Преводи

Одјеци

ГРАНЧИЦА ЈЕДНОГ ФИКУСА

ПОПЛАВА
           (15. маја 2014. године, у Добој
           излила се ријека Босна и оставила незапамћену
           пустош у историји и души овога града)

Стигла као болест у кости Добојграда
С водама као с напуштеном дјецом од Извора до Ушћа

Тог јутра подигла дванаест људских тијела из
Породичног гнијезда Закасњела спавања и загрљаје
Иконе Богородице Тројеручице Светог Саве
Симеуна и Николе са црквених зидова

Клупе и дрвеће у парковима Оранице и ливаде
Слике из Галерије Дуге разговоре Смрти из историје
Судске пресуде Књиге и тапије

Албуме са старим и новим фотографијама
Неотворена писма Кључеве из брава
Страну кревета на којој ми дијете спава

Теглице са дјечијим оброцима и ципелице
Са кућног прага

Трагове црва у страницама очевог кревета

Плакате  позоришних представа седамнаестог
Добојског Театар феста Најаве у новинама
И све што се догађало тога дана...

Подигли се Ножеви из корица Сјекире
Са месарског пања Људи испод срчаних марамица
Да бране четрдесет пет хиљада на смрт претучених
Књига из Градске библиотеке...

Вода која нас плавила има облик својих таласа
У нашим тијелима од пјешчаних кула
Баш као и моје јер не дођох тог јутра у осам
Да се с њом својски обрачунам

Од тада Град мирише на наше невоље
Нове пријетње и поплављене снове

Гледамо се горе у висинама и
Чекамо знак Свевишњег

РИЈЕКА И ЈА

Нас двије Ријека и ја
Као да смо од истих невидљивих ријечи
Које нам штите путовање кроз патње
Кањоне и измаглице Скокове испод висина
Са којих смо падале имајући једна другу за свједока

Одјек који се шири Не познаје друго вријеме
Осим што ће бол  једнога дана у нама усправити

Ако ме некада ноћу уз дуге разговоре обљубиш
Бацићу загрљај у твоју воду 
Моје ће тијело попримити облик твога
И спојити са другим свјетовима историју

Постаћу мајка свих вода Овдје и свуда У Свемиру

Отићи ћу у средиште земље На крај крајева
Да се понављам свакодневно Попут свјетлости
Да океанске воде у које силазимо смјестимо
У сред срца понад свега
 
Изнад Свијета


СВЕМИРСКА РИЈЕКА
                           Мајци Милени, 8. март 2017.

Сад кад знам да ме на дрвеној веранди
Више не чекаш
Покушавам зауставити вријеме
И онај крилати облак наговорити
Да се не помјера ни мало
Из дубине твога тијела
Преко небеског поља
Да не проспе кишу
И спере наше гласове који се већ
Четрнаесту годину успињу под мјесечину
Да те додирну

Кад очима као зрачком живим
Прелазим преко Твога тијела у Свемиру
Нестане помрачење сунца
И ја те гледам у небеској лађи
Склупчану
Као у Ораховој љусци

Кажеш није ти тијесно
Тражиш само ослонац у језгри
Као у хљебу од пшенице са наших поља
Сакривеног у језику дјецу док хранимо

Ево мене Свемирска ријеко
Долазим ти
Као усклик на крају реченице

С прољећем
Јер знам
Прва си причест у башти
Међу љубичицама

Прва вода која нас опкружује
Док рађала си нас

Први извор из којег кључа ријека
Која нема вулканско поријекло
И прати нас за живота


ВЕЧЕРЊА ПЈЕСМА

Помало се смркавало
И сва се Свјетлост у ноћ повлачила
Да мрак своје звијезде пронађе

Отац ће мајци
Хајдемо једну партију...

Просуше се Црне Домине по столу

Мијеша мајка своје разговоре
Увлачећи оне скраја у средину
Оне из средине на други крај
Па опет Поново И поново...

Изнутра Обазриво рука крене па застане
Као да их ућуткује или преусмјерава
(Гледајући Оца право у очи)

Он поглед спушта надоље  као на Велику тајну
Пратећи своју забиљежену (домину) у очима
Важну као Држава Са шестицама у оба поља

Напокон у рукама је оружје од пет домина

Црне им се леђа међу искривљеним облицима
Родитељских прстију

Ко излази
Мајка ће

Онај ко има дуплу шестицу

Шта ако нико нема Опет ће мајка

Отац подиже обрву и руку
Заустави дисање да му покрет не оспори
Стави Дванаест црних тачкица на сто као Стожер
По шест на обје стране

Мајка ћути... Гледа у своје руке као у
Помирљиву празнину

Опет си се о моју душу огријешио
(Или ме то живот искушава)


УСКОТРАЧНА ПРУГА

Мој отац би дошавши из службе
Послије двадесет четири проведена сата
На ускотрачној прузи у Јоховцу
Рекао мајци

Само да мало прилегнем
Да пружим ноге на сећију Изван потамњелих прагова
Међу које сам поскривао сваки дјелић Свјетла
Из мог сна

Онда ћу у нови одсјај дана
Па макар ме овај вјетар који чујем
Одувао у небеса Богу на испомоћ
Изуј чарапе Мајка би
Опери бар ноге да проради крв у жилама
Па онда се одмарај Ето већ си заспао

Ко каже Ја то само под капке гледам
А шта све видим
Боље је да ти не говорим

Мој брат и ја
Сједимо на зеленим штокрлама У кухињи
С књигама у рукама И чујемо како отац
Зубима дроби преостало вријеме

Мајка спушта лавор с водом
И наговијештени разговор са усана

Претвара се у пружног радника
Као да вади камење из очевих укоричених чарапа

Намоченим убрусом у топлу воду
Прелази преко очевих намрешканих побијељелих стопала

Као преко свог живота
Као преко врелих шина Царства земаљског


КРЛЕТКА ИСПРЕД ВИЛЕ ОБРЕНОВИЋА
                    У СМЕДЕРЕВУ

Моја сестрица Елка Њаголова
Уз педесети рођендан Смедеревске песничке јесени
Каже ми

Хајде да се фотографишемо за успомену
У оној крлетки
 
Нека буде мала црква у нама
Између љета и јесени са благим сунцем у њедрима

Улазимо унутра У крлетку

Елка шири руке као птица крила

Шири и ти Јованчице Каже ми

Тек мало подижем лијеву руку

Она не зна да су ми крила одлетјела

У крлетки је само моја глава
И опет сања
И опет сања да лети

ПРАВО СТАЊЕ

Пребирам стару одјећу из ормара
У спаваћој соби
Која ми непрестано прави
Пометњу у глави чинећи несигурном визију
О правом стању моје одјевне непокретности

