Биобиблиографија
Грујо ЛЕРО, рођен је 1949. године у Високом (данас ФБиХ),
гдје је завршио гимназију. Дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву (Одсјек за
југословенске књижевности и српскохрватски језик). Од 1996. живи у Бијељини. Аутор је
и(ли) приређивач 20 наслова. До сада објавио: збирку пјесама Изгубљени завичај (1997),
књигу афоризама То исто, али мало друкчије („Ошишани јеж”, 2001); петнаест
зборника афоризама и хумористичко-сатиричних пјесама - Књига смијеха (2006),
И вријеме нас узело на зуб (2007), Шекспире, молим једну `виљемовку` (2008),
И посљедњи Мохиканац је испред нас (2009), Пљачка им материна (2010),
Добро јутро, колумно (2011), У необраном грожђу (2012), Већи од атома,
мањи од маковог зрна (2013), Сигурна кућа (2014), Од данас до сутра (2015),
Живот пише афоризме (2016), Живот пише афоризме 2 (2017),
Живот пише афоризме 3 (2018), Живот пише афоризме 4 (2019) и
Живот пише афоризме 5 (2020); антологију Афоризница (2020);
приредио избор афоризама Хрватска зановијетања (2016) загребачког хумористе
Томислава Супека и уредио збирку афоризама Лијепа наша, све је њихово
Абдурахмана Халиловића – Ахила (Хрватско књижевно друштво, Ријека, 2019).
Удруга хрватских афориста и хумориста из Загреба прогласила је овај наслов „Књигом године“.
Ускочио у Антологију сатиричног афоризма РС Лед је пробијен... Душка М. Петровића (2005),
у панораму Нашите пријатели (2007) В. Толевског, у Антологију афоризама БиХ
Протести мождане масе (2008) J. Николића, у Бисере балканског сатиричног афоризма (2008)
В. Толевског и др. Његови афоризми превођени су на: енглески, француски, румунски,
пољски, македонски, бугарски, њемачки и арапски језик. У Либану је 2012. добио
награду „Наџи Наман” за креативност испољену у афоризмима и уврштен у антологију,
штампану на енглеском, француском и арапском језику. Године 2013. за афоризме добио
још двије међународне награде: „Лалошки шешир” у Темишвару (Румунија) и „Албатрос”
у Франкфурту на Мајни (Њемачка). Што се тиче поезије, за најбољу лирску пјесму 2001.
добио је домаћу награду „Златно перо“ (од тада га у књижевним круговима зову „Златно перо –
Грујо Леро“. Године 2004. основао Удружење афористичара “1. април” и у Бијељини
утемељио Међународни фестивал хумора и сатире (до сада организовао 17 априлских сусрета).
Одјеци
И З Г У Б Љ Е Н И
З А В И Ч А Ј
п ј е с м е
Задужбина "Петар Кочић"
Бања Лука – Београд, 1997.
-----------------------------------------------------------------------------
Петнаестак кратких лирских пјесама:
Н Е Д О Р И Ј Е Ч Ј Е
Путујем свијетом
(Дјечак златокоси)
Окрилаћен надом
Таму да расвијетлим
Безнадно пуст ме
Вал живота носи
Времену подмуклом
Прекасно се светим
Скромни ми кораци
Јесу слаби знаци
Боли непреболи -
Непролазни трени
У очима гасну
Догорјели зраци
Озареност мека
Душу орумени
Ништа нећу рећи
Усред крхког биља
Обнажено тијело
У дух се претвара
Нијеми крик је -
Хитац лишен циља
Посљедњи круг пакла
Још се не затвара
Ј Е С Е Њ Е Л И Ш Ћ Е
Затечен у овим
Мутним предјелима
У безнађе падам
Стихија ме носи
Играчка постајем
Жудним таласима -
К`о јесење лишће
Вјетар ме разноси
Присутан својом
Одсутношћу ума
