Преводи

Одјеци

Поезија

А ЛИПА ЈОШ ЦВЈЕТА

Сјећање живо по мени дан сипа,
шапућу траве, трешњом сунце цвјета.
Мај је,  и мирисом дише липа,
и бруј јој слути будућа нам љета.

Са руке прстен зове твоју руку
к'о ријека бистру. Такву сам и хтјела.
Кроз круг ће шарне птице да провуку
свилом саткана праскозорја бијела.

Дан прост, а рука мала сунца рађа.
Разбија замке узалудних дана.
С њом бехарање. И љубав све млађа,

мека к'о тајна звјезданих ђердана.
Длан уз длан, ево, већ педесет љета.
Мрви се живот, а липа још цвјета.


МАНАСТИРСКИ ЗАПИСИ

Сиње давнине... Уз дрхтај свијеће
у  руци перо житија слаже.
У доба ово мељу и цвијеће.
Мисли се књигом предака блаже.

Истину дубе. Кров манастирски
чува вјекове у тишинама.
Звона монашка и ход пастирски
скупљамо данас, трају у нама.

Да није слова, скривене руке,
давило би нас то што нас стишће.
Разгорјели би нам лажне бруке,

разнијели би нас к'о суво лишће.
Записи давни, те птице бијеле,
носе будућим вјекове цијеле.


ОБИЧАН ДАН

Овдје сам, ћутим у слову пјесме.
Срк кафе, мирис ђурђевка дишем.
Капљу минути с временске чесме,
теку нечујно. И ја све тишем

путу смјерам. Дан прости грлим
док га казаљке сата топе.
Оком цвијет тражим. Благошћу хрлим
да још сачувам под сунцем стопе.

Да не сагори у лијеном дријему
ријеч заобљена, пролазност дана
бодро живим. И нећу нијему

да ме памтите, с обиљем рана.
У овом зеленом дану обичном,
ја себе шаљем себи сличном.


ОСТАЋЕ ЉУДИ

Сусрећем људе животоноше,
препознам фењер што уз њих иде.
Забијеле дане кад се слоше,
наздраве звијезди, мрак застиде.

И буде небо. Жар птица пјева,
и усхит плете пређом од свиле.
Лајави обзор догоријева,
одгмижу хајке гдје су биле.

И буде излаз. Крошње се њишу.
И просипа се по коси биље.
У руј и кам се пјесме пишу,

уплићу риме живот у смиље.
Клечим с молитвом. И дан се буди.
Безумље тоне – остају људи!


ПОВРАТАК СУНЦА

Нису ми вране и гребен кости
у мрежу магле везале зраке.
Земља је земља и кад се пости,
пут драгољуба за кораке.

И није затвор. И нису жице
грађа за дане тиших корака.
Бијели гласови и румен-лице
зобљу опиљке сваког мрака.

Данас је невид. Вид се већ јавља.
Данас је трње. Али клас ниче.
Растјера жубор вјетре што циче.

Пробуди свијет се к'о кућа мравља.
Фијукне ад мрки за руб неба,
врати дар сунца, вина и хљеба.


КОСОВСКА

У бразду пјесме зрном сунца вас садим,
с комадом неба што расте. А дан гори.
Засаде родних њива дарујем. Трн вадим,
ход вам с дугом да срасте, и избори

слободу вину, и крсту, и тамјану.
И срцу лепет, да страх је за празно лице.
Та није залуд сјечена рука Дамјану,
и није залуд молитве прах на кланице

с гране босиљка сијан к'о сузе вруће.
Уклони, Боже, пирове! Сунца у очи!
Гријех су под кровом твојим туђе куће!

Па нек'  Косовка из другог крчага точи
сад само звијезде. Нек'  тихо путем ходе
сред класја, берби, а само лед да оде!

СОНЕТ ЗА МАРИЈУ

Руци је рука. Крило је птици.
Уз пјесму одјек. Језеру ријека.
За кап ти среће ходам по жици.
За твоју тугу нема ми лијека.

Моје ти небо. Плавет ти мора.
Врх ти планине. Сунце ти ближе.
Крадем ти драгуљ из златног двора.
Мојом ти кочијом јутро стиже.

Моја си бреза. Мјесечина.
Ријеч измишљена све да каже.
У ријеч се моја молитва слаже

за бијелу свјетлост из даљина.
И росу среће, Бога молим,
Оној Коју Највише Волим.



ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ
                                        Брату

Да ли је Свевишњег промисао тајна
завртложила стазе нам и путе,
час нас дижући у пространства сјајна,
час нас шаљући под мајчине скуте?

Колико ли је оштрих, болних стријела
живот зарио у наше месо врело,
избројасмо ли росна јутра бијела
и ноћи кад се умирати хтјело?

Али ја пјевам ријечју од искона
кроз чија слова љубав ћилим везе
и успомене чува од изгона.

И док се пријетњом дани на нас кезе,
моје су истине гранит у небеса,
пркос забораву што многе потреса.


КАД ОДЛЕТИ МОЈА ПТИЦА

У гнијезду птиче добило крила,
оторио му се бијели свијет,
испратила га нијемо птица,
сад ћути, сваки прати му лет.

Зањишу ли се небом облаци,
почну ли лити суза кише,
задрхте крила јадној птици,
замукне цвркут, срце све тише.

Цикне ли оштрог грома стријела,
јави ли вјетар да стижу студи,
закотрља се из цијелог свијета
туга у крхке мајчине груди.

Рашири крила уморна птица,
скупљеном снагом сунце дозива,
само кад сунце прати птиче,
она постоји, она је жива.

РУКА У РУЦИ

Кад рђом с длана несој свијет замрачи,
пјесник прозбори шта нам рука значи.
У части руке куца, живи планета,
без ње је понор, крв и – пропаст свијета!
Рука са руком! Или у руци рука:
Кућа! Откоси! И румена јабукa!
Нерука – рука, од кала па до неба!
Не со на рану! Мрву мајчиног хљеба!
О, зашто блато? Зар кал, жицa, кама,
грешном човјеку у грешним рукама?
Учини, Боже, да најзад наше руке
постану бране за ране и јауке!
Да прст до прста, к'о свитац до свица,
почну градити вијек несебица!
Бар ти си, Свети, умом свог свевида
гледао како се јадно срце кида.
Триста вјекова  црнине и плача...
Рука у руци од тог бива јача!
Муца ти клетва... црна  крв истекла...
На длану сунце – и љубав ти се рекла!
Положи руку на олтар, тихо реци:
Недоба врагу,  бијели дани дјеци!
А руке дјечије, њежне, златне жице,
спријечиће црне људске низбрдице.

СОНЕТ СТАРОМ УЧИТЕЉУ

Стари учитељ у брдском селу.
Тридесет четири године корака.
Ријеч учитеља и свјетла бијела...
Топе се окрајци осталог мрака.

Стотине дјеце. И човјек знања.
Пишу се ријечи. Даљине ближе.
Мјесто сивила хиљаде слика.
Са сваке стране сунце стиже.

А данас доба без доброг гласа...
Људи у несну. И мисли боле.
Неко у сивом земљом таласа

и... полако се гасе школе.
Драги учитељ и сад са болом
са звијезда плаче за празном школом.

 

Прозa

 

   ПРИЧА КОЈА ТО НИЈЕ

    Кад су је возили у болницу, није дозивала Ивана.

    Тек касније...

    Вози се и...

    Зна да је рат.

    Зна да је тог дана град узоран стотинама граната.

    Зна да је на столу био доручак.

    Да је попила кафу.

    Да је у неком предаху између двије гранате кренула на посао, јер је била мобилисана, јер јој је то била дужност.

    Зна, изгледа, све!

    Да ли?

    Не зна који је дан.

    Је ли жива.

    Има ли ноге.

    Срце.

    Поглед...

    Какав доручак, какав посао!

    Не зна ништа...

    Циче рафали.

    Свануло.

    Нешто је прошло.

    Ноћ?

    Дан?

    Вријеме?

    Е, тад је дозивала Ивана. То зна.

    И зна да је жива.

    Одшкринула је замишљени страшни прозор на ћебету којим је била покривена, мада је, некако, и прије тог тренутка знала све.

    Рана на грудима је скрпљена, срце куца, само... ноге нема. И то баш лијеве, оне на којој је имала курије око које јој је увијек правило проблеме. Баш ње нека и нема! Двоје италијанске сандале, нове, стоје јој у ормарићу под прозором зато што не може да их носи. Због куријег ока на средини табана лијеве ноге. Које?!?

