Преводи

Одјеци

ХАНА И ЗРНО БИБЕРА

На бакином креденцу, уосталом, као код већине бака, биле су поредане дуње и мирисне јабуке. Полице у креденцу су увијек биле чисте, али понекада би се по њима ненамјерно просула ванила или цимет. Мириси су се мијешали и одавали утисак да је ту негдје сакривена лења пита. Било је ту и теглица са пекмезом од шљива и дрењина, меда са орасима.

            У полицама су биле и шарене кутијице које су Хану највише занимале. Најљепша је била она са цвјетићима и бубамарама...

Хана подиже кутијицу и протресе је. Звецну нешто као лик-клик и утиша се. Кутијица је била скоро празна. Дјевојчица је отвори. Заиста, у њој бијаше само једно сићушно зрно бибера које повика:

            - Јао, зашто ме трескаш? Од тога ме заболио стомак и глава.

            - Ма дај, шта причаш, рече Хана. - Бибер нема стомак. Бибер и не говори. Уосталом, зашто се љутиш?

            - Зашто се љутим? Зато што сам Љути Бибер... Једноставно.

            - Сад ћу те појести, рече Хана и узе љуто зрно бибера.

            - Немој, молим те. Забољеће те грло. Зар ти нико није рекао да се од бибера кише и да гребуцка страшно када се нађе у стомаку.

            - Добро, нећу те појести. Ставићу те у пасуљ кад бака буде правила ручак.

            - Зар ти неће бити жао да мене сирочића, без браће и сестара, гурнеш у некакву чорбу?

            - Добро. Шта да радим с тобом?, упита Хана.

            - Не знам, рече зрно. - Посади ме па ћеш умјесто једног зрна бибера имати стотину.

            Хани се свидио биберчетов приједлог. Пронађе једну саксију, направи прстићем рупицу у земљи и у њу положи зрно.

            Хани је сада било све јасно. Па и биљке су жива бића у неком смислу. Рађају се, клијају и расту. А ово њено зрнце знало је чак и да говори.

            Пролазили су дани и ноћи. До саксије је допирало свјетло сунца и било јој је топло. Али, зрно бибера никако да никне. Онда, једног јутра Хана угледа два репића како вире из саксије. Обрадова се. Само, никако није могла да схвати како одједном да никну двије биљке.

Када су довољно порасле бака јој рече како је за једну биљку сигурна да је стабљика паприке. Тако је неспоразум био разријешен.

Хана је биљке заљевала, окопавала гранчицом и причала с њима.

            Једног дана на биљкама се појавише цвјетићи као дјечије оспице. Отворише се и затворише, а на тим мјестима почеше да зрију зрна бибера и рошчићи папричица.

            - Како си лијепа, рече стабљика бибера папричици.

            - И ти си лијеп, рече она стидљиво и дотаче га својим рошчићем.

            - Како си слатка, рече бибер.

            - Да. Ја сам Слатка Папричица, рече она.

            - Волиш ли ме? упита бибер.

            - Да, волим, рече папричица и поцрвење.

            Хана их је посматрала са радошћу у срцу. Заиста су били лијепи онако заљубљени.

            Поред прозора и данас можете чути како шуште лишћем и како шапућу једно другом најњежније ријечи. А Хана их гледа и смије се.

 

ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

ОДЛАЗАК НА ПЛАНИНУ

Вријеме је да се ранац на рамена стави

Док Иван, најмлађи син животну пртину прави.

И док га старија браћа гледају попријеко,

Није ни Кашчеј Бесмртни од смрти далеко.

 

Нико не зна када зором кренем

Да ми вилин коњиц оку друштво буде;

Навлачим на ноге чизме дуге, меке

Па кораком жустрим нагазим до ријеке.

 

Официрски кајиш око струка стежем,

За појасом сабља – као какво мушко!

Као пјесник сваки ријечима се вежем,

Као млади војник својом новом пушком.

 

И ево ме теби, Романијо горо,

Да литицом твојом берем траву иву.

О љубави нећу зуцнути ни слово

Макар горе сама дочекала зиму.

 

А Ивана чекам, с Кашчејом ћу лако.

Силном ћемо свијету заметнути траг.

Већ га видим како долази полако,

Браћи можда мрзак али мени драг.

 

НОЋНА ПЕСМА

Покупићу цјелове са бокора ружа

Гдје си синоћ био пјевајући пјесме.

Уз бршљене где-где још се мирис пружа,

Још понегдје кроз сан твоја рука бљесне.

 

Сину твоји прсти склањајућ` завјесе.

С кревета балдахин посве тихо клизне.

Крјеснице ко звијезде чудесно навијесте

Наша нага тијела, наше душе чисте.

 

Причаш ми нешто у часима тим.

По рамену проспеш усном бројанице.