Насред собе може да стане највећи бијели облак
Кроз њега се види све  у ормару

Сви приспјели снови у рукаву спаваћице
Ноћни часови моје несанице И ријечи
Које су неким чудом заостале у унутрашњем џепу
Свијетлоплавог плишаног костима из младости

Заправо питам се да ли је само ријеч о Соби
И ормарима што цијели живот скупа
Чувају старе и нове ствари
Спасавајући матерњи језик
(којег не могу никад изгубити, али ни купити)
Или огледалу наспрам њих Исте животне доби
Што у сваком случају може бити замијењено

Само како да му уградим распуклину на овалној страни
Која се годинама држи без једног дјелића огледалца
Што се прије двије деценије отиснуло у моју шаку
Гланцајући га да блиста попут душе спаваће собе

Размишљам како  се ништа не може завршити
Док стварима не дође смјена


ГРАНЧИЦА ЈЕДНОГ ФИКУСА

Пеглајући његову кошуљу избјегавајући сјенке
Околних ствари које се ломе преко стола
Откидох гајтаном гранчицу фикуса

Никада до тада нисам осјетила бол остатка стабла
Који се растаје од  дијела свога тијела
Бјежи простор кроз који бих и Ја могла
Изван овог нестајања
Као шум воде из пегле претворен у пару

Не напушта ме језа од врелих отисака

Претварам се у крагну око врата
Коју посебно пеглам по цијелој површини
Заобилазећи прво дугме на крагни

Оно је увијек откопчано да  врат не трпи
Тјескобу овог свијета као и кошуља што сања
Оног коме пеглање није важно

Сунце огледа своје тијело на стакленој
Вази у сусједној соби из које тек
Пуштено коријење гранчице фикуса
Провирује у живот


ГУБИТАК СВЈЕТЛОСТИ

Јутрос јој је у полусну чекајући
Да поспреми кревет у соби
Рекао да обуче тамну кошуљу И
Прихвати губитак свјетлости
Који се већ у том простору догодио

Свако у својој поезији тајанствено
Утиснуо је облик гласа из прошлости
И сада их Смрт Неочекивана преслишава

Разлиставају се књиге непрочитане у полицама
Њихов унутрашњи бруј склањају
У тренутак који су имали
Као у Личну карту зидова собе
Са поузданим памћењем

Од толико ускомешаних ријечи Одједном
Само ће неке ући у споменар

Слова ће ходати изгубљено од једног до другог
Између њихових руку као између два мача
Из таме у таму Усред сивила
Да сачувају Оно што је преостало од Свјетлости
На изненада угашеном мјесту на земљи


МАЛО

Ако си дио оног чега немам
Узми моју патњу Тежу од смрти
Тек тада ћеш сазнати
Колико мало Свјетлости
Треба за живот

У КОЛУТОВИМА ДИМА

Свако јутро с цигаретом у руци путем, поред наше куће, пролази жена осредњих година. Поздрави ме са „добро јутро“, не застајкујући, нити окрећући се, па се питам како ме увијек примијети док сам у цвијетњаку који је ограђен тарабом и мојим мислима изван улице. Моје лице је окренуто ка земљи и пребира цвјетни „ситнеж“, који се појављује, из сјеменки посијаних у рано прољеће. Земља личи на коштану срж у којој су гредице земљаног ткива, меке баш као спужвасто коштано ткиво. Кад надодам и своју љубав, и заорем жеље и снове, онда имам осјећај да цвјетне алеје личе на мене.

Док јој отпоздрављам  лагано се усправљајући она је већ добро поодмакла. Само видим мало погурена леђа покривена густом смеђом косом, како замичу за кривину иза Јанкове куће. До мене стиже мирис дима цигарете, јер га лагани вјетрић низ поток, што гргуће изнад дворишне ограде, доноси тик под мој нос. Понекад се питам, како баш мене дим пронађе, као да му је ту чисто мјесто за авантуру којој не одолијева.

И тако, по неколико пута у току дана Она пролази и враћа се истим путем увијек са цигаретом. У поподневним часовима њен корак је успорен, као да гура камену громаду испред себе. Тијело укочено, у најмању руку као да је сав живот у тијелу омотан дебелом омчом и може само да кружи унутра у њеним органима, без могућности да има везу са околином.

Онда сједне под стабло Златкове јабуке, која је много старија од ње. Сви који су памтили када је јабука засађена, нису више међу живима. Високо стасито стабло са густим мишићавим гранама, спуштеним на доле, увијек је у могућности да заштити путника намјерника или случајног пролазника, од велике врућине. Под стаблом сам запамтила камен четвртастог облика, углачан и чврст, као да је дио неке грађевине. Али нико никада није видио змију да се сунча на њему, осим бабе Зорке, која је дјеци из комшилука пријетила змијом, да јој не би долазили у јабуке, јер дозријевају тек у касну јесен, па својим наједралим и руменим плодовима бивају прави изазов за гладне дјечје стомачиће. Пчелиње зујање на избехараним цвјетовима уоколо, попуњава женину празнину. Неилази њен супруг и видјевши је хвата се за главу:

- Свјетлана, па гдје си ти?! Сви смо на ногама! Шта радиш ту! – повишеним тоном огласи се супруг.

Свјетлана још неколико пута мирно увуче дим из цигарете, мало забаци главу назад и поче да пушта густе колутове дима, који се лагано одмотавају стремећи у висину. Погледа у супруга и једва чујним гласом ће:

- Ето гдје сам, у оном диму. Идем нашој кћерки. Горе ми је сигурније. Сваки дан до ње путујем, али никако да стигнем. Добро је да си дошао. Поведи ме сад до ње. Горе је моја кућа! Видиш, свијетли изнад нас!

Он јој пружи руку, обгрли је око рамена и кренуше лагано уз пут који у њиховој снази бјеше изорана бразда у којој их чека Сизифов камен. Помилова је по лицу не видјевши на њему ни сјаја ни живота. У себи помисли да ће им такав бити цијели живот све док не оду у небо, у надземаљске рајеве, вјерујући да је у небеској мудрости живот међу анђелима. Једини и могући.

 

У МЕЂУВРЕМЕНУ

Коначно стиже воз у станицу. Гаврило их сатима дочекује и испраћа на перону испод изоштрених звјезданих погледа. Већ се препушта загрљају, знатижељно гледајући у врата на вагонима која се лагано отварају при успореном кретању. Путници се комешају, излазе и свако одлази на своју страну. Као да је у неколико  вагона стало пола града. Гаврило истеже врат гледајући у леђа путницима који одлазе вјерујући да још ништа није изгубљено, иако се ни у наслути не појављује онај кога чека (измаштани млади птић, или будућа заклетва и Светиња). Почиње да се осјећа усамљено; напуштен као споменик који подсјећа на времена када су живјели његови преци.