    На прозор слети птица и поплаши се, одлети. Наспрам Вериног погледа, у некој магли, ормар. Њишу се двије шарене сукње. Највише је вољела ону широку, на гуму и на волане. Кад јој се жури, њу дохвати. Навуче је за тили час. Уз њу може било која једнобојна мајица. И ето је лијепо, а на брзину обучена. Отрчи зачас Гоци на кафу. Отрчи?!?

    ''Ти си Србијанка, говориш екавски. Откуд овдје?'' Помјери је испод њеног замагљеног ормара ситна женица из сусједног кревета. Изгубише се Верине сукње  и она сувих устима, одсутно одговори:

    ''Из Крагујевца сам. Овдје живим.''

    ''Јеси ли удата?''

    ''Нисам.''

    Жени се није свидио тон којим јој Вера одговара, а љутила ју је и шкртост у ријечима. Одуста од даље приче.

    Она птица опет слет на прозор. Сад остаде.

    Вери се поглед прикова за њена крила и опет кренуше мисли.

    У слаповима.

    Кошмари.

    Дувају кроз сјећања бијесни вјетрови.

    Киша се претвара у зној и мијеша се са вјетровима.

    Вера лови нит, ону главну, завезану за  излазак из куће и овај кревет овдје. Згужвана у неки неподношљив бол, хоће ту нит да ухвати, свеједно што ће се од ње, кад је дотакне само, сва у пламен и у нестанак претворити. Препукнути, ишчезнути заувијек.

    Свеједно...

    Послије наркозе све јој је некако зеленкасто. Тумара кроз зеленкасто.

    Назад, назад, назад...

    Неподношљиво болна стријела зари се у потиљак. Па нека студена језа.

    Мора да смо ту!

    Као да би опет да дозива Ивана, али зна да још није вријеме.

    Доћи ће то вријеме, доћи.

    На почетку је. Само храбро!

    Али, крв се помијешала са прашином и малтером и лијепи јој се по лицу, она ослобађа очи, а на трепавицама висе гроздови мрака и руке узалуд гребу. Уши пуне вриска. Никога да га стиша. А она би сама закорачила, само да јој исперу тај врисак из ушију и само да јој очи ослободе гроздова мрака...

    Опет се огласила знатижељна женица из сусједног кревета и Вера се стресла, ослобођена.

    Од чега да бјежим? И зашто бих?

     Нећу!

     Ево: пала је граната кад сам излазила из (Иванове) куће. Они су вриштали, у мени је била празнина. Возили су ме тек прокопаним путем. Једино се тим путем могло до болнице.

    Рекли су ми: ''Ти јеси остала без ноге, али рана на грудима је била опаснија. Спасили смо ти живот.''

    Мени је све било зелено. Однекуд сам на нешто пала. Била сам увезана у огроман, тврд чвор.

    Онда сам им рекла: ''Знам.''

    И рекла сам им да сви оду. Да спавам.

    Нисам спавала, јецала сам. У неком празном, зеленом полусну.

    Како обично и једноставно изгледа читаво присјећање!

    А Вера се грчрвито хвата за онај крај нити који је завезан за кревет и чини јој се да безглаво пада у нешто што није ни простор, ни празнина.

    У нешто!

    Па се одатле враћа дерући дланове о неке оштре ивице.

    Дланови крваре, али без трага бола.

    У собу у једном тренутку уђоше непознате жене. Било је вријеме посјете.

    Тражиле су  дјевојку која је остала без ноге.

    Која се зове Вера.

    Која је пријатељица њихове Биљане.

    Она се окренула.

    Жене су јој донијеле воће. И преобуку. Рекле су да ће учинити све што јој треба. Долазиле су скоро сваки дан.

    Кад су је пребацили у болницу у Београду, и кад су заредале операције: друга, трећа... шеста, често се сјећала бањалучких болничких дана и многих посјета.

    И Иванове.

    Дошао је баш кад је знала да ће морати поново да га дозива.

    Изашла је из зеленог полусна.

    Насмијала се.

    Уквасила јастук сузама.

    Пружила дланове.

    Видјела сребрену птицу.

    Сакрила сунчеву молитву.

    Хтјела неком извору...

    Кад је нестала сунчева молитва, знала је да је Иван отишао. Молитву није добро чувала. Па је побјегла птица. Па пресушио извор са којег је хтјела да се напије.

    А њу су жене из собе, из неке тупе, празне досаде, питале: има ли момка, зашто је ратовала кад јој је Шумадија завичај, је ли виђала мртве, ко је први почео...