Од пољупца слатког никне бијели крин

И хаљина спадне к`о на цвијету латице.

 

Образа стид кад заклоне страсти

Нестане руменила и склопљених вијеђа.

И да стојимо, не можемо пасти

Чак и када лицем дотакнеш ми леђа.

 

О-ДА, НЕ-ТУ (Ода интернету)

Напокон, избрисане границе!

Путовање кроз простор, вријеме!                             

Свијет без локота и тамнице;

Писма као некад, слова – сјеме.

 

Долазиш кроз отворене прозоре

Вјетровима ношен моћним;

Дотичеш прстом далеко обзорје;

Наоружаваш ме видом вјечним.

 

На зиду иконе и њежни линкови

Прате своје невидљиве везе.

На „Добро дошли“ тајни чипови

Ставили због нас катанце и резе.

 

У собици нашој распремљена

Виртуелна постеља већ чека.

Ту сам као видра дуговрата;

Ту си ми као најплавља ријека.                                                                             

 

Колико њежности напослијетку?!

Као да смо на самом почетку;

Уз обећање дато крајем јутра:

„На истом месту... поново... сутра“.

 

ЧЕКАЈУЋИ ЉЕТО

Већ одавно не пишем поезију!

Све ми је мање-више проза.

Закачим понегдје неки стих

К'о звук тишине у сред воза.

 

Наручи неко љепше вријеме!

Мани је зиме ко никад доста.

Негдје бих радије у зреле трешње

Па нека кошта колико кошта...

 

Да у хаљетку без рукава

Твојим бедром очешем скут

И да ти причам о много чему

Макар ми било посљедњи пут.

 

Наручи неко љепше вријеме

Да се чудимо како је вруће,

Што кише нигдје на видику

Нема, па нема да нам дође.

 

ЗА ГЛУВИМ СТОПАМА

                                    Владимиру Настићу

Шта нам зборе тврде ријечи?

Гдје траг праве Глуве стопе?

Можемо ли ишта рећи

Кад се твоје очи склопе?

 

Сам, да ли си У камену?

Под бусењем дал' си будан?

Откуд туга на рамену

И час овај хладан, студан?

 

Ту сам, брате, лијепог чела

Премда су ти Горке пјесме!

Ту, где су нам крхка тела

Па ни једно устат' не смје.

 

Осјетиш ли да прољеће

Ливаде и стабла спрема?

А још смрзло, и бољеће

Јер те с нама више нема.

 

ОПРОШТАЈНА

                        Радославу Самарџији                           

1

Данас неће пјесма нићи!

У грлу се стисле ријечи.

Суви кашаљ, плућа њежна

Овде нема ко да лијечи.

 

Подуљао дан за лакат!

Светом Сави све смо ближе.

К'о на Ловћен, мртав пјесник

Уз превоје Грабу стиже.

2

Већ се спрема међу свете!

Восак жути на се лијепи.

У том крају без живота

Чудесно и нијемо свијетли.

 

Крила бијела сад му ничу!

Утећи ће међу 'тице.

Залуд земљи да га чека

И епитаф да му сриче.                                       

____________

* Граб – родно село пјесника

Радослава Самарџије гдје је и

сахрањен пред Светог Саву 2009.

године.

 

БАЛАДА О ПРОФЕСОРУ

                                    проф. Ђуру Сврдлину

1

Мудрости ми!

Нигде таквих прича

Као у селу његовом

Надомак Житомислића.

 

Чудесно манастир свијетли.

Врбица крај зида никла.

Из Неретве вода запјенила

Њежна, као чипка.

 

Мирише долина миром.

У сјенци дјеца уче.

Око камена сивог

Стражаре чуваркуће.

2

Трешње професор бере.

Уље лаванде носи.

Дудиње спрема (да се нађе),

Кад крене према Босни.

 

Травке ријетке скупља

За пријатеља да буде:

Босиљак, кантарија,

Милодух са Борија.

 

Никада ријечи просте.

Ни једном псовке грубе.

Ни када нар се проспе

Из коре своје тврде.

3

Надживио је смрт.

Преварио вријеме.

Донио смокве плаве

Пукле преко сриједе.

 

И када оком зашкиљи,

Вјеруј Богу и мени,

То стари професор Ђуро

Звоник погледом мјери.

 

И златом боји фреске.

Иконе сребром сјенчи.

Помјера триптихе тешке.

Ране ми речима лијечи.

 

ДЕЛИЈА-ДЕВОЈКА

                        1

Ја немам бијели вео, Оче,

Свилене хаље, минђуше златне,

За своје ушке качим трешње,

На руке свице, на ноге пјесме.

 

Ја немам шуме, ливаде, Оче,

Наслеђе старо шесто љета,

Ал' имам звијезде свијетле кад ноћ је,

А дању пола чудесног свијета.

 

Не сјећам се ничег' више!

