.

 Прича је дуга сто и педесетак километара. На сваком километру је могао изгубити главу. Познавао је све стазе и богазе, јер се и прије шверцовало дуваном. Шверцовање дуваном је био један од главих извора егзистенције. Пут у нормалним околностима није био проблем, али сада када вреба опасност са сваке стране, морало се ићи ноћу, а за ноћ није лако превалити педесет километара и то са русаком дувана од десетак килограма на леђима.

  У Црној Гори је утаначена продаја... Најкритичније је било приликом преузимања оружја. Није им се смјела десити ни најмања грешка нпр. да офирају гдје им се налази дуван док се не утаначи размјена, да не прођу као неки наши када су се враћали кућама послије неуспјелог похода на Албанију. Уствари Црногоци су нам браћа, али када се ради о оружју и новцима, ту не познаје брат брата. Зна се добро каква је опструкција била приликом похода на Албанију. Војску су снабдјели са неодговарајућом муницијом, пушка крагујевка, а муниција за италијанку. Обули су их мртвачким ципелама, цокулама са картонским ђоновима, те када су пошли, цокуле су се распале на првом километру. У повратку нису заборавили своје кораке (Гробаров) и носили су пушке са собом. Када су били негдје близу Капиног поља (то је онај аеродром са кога је побјегао краљ и влада и више се никада није вратио у земљу), указала се прилика да добро продају пушке јер су им и онако биле баласт. Један несмотрен земљак добио је велику суму новаца (испоставиће се да су то те зле паре које су краљеви послушници запалили близу манастира Острог, а које нису изгориле) за пушку и оно мало метака које је имао. И у трансанкцијама се дуже задржао, заостао иза дружине са којом је пјешачио. То је био неопростив моменат за брата Црногорца да упери пушку у њега и нареди: „Враћај новац или ти оде глава“. Те тако остаде и без пушке и без новца.

  Е, Данилу се то није могло десити. За дуван је добио један трофејни пиштољ, какав до тада није ни видио и седамнаест метака, профила дуге деветке. Е, сада се већ могло ратовати: Пушка ти, пушка ми – говорио је.

Било је још критичних момената у повратку. Уморни од пута, хтјели су коначити, негдје близу Требиња у Џивару. Ноћу нису могли распознати зелену боју капије на коју су закуцали, па су за узврат добили фијук метака, тик изнад глава.

   Када су се консолидовале тек формиране партизанске јединице, нарочито послије повратка народа из збјега са планине Илије и када су италијани дали усмени проглас да може свако свакога убити ко је и њему убио некога, усташе су се разбјежале и напустиле терен. То је сада била територија под контролом партизана, толико сигурна да су на Граовиштима смјестили болницу за рањенике и реконвалесценте.

 Код партизана није било Лале-Миле, него се нешто морало радити, ако ниси био за рат, морао си ићи на аналфабетски течај. Ту стриц Перо замало није изгубио главу. И Перо као и остали мјештани, пријавио се на течај. Предводнику курса, глави од науке и ауторитета, Перо се нарочито свидио, јер му бијаше од сваке помоћи. Зато му је било стало да Пера описмени. И стварно и Перо се „трудио“ и све је ишло у најбољем напретку. Међутим, послије извјесног времена, Перо је заштопао са науком, оно што је јуче знао, данас би заборавио и све тако, што наставнику није било јасно,  јер му је Перо био један од најнапреднијих ђака.

   У то вријеме, њемачки авиони су стално бацали летке пропагандне садржине и то на српском језику. Герингова машинерија је величала успјех њемачких јединица на свим фронтовима, а деморалисала ослободилачке покрете, тако да је било забрањено читати летке и препричавати садржину. Сада Перо ступа на сцену: Уз највећу конспирацију и обећање рањеника да га неће издати, узима с’ неба приспјели пропагандни летак и... Уто улази наставник течаја и затиче Пера како рањеницима чита летак. То је тек било изненађење, не само ради тога што је читао забрањену литературу, него што је од њега правио магарца. Рекао је да ће Перо бити изведен пред пријеки суд, само када дође казнена група. Да ли је то стварно мислио или је хтио да заплаши Пера, не зна се. Перо се од тада био умелунио у нади да је то била само шала, као што се и он шалио.       