    Вера их је гледала и ћутала, а њима су се испод саме браде скупљале грудвице туге и нису им дале прогутати пљувачку.

    Ништа им није причала.

    О свему, знала је увијек само Милица.

    И да је Иван отишао.

    И како.

    И с ким.

    Ухватиле су се тих дана, не, тих мјесеци, неке сиве мреже око Вериних корака. Гдје би? Зашто не пуцају мреже? Лијепе ли се то табани, лијепи ли се то табан, за врели бетон суморног дворишта у Заводу?

    Да се више никад, и никуд, не макне!

    Да буде стуб у дворишту чувеног београдског Завода за рехабилитацију рањеника. Да око ње скакућу на својој јединој нози голобради прекодрински младићи. Да се  око ње у својим половним колицима возају безноги бивши јунаци.

    МАКНУЋЕ СЕ ВЕРА!

    Покидала је сиве мреже!

    Коракнула!

    Понијела у рупи безданки своје душе  ужарени бол.

    Колико ли ће година на том болу кључати искапане сузе?

    Можда је срећа што ју је патрљак изгубљене ноге заокупио!

    Да иде од љекара до љекара, с операције на операцију, свих тих година, не мјесеци, година које су протицале у Заводу.

    Да рана безданка бар тако мало зацијели!

    Да се изатка нека завјеса. И спусти између трајања и сјећања.

    Да барем чемер престане да капље.

    Да се мање осјети.

    Да остане иза завјесе.

    Вера је у Београду обавила све послове.

    На крају, на свим својим унутрашњим кантарима, у дугим заводским ноћима, премјерила све у себи и око себе хиљаду пута.

    И с ове стране завјесе одабрала стазу. Тамо гдје је све престало, тамо ће се наставити. Са ове стране пуцња.

    Смијала се тог дана: ''Ја имам живот са оне и са ове стране  гранате.'' Знала је да је то лудо, али она се томе заиста смијала.

    Данас је први Верин дан са ове стране пуцња.

    Ја сам Милица.

    Овог првог дана, који ја хоћу да назовем баш тако: дан са ове стране пуцња, сједимо Вера и ја, једна наспрам друге.

    Она чита причу.

    Док чита, ја сам опет у Београду, у Улици царице Милице. Видим собе, туђи намјештај, нас избјеглице - подстанаре, себе болесну. Веру.

    Ево је: задихана, као и сваког дана, у бијелој или тиркизноплавој мајици, са штакама, жури да ме његује.

    Она и није Вера.

    Сестра.

    Човјек.

    Истина.

     Вера завршава читање.

    Ја се враћам из деведесет треће.

    Гледамо се: па ово и није прича. Ово је датум: дан, мјесец, година. Име и презиме. Град. Улица и број куће.

    Вољела сам и тад што пишем приче које то нису.

 

КОНЦЕРТ У БОЛЕСНИЧКОЈ СОБИ

    ''Кад би само могла да себе мало потапшеш по рамену, да кажеш, ево, жива сам, зашто да се не борим, извукла сам се стотину пута из тешких прилика. А ти, као да сама себе тјераш да тонеш, и тонеш, и тонеш,'' кажем јој то понекад и погледам је, сад потпуно другачију, некако непознату.

    Моја мајка је увијек била велики борац. Нервирали су је они што се сваки час жале, што се лако препуштају и лијече кукњавом и малодушјем. ''Препустио се као лико низ воду'', говорила би за сваког коме недостаје борбености и самопоуздања.

   Гледам је данас, поглед јој водњикав, исцурио из њега познати жар, вуче га по неокреченим зидовима болесничке собе и ћути, ћути. Ћути и на моје молбе, и на негодовања, и на критике, и на њежности. Ћути и ништа не могу ни да наслутим у празњикавом погледу. Ни како јој је, ни куда је мисли усмјерила.

    Гдје нестаде она поносна, она пркосна и самоувјерена жена, чврстог става и оштрог језика?