Кондуктер се пиштаљком огласио и воз је поново могао да крене даље. Забезекнут што је остао сам с погледом низ пругу, у уву су му одзвањале ријечи посљедњег телефонског разговора:

- Чекај ме, мало подаље од перона, на излазним степеницама! Лако ћеш ме препознати, кажу да личим на тебе, носићу црни качкет на глави, а могао би и ти ако имаш...

Гаврило, као да је неочекивано загазио у свој замишљени свијет, изненада накратко доби  неописиву снагу; трчао је назад, сам кроз станицу, низ степенице... Кораци су му се од узбуђења, или му се само чинило, све више кратили, успоравали и простор испред њих постајао непроходнији и суровији; поноран у сукобу са самим собом, без животне снаге, ближи књизи мртвих него живих. Одједном се заустави, мало се прибра и одлучи да се врати у станицу до отправника возова. Пењући се поново, није видио степенице, него огромну планину, која се попут мрког дива уздизала пред њим.

- Господине, шта ви у ово доба ноћи радите овдје? Видите да је станица празна! - испријечи се испред њега човјек, црн, висок у жељезничкој униформи.

- Хм! – Гаврило се тихо огласи сам за себе и настави... - управо сам кренуо до вас!  Ви сте, колико видим, отправник возова!

- Да, јесам, идемо до канцеларије, горе,  до благајне је! - отправник ће.

Док су лаганим ходом, разговарајући, не гледајући један у другога, савладавали степенике, младић двадесетих година, висок и сувоњав, са црним качкетом на глави, прошавши скоро поред њих, напусти степенице и упути се према граду. Под слабим уличним свјетлима, само су покаткад нарушавали тишину једва чујни кораци и лајање паса луталица.

Гаврило се још који минут задржао  у чекаоници, разгледао унаоколо свуда, чак и по угловима, јер из разговора са отправником није успио ништа да сазна што би било занимљиво за њега, и видно узнемирен и разочаран кренуо пут града.

Аљоши се стегло око срца, претурајући по глави безброј реченица са питањима не знајући куда и коме да иде у ране јутарње сате, јер није ни помишљао да га неће чекати Онај који га чека више од деценије. Чинило му се да је све против његове воље и да ће их  године чекања вратити на почетак. Одсјео је у хотелу. Ујутру је сишао на доручак, замолио је рецепционара да телефонира (имао је само број фиксног телефона). Телефон је узалуд звонио. Нико се није јављао. Доручковао је, извадио из торбе качкет, ставио га на главу и кренуо да прошета главном улицом.

Застао је на улазним вратима хотела, и помјерио се удесно, како би ушао старији господин, гледајући испред себе, замишљен и поприлично одсутан. Иако се Аљоша помјерио, кренувши корак уназад, скоро да су се и дотакли, господин је продужио, а и Аљоша је стрчао низ неколико хотелских степеника. Господин је изненада зауставио кораке, окренуо се  затим се нагло тргнуо  као да је у бунилу, и потрчао за младићем. Ухватио га је за раме, стао испред, не скидајући поглед са њега, истовремено осјећајући узбуђеност и топлину, као да је у огледалу са самим собом.

Када је Аљоша скинуо качкет, Гаврило се осврнуо иза себе, као да му је ту уз раме Свевишњи који нетремице гледа под његове, као љуска отврднуле капке, очекујући да их сузе омекшају или још више отврдну као вјетрови и кише борову кору.

Гледали су се проницљиво, испитивачки, задубљујући се један у другог, ослушкујући ријечи које нису из уста излазиле, само се дубок јецај пењао поврх парковског кестења, подижући са њихових глава мале сиве облаке, испод којих су искакале звијезде налик на ситне наранџе. Аљоша је осјећао како га полако напушта клопарање воза и нови звукови, слични музици, обузимају му чула. Чврсто је загрлио оца истовремено подмлађујући га својим стиском све живљим и јачим. Тако загрљени, ћутке, вратили су се у хотел, у пивницу...

Отац Гаврило је започео како би био сигуран да је са њим, нико други до његов син:

- Аљоша, како ти се звала мајка ?

- Јелена!

- Чуо сам да је преминула, али не и када?

- Када сам имао три године. Отхранили су ме бака и дјед, мајчини родитељи, Аљоша ће.

- Па ко ти је рекао чији си син?

- Бака! Ни она није знала, мајка јој је рекла у посљедњем часу свог живота и заклела је да ми не говори док не напуним осамнаест година. Ето, тако је и било – огласи се Аљоша.

Гаврило га је снажно загрлио... Ћутао је, као да не умије да прича. Ипак, чинило му се да се простор око њих полако смирује. Гаврило је у лику Аљоше препознао себе из млађих дана. Није могао, а да не прокоментарише, удаљивши га мало од себе и загледајући га са свих страна.

- Ма пљунути си ја?

Аљоши се очи зацаклише. Климао је главом, одобравајући очев коментар.

- Оче, закуни се да нећеш никада отићи и оставити ме самог. Прије двије године преминуо је дјед, а непосредно послије мог осамнаестог рођендана и бака. Сад имам само тебе... И ти мене...

Гаврило, да би прикрио своју узнемиреност, све више схватајући да ово није игра случаја него судбине, обореног погледа, на ивици суза, једва изусти:

- Јесу ли ти још нешто испричали о оцу?

- Не знам на шта мислиш – Аљоша га значајно погледа!

- Ништа посебно! Твоју мајку сам упознао одмах с почетка рата, деведесет и друге. Била је то дивна жена. Завољели смо се, али ја сам са јединицом отишао пут Озрена. Касније сам чуо да је село Р. у коме је живјела твоја мајка пало у руке непријатеља и да је она виђена у колони са осталим мјештанима. Иако сам се распитивао на све стране, нисам сазнао гдје је, јер сам у међувремену заробљен и... да ти не причам своје муке. Покушавао сам из заробљеништва да се интересујем о њој, да јој јавим да сам жив и да ме чека...  али сам,  нажалост, од једног стражара у затвору, кога сам редовно снабдијевао цигаретама, молећи га да се распита за Јелену, сазнао да је умрла и то природном смрћу. За мене је тек тада настао пакао. У први мах, нисам му повјеровао. Мислио сам да је то разлог да  се ријеши моје досаде и свакодневних пропитивања. Али, када су нам се придружили заробљеници из друге јединице, један од њих ми је потврдио да је Јелена отишла у неки други, за мене туђи, непостојећи свијет. Дрхтао сам као хладна соба без врата и прозора. Понестајало ми је ваздуха и мислио сам да ћу се угушити. Капале су ми сузе као из плавог океана, чију дубину нико није могао да измјери у мојим очима. Тада нисам имао појма ни да је била трудна, а камоли да је родила сина. Иако заробљен, вјеровао сам да ме Јелена чека, једра и румена, као из мог срца да је „извучена“... Ух, сине, па шта више да ти кажем!

