Преводи

Одјеци

ЧОВЈЕК С КАПУТОМ ОД ЈЕДАРА

Сусрела сам твој поглед
једног црвеног сумрака
на раскршћу
сопствених потонућа.

Носио си капут скројен
од одбачених једара,
која си пронашао на обали
оног давног маја,
кад море је запљускивало
твоје најбоље године.

Шапутао си пјесме
о смијеху и сузама.

„ Да ли си слушала јецаје
пшенице,
док душа јој се
у прах претвара?

Њен јецај је пјесма
воденице
што путује свијетом
у гргољу воде.
Јецајем душе,
пјесма се ствара!“

Поклонио си ми
црвени кончић, као штит
од урокљивих погледа
и тужних ријечи.
На длан ми положио
зрнце неспокоја.
„Само га пусти да расте...“

Отишао си без поздрава.
Никада више срели се нисмо.

Остао си једина боја
чежње, свих ових година.
Сва туга и љепота.

Јецајем душе те пјевам,
упорно и тихо,
док одмотавам клупко
сопственог живота.

 

ДРАМА КОЛЕКТИВНИХ ЛУДАКА

Узалуд покушаваш маглама закрпити
пукотине свога живота, осуђен на вјечиту
улогу презрене дворске луде, на овој
трулој позорници нашег битисања. Тјерају те
да се луцидно осмјехујеш,
накићен бајкама у коси, да трепериш попут вјетра

научен да никада не постављаш питања и
да на свако њихово питање послушно климаш
главом.
Осјећаш ли да лудиш од свих тих прапораца у глави,
који тако упорно звече?
Када си се последњи пут пробудио са осјећајем
задовољства што дан је пред тобом само твој
и што ниси осуђен да тумараш мемљивим мапама

које су други нацртали за послушне
марионете попут тебе.
Осмјехујеш се луцидно...
Ти си тек уморни статиста на овој црвоточној позорници

у драми колективних лудака.
Научио си своју улогу добро.
За ништа друго и ниси...
Док гвожђем по теби сипа ова гротескна бајка.

 

ХОР МРТВИХ РИБА

Сваке ноћи сањаш дугачки сто
од храста посјеченог једног новембра
из дворишта напуштене родитељске куће.
Још је по њему грумење блата од неких
хладних јесењих киша
И чини ти се да чујеш шум прољећа, која су
спавала у његовим гранама,
кад је јун твога живота тако зелено
треперио у твојој коси.
Посматрао си некада давно, скривајући се
под његовим сјеновитим крошњама,
сребрне рибе које су својим бљештавим,
хладним тијелима пркосиле рђи. Шта се догодило
са сребром у теби?
Сваке ноћи се враћаш за дугачки храстов сто
и властитим срцем частиш гладне демоне:
увијек ти оставе толико срца да се у њему
излегу нове сумње и страхови.
На обали оне далеке ријеке, чује се хор
мртвих риба.
Њихова сребрна тијела бљескају
у твоме сну.
На рђавом послужавнику
сопственим срцем и ноћас ћеш почастити
гладне демоне. Хор мртвих риба са очима
од блата, тишинама које вриште
покуцаће и ноћас на твоја врата.

ДОРУЧАК КОД ГОСПОЂЕ МАГДАЛЕНЕ

По коси су јој се ројиле неке тиштеће
меланхолије, тог јутра када је на тераси
куће која гледа на сумрак послужила
доручак случајном разносачу
добрих вијести који јој је малочас позвонио
на врата.
Чај од шипурка послужио му је као огледало
из кога су се пресијавале неке румене
бистрине.
Госпођа Магдалена суздржано је шкиљила
сивим очима одмјеравајући неочекиваног госта
и шушкавим гласом умјесто шећера, послужила је
сопствене сумње:
„Добри гласови су случајни гости у овој орнулој
кући, чији темељи нису навикли на помирљиве
вијести и насмијане људе. Овдје су ђаволи
одавно кесе одријешили и све што сада видиш
њихова је својина.“
Њене очи су биле као два узбуркана олујна
мора и узалуд је покушавао да у њима угледа
скривену искру надања.
Невесело је схватио да је пронаћи неће.
Госпођа Магдалена, одвећ хладна,
на сребрном послужавнику изнесе му бајат
колач од бадема и сједе у плетену столицу
од прућа које је некада давно листало
на прољетном вјетру.
„Листало је и моје срце, ономад, кад су
калдрме пјевале под ритмом мојих корака
и кад су на раскршћима цвјетала надања.
Сада је суво, попут овог прућа.
Човјек није дрво, запамти дјечаче,
и ако коријен пусти на једном мјесту,
то први је корак до потонућа. Зато корачај
и пусти срце да као мисао свемиром лети.
Крени већ једном, још је толико шума
и ријека које сад негдје шуме,
мораш их видјети...“
Сунце је обојило дан тешким бојама злата,
кад је напустио кућу што гледа на сумрак.
Госпођа Магдалена, остала је на трему,
као уморна јесења ружа. Освртао се неколико
пута. Учинило му се да му је махнула та
чудна старица у хаљини од тешког броката.
Никада више није пронашао стазу до куће,
на коју је онога дана одвела га шума.
Да ли је све било само привиђење?
Тек с времена на вријеме, учини му се
да препозна два узбуркана мора, у очима
случајних пролазника које сусретне
негдје, док уморан корача
поред далеког сеоског друма.