       Некако у исто вријеме, на небу се одиграла права драма. Сви су      

     били очевици. Четири енглеска тандерџета водила су бој са два

     њемачка месершмита. Удружени енглески авиони успјели су да

     оборе једну штуку, а друга је побјегла чим је пилот видио друга

     у пламену. Из запаљене штуке успио је да искочи пилот прије

     него је експлодирала и ударила у земљу. Партизанска јединица

     опколила је терен гдје је пилот пао и успјела да га ухвати.         

     Наредних дана њемачки авиони су стално пилотирали изнад

     мјеста гдје је авион пао, у нади да пронађу пилота који се     

     приземљио падобраном. Послије тражења пилота из ваздуха у

     нади да ће примијетити неки знак уколико је пилот жив, а то се

     није десило, одлучили су да пошаљу експедицију од дванаест

     људи, да га пронађу на земљи.

  О кретању експедиције, дојавом је обавијештен командни штаб. Штаб је био у дилеми шта да се ради? Да ли пилота изручити Нијемцима или бјежати са њим? Ако га не нађу, ни мртва, претражиће цијели терен, па ће бити у опасноси рањеници, од којих су неки били непокретни ради чега се нису могли дислоцирати. Нијемце овако изоловане није било тешко застрашити и натјерати у бијег, али ће они потом послати још веће снаге и ето ти белаја. И одлуче да заробе цијелу експедицију. Како их заробити кад имају мање метака него је људи у експедицији. Јавио се добровољац:

   - Ја ћу излетити и препријечити им пут са митраљезом шарцем, а ви их, док се још нису снашли, разоружајте – рече Гојко Глибо звани Калта.

   - Са празним митраљезом?

   - Одкуда они знају да ли је празан или пун?

   - Алал ти срце јуначко!

   - Уосталом и ви сте ту са мном.

   Како договорено тако и учињено.

   Домородац висок преко два метра, босих нога великих као дјечији гроб, искочио је пред Швабе са митраљезом упереним на њих. Побацали су оружје и прије наредбе да то учине. Када им је Калта показао да у митраљезу нема нити један једини метак, Нијемци су од бијеса шкргутали зубима. То што су говорили није их нико разумио, вјероватно су биле псовке. Шкргутање и псовке били су им последњи излив бијеса на оне које су имали намјеру да тлаче . Одведени су на други терен, у сутерен.      

А о пилотовој судбини су расправљали сходно времену и условима. Нису га могли размијенити, јер су фашисти, по кратком поступку, убијали и народ и заробљенике, можда из освете за неке пређашње ратове. Да га врате, овај би се пожалио на лоше поступање. Жалио би се на храну, мислећи да му кукурузу намјерно дају да би сломио зубе, и сир торотан у грумену из руке, за њега „аријевца“ неприхватљив из хигијенских разлога. Наравно да је одбијао храну, што би се касније могло квалификовати као изнуравање глађу. Пилот им је сам олакшао доношење одлуке. Слабо завезаних руку, покушао да отме пушку од једнога борца. Отети пушку борцу, значило је као да си му убио мајку. То је било већ неопростиво. И у томе комешању пилот је смртно стадао. Партизани су га однијели у дубодолину са најгушћом шумом и тамо га закопали. Закопали су га са свим ордењем које је имао на себи, јер је вјеровање да са мртаца не ваља ништа узимати, јер доноси несрећу. У гроб је однио три гвоздена крста. То су трофејни крстови које су пилоти Луфтхансе добијали за оборене непријатељске авионе. Три оборена авиона, три гвоздена краста.

   Потрага за пилотом се још настављала, јер се прочуло да је он био син највише рангираног официра у њемачкој војци, генерала Геринга.

   Пилот је доживио судбину коју заслужују окупатори. Плитко закопаног, лисице су га брзо пронашле и оглодале му кости.

Касније су дјеца  шутирала „швабину“ лобању, све док један од њих није стасао за факултет и сјетио се да би му добро послужила у остеологији. Откувао је у кречној води и донио у Студентски град.

   То је та лобања на којој су се студенти учили. Ако домске чистачице нису бациле лобању, могло би се савременим поступцима у генетици, доказати да она стварно припада аријевској раси.

 Та лобања  је дала велики допринос српској науци јер су је користиле многе генерације студената. То је и Герингов велики допринос, наравно преко својих потомака.

Издања

''Карампана'', Београд, 2009. године, приче, ћирилица

Ново