- Па како си сазнао да сам се родио? – знатижељно ће Аљоша.

- Сасвим случајно. Послије толико година, у кафани једног нашег земљака у Дизелдорфу. Долазио сам свакодневно, оставши сам, јер ми је умрла супруга, а нисмо имали дјеце... Ма причаћу ти послије све натенане. Ти си од сада једини пратилац мог будућег животног пута, раме уз раме, отац и син увијек и свагда... Чврсто је пригрлио Аљошу, као да се пред њим изненада појавио космички брод и плове, плове небом, понад свих... Као да је Аљошу њему у наручје послао сами Бог.

Одједном, Гаврило се почео презнојавати, видно узнемирен, све више је сина стезао уза се притиснут нападима тишине, коју је повремено прекидало зујање у ушима. Пробадало га је кроз грудни кош. Чинило му се, да га је безброј бајонета погађало право у срце. Грло постајало суво и полако је губио глас. Посљедњим атомом снаге, поблиједио, бијел као креч, налик смрти, ставио је руку у џеп, извадио пасош и коверат са документима и уштеђевином, отворивши јаче на тренутак очи огледајући  се у преплашеном синовом погледу, стропоштао се на земљу тихо рекавши:

- Не заборави очев гроб,  сине Аљоша! Одлазим срећан, јер си присуствовао мом рођењу! 

 

МУВА

Само што је отворила балконска врата, улети мушица, крупна и наједрала као прави жртвоприносник прозорског стакла којег зумзарајући премјерава уздуж и попријеко,  носећи под крилима свој највиши тренутак узнемирености.

Кикица, која се играла с луткама у ходнику, такође утрча оглашавајући се:

- Муво, муво, не тјерај нашу баку да убија прозор!

 

ОБЛИК РАСЦВАЛЕ РУЖЕ

Април је увелико раскопчао своје већ зелене груди. На крају улице голема, бијела кућа окована потоком који у хуку силази низбрдицом, носећи у свјетлуцавим крљуштима таласа недокучиву тајну. Около снивају маслачци заогрнути бијелим ореолом, понекад зањихани меким шапатом вјетра, као да су изнад наших живота и времена, укројени и уљуљкани сопственим мислима и надама. Тишина се полако груша.Тјескобу поднебља појачава живописни метеж улице којом теку ријеке неслућених разговора и у свом жубору носе језу наступајућих часова праћених нашим већ одавно будним очима.

- Комшија, комшија! Дошли смо да вас спасимо! Изађите, не бојте се!

Чуо је Стефан охрабрујуће ријечи, препознавши глас комшије Омера, али врата није отварао. Дуго је размишљао. Пред његовим очима бјежале су секунде претворене у дане ишчекивања и дилеме. Питао се да ли је то што чује сан или стварност. Поглед му се сударао са ћутњом зидова и укућана. Завиривао је под трепавице свог оца који се смијешио на објешеној слици у спаваћој соби. Распињао се у себи као Христос, гледајући своју мајку, која помирена над судбином једва одбројава дане. Ипак, одлучио је, претпостављајући исход, вјерујући дугогодишњем комшији са којим су дијелили и добро и зло, да отвори тешка улазна врата на својој кући. Шкрипу баглама појачавао је јаук вјера који је безглаво јурио улицом, и остављао облаке прашине.

Стефан више није имао страха, колико напор да досегне  у мисли својих комшија, те је настојао да се присјећа дјетињства проведеног са Омером. Заједно су одрасли, ишли у школу с торбом на леђима, пуном дјечје радодсти и другарства. Сјећа се Стефан првих украдених трешања на брду Ковачевића, не много удаљеног од њихових кућа, па вели, вјерујем му на ријеч.

- Ево, Омере, ту смо сви: моји синови, Саша и Игор, супруга Марица...

- А гдје ти је мајка? – Омер ће.

- Непокретна је, знаш већ, лежи у соби.

Кроз полуотворена врата собе, засуте мртвим пољупцима сунчевих зрака, допирао је мирис тамјана и босиока и тихи храпави глас старице, која је самој себи, не обзирући се ни на кога, једва изговарала: „Смилуј се, Боже, узми ме већ једном у пространство небеско, рај или пакао, да мало душу одморим!“

Кренули су за Омером, не знајући и не питајући куда ће. Старицу су у ћебету носили њени унуци Саша и Игор. Стефан се окретао гледајући се у очи са старим дудом, мислећи да је узалудно жив; у себи је истовремено плакао и смијао се сјећајући се љета које би да помјери уназад и црног коса са кљуном наднесеним над бијело-жуте плодове дуда и његовог покислог перја, бичеваног танким млазевима кише.

Док су ћутке грабили пут у пратњи Омерових другова, иза њих су остајали напрслина времена и бљесак неизрецивог пораза. Нико не проговара ни ријеч. Само Стефаново срце од бола поприма облик расцвале руже, али нека, сигуран је да ће издржати. Учинило му се да је Омерова кућа толико далеко, као да се одједном помјерила из темеља. Напокон, стигли су. Омер их уведе у подрум, који је мирисао на устајали ваздух, воњ и зној.

Нада која је до тог тренутка била обнављајућа у мислима Стефанове породице, полако је сплашњавала. У подруму око до ока, звијезда до звијезде, комшија до комшије, провирују из таме. Нико ни са ким не разговара. Само се сјене додирују и погледи се најеже док дотичу се криомице. Стефан, навикнувши мало очи на мрак и тамноћу, промјесечари по ликовима и спази Марка и Марију, Радована, Милицу... Види да су живи, а све му се чине „мртвијим“.

- Овдје ћете остати неко вријеме. Сад су вам куће пуне војске. Траже сакривено оружје. Прича се да имате бомбе, снајпере, експлозив. Тако сам начуо – чинило се да Омеров глас на тренутак реже тишину.

Стефан се уједе за усну. Сударише се погледи са синовљевим. Сачува Стефан ријечи на врх језика, неизговорене, сјетивши се дудовог коријења које га је везало за његов напор у иловачи и камену. Што је више ћутао, све је више празнина пунила простор наде.

