Биобиблиографија
Миланко БОРОВЧАНИН РОМСКОК је рођен 10. фебруара 1954. године у селу Подгајине (Соколац) на Романији. Као медицински техничар цио радни вијек провео на психијатрији, помажући у лијечењу оронулих и посрнулих душа људских. Из минулог рата, обављајући часно посао медицинара у зони борбених дејстава, више од четири и по године, изашао са орденом – Крст Милосрђа, највишим одликовањем Републике Српске за медицинске раднике. Пише романе, приповијетке, приче, путописе и поезију – за дјецу и одрасле.
Члан је Удружења књижевника Републике Србије и Републике Српске. Живи у Сокоцу, на Гласинцу.
До сада је објавио два романа, три књиге прича и приповијетки, шест књига поезије за одрасле, једну књигу пјесама за дјецу и двије књиге путописа. Радови су му објављивани у више зборника, панорама и часописа. Неке пјесме су му објављене и у Антологији поезије југоисточне Европе ВРАТА ВЈЕТРОГРАДА.
Награђиван је за књижевни рад. Поред награда са разних књижевних конкурса и завичајних награда за најбоље књиге, посебно треба поменути Диплому и медаљу Удружења књижевника Русије – Московска подружница и Повељу Видовданских пјесничких сусрета на Романији.
Основни биографски подаци уврштени су у први том Енциклопедије Републике Српске.
БИБЛИОГРАФИЈА:
СА ВАМА САМ УМИРАО И ЈА – пјесме, „Свет књиге“, Београд;
МОЛИТВА – пјесме, „Свет књиге“, Београд;
НЕБЕСКИ ТРЕПТАЈИ – пјесме, СПКД „Просвјета“, Соколац;
НЕМИРИ – пјесме, „Свет књиге“, Београд;
САМРТНИ САН – приповијетке, ауторско издање;
СНОВИЂЕЊА – роман, „Ослобођење“, Српско Сарајево;
ИСТОКЕ ДУШЕ – пјесме, „Васо Пелагић“, Бања Лука;
ЗАКЛЕТВА – роман, „Жиравац“, Пожега;
СРЦЕ ПУНО ЗВИЈЕЗДА – приче и записи, „Жиравац“, Пожега;
НЕЋУ НИКУД, НЕ ДАМ НИШТА – пјесма – поема, „Жиравац“, Пожега;
ЈАУЦИ ИЗ ТАМЕ – приповијетке, „Жиравац“, Пожега;
КУД ГОД ДА КРЕНЕМ, ТЕБИ СЕ ВРАЋАМ ПОНОВО – путописне приче,
„Жиравац“, Пожега;
ЛУКИНА КЊИГА – пјесме за дјецу, Књижевни клуб „Романија“, Соколац;
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНА – путописне приче, СПКД „Просвјета“, Бања Лука.
Одјеци
КОСОВО
Још ми у сну
Одјекује
Зов и јецај
Српске трубе
Са Косова
Док на мачу
Милошевом
Тихо гасне
Срп месеца
Муратова
По предворју
Небескоме
Млада дева
Све јунаке
Вином мије
И залева
У кладенцу
Посвећена
Светли глава
Лазарева
Вазнесена
Рука Бошка
Југовића
Крсташ барјак
Небом вија
А у царству
Безвременом
Васкрсава
Српски народ
И Србија
Вук Бранковић
Вековима
Постојано
Све за љубав
Свом племену
Носи клетву
И клевету
И чиста му
Душа гори
У пламену
Од војвода
Нико тамо
У сну моме
Издајица
Није био
Биће да је
Неки „Марко“
Из нигдине
На Косово
Закаснио
Док из крви
Мученика
И хероја
Бесмртности
Цвеће цвета
Сва хришћанска
Звона поју
Синфонију
Захвалницу
Широм света
Тек што мину
Пет векова
Агарјанске
Поробџијске
Тешке тмине
На божуре
Кидисаше
Незванице
Из ђавоље
Постојбине
Света земља
Неће им се
Лако дати
Покорити
И предати
Крв што цвета
До потоњег
Без милости
Уљезе ће
Прогањати
Неће бити
Мира за те
Црне птице
Лешинарке
Грабљивице
Док је звона
Са Дечана
Пећаршије
Соколице
Грачанице
Зар не знају
Шта Владика
Мудри рече
О божанском
Роду моме
Научиће
Штићеници
Нато звери
Једном зубе
Кад поломе
МОЛИТВА
Спаси нас, Господе, сваког посртања
Испод тешке сјене Дамокловог мача;
Анђеоски чиста нек су битисања
Наша испод огњеног небеског сача.
Скини паучину са азура плавог
И пошаљи уснуле руже вјетрова,
Нека однесу блато и црни талог
Са нашег памћења и са наших снова.
