Одјеци
ЈОШ ШАПУЋУ СЈЕНКЕ
(50 – годишњици гимназије у Невесињу)
Кроз трептаје сунца, назире се небо,
свјетлост која неће да робује тами.
Када прошлост негдје у сјећању куца,
успомена душу човјекову мами.
И наш тврди крај су ломиле олује,
плавиле нас болног страдања ријеке,
данас исто тако срце овог града,
памти живе сјенке из шездесет неке.
Из полета и пјесме никоше темељи,
и блистава окна просвјетнога храма,
свјетлуцаве искре полетише високо,
просторима гдје је тумарала тама.
Цвјетала је младост с прољећем живота,
одабрани, знани, носили су бакље,
до извора што ће напојити многе,
гдје мудрост и знање жубори и капље.
Данас кад смо пали у вртлоге живота,
заборава дивљег носе нас ријеке.
Ослушнимо на трен, пред вољеном школом,
још шапућу сјенке из шездесет неке.
КУДА ЋЕМО, БРАЋО
Куда ћемо, браћо, Јајцу ил` Опленцу?
Ка понору нашем или старом зденцу?
Ка застави светој побједа и славе,
или води дивљој, што однесе главе?
Куда ћемо , браћо, уче ли нас јаме?
Или Пећком трону или кнезу таме?
Ка јутрима златним, круни и олтару,
или „Kући цвећа“ или Хиландару?
Куда ћемо, браћо, видите ли руке?
Путевима Христа или љуте муке?
Или ка вијенцу од сунчевих зрака,
ил` немани која израња из мрака?
Куда ћемо, браћо, уплашени вичу?
Извору живота, ил` гдје хумке ничу?
Тамо куда трче умиљата дјеца,
или до руине гдје и коров јеца?
Куда ћемо, браћо, увијек нас мање?
Ка спасењу или поново на клање?
Ка опојној пјесми вјечитих крвника,
ил` стазама светих страдалих војника?
Или Симеону, Лазару и Сави,
или странцу с вражјим симболом на глави?
Куда ћемо, браћо, испред страшних раља?
Све светиње наше призивају краља!
ПОЕТСКЕ ОЧИ
Тамо гдје се јутра купају у роси,
а камене сјенке над пољима бдију,
планине и вјетар, што сјећања носи,
пјесникову душу у њедрима крију.
Као бљесак моћни висинама титра,
кроз облак се густи пробија у тами,
снага тихе пјесме и мисао хитра,
разбацане снове што скупља и мами.
Тамо гдје и наши заспали су преци,
гдје камење пјева кад небеса ћуте,
пјевали су скупа мачеви и меци,
кад поетске очи, вјечни живот слуте.
Пјесниче чувару, камених медљика,
Херцегове земље, свјетлости и неба,
пјесме као страже суптилних војника,
остави да живе, крај воде и хљеба.
КАМЕНИ ВОЈНИЦИ
Изнад њих је сунце зауздано вјетром,
а под њима земља предака и славе,
вртаче су овдје узоране метком,
а сјеме слободе поникло из траве.
Са каменом оштрим стопљена тијела,
душе им се благе, спустиле на фреске,
и молитвом што се у страдању плела,
дочекују Христа, анђеле небеске.
На лицу им сјаје сузе родне груде,
а у срцу титра пламен отаџбине,
њихове ће сјенке да потомке буде,
и чувају свјетлост од мрака и тмине.
Као вјечне страже, лица ведра, чиста,
постројени, тихо, испраћају дане,
камени војници, са знамењем Христа,
дједовину своју од олуја бране.
И свуда су они, куда поглед сеже,
тамо гдје но сунце сипа боје жарке,
за камен их овај колијевка веже,
грле их ко браћу поскоци и шарке.
А ноћу сред хладне тишине и таме,
причају са њима вукови и срне,
ране су им болне, безданице јаме,
мученика крици и мараме црне.
Храмови и цркве, бисери им сјајни,
а драгуљи, древне, Херцегове куле,
молитва и тамјан чувари су тајни,
из пепела како будити уснуле.
Пролазниче стани! Мирно се поклони!
Ту гдје Светог Саве назиру се стазе,
камених војника прими рапорт болни,
крвницима не дај, да ти земљу газе!
ХАРАМБАША
(Перу Тунгузу)
Поглед ти је оштар, ко бијесни вјетар,
таласима што се Моринама вије.
Кућа ти је била и шума и честар,
кад се крв јунака, за слободу лије.
Будила се нада на лицу хајдука,
од витешког огња остало је жара,
на стисниту сабљу навикла је рука,
кроз јецај и сузе слобода се ствара.