Стефанову мајку, умотану у ћебе, смјестили су на дрвене даске положене између два ракијска бурета. Није питала ништа, ни зашто напуштају своју кућу, ни гдје ће, ни зашто... Једва је  успијевала савладавати низбрдицу живота; час је нестајала у дубоким понорима несвјестице, исувише отежала годинама, час би убрзано дисала, плашећи се да ће јој неко одузети суђени кисеоник. Марица је била уз њу, масирајући јој руке и прса код јачих болова, онако у полумраку, јер је и сама била здравствени радник. Стефанову мајку у пратњи снахе Марице, упутише у болницу у Добој.

- Сигуран сам да никог нема у нашој кући, а и ти, Омере, знаш да ама баш ништа немамо од оружја. Однијеће ми и оно мало сиротиње што имам. Идем да видим - рече Стефан.

Овим приједлогом Омер, а ни Стефанови синови нису били одушевљени, јер је сунце већ одавно сјело иза брда. По граду се чуло пушкарање. Како је сунце одлазећи иза себе остављало таму, тако су страх и неизвјесност, све више расли у људима и на душу им наслањали терет будућег дана.

Али Стефана више нико није успио зауставити. Док је одлазио, пратио га је дуг и непомичан поглед млађег сина Игора, иако је била ноћ, па Игору се само чинило да је његов поглед на очевом лицу. Тијело му је све више подрхтавало и додавало тиху бојазност. Пред Стефанов корак излазио је мјесец и својим свјетлосним снопљем крчио му пут. Идући, множио је сјећања на прошлост и пред собом видио рушевине садашњости. Храброст га је водила дубље под модрину града, који је напросто замирао у тишини вранећи се као гавран.

Ноћ се све више згушњавала. Што је дубље залазио у град чинило му се да је ближе радости ишчекујући однекуд бар мало наде. Међутим, тај тренутак са оближњег насипа раздрма пуцањ, као да жели убити његову притајену свјетлост. Бацио се заједно са својом сјенком иза оближњег аутомобила. Чуо је само тупе ударце о лим. Лицем се привио уз земљу и ослушкивао њено било, и све му се чинило да се понад његове главе своде тешки рачуни прошлих година. Није их разумио, али се добро присјећао обруча у којем су ријечи често биле ограђене и стиснуте, те је знао чим су прекорачиле преко свога руба, да је то почетак трећег чина у овом кратком времену, које нам се у душу обрушавало.

Наставио је пут, вјеран завичају и очевој задужбини. Лаганим корацима претрчавао је улицу, ослањајући се рукама о зид старих кућа, подупирући стрпљење и не слутећи да ће и сам постати актер драме.

Док се прикрадао кући, осјетио је неко неразумљиво режање у ваздуху. Био је тиши од своје сјенке. Пред очима су му се јављали ликови старих пријатеља и познаника, равнице изукрштане потоцима, бјелина воћњака у прољеће кад година добро понесе и зуј пчела у помијешаним мирисима воћњака и пољског цвијећа.

Ноћ је увелико одмицала. Стефан се прикрадао од грма до грма, од куће до куће, кроз густе дрвореде и усправну траву, која је под његовим корацима полијегала. Најзад из згрушане таме, указа се велика, бијела кућа. Стефанове груди подижу се од ситног куцања, али не губи наду, иако свјестан хладноће која долази однекуд из Космоса. Извадио је из унутрашњег џепа кључ од гараже и лагано, скоро непримјетно, отворио врата и ушао унутра. Добро је ослушнуо... Мрки мрак и мук, као да се баш ништа не помјера. Пењући се на спрат до дневне собе пратила га је стрепња, ишао је степеник по степеник, ослушкивао, застајкивао и сам прожет мраком као вилењак и слућеним звуком који би могао да се деси, баш кад се попне до самог циља. Није га напуштала музика нерава, ни осјећај да све што је лијепо, склоно је брзој пролазности, и да га, баш сад, у родној кући, вребају велике опасности.

Напокон, савладао је и посљедњи степеник, застао, али ипак, није га напуштао осјећај да његови кораци продужавају пут и да их чује, тихо, као из потаје. Ослушнуо је пажљивије, чекајући одговор из срца. Никог... Улази полако, на прстима, у дневну собу. Пали упаљач. Уз танки млаз свјетлости примјећује да су све ствари на свом мјесту. Нико није долазио. У мислима је из собе излазио, улазио, и на тренутак се осјетио срећним што је успио и што је надживио ту празнину и страх у рођеној кући.

Мало се замисли и сјети се да код себе има двије бомбе, на које је скоро био заборавио. Сједе у трпезарију, која је била спојена са дневном собом, сам у ноћи и тами, уморан, исцрпљен и пун неке неописиве стрепње.

Одједном, учини му се као да чује неки шум у својој кући. Мало се помјери, премјести у сами ћошак изнад трпезаријског стола, на трен се умири и још једном сав се претвори у слух. Чуо је лагани бат корака степеницама. Био је суочен скоро лицем у лице са jедва чујним корацима), који су се све више приближавали. Неколико тупих удараца зидног сата прође му тијелом као жива смрт и обузе га зној по рањавим длановима у којима је чврсто држао одврнуту бомбу, заклоњен иза трпезаријског зида, у сталном ишчекивању да се отворе врата дневне собе. Осјетио је како му се снага у рукама удвостручава, спреман да на прву шкрипу врата баци бомбу. У судбоносном простору тренутка, врата се отворише и Стефан угледа  како густину мрака испуњава огромна људска силуета.

Одврнуо је капислу на бомби у мраку пипајући осигурач... Само су га секунде дијелиле да на људску сјенку убаци ту разорну направу, кад зачу глас бржи од његове дрхтаве руке.

- Тата, јеси ли ту?

Стефану се рука следи. Крупни грашци зноја силазили су му низ чело. Заокупљен је тешким мислима, јер су у истом бљеску бомбе обојица могли нестати ( и Стефан и његов двадесетчетворогодишњи син Саша). Саша је пригрлио оца, који је рукама покрио лице, осјећајући истовремено близину сна и смрти.

Камен у зиду је заћутао. Мјесец ноћобдија престао да дише, ријечи у гркљану застале оног тренутка кад су Стефан и Саша донијели одлуку да се послије преспаване ноћи у својој кући, поново врате у Омеров подрум гдје их чека Игор.

