Преводи

Одјеци

И З Г У Б Љ Е Н И
З А В И Ч А Ј

п ј е с м е


Задужбина "Петар Кочић"
Бања Лука – Београд, 1997.
-----------------------------------------------------------------------------
                                         Петнаестак кратких лирских пјесама:

Н Е Д О Р И Ј Е Ч Ј Е

Путујем свијетом
(Дјечак златокоси)
Окрилаћен надом
Таму да расвијетлим

Безнадно пуст ме
Вал живота носи
Времену подмуклом
Прекасно се светим

Скромни ми кораци
Јесу слаби знаци

Боли непреболи -
Непролазни трени

У очима гасну
Догорјели зраци

Озареност мека
Душу орумени

Ништа нећу рећи

Усред крхког биља
Обнажено тијело
У дух се претвара

Нијеми крик је -
Хитац лишен циља

Посљедњи круг пакла
Још се не затвара


Ј Е С Е Њ Е   Л И Ш Ћ Е

Затечен у овим
Мутним предјелима

У безнађе падам
Стихија ме носи

Играчка постајем
Жудним таласима -

К`о јесење лишће
Вјетар ме разноси

Присутан својом
Одсутношћу ума

Потврђен патњом
(Над којом дуси бдију) -

Ја будно скривам
Тајну птичијег шума

Сновима уморним
Праскозорја зрију

Минуше вијекови
Обиља живота

Предвечерје свијетло
Црну слутњу носи

Сјетно ме напушта
Та болна љепота -

Ко јесење лишће
Вјетар ме разноси

П Ј Е С Н И К

Блажен
Усред  н о ћ и
У обзорју снова

Растопљен
У жижи
Као капља кише:

Стара здања рушим -
Све градим изнова

Бесвијест тежи
Да се дефинише

Ноћи су ове
Од бола саздане

Очи ми препуне
Неког тамног сјаја -

И душа зебе
На рубу бескраја

О ноћи тужна
Дужна си ми  д а н е

Све нијемо спава
(Плава зора свиће) -

Једино ја
Будан
Скамењеног срца

Над судбином  с в ијета
Избезумљен грцам -

Као да се  ж и в о т
Само мене тиче




С У З А

Из хладне дубине бунара -
Бисерна глава

Кроз прозор ока
У тобоган - лице

Немилице

Без путоказа -
У недоглед

Са сестрама
У сребрни ред

Од извора -
Поток туге

Ушће -
Језеро боли


У   Т У Н Е Л У   Н О Ћ И

У тунелу
Ноћи

Као муња
Изненада

Мајчин плач

Силази
У мој сан

Откуцаји срца
У грлу

У пећини груди
Мач

Вријеме је
У чуду
Стало тада

И сузе -
Сталактити
Леденице боли

Гдје главу скрити


С Ј Е Н К Е    У Д О В И Ц Е

Телефон у ноћи
И мајчин плач

Испод трепавица
Сузе леденице

Вријеме -
Ријека понорница

Гордијев чвор
У грлу

У срцу -
Мач

Коло воде
Сјенке удовице


К А Д   Д О Ђ Е   В Р И Ј Е М Е  Р А Т А

Кад дође
Вријеме рата

Гдје је
Онда спас

Ни у рову
Ни у рогу

Испред -
Зијев цијеви

Изнад -
Граната

Н И Ш А Н И   О К О   Ц И Ј Е В И

Село - огњиште

Облак на небу
Кућног прага

У колони
У бијели свијет
Одлазе црне мараме

Плач

Гдје човјек
Главу да склони

Нишани око цијеви

Пред лицем
С блицем
Фотографише мач




Р У К О В Е Т
                                  очевој сјени

Били смо као жито
Под сунцем што зрије

Девет танких влати

Девет класова зрелих
Од тежине се клати
У чврстој руковети

У снопу - топлом дому
Један уз другог леже
Да их руком уже
Очински повеже

Вријеме развеза уже

Девет танких влати
Девет класова свелих

На вјетру сад се клати -
Без снопа без руковети

Расута згажена слама

А били смо жито
Под сунцем што зрије



М О Л И Т В А

Господе
За оштру сјекиру бола
У грудима

Пелинов гутљај туге
Арију дјечијег плача

Још - за наш чемер и јад
Послијепотопску пустош
Куће - без крова над главом
(То спава мој град)

За човјека
Што испод црног
Небеског сача

Кроз
Канџе драча

У нову голготу

Посљедњи пут
Корача


С Р Ц Е
                 успомена на сестрића Драгана

Грана муње се расцвала
На ведром небу љубави

У срцу - зецу страшљивом
 Гром се урликом јави

Рањеник на самрти -
Крвав од пораза

На тврдом длану земље
Жут лист послије мраза

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
                         Mon dieu, mon dieu, la vie est la!*
                                                                           Paul Verlaine

                         * Боже мој, Боже мој, живот је тамо!
                                                                               Пол Верлен


    П И С М О   З А В И Ч А Ј У

     Сјетиш ли се
     Некад
     Макар у сну
     С муком –

     Већ блиједог лика
     Нејасних обриса

     Ето како вријеме -
     Неумитном руком

     Траг мога присуства
     Несвјесно
     Избриса
   
     Лакокрила нада -
     Пада чим се роди.  
     И жеље сагоре
     Као у пламену

     А мене ће
     Сјетног
     Кроз живот да води –

    Свјетло што трепери
    У твоме имену.