Где ми земља, где ми кућа?

Без сестре, без мајке своје

И самој сам себи туђа.

 

Опремљена само перцем

Крећем овим трошним друмом

Преко осам црних гора,

До деветог зелен бора, сасушеног.

                        2

Ој, како је лијепа Делија-девојка!

Плетенице расплела би, ал' их нема.

Разметнула травке суве пониж' главе,

Па сањари насред сијена.

 

Кољено њено небо запарало,

Док другим чланком облак миче,

Прстима ножним дотиче сунце

И свијет се буди, и зора свиће.

 

Грли ли рукама планинске вијенце?

Њише ли дахом јаглаце жуте?

Дал' ми се чини или стварно

Шафране качи о своје скуте.

 

Прозбори вјетре кроз фруле панске!

Дотакни кољено, гипке наборе,

Затвори шкриљце да не утекне

Мисао моја кроз њихове отворе.

                        3

Боси Оче, мој зелени!

Од папрати ћу ципеле да направим,

Паучином да их саставим,

Бршљеном за зглавке причврстим.

 

Дан ако ме на стијенама затекне

Романија кћи да ти будем,

Па ловцима испред носа

Утекнем ко дивокоза.

 

И ноћ нека стигне – таван коњаник!

За мјесец ћу да се ухватим,

Сламком у устима да се одупрем

Да ме за репатице не привеже.

 

Друзи ће моји, сиви зечеви

Храну ми из села донијети

Када се уморна земљи вратим,

А ноћ се у дан промијени.

                        4

Свиће ли зора, јутро ли руди,

Кукуричу кукуријеци поред пута?

Да ли сања, ил' се њежна из сна буди

У титрају и између два минута?

 

Она на трепкама плеше густим,

Задиркујућ' иглице четине свеле,

Дође ми да стрелицу пустим,

До уснуле душе њене.

 

Већ сунце небо руменим боји,

Травка се росом слатком кријепи.

Нека јој бореј с усана мојих

латице ружа на образ залијепи.

 

Гле, трчи пољем носећи љешник,

Вилином коњицу појило прави.

Да ли је смртник или вечник,

Жив човек, можда, видовац плави?

 

БАЛАДА О ДУШКУ ТРИФУНОВИЋУ

Ти тражиш „сунца“ за свог Нибелунца

Не говориш ништа, дођеш само тако

Вирнеш на трен и .....ушеташ полако

Да кажеш коју о циганки и ријеци.

 

А мени драго, смјешкам се, устајем - реци,

„Знам зашто“ пјесник у сусрет ми корача...

Причај о „Чистом зраку“ и свом „Трећем брату“,

„Брези на месечини“, „У намери“ – да будем јача.

 

Ровити смо јако! Разлили се небом к'о кокош'ја јаја.

Жути ко сунце за твоје вјечне, храбре Нибелунце.

Ходник нас дијели – и преко њега немушт мост

Да будемо скупа кад нам је тешко - постоји тајна:

Ти велики пјесник, ја човјек мали – ал' поетска кост.

 

Пловили смо Рајном и тражили благо.

Дубоко смо мисли бацали ко котве

Имали смо времена и било нам драго,

Чували га добро да нам се не отме.

 

И данас радо прођем нашим градом

Размишљам о теби, насмијем се крадом

Миљацки и циганки, путевима истим,

„Камену и води“ и... никад нико ни с ким.

 

БАЛАДА О ДАРИ СЕКУЛИЋ

                        1.

Ко зна колико дуго

Раздвајамо конце

и приводимо се крају.

 

Ко зна колико дуго

Бацамо живот у пећ

Јавно, да сви знају.

 

И кажеш да ниси ту.

Више те „као“ нема

У кошуљи од свиле.

 

Има те крилата моја

Барем још двјеста љета!

Ниси ти игла у сијену,

Па да се загубиш лако.

 

Овдје се вјечност брани!

Знам колико је скупо

Кад се у бескрај хитне

Видовац индиго-плави.

 

Одавде не идеш нигдје!

Нећеш, не смијеш, не дам!

Хоћу још да те слушам,

Хоћу још да те гледам.

                        2.

Ти знаш путеве тајне,

Поточањке бистре

Којима плове душе

Кад се са вена пусте.

 

Знаш, само кад хоћеш!

 

Знаш као лахор бити.

Понесеш Земљу к'о лист.

Рашчиниш боје, подигнеш кист,

Насликаш травке, по њима мраве.

 

Знаш, само кад хоћеш!

 

Смијеха пуна соба.

Волим кад се смјешка

Због тебе књига свака

На полици од дуге.

 

Знаш, само кад хоћеш!

 

И опет кикот до неба.

Дижеш руке високо.

Заблиста поново око.

Видиш, може се тако!

 

Знаш, само кад хоћеш.

 

Издања

Ново