 

СТАБЛО

Шетам главном улицом „градића“ и радујем се што су шетачи измилили попут гуштерoва, прикупљајући поподневне залазеће сунчеве зраке, иако је новембар већ увелико поодмакао (данас је двадесет четврти). На лицима им осјећам толико једноставну а стварну топлину и љубав, као да је никада неће нестати, шта више да ће се претворити у пламен који ће освјетљавати путоказ у неко будуће вријеме.

У тренутку док пролазимо једни поред других, тако ведри, насмијани и љубопитљиви, готово непримјетно закачи ме грана кестена, са тек покојим нажутјелим дугуљастим и крупно назубљеним листовима спуштајући их међу нас. Иако је и сад бујне и разгранате крошње, која досеже више од двадесет метара висине, његова глатка и сивосмеђа кора, добрим дијелом у висини мог погледа прекривена је разним плакатима и огласима, а највише умрлицама. Одавно нисам видјела више смрти на једном мјесту које не припада гробљанском.

Зауставила сам се, више не примјећујући шетаче, него „завршене животе“ људи са њиховим исповијестима, горким судбинама и посљедњим тренуцима боравка баш на овом стаблу кестена, као да поново траже излаз у други живот. Или не! Можда надгледају са стабла приземљене људске кораке остајући пред дилемом колико ће их прескочити своје поноре и наставити започети пут, а колико ће их заувијек остати у сопственом блату и изнијети на видјело „цијелу истину“... Скоро да сам се у мислима придружила ликовима са умрлица, иако знам да сви нису имали исту судбину и патњу, муке и напоре, снагу и стрпљивост, а ни људско достојанство. Некако их је ово стабло кестена изједначило и гледам их са жаљењем поприлично осрамоћена што им се догодило да мирно посматрају пролазнике, и оне који то нису, баш са стабла, кад је ту, недалеко округли бетонски стуб за те намјене; за обавјештења свих врста, па и о смрти.

Многи (од њих) за живота нису успјели „наћи рјешење“ за смрт, па сада  у смрти имају прилику да висе над туђим „животима“, једноставно и спокојно, (не по својој жељи), осуђени на стварност и напуштени од сваке наде да се могу ослободити свега, осим смрти. Све је пролазно, па искушење сада бива смртно, као што мени сада обасјава мисао која ме не напушта, како да спасим стабло кестена, кад већ оне који „висе“ на њему не могу.

Одлазим до оближњег маркета и купујем ножић...

Осјећам да постајем бесмртна и да се изједначавам са вишедеценијским стаблом кестена. Вадим једну по једну рајсхнеглу ножићем који држим у десној, а лијевом руком одлажем скинуте умрлице, плакате и огласе, спуштајући их поред себе. Толико ми се очи понекад приближе умрлим, док покушавам да не оштетим старо кестеново тијело, па помислим, када би то биле уши, да бих чула тихе разговоре које воде међу собом.

Те ноћи сам сањала да падам са тринаестог степеника у нашој кући, а изнад мене, лебдећи као у безваздушном простору, лепршају: плакати, огласи и умрлице...

Прошла сам неповријеђена, као и први пут двадесет четвртог новембра двије хиљаде дванаесте.

 

КРЕТАЊЕ

Понекад се питам ко господари кретањима која се дашавају у нама и изван тога. Свјесни или не, али када кретање отпочне попут бјекства из унутрашњости нашег малог бића и остави видљиво начету душу на цједилу, наравно, да ћемо се запитати да ли је вријеме за поразе и како им се супротставити.

Ево, овај стогодишњи храст испод којег се одмарам у љетним врелим данима, и не помишља да бјежи, иако је довољно окрилатио, али и начет зубом времена, па као војник на стражи, годинама се супротставља неприродним појавама, које се све више дешавају у природи. Својом тврдом кором могао би да помилује нашу њежну кожу или да у своју густу крошњу сакрије наше мале животне ране. Вјетар, само на тренутак напушта храстову крошњу, и одлази на другу страну, проналазећи неоткривени брдовити пејзаж, да поново започне своју игру. Осјетим његово лагано враћање по треперењу лишћа на храстовим гранама и мелодију која ме шуштавим гласом успављује. Начас се између лишћа укажу облаци, који понекад личе на бијеле грудве које се крећу по небу. И моја мисао је притом бијела; бијела као снијег. Радо бих своје тијело уваљала у ту чистоту, цијели живот да ми буде покривен слојевитом бјелином...

Облаци прате моје кретање, много брже и снажније, него што могу да помјерам кораке, па усред бјелине појављују се сиве мрље које, ношене свемирским вјетром, пролазе у све тамније и тамносиве, па помислим шта би ми се десило да ми се та тамноћа стропошта на главу. Муња их спречава да свој убилачки порив заврше при сваком сусрету, јер се и она креће између њих брзом и муњевитом свјетлошћу. Често кресне у мој страх и онда се питам да ли ми храст постаје заштитник или знак за опасност... за тражење другог скровишта.

Поред мене човјек осредњих година пролази на бициклу, окрећући педале најбрже што може, као да је на такмичарској бициклистичкој стази, бјежећи од облака и скоро, од тмуше, непрозирног небеског покривача. Мени се чини да скупа укорак плове облаци горе и човјек доље, на земљи, и да једни у другима имају ослонац, додатну енергију и брзину. Крећем се и ја ужурбаним корацима до сусједне споредне улице, плашећи се салауковине вјешто заобилазећи све оно што у себи нема живот. Преда мном просјак са штапом, видљиво искривљеним од тежине његове руке, кога сам упамтила по качкету окренутом на супротну страну главе. Окрећући се према мени, погледом, скоро па поносним, даје ми знак да га заобиђем, што и чиним, и ужурбаним корацима настављам даље, видјевши напоре сиромашка, на чијем лицу боје лимуна, посматрајући га испод ока, примјећујем крупне грашке зноја. Осим дроњака који висе на све стране накривљеног и слабо ухрањеног тијела и штаке помоћу које носи своју душу у носу, и видљиве болове, ничег више нема.

Из парка дјечица уз цику и вриску истрчавају родитељима у сусрет, машући једни другима, дајући до знања да их игра везује у заједничку радост и поновни сусрет, чим прође невријеме. Вода из фонтане, ношена вјетром заварава траг свога кретања, али од њега не одустаје, као да се надмудрује с облацима не прихватајући стварне односе међу њима, нити природне појаве, често изненађујуће и неочекиване.

Непрекидна колона аутомобила као да се из улице рађа... Каква их је нужда натјерала да се као жива бића, која непрестано круже изнад наших глава, баш сада налазе на улици. Као да сви у исти свијет путују.

Ето, путовању, као и надању, никад краја...