КРАЈИНА

Доље у долини, окупана мјесечином
Крајина моја спава.
Успори путниче, кад овој земљи
путеви те доведу.
Овдје другачије миришу ноћи,
ријека, жито и трава.
Овдје су завјете дали отац и унук ђеду:
да сачуваће име, славу и имање
и онај воћњак стари
што најбољу ракију баца.
Заборавити неће ни камене крстаче старе
што ко чувари славе
стоје у нијемом реду
и причају о храбрости наших праотаца.
Јер Крајина је одувијек
чврста и покорна била,
дијелила благослове кротка и питома;
а онда би на њу одједном курјаци насртали,
тргали јој месо и копали јој очи,
у јаме јој бацали дјецу, згаришта остављали.
Шта је сирота могла – бранила се и она...
Овдје се пјесмом дочекују и ратови и славља
и сваком дјетету које
у нашем селу се роди
мјесто дуката – икона стави се крај узглавља
и шапуће се о части, љубави и слободи.
Ови тежаци овдје што под Козаром спију
ходочасници су вјечни на путу светосавља.
Овдје се ојкача чује с вечери Илиндана
и трепере лојанице по портама манастира.
Ако ослушнеш боље
можда ћеш чути како
низ калдрму у љетно вече пролазе двоколице
и осјетити како чудесно трава мирише
док далека киша се спрема,
у врбаку крај Јапре како пјевају птице...
Успори путниче зато
кад кроз Крајину моју прођеш,
на Козари и Сани одмори уморне очи,
а Крајина је топла и умиљата мајка –
дочекаће те ко свог сина,
кад једном из далеког свијета
ти јој поново дођеш.


КУЋА ПОД ГРМЕЧОМ

Погледом додирујем обрисе уснулих брда и планина
у којим су скривени путеви неких заборављених живота
и на трен ми се учини да чујем гласове оних
чије су кораке одавно испрале кише
и звук око врата хранитељке краве објешеног звона,
бабин пјевљиви глас док дозива живину,
тамо под шумом у хладу ко облака тромих бјелину
стада оваца и предводника овнова.

Под само једним кровом отхраниле су руке тежака
седморо дјеце. Да их у свијет шаљу, а опет – родна
кућа и њива да никад не остане пуста
и са вјером у Бога, све док је хљеба и здравља
на живот и судбину се не смије,
јер под небеском њивом довољно пшенице има
за свака гладна уста.

Погледом додирујем обрисе брда
гдје некад ђед и баба жуљевитим рукама
обрађивали су земљу и стицали имање.
Сад тамо тишина спава. Њива је остала пуста.
На прагу маховина се ухватила
ко на заборављеном гробу
и давно обијена врата тек вјетар још отвара.

А некад са сузом у оку и јабуком у руци
једно по једно дијете испраћали су у свијет
и дрхтавим старачким прстима бројали дане
кад ће им синови и кћери поново доћи.
И кад су одлазили, тамо гдје сви једном оду
ни за чим жалили нису – ни за кућом,
ни њивом, ни јабуком петровком раном...
Само су дјеце остале жељне њихове уморне очи.

Погледом додирујем обрисе брда
тамо гдје некад живот је текао
брз као Јапра кад љетни је пљусак замути...
И са сузом у оку окрећем се Грмечу,
а он далек и тих, погнут под теретом неба
ко усамљен старац ћути.


ОТИСАК ДУШЕ

Ти си најтананији додир којим ме је Господ дотакао
под куполом овог немирног неба.
Молила сам се да се душе наше под звијездама пронађу
и када сам први пут угледала свемир у твојим очима
непогрјешиво сам знала да си ти онај отисак,
што из калупа мога родослова је прешао из прошлости и мрака
у вијекове који миришу на ново и непознато.

Немој да мислиш да се не плашим, не дрхтим
пред судбином твојом, јер није лако у венама носити
толике снове, лудост и љепоту. Постаћеш жена.
Од Господа ти је дато да крст свој носиш.
Ја сам га носила и моја мати
и све оне безимене жене родослова нашег
имале су неке своје трновите путеве и неку своју Голготу.

Ти си најблаженији поглед којим ме је Господ погледао
у тренутку када сам твоје сићушно тијело
прислонила на своје груди. Ти си биће саткано из суза
које су ме училе стрпљењу, остварење молитви
којим сам се небу обраћала у пола гласа.
Ти си онај звонки смијех који свако зрнце моје крви усталаса.