    У соби осам кревета. На сваком по један облак туге и покоји грумен наде. У осам облака туге лежи осам жена, а у шеснаест њихових руку онолико груменчића наде колико прсти могу да обухвате. Руке мирне, чувају сваки груменчић, да неки не би испао и разбио се о тврде керамичке плочице пода испрсканог разним течностима које медицинске сестре сваки час доносе до неког од кревета. Само руке моје мајке, чини ми се, мирују из сасвим других разлога. Јер су без потребе да се помјере, јер су безвољне, заборављене као неважни дијелови тијела, без намјере да им се икад више у прсте и у дланове дозове стара снага, некад раније довољна за све радове, и за сва уживања. За премјештања и онога што је другима немогуће премјестити, за помјерање свега што срце помјерити пожели.

   ''Мајко, хоћеш ли да ти масирам руке?'' питам је и кроз влажан поглед чекам њено ''можеш'' и у њему бар једно мало, бар једно најмање, обасјано зрно живота. Ништа. О, како тешко скривам сузе док на мајчин јастук покушавам послати облачак топлине и покренути неки заостали таласић воље да се и овакав дан неком надом обиљежи и неким малим сунцем обасја!

    Моја десна рука се нагло трже и нехотичним покретом испрати звук шкрипе врата кроз која се, уносећи три осмијеха, појавише три жене. Обучене необично за мјесто на којем се налазимо ућутани свако у своје мисли. Католичке часне сестре из самостана у близини центра града!

    ''Наша Драгица је прије доласка у болницу, а послије болести у којој њене мисли нису умјеле више да је слушају, нашла свој дом у нашем самостану. Док није сломила ногу, било је и њој, и нама, добро заједно. Њена кћерка могла је да обавља своје одговорне љекарске послове, а Драгица је у свој непознати свијет пуштала наше ријечи и зраке нашег свјетла којима смо гријали њену збуњену душу,''  испричала нам је тихо најстарија међу њима, гледајући час у нас, час у  дементну стару жену која је лежала на кревету до мајчиног, често нас тих дана позивајући код себе на кафу или нам причајући о томе како је она дјевојчица и како највише воли да прави вјенчиће од бијелих рада, које, радовала се томе, ево, расту свугдје по соби.

    Док су часне сестре стајале уз Драгичин кревет и најстарија причала о њеном животу, Драгици је лице облила једва видљива румена радост, а у очима заискрио поглед, жив, нечим пријатним обасјан. Све то затим обасја и цијелу собу и помјери се умирени живот нагоре, мало према ведрини неба, према сунцу које је свима већ било остало иза леђа.

    Драгица, иако дубоко уроњена у свој нови свијет, у који ју је одвела сила неумољиве болести, одједном је другачије погледала по соби и као да се бар за неколико кратких корака примакла стварности.

    Ту на креветима, гдје је због новонастале ситуације на тренутак нешто промијењено, помјерено према некој обасјанијој обали, ускоро је, како то увијек у животу бива, свако поново заронио у оно што му је дано, у оно у што је само њега живот затворио. Атмосфера се вратила уобичајеној.

    ''Мајко, да ти додам мало воде? Или би радије сок? Можда бих могла да те мало окренем на лијеву страну?''

    Стресла сам се од њеног погледа који  ми је, сијевнувши, све објаснио. Тако је чинила и кад сам била дијете. Сијевне оваквим погледом, ја уздрхтим и скупим се у себи сва у једну тачку. Чини ми се, ни сама не видим ту себе-тачку. Боже, па ја од ње и сад стрепим, иако је она овако немоћна, а ја овако сиједа...

    И опет ћутимо. Ћути чак и Драгица. Часне сестре тихо, уз понеку једва чујну ријеч, ваде понуде које су донијеле својој штићеници и редају их по расклиманом бијелом ормарићу. Болеснице  иза затворених очних капака пребирају по лавиринтима својих брига или шаљу мисли  у даљине да провјере је ли код куће све у реду, је ли чељад здрава, а оне које  су са села, размишљају и о томе јесу ли њиве и баште окопане, животиње очишћене и намирене.

    Наједном, изненада и неочекивано, као нешто што, рекло би се, никако бити не може, болничку тишину, оковану немилим мислима које као бодље висе по зидовима и плафону, собу испуни чудесна мелодија севдалинке. У ђул башти крај шимшира сједи једна цура фина...

    Милозвучје пјесме у најмањем тренутку времена помјери према поду све бодље затамњених мисли, а одмах затим их згужва и затвори у прашњане просторе испод болничких кревета. Сви погледи се у истој секунди приковаше за кревет са којег је допирала пјесма која је собу пунила неким сасвим новим, досад непознатим, свиленим небеским предивом.