Од Ћетне пољане, па до Вучјег дола,
много је јунаштва, подвига и бола,
тамо куда твоје, ходиле су чете.
На Јакомир-брду, гдје мећаве циче,
твој камени спомен, још слободи кличе,
а орлови млади у висине лете.
ЖИТОМИСЛИЋ
Вијекови су овдје уснули у пјесми,
раздраганих птица, чаробно што поје,
и када је пламен почео да бјесни,
носиле су свуда благослове Твоје.
И када су овдје страдали монаси,
и невине кад су бацали у јаме,
молитва се Твоја уздигла да спаси,
православне душе од пакла и таме.
И када су тужно горјели олтари,
пред демонским лицем ужаса и злобе,
и када су темељ порушили стари,
нису Твоју душу успјели да здробе.
Кроз вријеме мрачно лутале су сјене,
недужних и правих, уморених мучно,
молитве се светих сливају у вене,
као живи поток, што шапуће звучно.
Прилазише Теби ко извору воде,
вјерници што прате путоказе Христа,
страдалници овдје поново се роде,
васкрсење свуда изнад Тебе блиста.
Јахали су црни демони из пакла,
атове са ликом аждаја и змија,
огњена је киша лица им дотакла,
но отровно сјеме још у тами клија.
Неретва се мутна ковитла и јеца,
и испира душу аријама храма,
драгуљ ком се диве и старци и дјеца,
Житомислић блиста обновљен са нама.
НЕВИДЉИВУ ТЕ СЛУТИМ
Ту си око мене.
Засипаш ме прахом чежње,
који се рађа у сваком твом додиру,
живи у сваком твом погледу,
и нестаје у бескрају.
Да, то је твој осмијех,
што се расипа у сунцу,
и подсјећа на дивна прољећа,
која још трају,
упркос галопу сурових година.
Невидљиву те слутим,
и у пљуску кише,
и вјетру што завија и хуји,
на мојим окнима,
док спавам и сањам...
Трепериш и трајеш,
попут листа што пркоси олуји,
у кристалним крошњама праскозорја,
у влатима траве,
заробљеним мистичном тишином сумрака.
Да, осјећам и дрхтај,
срца плашљиве срне у њедрима твојим,
и зов притајене жеље,
негдје иза твојих усана,
као врелину уснулих вулкана.
Невидљиву те слутим,
у сваком кораку,
у свакој сјени хладних, сивих улица,
у свакој причи о љубави,
у гитари, у пјесми...
Тако си стварна, а тако нестварна.
Заносна је младост у теби што зри.
Бацаш на хриди, трујући љепотом,
док чудесна сјенка страсти,
над сновима бди.
КОРАК РАТНИКА
Осврћем се, видим, своје родно село,
и скрштене руке забринуте мајке,
а очево лице, уморно и свело,
ослушкује звуке бјесомучне хајке.
Иза мене јеца, огњиште и преци,
икона, свијећа и кандило старо,
јер ће сјутра, оштри, шрапнели и меци,
засути нас опет убилачким жаром.
Под војничком чизмом, тупи корак туче,
док одлазим тамо ка стази хероја,
отаџбине вапај, вртлогу нас вуче,
гдје допиру звуци долазећег боја.
Чујем да ме зову, дјетињство и снови,
из сјећања ведрог непролазне слике,
трагедијом дани купаће се нови,
ова земља тврда воли страдалнике.
Ти најљепши часи спокоја и мира,
уснули су данас под одором војном,
одлазимо тамо јер нас небо бира,
кроз прасак и ватру према пољу бојном.
Иза мене оста , моја родна груда,
и све оно што ме уздиже и храни.
О, Господе, с тобом, могућа су чуда,
светиња се свака кроз распеће брани.
Доноси ми вјетар шапат нашег села,
и скрштене руке, брижне, мати старе.
Около се свуда нижу опијела,
и прољећа цвјетна поново крваре.
Иза себе чујем, звона светог храма,
а пред собом јеку топова и мина,
ево ме, јунаци, у рову са вама,
јер у срцу нашем куца отаџбина!
ЈОШ ТЕ ВОЛИМ ЗЕМЉО
Још те волим,земљо, а чемер нам дала,
неспокојне ноћи, и магле у њима,
оскудицу, шкргут разјарених ала,
удахнула живот пред бијесним псима.
Још те волим, земљо, а руке ми носе,
жуљеве од круте мотике и рала,
наоштреног српа, сјекире и косе,
и путева што си за нас одабрала.
Још те волим, земљо, јер си мајка наша,
што нас тужне, топлим загрљајем буди.
Пелина си горког испијена чаша,
и јутарњи трептај с истока што руди.
Још те волим, земљо, јер ти лице красе,
мученика светих ореоли златни,
Васкрсења која огањ пакла гасе,
Спаситеља Христа додир благодатни.
