Преводи

Одјеци

МАЈЧИН ОДЛАЗАК

Ту вече нас је наша мати,

као да је знала шта ће бити,

око постеље све окупила

мирна, достојанствена и у смрти.

 

Опростила се од нас тиха,

блиједа и спокојна као светица,

са ореолом праведника

што је сијао са њеног лица.

 

А на нашем сеоском имању,

ту ноћ кад је отишла она,

пси су злослутно завијали,

чуло се рзање немирних коња.

 

И оде мајка у рајско насеље,

знам да је у њему имала мјесто,

остаде пуста сеоска кућа

и сада тамо не идем често.

 

А када одем, пси ми у сретање

истрче исто као и прије,

и све се чини да је исто

ал' ништа више исто није.

 

На зиду старе слике стоје,

и њена марама на њу мирише,

и неко коњима уплиће гриве,

али ње тамо нема више.

 

Увече оставим упаљено свјетло

са куће родне нек сја у ноћи,

све ми се чини да ту је негдје

или ће можда однекуд доћи.

 

ЛИТИЈЕ

Ђаволу душу да не дамо,

скуписмо се пред нашим лаврама,

да прадједовску вјеру чувамо

и Бог је овдје са нама.

 

Пред нама свети барјаци

и чудотворне иконе,

кад крену наши кораци

црквена звона зазвоне.

 

Са Острошке цркве у стијенама

гледа нас Свети Василије

и он је увијек са нама,

благосиља наше литије.

 

Када црквена звона зазвоне,

запоје пред нама један глас јасни,

то је наш Ђедо на челу колоне

Амфилохије, митрополит велечасни.

 

Ускоро ће и из капеле Владике Његоша

одјекнути звона ловћенским странама

и Пијемонт Српства из старих рабоша

засјаће поново снажно у нама.

 

БАЛАДА ЗА МУЧЕНИЦЕ ИЗ СТАРОГ БРОДА

Стани крвава Дрино

тако брзо не носи,

њежније расплићи плетенице

у дјевојачкој коси.

 

У Старом Броду на Дрини –

ту гдје је споменик,

још лебди залеђен над водом

њихов ужасни крик.

 

У нијемом болу окован

још увијек у кањону ту је

да не би био прегласан

да свијет за њега чује.

 

Од највеће срамоте за човјека,

од невиђених зала

и ледено хладна ријека

поцрвењела је и прокључала.

Умјесто брода спаса, и умјесто скела,

Дрина је на пјени таласа њихова тијела понијела.

И свјетло се угасило под сводом,

та задна нада да спаса има,

коло дјевојака је играло над водом

последњу игру с мутним таласима.

***

У пролеће 1942. године војска Независне државе Хрватске извршила је стравичан злочин над српским народом у Старом Броду код Вишеграда. Убијено је више од 6.000 недужних српских цивила који су пред усташком офанзивом бјежали из Босне у Србију. Хро- ничари су забиљежили да је усташка „Црна легија" под командом Јуре Францетића починила тада нечуве- на звјерства над Србима.

Да не би пале усташама у руке, српске дјевојке, њих више од 320, ухватиле су се за руке и заједнички скочиле у набујалу Дрину.

Њима је, прије свега, и посвећена ова пјесма.

 

НЕКО ТИ ЈЕ ПОМЕНУО ИМЕ

Јутрос ти је неко поменуо име

и оно у мени као ватра плану,

моја тамна соба обасја се њиме,

засија у сивом, туробноме дану.

 

А ти, пуста жељо, полетје из мене

слободна и лака, као птица жива

и на мој прозор диже се да крене

у предјеле које душа често снива.

 

Ал' је жеља моја залуд узлетјела,

брзо ће сагорјети крила њена

јер ти је испунити ниси хтјела,

ти си ми љубав неузвраћена.

 

Зато се бојим да ти чујем име,

и не смију ми га више помињати,

моја јадна душа кренуће за њиме

и неће хтјети натраг да се врати.

 

НЕКРОЛОГ ЗА ЈУНАКА

(Др Миодрагу Лазићу, драгом пријатељу)

 

Ти си до деветог круга сишао у гротло пакла,

гдје се у пламену рата гори и на мукама страда

и изнад нас се црна завјеса размакла,

бљеснуо трачак сунца и јавила се нада.

 

Као анђео Божији у бијелом,

бдио си над нама ноћи и дане

и са покиданим утробама и тијелом

враћао нас у живот и цијелио ране.

 

Био си рођени борац што узмицао није

несебичан и срчан,

понекад бучан и плах,

али са топлим срцем пуним емоције

што је куцало за свој народ и није знало за страх.

 

И народ те прихватио као род рођени

легенда о теби је расла међу нама,

причали су је они који су спашени

чудесном чаролијом у мраку, под свијећама.

 

И прије него свијеће догоре и згасну

и одмориш очи уморне од бдења

писао си дневник о несретном рату

свједочећи тако за нова поколења.

 

Твој дух ће остати с нама да живи

народ ће о теби пјесме да пјева,

живјећеш кроз оне које си враћао из мртвих,

у ратним болницама Српског Сарајева.

 

НАТАЛИЈИНА РАМОНДА

На планини Ниџе, по љутом кршу

ка врху Кајмакчалану,

гинуше српски ратници у јуришу –

хиљаде њих у једном дану

 

Кад наста примирје после страшне битке,

чудо се велико десило онда,

изниче цвијет каквог нема нигдје

чудесна Наталијина рамонда.