Нека пришкрину мало Апостоли двери
Не небеском царству вјечности Господе,
Нек прекину игру црни хазардери,
У долини суза мало нас је роде.
Господе, ако смо твој одабрани род
Што оплемењује земаљске голготе,
Да усправно пребродимо трновит ход
Оснажи нас – троструке дај нам животе.
ОДА РОДУ
Осим сунца нема у бескрајној васељени
По топлини чисте душе ништа слично теби
Да се небо смркне у сач претвори ледени
Та топлина светосавска охладњела не би
Испод деветога круга и још тежих мука
До висина гдје божанско огледа се лице
Стизао си роде док ницаху из јаука
Цвјетни споменици и опрости за убице
Благороде кроз божуре вјечно ћеш живјети
Таман и да рука не претекне за свијеће
Све док чојство буде битна мјера на планети
Ход времена трагове ти исбрисати неће
НЕЋУ НИКУД, НЕ ДАМ НИШТА
Због поноса
И ината
Из принципа
Због Принципа
Убијеног
По два пута
И због земље
Тврде посне
И поносне
Нећу никад
Ја из Босне
Због извора
Вилооких
И потока
Лакоскоких
Због ливаде
Инокосне
Каменитог
Легла змије
Нећу никуд
Са завјетне
Романије
Имам папир
И тапију
И копију
Грунтовнице
Ђедовине
Баш ме брига
Што зли бају
Залуд им је
Нећу никуд
Не дам ништа
Нека знају
Нећу ићи
Због Дучића
На дам Кочић
Да самује
Да Ћопићу
Опет неки
Кућу руше
Нећу никуд
Земљо моја
Нека цркну
Нек се пуше
Зар да одем
Да ми опет
Наки 'вамо
Ђонобразни
И Шантићу
И Андрићу
Бисте руше
Књиге умне
Да спањују
Нећу ићи
Нека чују
Нигдје тако
Не заносе
Златосјени
Мјесечине
Нигдје тако
Не миришу
У откосе
Савијене
Траве росне
Зато нећу
Ја из Босне
Зар да одем
Тамо негдје
У туђини
Да се сушим
И спарушим
Да се саспем
И оболим
Вјековима
Луда земљо
Крв ми пијеш
Ал' те волим
Стално ми те
Комадају
Кроје крпе
Калајишу
Док не дрпе
Што им треба
И не збришу
Са торбама
Преко гране
Дантеовски
Мој бездане
Док те робе
Мене гоне
На све стране
Пустимице
Ал' узалуд
Ја се враћам
Устопице
После сваке
Тарапане
Теби Босно
Видарице
Волим брда
Твоја звонка
Вукозовна
Земљо тврда
Сузо тешке
Пјесмо громка
Хајдучице
Отровнице
Из присоја
Заноснице
Бритка моја
Дуго топла
Муњо врела
Ватро жива
Леденице
Вјерна љубо
Варалице
Душебришко
Задојнице
Дрчног соја
Узданице
Сабљо моја
Љето зима
И прољеће
Удра грома
Сунце кише
Цвијет трешње
Дивурице
Трна глога
И такише
Ко у теби
Нигдје више
На мирише
Зачаран сам
Шта је ту је
Нећу никуд
И не дам те
За живота
И памети
Ти си једна
Ја резервне
Отаџбине
Немам нигдје
У нигдине
Не дам моме
Заводнице
Не дам горе
И литице
И ливаде
Злокосниоце
И тапију
Грунтовнице
Ђедовине
Тврде посне
Моје Босне
Не дам свету
Колијевку
Од камена
Ковачницу
Златне жице
Мог племена
Не дам гробне
Безданице
Виногорје
Манастире
И мраморје
Не дам ништа
Ћераћу се
Због огњишта
Ђе сам нико
Не бојим се
Ћераније
Одавно сам
На то свико
Не дам тебе
Светосавска
Образ Слико
Због поноса
И ината
Из принципа
Због Принципа
Убијеног
По два пута
За памети
Нећу снити
Земље стране
Грудо родна
Мој бездане
ПОВРАТАК
Јеленку Витомиру – Паји Грофу
Модар сам ти мајко
ко зимско свануће,
из наручја топлог
склизнух у беспуће.
Вјетар завичајни
у зору ме буди,
и све чешће сањам
нектар твојих груди.
Испод шаренице
шкрипи ми грбача,
у сјећању тражим
росу првог плача.
У завежљај скупљам
в'јека крхотине,
првој стопи бјежим
низ пустопољине.
Хрлим завичају –
порођајном крику,
мелему једином
за тугу велику-
Ту ћу да се смирим
испод петроваче,
украј поља крашког
поред драге драче.
ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Миленку Јевђевићу
Чујеш ли у тренуцима сјете, пријатељу,
у тој води модрој жубор наше Ракитнице,
и гасиш ли руменим огњем пожарну жељу
за мирисом смоле, пјесмом вјетра кроз литице?
Кликнеш ли, у сну, низ косанице кршевите,
момачки, кроз јутро у пеленама магленим,
да здрхте траве горске, росом бремените,
и љута кованица за рожником гаравим?
Буди ли те каткад урлик самотњака вука
кроз ноћ Романијску, пометну, мрку, снијежну,
А тек кроз колико ли слатких пролазиш мука
Моме наше у сан кад донесу пјесму њежну.
Колико си пута будан дочекив'о зоре.
у сан кад нахрупи Дрина моћним хуковима,
и кад топле ватре успомена се разгоре,
ко нић мајска над каменог моста луковима?
Шаљем ти ово писмо из завичаја, брате,
ако ти донесе немире умјесто радости –
то је да ти заборави душу не захвате;
ја сам то тако и хтио, опрости, опрости...
Као да гледам како ти смјешак зари лице
док тихо збориш: „Прате ме вјерно, без оданка,
у сну и на јави: завичај, четрири звјездице,
успомена драге у души и моја Бранка.
ЉЕТНИ САН
Проминуло је једно цијело љето врело
У бајци гдје ти бјеше уснула љепотица,
Велом душе застирах ти прозрачно тијело,
И даждише руже вреле на нирвану лица.
Кад год појмих да те дотакнем дрхтавом руком
Била си већ далеко на коњицу бијелом,
Недостижна, под ужареним небеским луком
Ишчезавала си у сунчевом кругу врелом.
На очи спрљене стављах облоге камене,
Руке у ранама у зденац леден урањах,
Крв чежњом отровану да источи из мене,
И модринама прекрије све што грешан сањах.
Сњегови одавно у мир поња увијају,
Магле ледене пузе понад луга и друма,
Само још у небу мртвом вјетрови вијају
Пелену љетног сна, чисту ко пешкир за кума.
Остани у бајци успавана љепотице,
Не буди се, не прати ме кроз блато свијета,
Биће довољно у сну да ти дотакнем лице
И осмијех спазим у врелини новог љета.
БАЛАДА О ЏОНИЈУ
Сањалица и несташко је остао
И кад минуше године магареће,
Много пута нетрагом је нестајао
Низ те, само њему знане, стазе псеће.
А најдраже су му биле ноћи љетне,
Тијане и пуне мјесечине благе;
Са музам је могао да се сретне
И да слуша звуке души му драге.
Волио скитњу више од коске масне,
Излуђивао га ланац и каиш крут;
У трену искра туге у оку му згасне
Кад га одвежу па хитро клисне низ пут.
И тек кад се наскита до миле воље,
Враћао се у зору, каткад и прије,
Разигран и пун животне воље,
Али једном није, само једном није...
Ноћи једне благе, пуне ведрине,
Керуши Бјелки, својој љубави на дар,
Пошао на небо звијезду да скине,
Чупавко Џони, боем, пјесник и сањар.
И никад се одозго он не врати више,
А чекала га Бјелка из дана у дан,
И чекаће вјерно, кажу, док дише
Да јој дође на трен, макар само у сан.
Кад се на небу кудрав облачак јави,
Бјелка више не цвили, сузе не рони,
Радосна мисаоп заискри у глави:
Па то небом ходи њен чупавко Џони!
У свитање свако, кад зора заплави,
Дала би све коске, и још сто дуката,
Да залаје, да се однекуд појави
Љубав њена, вреднија од сувог злата.
ВРАПЦИ
Свака наша
Надстрешница
Глува без тих
Свађалица.
Мислим да то
Није тако –
То се они
Воле јако.
Препирка је
Само варка –
То је пјесма
А не чарка.
Те чигрице
Разигране
Цвркутањем
Красе дане.
Ту су вјерно
И по зими
Кад цвокоћу
И Ескими.
Те другаре
Запамтите
И вјерност им
Наградите.
Мало мрва
На прозору
Нек' сачека
Њих у зору.
ЂАЧКА ТОРБА
Е, не може шуша свака
Без по муке да открије
Поред књига и свесака
Шта још ђачка торба крије.
Памти она многе тајне,
Несташлуке, враголије,
Успомене дивне, сјајне,
Друговања, симпатије.
И кад међу старе ствари
Једном оде, торба свака,
Као вјерни другар стари
Чува тајне свога ђака.
Само каткад прошапуће
Под покровом од прашине,
Бивше ђаче кад до куће
Родне сврати из даљине.
Успомене тад нахрупе
На минуле ђачке дане,
Дивне и ко злато скупе,
Па по нека суза кане.
English
Српски