С Т У Д Е Н    Т У Ђ И Н Е


Студен туђине
Душу стеже

На сунцу зебем
Сред незнана краја

У празном срцу
Зов се разлијеже

Далеког завичаја



ПРЕД 
ЧУДЕСНОМ ЉЕПОТОМ ТВОЈОМ

Ево још два дана празно прокоцкана . . .
Ни пјесме, ни жене . . .

                                                                                                                                Рајко Петров Ного
Ј Е З Е Р О

На обали
Језера Бледа

Тужној врби сам
Сличан:

Пред чудесном
Љепотом твојом

Док стојим -
Непомичан


У   С У Н Ц У   М Ј Е С Е Ч И Н Е

Љубиш ли
Љубави
Над нама свод плави

Уснули свемир
Тај немир
Дрхтави -

Бескрајан
И сјајан
У сунцу мјесечине

Иверје небеско
Што зари с висине

Цвјетове звјездане
Свјетиљке
Кристале

Шкољке
Што се у мору зрцале

Ћутиш ли:
Ватре у нама се пале

У загрљају неба Земља -
Као жена лудо заљубљена -
Снива Мјесец куси

Усамљене сјенке
Наша тијела снена

Можда нас то ноћас
Посјећују дуси


Т В Р Ђ А В А

Бичеви вјетра
Јецају

На лимун-челу
Зидова

Камене боре
Пресијецају

Срдите стријеле
Изнова

Нису то
Уздаси љубави

(Сунчев жар је
Заборави)

Без очију - прозора
Али није без сузе

Бршљан
И лишајеви

Вежу је
У окове

Уз маховинасте
Бокове

Ледена рука
Гуштера

Искру наде
Запали

У празним
Грудима -

Без срца



У   Б Е С П У Ћ У

Колико магије
Има у ријечима

Зачарани круг нас
Никад не напушта

Спушта се у дно
Запретане душе

Зналачки нас вара
Тјескобу разара

Варљива понуда
Принуда постаје

Потпаљен бунтовник
Гласан крик одаје

Небеска ватра
У зјени изгара

Засвијетли чист видик
(Згариште без дима) -

Док нас не увуче
У беспуће - сјаји:

Колико пута
Пут зна да затаји

Колико магије
Има у ријечима


Н Е Н А П И С А Н А    П Ј Е С М А

Оста пјесма
Неказана

Неотета
Забораву -

Сан
На јаву
Неизнесен

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Грујо Леро: ТО ИСТО, АЛИ МАЛО ДРУКЧИЈЕ

/афоризми/

“Ошишани јеж“, Београд, 2001.




*
 Некад сам живио к'о бубрег у лоју,
а сад идем на дијализу.

*
Срце је најбољи човјеков пријатељ.
Само га једном у животу изда.

*
Ако је породица основна ћелија друштва,
онда је брак - ћелија за појединца.

*
И посљедњи Мохиканац је испред нас.

*
Дјед и бака су живи,
али је њихова меморија in memoriam.

*
Нови директор је способнији од претходних.
Већ првог мјесеца
у предузеће је увео: рад, ред и род.

*
Какво је стање у пољопривреди - изгледа да смо
са ратним сјекирама закопали и мотике.

*
Некад смо стезали каиш ради линије, а сад –
да нам не спадну панталоне.

*
У нашим школама све - го
 просвјетни радник.

                                                                      *
Имамо излаз, само су –
решетке уске.

*
Код нас је физички рад слабо плаћен,
а памет - нема цијене.

*
 Да није био добар као хљеб,
не би се нашао – у сосу.

*
Кад падне мрак, лоповима – сване.

*
Нису само Срби небески народ.
И “Цигани лете у небо“.

*
Ако сам бијел – нисам овца.

*
То је њима наша борба дала.

*
Благо њима:
Не морају закопавати ратну сјекиру
кад им је пала у мед.

*
Ако не знате гдје вам је глава,
погледајте у торбу.

*
Извукао је живу главу.
 Из пијеска.

*
Ускоро ћемо се вратити својим коријенима:
пали смо на ниске гране.

*
Коцкару се, на крају, живот сруши –
као кула од карата.

*
Кад се сломила грана на којој је сједио,
мајмун је постао – човјек.

*
Да смо читали Андрићеве „Знакове...“,
не бисмо слетјели с пута.

*
Жена је највећи полиглота:
једна глава - хиљаду језика.

*
До сада би и Филип Вишњић
видио колико нам је сати.

*
Толико је волио да спава
да се једног јутра није ни пробудио.

*
Изгледа да плата долази из породилишта.
Добијемо је након – девет мјесеци.

                                                                       *
Шекспире, молим једну - виљемовку.

*
Жена му је
права мачка: сваке вељаче оде од куће.

*
Куд баш на рођендан да јој се торта –
                                                                шлагира?
*
Еви свака част.
Она је прва преврнула лист.

*
Вријеме чини своје: ни годишњицу брака
више не прослављам радно.
Само - свечано!

Издања

Ново