Тик, пред саму олују, посматрала сам паука, крупног и ухрањеног као тарантула, како плете мрежу и виси са једанаестог спрата. Нико поуздано не зна да ли ће и сам завршити у нечијој мрежи, нити колико ће буба и опнокрилаца извршити самоубиство својим кретањем у недозвољеном простору, који је сам паук осмислио. Њега се сада, вјероватно нико и не би сјетио, можда једино они који другима плету мреже. Постоји могућност да се вјешто вратио властитим путем (који за собом оставља), на сами почетак кретања.

У унутрашњости старе дотрајале куће, мрави граде мравињак, надзиђују га, ситнећи земљу попут пијеска, иако је земља око мравињака покривена опалим лишћем и густим честаром па не дозвољава свјетлости тако олако до њега да допре. Ионако никада не спавају. Хрле мрави један преко другог у средину живота. Уређују простор и праве задружне јединице као радници и војници, јер њихова кућа је већ у туђој кући, у којој годинама нико не станује, па ни олуја ни киша не допиру у њихову драгоцјеност. Сви знају да су се бесправно уселили, а мени се чини да само користе сваки педаљ неискоришћеног простора и спасавају га од других. Сваки од њих зна путању по којој  се креће... И свој посао који је често варљив и условљен кретањима других, нарочито људи, који и не знају да су и мрави људи, само од њих вреднији.

На затегнутом конопцу између два балкона ношени вјетром, љуљају се тамо-амо:  хаљина од лана, мушке панталоне, дјечје докољенице, спаваћице и пиджаме. Када их јаче вјетар зањише, укаже се небеско лице, као испод кретања храстовог лишћа. Потом, одјећа као жива једна на другу наскаче, па се ногавице мушких панталона нађу на рукавима спаваћице, све док се вријеме не промијени, или власник однекуд не појави. Не налазим одговор ко у коме овдје, на конопцу, тражи упориште и господари покретима којима границу одређују штипаљке, обично по двије закачене на сваки одјевни предмет.

За тренутак застадох у уличној вреви; учини ми се да је са мном застао и васцијели свијет, а све се до сада ужурбано кретало. Чини ми се да  се олуја мало стишала и да се небо ослободило сувишне тамноће. 

Док чекам на семафору да се појави зелено свјетло, на супротној страни улице, гледам врапчиће како из густе крошње дрвета искачу, усмјеравајући лет ка тамносивом сандуку за одлагање отпада. Врапчићи се њишу као да су поредани на телефонској жици, само што повремено кљуном пребирају по смећу, и вјетар им   подиже мала крила, као да ће поново полетјети.

Одоздо их посматра крупан сиви мачак, лагано се покрећући издужујући тијело, час скупљајући све четири шапе испод (тијела), затим  примири се,  застане, а онда силовитом брзином нађе се наврх сандука и угледах како му се међу зубима копрца врабац. При доскоку на плот мачак се уплашио уличних пролазника и  врабац се некако искобељао и поново, већ добро нагњечен и изгризен, при покушају да освоји висине, паде на улицу ударајући о тло крилима, а за њим, провлачећи се између корака уличне масе и сиви мачак, дохватајући га једном шапом и тако се обојица нађоше под точковима аутомобила.

Нисам ни слутила  да је просјаков штап у његовим рукама толико предузимљив и откуда се баш нашао у том тренутку ту, покушавајући ручком штапа (наопако га окрећући), врапца и сивог мачка да извуче испод точкова аутомобила. Међутим, не могавши зауставити кретање, аутомобил је под своје точкове захватио и просјака. Светроје: врабац, мачак и просјак, гледали су ме отвореним очима. Свако је имао двије непомичне свјетлеће искре у њима, окренуте према људима, и заједничку несрећу у истом тренутку.  Позвала сам хитну, која је стигла најбрже што је могла у том моменту. Натоварили су просјака на носила, и мене ставили на задње сједиште као свједока несреће. Гомила пролазника је без већег узбуђења посматрала чин одлажења из живота, сматрајући то судбином, а не несрећним случајем. Просјак је покаткад, или ми се само чинило, помјерао зјеницу десног ока, све док се хитна није зауставила испред болнице, у којој је на првом спрату смјештено гинеколошко-акушерско одјељење, одакле се зачуо плач новорођенчета, а на другом спрату је хирургија.

Са оближњег брда изнад болнице, огласила су се звона, ударајући истовремено у обје стране, као на отворене просјакове ране, једине живе и смртно распоређене у његовом тијелу.

 

СЈЕНКА

Дуго је стајала под сјенком храста мјерећи је са својом, иако је храст био огроман, висок и стабла дебљег од метра у пречнику, памтећи вријеме више од пола вијека.

Газила би по сјенкама његових лиснатих грана, све док их сунчеве зраке нису прикупиле уз стабло и са њим чиниле цјелину, стремећи у небеске висине. Онда би примијетила да је и њено тијело под сјенком храста све више постајало огољено, изложено сунчевим зрацима које су из зенита право као стријеле одапињале своју свјетлост по њој, која се јаче истицала по шавовима како би пукотине на тијелу што прије зацијелиле. Чинило јој се да је сунце као владар у држави и да од силине његове свјетлости Она  личи на огледало у којем се огледа цијела околна природа, и питала се да ли Она живи у природи, или природа у њој.

Чак би занемаривала постојаност и стаменост храста одбацујући све законе више силе, која по природи ствари одређује његову улогу, намјену и употребу, по чијој се снази и постојаности мјери својство издржљивости.

Живјела је за сваки осунчан дан. Утолико би се више њена моћ продубљивала, јер би бар на неколико тренутака стајала у изједначеној снази са храстом, у моменту када је свако од њих пободен у властитој сјенци. Нико ником не би био противник...

Преко оближње ливаде јури пас поигравајући се са старом крпењачом, вјешто избјегавајући мале клопке водених барица. Тако се заустави под храстом, обиђе у малом трку, неколико пута око дјевојке и храста, повремено полијежући и скачући около њих, као да се надиграва. Остави из уста крпењачу поред дјевојке, спусти се на задње ноге и задовољно поче махати репом.

Дјевојка се узалуд трудила да буде непримијећена. На сваки њен покрет, пас би зарежао. Потпуно посвећен и најмањем шушњу који би чуо, као да је дјевојка заробљеница и једина сврха због које се упутио баш ту. Више је личило  да је пред њом био исљедник него пас.

Начини лагани покрет и сједе испод храста, на мјесто гдје је претходно  стајала. Пас се подиже, зубима зграби крпењачу и спусти јој у крило. Радосно је махао репом осјетивши да ликује не помјерајући се са трона који је освојио. Сјенка дјевојке се преобразила у малу силуету, једва примјетну испод огромног храста. Веза сјенке са животом је била тако крхка и слабашна да више није ни осјећала потребу да је брани. Само  пас својом стрпљивошћу одбранио је тежњу за освајањем трона.