Још те волим , земљо, а пеку ме сузе,
вијекове туге заливасмо њима.
Као што си дала, све нам опет узе,
остави сироте међу вјетровима.
Још те волим, земљо, јер си кора хљеба,
заклетва и причест и наш олтар свети,
шапат зрелог жита, плаветнило неба,
и орао крсташ спреман да полети.
Још те волим, земљо, јер си спомен трајни,
на витешку борбу и на претке славне.
Хаљине плетене од крви и тајни,
сакривају дрхтај дјеце православне.
Још те волим, земљо, Твоје очи маме,
свјетлошћу слободе, свитања и части.
Ако силе Ада, нападну из таме,
сјутра ћемо опет сви за Тебе пасти!
ВОЉЕЛА ЈЕ КИШУ
Смарагди и злато, сијају из њених,
обгрљених тајном трептаја љепоте,
што ношени страшћу из корака смјерних,
по ивици оштрој воде нам животе.
Мистична по мјери, ока жедног наде,
трагајући вјечно за правдом и смислом,
лептире је маште пустила да граде,
чаролију боја пред планетом свислом.
Шарени је свијет скривала у коси,
а у џепу снове створене од праха,
што их некад вјетар отима и носи,
у предјеле тишине, очаја и страха.
Вољела је кишу и прасак олује,
и суптилни шапат мећаве и ватре,
вукове, дивљину, орла кад се чује,
прије него дани сунчани се врате.
У кофере таме, сложила је тугу,
подлости и злобе бацила је псима,
срце су јој пекле, лажи вражјих слугу,
сад бојама свјетла игра се са њима.
И корача мирно, слутећи даљине,
са осмјехом, ведра, трепери од наде,
као птица, која хоће да се вине,
изнад гора што јој, њежна, крила хладе.
Вољела је кишу и прасак олује,
Кад потоци, дивљи, запљускују снове,
Није хтјела злато, да јој душу трује,
њен се живот љубав непресушна зове.
ФЕЊЕР
Твоја топла свјетлост, још ми срце гали,
у далеком холу дјетињства и сјете,
зимске ноћи, сњежне, са тобом смо ткали,
док пахуље, тихо, роје се и лете.
Ти си наше, трошне, свијетлио путе,
јесењу си таму тјерао у бијег,
и када са неба олује се слуте,
кад путника ноћног изненади снијег.
Пратио си, братски, на прела, сијела,
ко мезимац љупки, свијетлога чела,
стамене горштаке, чврсте ко стијене.
А на стази малој, до штале и тора,
трептао си хуком вјетрова из гора,
када лавеж псећи крајоликом крене.
ШАРЕНИЦА
Ткале су те вјеште руке наших мајки,
између орања, пластидбе и жетве,
шаренога веза из најљепших бајки,
и с молитвом против урока и клетве.
Ти си била украс леђима пастира,
кад се проспу сунце, мразеви и кише,
чувала си чанак кајмака и сира,
и комадић хљеба што топлином дише.
И свједок си многих дјевојачких тајни,
свих патњи и чежњи, као мјесец сјајних,
крај овчара љутих и бијелог стада.
Реликвија и симбол угаслих времена,
данас си под велом непомичних сјена,
уснула у царству гдје тишина влада.
ХЕРЦЕГОВКА
Рађала је дјецу, на студеној плочи,
крај сметова оштрих, вјетрова и кише.
Топлином јој само трепериле очи,
пред иконом која живим Христом дише.
Удахнула је душу високих планина.
Козје су је стазе водиле слободи.
У вртлогу тешких сурових судбина,
за борбе је мушко морала да роди.
Није смјела дјецу оплакати своју,
већ је болну тугу у грудима крила,
и од зоре ране, у муци и зноју,
над огњиштем својим неуморно бдила.
Нарамци су тешки, кривили јој леђа,
наточени водом бурила и жбани,
хрвући се с плугом крај камених међа,
знала је да жртвом своју кућу брани.
Плела је и прела и везла и ткала,
уз пламичак лампе, пригушен и сјајни.
Скоро па и нико, не рече јој хвала.
Благослов је свима даривала трајни.
Молила се кришом Острогу и Богу,
Василију Светом, чеда да јој чува,
навикла да стрепи све од малих ногу,
од душмана, змија, шкорпија и бува.
Откосима зрелог сијена и жита,
плесале јој радом изморене руке,
а никад је нико сироту не пита,
колико се само нагледала муке.
Скромном лицу овом, сатканом од наде,
као фреска златна што сија и живи,
док кућице топле тамјаном се каде,
свако људско срце треба да се диви.
English
Српски