Потврђен патњом
(Над којом дуси бдију) -
Ја будно скривам
Тајну птичијег шума
Сновима уморним
Праскозорја зрију
Минуше вијекови
Обиља живота
Предвечерје свијетло
Црну слутњу носи
Сјетно ме напушта
Та болна љепота -
Ко јесење лишће
Вјетар ме разноси
П Ј Е С Н И К
Блажен
Усред н о ћ и
У обзорју снова
Растопљен
У жижи
Као капља кише:
Стара здања рушим -
Све градим изнова
Бесвијест тежи
Да се дефинише
Ноћи су ове
Од бола саздане
Очи ми препуне
Неког тамног сјаја -
И душа зебе
На рубу бескраја
О ноћи тужна
Дужна си ми д а н е
Све нијемо спава
(Плава зора свиће) -
Једино ја
Будан
Скамењеног срца
Над судбином с в ијета
Избезумљен грцам -
Као да се ж и в о т
Само мене тиче
С У З А
Из хладне дубине бунара -
Бисерна глава
Кроз прозор ока
У тобоган - лице
Немилице
Без путоказа -
У недоглед
Са сестрама
У сребрни ред
Од извора -
Поток туге
Ушће -
Језеро боли
У Т У Н Е Л У Н О Ћ И
У тунелу
Ноћи
Као муња
Изненада
Мајчин плач
Силази
У мој сан
Откуцаји срца
У грлу
У пећини груди
Мач
Вријеме је
У чуду
Стало тада
И сузе -
Сталактити
Леденице боли
Гдје главу скрити
С Ј Е Н К Е У Д О В И Ц Е
Телефон у ноћи
И мајчин плач
Испод трепавица
Сузе леденице
Вријеме -
Ријека понорница
Гордијев чвор
У грлу
У срцу -
Мач
Коло воде
Сјенке удовице
К А Д Д О Ђ Е В Р И Ј Е М Е Р А Т А
Кад дође
Вријеме рата
Гдје је
Онда спас
Ни у рову
Ни у рогу
Испред -
Зијев цијеви
Изнад -
Граната
Н И Ш А Н И О К О Ц И Ј Е В И
Село - огњиште
Облак на небу
Кућног прага
У колони
У бијели свијет
Одлазе црне мараме
Плач
Гдје човјек
Главу да склони
Нишани око цијеви
Пред лицем
С блицем
Фотографише мач
Р У К О В Е Т
очевој сјени
Били смо као жито
Под сунцем што зрије
Девет танких влати
Девет класова зрелих
Од тежине се клати
У чврстој руковети
У снопу - топлом дому
Један уз другог леже
Да их руком уже
Очински повеже
Вријеме развеза уже
Девет танких влати
Девет класова свелих
На вјетру сад се клати -
Без снопа без руковети
Расута згажена слама
А били смо жито
Под сунцем што зрије
М О Л И Т В А
Господе
За оштру сјекиру бола
У грудима
Пелинов гутљај туге
Арију дјечијег плача
Још - за наш чемер и јад
Послијепотопску пустош
Куће - без крова над главом
(То спава мој град)
За човјека
Што испод црног
Небеског сача
Кроз
Канџе драча
У нову голготу
Посљедњи пут
Корача
С Р Ц Е
успомена на сестрића Драгана
Грана муње се расцвала
На ведром небу љубави
У срцу - зецу страшљивом
Гром се урликом јави
Рањеник на самрти -
Крвав од пораза
На тврдом длану земље
Жут лист послије мраза
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Mon dieu, mon dieu, la vie est la!*
Paul Verlaine
* Боже мој, Боже мој, живот је тамо!
Пол Верлен
П И С М О З А В И Ч А Ј У
Сјетиш ли се
Некад
Макар у сну
С муком –
Већ блиједог лика
Нејасних обриса
Ето како вријеме -
Неумитном руком
Траг мога присуства
Несвјесно
Избриса
Лакокрила нада -
Пада чим се роди.
И жеље сагоре
Као у пламену
А мене ће
Сјетног
Кроз живот да води –
Свјетло што трепери
У твоме имену.
С Т У Д Е Н Т У Ђ И Н Е
Студен туђине
Душу стеже
На сунцу зебем
Сред незнана краја
У празном срцу
Зов се разлијеже
Далеког завичаја
ПРЕД
ЧУДЕСНОМ ЉЕПОТОМ ТВОЈОМ
Ево још два дана празно прокоцкана . . .
Ни пјесме, ни жене . . .