Моје је срца родна њива од када сам твоја постала мати,
чудесно се обнављајућ свакога дана
и кад крвопије га распарчавају и ломе,
зна да куцати престати не смије,
зна да због тебе не може стати.
Ти си једина светковина мога живота
коју изнова славим свакога дана,
утјеловљење чудесне спознаје
да добивши тебе – милошћу божјом ја сам дарована.

Ти и ја смо двије нити на чворнатом клупку
нашег родослова. Ја, најдража моја,
док живим бићу љубави твојој храм,
страховима и стрепњама које те море
ко анђео таме доносићу смрт.
И буди поносна што родила си се као жена
наствивши нашег рода ткање. Не плаши се облака,
нити црних гавранова, гласника судбине
када у крилима ноћних лептира слете ти на раме.

Ти си једини уздах стрепње. Због тебе немири
ко јато сребрних риба у океану моје душе ћуте.
Једном кад кренем на пут без повратка
срце ћу своје попут сјемена посијати
да по љубави која из њега никне,
кроз тамне ходнике живота пронађеш радости стазе.

Жена си, нит родослова нашег због кога не смијеш стати.
Милошћу божјом угријаће свилени додир овога клупка
и твоју душу када и сама постанеш мати.


ПОТКОЗАРЈЕ

Мој ђед је био горштак. Сувоњав чича
од хиљаду љета; љета која су читави нараштаји
једне породице преносили с кољена на
кољено као бисерје и драго камење.
Сва та хиљадугодишња љета носио је урезана
у борама скривеним на челу под ободом
сламнатог шешира у који је свемир стао,
све радости и туге, сви пролазници кроз наше
шљивике, џелати и сиромаси, њихове покорне
слуге. Мој ђед је на жиљевитим рукама сачувао
све оне непрегледне боје мрака који се више од
сваке свјетлости одувијек надвијао над овом
земљом која је као маћеха и мајка хранила
и узимала синове и кћери. Када се родио, посађен
је храст уз дрвени плот иза куће од блата и ракија се
точила од оних наших шљива. Ракија која се чувала
у кацама попут грумена злата, за рођење сина
првенца, онога који ће наставити род и пород, који
ће сачувати име и крсну славу, који ће оцу и мајци
у старости благослов бити, ослонац и топла ријеч.
Мога ђеда су научили да је овај комад земље
коју је жуљевитим рукама обрађивао и његов отац
и отац његовог оца светиња у коју се не дира и да
свакога путника намјерника који случајно овуда
прође на столу дочека погача и ракија од шљива
што само под Козаром расту, али да никада не
дозволи туђинској чизми да у његово двориште дира,
љетину да му арчи и дјецу у логоре да му сабира.
Мог ђеда су учили да с једим напола отвореним
оком спава, јер ово је одувијек била земља за коју
су се отимали грабљиви црни гарвранови, научени да
живе од наше крви и меса. Мог ђеда су учили да
буде стијена на коју ће се ослањати цијела породица,
да у скромности и поштењу увијек буде први,
јер овдје под Козаром људи се рађају и умиру уз
пјесме и никада, ни кад се најтеже бреме на плећа
свали мушкарац под нашим небом сузу пустити не смије.
И мој је ђед засадио дрво када је добио првога сина
и ракија се точила у име свих вјекова које је првенац
носио у крви. Мој ђед није пустио сузу, кад је дрхтавим
рукама старца посјекао иза куће млад храст онога јутра
кад су му јавили да се из рата вратити неће његов син први.

ПТИЦЕ

Мајка је на сто изнијела
погачу и џем од шљива.
Једино је то тог ратног
децембра имала у кући.
„Једите, ја нисам гладна.“
говорила је скривајући лице.

Затим је послије доручка
скухала сваком по шољу чаја
и са стола пажљиво купила мрве.
„Напољу је данас хладно.
Неко мора нахранити и птице“

У ПРОДАВНИЦИ КОСМИЧКИХ ЧУДА

У ову продавницу
космичких чуда
случајно си свратио
оног покислог петка.
Оног петка
у априлу,
кад облаци су у
својим влажним утробама
преносили тајне поруке
случајних љубавника.
Кише су се тог петка
просипале, као скривени
љубавни уздаси
и земља је мирисала
на смокве и на грожђе.
У ову продавницу
космичких чуда
ступили смо као незнанци,
ал немиром ме оковала
твоја сребрна сјенка.
Док облаци изнад нас
су дрхтаво
о љубави ћутали,
оног покислог
априлског петка.
Растали смо се неповратно.
У сумрак се стопили
као два потпуна странца.
И не мислим често о теби,
док у априлским кишама,
непозван,
не изрониш из таме
и не проговориш шапатом
неког случајног љубавника,
чија ријеч ми је
с облака
склизнула на раме.

Издања

Ново