    Док је Драгица својим нестварно лијепим и даровитим гласом тихо извијала мелодију пјесме, пратила ју је најстарија часна сестра која је, повијена, главу наслонила уз Драгичину, а друге двије су, примакнуте сасвим кревету, тихо помагале у том чаробном послу.

    Осам тужних жена је упијало звуке пристигле мелодије и без иједне мисли пловило на њима у простору који надвисује све обично и све земаљско.

Трајао је тренутак у који се једва вјерује.

Кад је чаролија обавила свој божански задатак, када је концерт у болесничкој соби отпловио низ прамење времена, затекла сам на својим образима двије сузе, а усне су се једва чујно помјерале док су слагале ријечи''Хвала вам за овај тренутак радости!'

    ''Мајко, на сваком мјесту постоjи радост за човјека'', рекла сам док сам излазила из собе, стишћући испод грла, да га понесем са собом, зрно утјехе због пламичка који сам опазила у њеном погледу.

 

ХЉЕБ И СУЗЕ

    Добацивао сам стару дугмад до зида наше накривљене штале кад ме мој брат Марјан позвао да одем у Томин млин и затражим на зајам шерпу брашна. Није ми се ишло јер сам увјежбавао добацивање дугмади што ближе зиду. Припремао сам се за игру коју смо звали блишка и коју смо играли сваки дан кад смо се враћали из школе. У тој игри побједник је био онај који је своје дугме добацио најближе означеном мјесту. Он је од осталих учесника у игри добијао по једно дугме. Од тога није имао никакве користи, али је нека страст чинила да се осјећао страшно важним док је ишао кући са џеповима отежалим од шарене дугмади.

    На Марјанов позив тргнуо сам се љутито и таман хтио да му се супротставим кад сам примијетио како је блијед. Обрве су му биле некако чудно опуштене, а шешир нехајно накривљен на десну страну. Моја љутња нестала је у трену. Знао сам да тешка болест туберкулоза у неким данима начини од мог брата оронулог старца. Срећом, он се послије таквих дана опорави у болници у оближњем граду и опет  сине и подмлади се. 

    Марјан је био наш најстарији брат. А како су нам оба родитеља умрла рано, није нам био само брат, него и отац и мати. Никад о томе није говорио, али ја мислим да се није ни женио зато да би нас четворо извео на пут. Нарочито је бринуо о мени због моје краће ноге с којом сам рођен и због низа операција које су извршене да би се нога бар мало продужила.

    Иако сам био мален, некако сам разумио све што се дешава у нашој кући и у нашем животу и зато сам Марјана посебно волио. Поштовао сам га и слушао без поговора. Тако је и жеља да му се одупрем кад ме позвао да га послушам трајала само трен.

    Покупио сам своју прашњаву дугмад, стрпао је у задњи џеп, једини који није био шупаљ, и кренуо за њим према кућним вратима. Марјан је ишао споро, кашљући суво сваки час и придржавајући се за тарабу којом је било ограђено двориште. Нисам га ништа питао. Знао сам да не воли да говори кад га стисне болест. Дохватио је с расклиманог стола поред куће дубоку плаву шерпу, пружио ми је и невољно проциједио:

    ''Реци Томи да ћемо и овај и прошли зајам вратити чим продамо сијено.''

    Кренуо сам према млину безвољно, премећући олупану шерпу из руке у руку. Врела прашина пржила ми је босе табане, па сам сваки час убрзавао ход забацујући своју краћу ногу и дижући облачиће  прашине иза себе.

    Кад сам стигао надомак млина, обузела ме стрепња јер никад нисам знао како ћу проћи код млинара Томе. Иако нам је био први комшија, није му сметало да ме наружи без разлога кад год је био лоше воље, а обично није пропуштао прилику да ми грубо да до знања да смо ми сиромашни, а он богат.

    Испред млина је сједило неколико људи из нашег села. Ковач Мићо им је по обичају причао о својим војничким данима, а они су помно слушали његове по сто пута препричане војничке подвиге и успут потезали из флаше коју им је млинар износио чим би се окупили.

    Док сам прилазио, први ме је опазио Мато Клицо и одмакнувши флашу од уста довикнуо:

    ''Еј, шепави, шта рече, хоћеш ли ми дати сестру Матију? Купићу ти за њу ципелу с дебелим ђоном, па ћеш и ти моћи да нађеш цуру!''