Да ли га је освојио страхом или лукавошћу, то сада није ни важно. 

 

НЕСАН(ИЦА)

Чим затворим очи, покушавајући да заспим, скоро у ситне сате, однекуд у моје уши усељава се неко комешање, помјерање, шкрипање, па чак и нејасно дошаптавање, као да долази из  окупљене гомиле непознатих, а одмах потом, потмуло и далеко куцкање, као да се негдје у близини гради кућа.

Подигнем главу са јастука. Одједном све престаје и брише моју сумњу о сваком покрету и нарушавању ноћне тишине, која чак и не задрхти кад помјерим тијело устрану и подигнем главу. Све док између јастука и моје главе лебди празнина, заклела бих се да се ама баш ништа не дешава, нарочито у спаваћој соби. Провјеравам да није укључен телевизор. Искључен је, а и не чини ми се битним за ове непознате звукове који ми се увлаче у тијело умјесто сна. Нити су ми ноћас важни милиони лица изгубљених широм свијета у потрази за животом. Можда поријекло свих мојих нелагодности пред спавање води из средњег ува.

Помислим, пошто је у близини жељезничка станица, да из разних праваца пристижу возови натоварени групама туриста који се враћају из посјете неким можда овоземаљским музејима, у којима се одмара историја, или из посјете позоришту гдје директно присуствују породичним или друштвеним обрачунима на позоришној сцени, пренесеним равно из живота... Или можда из посјете зоолошком врту, кажу да су сачувани само у већим градовима, јер мањи немају неку велику потребу за животињама. Чувају храну за људе, можда неко и преживи.

Сада ми се све у глави помијешало и више не уочавам разлику између будног стања, полусна или сна. Чак и овај тренутак губи смисао, све због затварања очију у покушају да заспим.

Поново спуштам главу на јастук и почињем да се присјећам родбине и пријатеља. Многи од њих су помрли. Гробља су на све стране, па не знам да ли да почнем од мртвих или живих, јер многи живе само да се каже да су живи, да су на броју... На коју страну да их сврстам? Како год да урадим, биће непоуздано. Што ми још и то треба, да људе дијелим на мртве и живе и стварно мртве и стварно живе?! Брига и небрига је на све стране. Мени се чини да је однос међу њима више него страшан. Дође ми да потопим језик у најнебитнији дио времена. Старе часовнике нико не поправља. Оставља им казаљке раширене изнад сваког загрљаја, а моје су, ако се овако настави, већ стигле у пет до дванаест. Добро је да имају још тај мали исјечак времена испред себе. Ако се сустигну, неко мора поново да их врати натраг, у сат, да сачува комадић неба, као Нил Армстронг камен са Мјесеца.

Иако је ноћ дубоко загазила око нас и у нас, спуштам ролетне на прозорима до краја, да се још више замрачим од вањског свијета, да ми из будног сна не побјегну стихови кроз прозор.

На тренутак ми се учини да неко у близини кашљуца. Не посвећујем томе пажњу, размишљајући шта би ми се десило да се заиста упустим у истраживачку авантуру и да наставим урањати у моју ноћну непомиреност са сном. То би биле моје ноћне пустоловине, које би трајале непрестано, јер стално бих размишљала како сам заборавила неких да се сјетим, или бар у себи поменем.

Пред јутро, не-саници изричем смртну пресуду, иако сам јој захвална за све што ми се ноћас десило.

                                                 

МИРИС КОЖЕ НА ЈАСТУКУ

Лакоћа његовог погледа, спушта се на њено разголићено тијело, које добрим дијелом вири испод покривача. Отвара врата спаваће собе и гледа на казаљке великог, керамичког сата у ходнику; љути се на мобилни телефон, јер није се огласио аларм за  буђење.  Изложен је искушењу, али казаљке немилице троше његово вријеме. Облачи кошуљу са црнобијелим пругама. Закопчава дугмад. Једна страна кошуље, дужа је за раздаљину између два дугмета.  

Он је висок и танак као притка, чак дјелује неухрањено. Изненада примјећује неравномјерну дужину кошуље једне стране у односу на другу. Нешто гунђа, крене, застане, као да не зна ни гдје ће ни куд ће... Као да се још увијек проналази. На крају, стрпа кошуљу у хлаче. Лијева страна крагне се спустила наниже. Сједа у аутомобил и каже унутрашњем ретровизору:

- Опет ми није попеглала кошуљу!

Док одлази до првог бутика да купи нову, она са ноћног ормарића узима фото-албум, проналази фотографију на којој се држе за руке и окреће се на другу страну кревета грлећи мирис коже са његовог јастука, очекујући  да се појави из купатила. 

                              

ИЗНЕНАДНИ СУСРЕТ

Изненада на улици, док журим да се видим с пријатељицом у кафеу Sity, сусретох новинара С.

- Па гдје си, човјече? Да ли си уопште у овом граду откада си отишао у пензију? Видјела сам твоју супругу прије неки дан, рекавши јој да те поздрави.

- Знам, рекла ми је. И она је сада са пријатељицом у истом кафеу. Ако је видиш, опет ме по њој поздрави!

Осмијехнух се и наставих пут кафеа преко пјешачког прелаза на другу страну улице. У непосредној близини је семафор. Већ видим новинареву супругу, која је на супротној страни. Пали се зелено свјетло и она, а за њом и једна омања, пуначка, жена кренуше... Код фотографске радње, непосредно уз семафор, маше јој пријатељица Сека. Истовремено, из супротног правца, јури сиви аутомобил. Мислим да је пасат, пролази кроз црвено свјетло... Кочи... Сека је успјела у посљедњем моменту своју пријатељицу да повуче ка тротоару. Плакале су једна другој у загрљају, вјерујући да су само неком Божјом промисли остале неповријеђене.

Испод точкова аутомобила лежало је непомично тијело непознате, омање, пуначке жене. Крв је у поточићима отицала низ улицу.

Помислила сам како свако има право на живот, али нема исту судбину. Изгледа да тако мора бити.   

Издања

Одабрани час (избор из поезије), „Art print“, Бања Лука; Удружење књижевника Србије, Београд (2015)

Неко је позвонио-ПРИЧЕ, „Филип Вишњић“, Београд; „Art print“, Бања Лука (2019)

Упоредни путеви (Прикази, огледи, рецензије...), „Народна библиотека“, Добој; „Art print“, Бања Лука (2018)

Ново