Рајко Петров Ного
Ј Е З Е Р О
На обали
Језера Бледа
Тужној врби сам
Сличан:
Пред чудесном
Љепотом твојом
Док стојим -
Непомичан
У С У Н Ц У М Ј Е С Е Ч И Н Е
Љубиш ли
Љубави
Над нама свод плави
Уснули свемир
Тај немир
Дрхтави -
Бескрајан
И сјајан
У сунцу мјесечине
Иверје небеско
Што зари с висине
Цвјетове звјездане
Свјетиљке
Кристале
Шкољке
Што се у мору зрцале
Ћутиш ли:
Ватре у нама се пале
У загрљају неба Земља -
Као жена лудо заљубљена -
Снива Мјесец куси
Усамљене сјенке
Наша тијела снена
Можда нас то ноћас
Посјећују дуси
Т В Р Ђ А В А
Бичеви вјетра
Јецају
На лимун-челу
Зидова
Камене боре
Пресијецају
Срдите стријеле
Изнова
Нису то
Уздаси љубави
(Сунчев жар је
Заборави)
Без очију - прозора
Али није без сузе
Бршљан
И лишајеви
Вежу је
У окове
Уз маховинасте
Бокове
Ледена рука
Гуштера
Искру наде
Запали
У празним
Грудима -
Без срца
У Б Е С П У Ћ У
Колико магије
Има у ријечима
Зачарани круг нас
Никад не напушта
Спушта се у дно
Запретане душе
Зналачки нас вара
Тјескобу разара
Варљива понуда
Принуда постаје
Потпаљен бунтовник
Гласан крик одаје
Небеска ватра
У зјени изгара
Засвијетли чист видик
(Згариште без дима) -
Док нас не увуче
У беспуће - сјаји:
Колико пута
Пут зна да затаји
Колико магије
Има у ријечима
Н Е Н А П И С А Н А П Ј Е С М А
Оста пјесма
Неказана
Неотета
Забораву -
Сан
На јаву
Неизнесен
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Грујо Леро: ТО ИСТО, АЛИ МАЛО ДРУКЧИЈЕ
/афоризми/
“Ошишани јеж“, Београд, 2001.
*
Некад сам живио к'о бубрег у лоју,
а сад идем на дијализу.
*
Срце је најбољи човјеков пријатељ.
Само га једном у животу изда.
*
Ако је породица основна ћелија друштва,
онда је брак - ћелија за појединца.
*
И посљедњи Мохиканац је испред нас.
*
Дјед и бака су живи,
али је њихова меморија in memoriam.
*
Нови директор је способнији од претходних.
Већ првог мјесеца
у предузеће је увео: рад, ред и род.
*
Какво је стање у пољопривреди - изгледа да смо
са ратним сјекирама закопали и мотике.
*
Некад смо стезали каиш ради линије, а сад –
да нам не спадну панталоне.
*
У нашим школама све - го
просвјетни радник.
*
Имамо излаз, само су –
решетке уске.
*
Код нас је физички рад слабо плаћен,
а памет - нема цијене.
*
Да није био добар као хљеб,
не би се нашао – у сосу.
*
Кад падне мрак, лоповима – сване.
*
Нису само Срби небески народ.
И “Цигани лете у небо“.
*
Ако сам бијел – нисам овца.
*
То је њима наша борба дала.
*
Благо њима:
Не морају закопавати ратну сјекиру
кад им је пала у мед.
*
Ако не знате гдје вам је глава,
погледајте у торбу.
*
Извукао је живу главу.
Из пијеска.
*
Ускоро ћемо се вратити својим коријенима:
пали смо на ниске гране.
*
Коцкару се, на крају, живот сруши –
као кула од карата.
*
Кад се сломила грана на којој је сједио,
мајмун је постао – човјек.
*
Да смо читали Андрићеве „Знакове...“,
не бисмо слетјели с пута.
*
Жена је највећи полиглота:
једна глава - хиљаду језика.
*
До сада би и Филип Вишњић
видио колико нам је сати.
*
Толико је волио да спава
да се једног јутра није ни пробудио.
*
Изгледа да плата долази из породилишта.
Добијемо је након – девет мјесеци.
*
Шекспире, молим једну - виљемовку.
*
Жена му је
права мачка: сваке вељаче оде од куће.
*
Куд баш на рођендан да јој се торта –
шлагира?
*
Еви свака част.
Она је прва преврнула лист.
*
Вријеме чини своје: ни годишњицу брака
више не прослављам радно.
Само - свечано!