    Обрисао сам надлактицом нос и знојаво чело, повио се и ћутећи прошао поред Мате, тражећи погледом у унутрашњости млина млинара Тому. Срце ми је тутњало као млински чекић, а у грлу се створила кнедла  која ми није дала проговорити. Чинило ми се да ми се моја шепава нога све више скраћује и да ће потпуно нестати док су ваздух испред млина пресијецале пијане шале и поруге на рачун моје сестре Матије и нашег сиромаштва.

    Чувши смијех, на вратима се појавио млинар Томо, намргођен, знојав, улијепљен брашном. Учинило ми се да га је смијех још више намргодио, а кад је угледао мене, из њега су покуљале псовке које су кроз моју главу тутњале као најстрашнији громови.

    ''Опет си ту са шерпом? Ни прошли зајам нисте вратили, а имате образа опет доћи! Још пошаљу тебе шепавог да ме омекшаш! Ама, доста ми је сиротиње и сиротињског кукумавчења! Реци Марјану, прирасла је Матија, нека је уда за Мату Клицу, па ће имати за зета богатог трговца и неће више мени цвилити сваки час!''

    Томо је урлао и даље, али ја више нисам чуо ни једну ријеч. Набио сам своју шерпу на главу и кренуо. Једва сам видио куда идем. Једино ми је било драго што више нисам видио искежена пијана лица поред којих сам пролазио.

     Шерпу сам скинуо тек кад сам се довољно удаљио од млина. Сјео сам на траву поред Лукине куће и дуго и горко плакао. Лукин пас је дошао до тарабе и није лајао као обично, само је ходао тамо – овамо, цвилио и нервозно махао репом. Лукина жена Анђа појавила се на вратима са неколико комадића меса и хљеба и пас је одјурио према њој. Остао сам сам и тупо гледао низ цесту према Шамцу, размишљајући да ли ће икада моје немоћне ноге отићи из овог села и наћи неко мјесто на којем ће се заборавити моје сиромаштво. Тако уплакан и ошамућен болом и увредама, размаштао сам се о таквом мјесту. Заборавио сам и гдје сам био и гдје сам кренуо. Наслоњен на кољена, сав умазан знојем и сузама, гледао сам у своје прљаве ноге  и замишљао на њима сјајне црне ципеле, скупље од свих ципела на свијету.

    ''Еј, мали, јеси ли ти то заспао на овом сунцу?''  тргнуо ме глас млинара Јове из сусједног села.

    Дигао сам поглед и хтио нешто одговорити, али чим сам се сјетио да  је и он млинар, језик ми се завезао, а страх од свих млинара на свијету преплавио ми је цијело тијело. Једина жеља била ми је узети шерпу и побјећи. Али док сам се дизао да кренем, Јово се наједном створио на трави до мене и загрливши ме наставио:

    ''Јеси ли ти то, момчино, љут? Ко је то тебе наљутио? Хајде, реци ми, па ћеш добити двије свилене бомбоне и коцку шећера.''

     Глас овог човјека, кога сам једва познавао, неком чаробном метлом почео је да чисти страх из мене. Послије неколико тренутака упутио сам поглед према њему и с неком наједном стеченом храброшћу све му испричао.

    Млинар Јово је сво вријеме ћутао. Само је понекад помјерао свој кожни качкет који му је био повелик и падао скоро до ушију. Висок и танак, у својим тамносмеђим панталонама и карираној кошуљи, подссјећао ме је на мог брата Марјана. У  тренутку сам помислио да су можда неке добре виле намјестиле да овај човјек наиђе и утјеши ме зато што сам увијек био послушан и зато што сам се свако вече молио Богу.

    ''Идеш са мном у мој млин,'' рекао је наједном млинар Јово.

    Као омађијан, кренуо сам за њим. Више ништа нисмо проговорили ни он ни ја. Стигли смо до млина, он ми је натрпао пуну шерпу брашна, помиловао ме кошчатом брашњавом руком по обријаној глави и рекао:

    ''Иди полако и пази да не проспеш. И реци Марјану да ово није на зајам. А ја и ти ћемо, кад порастеш, бити другари. Бићеш ти момак и по!''

    Ишао сам кући поред Толисе, а жабе су се склањале да прођем. Можда ме нису ни препознале. Некако сам се усправио. У руке ми дотекла снага. Нисам ни шепао толико.

Издања

Ново