 

Тај цвијет је попут феникса,

осуши се у вријеме жарког љета,

али довољна је кап кише - да излиста

да поново оживи и процвета.

 

Мада је била суша велика

изниче на мјестима гдје су ратници пали

умјесто кише на крви ратника

његови су цвјетови процвјетали.

 

Не бијаше билега на хумкама ратника,

црквених звона ни опијела,

тај цвијет изниче умјесто споменика

да обиљежи њихова мртва тијела.

 

Био је то вјесник мира након ратовања,

открише у њему српски ратници

вјеру у васкрснуће послије свих страдања

и назваше га по својој краљици.

 

Симбол Србије што се из пепела дизала,

постаде тај љубичасти цвијет са пет латица,

драг попут жена и дјеце што су их чекала

и лијеп и достојанствен као њихова краљица.

 

САРАЈЕВО 92.

Из овог су града побјегле и птице,

тихи сутони и мир позног сата.

Побјесњеле звијери и несанице,

по сву ноћ куцају на кућна врата.

 

Чујеш ли, господе!

Из мучилишта паклених,

крици сужњева јече кроз мрак.

То Содома и Гомора, на душе крштених,

удара свој ђавољи знак.

 

КАДА ЈЕ ЗАГРМИЛО

Када је загрмило тог љетног дана

и снажна киша почела да лије

дотрчала је преплашена и задихана

под стару стреху да се скрије.

 

Крстила се молећи Бога

само да пљусак мине,

и говорила да се од свега

највише боји грмљавине.

 

А ја се понудих да на тренутак

може испод стрехе до мене стати

и да ћу је док прође пљусак

само за руку придржати.

 

Бог не хтједе одмах да прими

усрдне молитве њене

него отпоче јаче да грми

и она се приљуби чвршће уз мене.

 

И док се киша сливала са кровова

и текли улицама потоци њени 

Ми смо неком мађијом громова

одједном били загрљени.

 

Ваљда да страх савлада

она се распричала,

а грмљавина је престала ко зна када

и киша се ко зна кад утишала.

 

Када град поново заблиста у сунцу

и кренух низ улицу загрљен с њом

не бијах ни свјестан да ме на том пљуску

ударио љубави најјачи гром.

 

МОБА

Гледам плодно и осојно поље

густа трава, широка равница

само пало на огради коље,

изникнуло шибље и живица.

 

Таласа се трава пожутјела,

требало је одавно косити,

али косци не стижу из села

- од косидбе ништа неће бити.

 

А некад се овдје окупљало

по тридесет момака с планине

и цијело је поље одзвањало

од косаца и од кошевине.

 

Притегнуте у руке младићке,

звониле су док им оштре жице,

новошерке, танке мркоњићке

и варцарке косе кованице.

 

Косибаша први откос слаже

и подврисне да живне дружина,

а глас му се кроз поље разлијеже

па одјекне као грмљавина.

 

Тад из росне траве преплашене

кликћући се дигну јеребице,

а орао полети са стијене

и прати бијег зеца из равнице.

 

Домаћин се топи од милине,

слуша, косе шиште као змије

и срце му само поскакује

ко ударци тврде белегије.

 

Приносећи бардак и ракију

сипа чашу сваком мобенику

- за сретнога рада да попију

и за предах ухвате прилику.

 

А у подне кад сунце загрије

и над полем трепти оморина,

Дјевојачка пјесма се зачује,

косци знају - стиже им ужина.

 

Кад у хладу липе ужинају,

одмарају или косе кују-

они млађи ни за то не хају,

Драже им је да проашикују.

 

У сутон ће да прођу кроз село

са мобе се враћајући касно

смијући се сокаком весело

или сложно пјевајући гласно.

 

Неста моба, неста мобеника

и у пољу трњик изникао,

неста хлада испод старих липа

давно их је неко посјекао.

 

ОТКУД ТИ У МОЈИМ МИСЛИМА

Откуд ти у мојим мислима,

зар није заборав прекрио све

зар нису ватре престале да пламте

и угасле их године.

 

Јутрос ми однекуд у мисли дође,

препознах твој корак лак

и засја ко сунце на истоку

кад баци свој први зрак.

 

Застадох у трену омађијан,

не знајући да ли је јава ил' сан

док си ка мени корачала,

лијепа и страшна ко судњи дан.

 

Хтједох именом да те зовнем,

али не могох, остах без гласа.

Крај мене журно улицом прође

жена сличнога хода и стаса.

 

Откуд ти у мојим мислима?

Давно сам са тобом много хтио.

Откуд ти у мојим мислима,

па зар те нисам преболио?

 

ПРИНЦИП

Кад се одважио и нанишанио

тај слабашни момчић из Грахова,

тај наш Гаврило,

цијела планета је задрхтала 

и јудно царство се разбило.

 

Да, то је био Принцип,

велики принцип за све:

За слободу се жртвује

и тамнује и мре.

 

Слиједећи Кочићев пролог,

завет за све нас:

слободан и неустрашив као Бог,

а презрен и гладан као пас.

 

Ал' залуд јуначки подвиг,

кад заборав кроз главу дува.

Слобода се крвљу осваја

тако се брани и чува.

 

Сада нас робе поново,

а већ сто година мину. 

Да ли си узалуд тамново

у хладном Терезину?

 

Издања

Ново