![]() |
||
![]() |
ВРХОВАЦ СЛОБОДАН |
Биобиблиографија
Слободан ВРХОВАЦ, рођен је 16. маја 1960. године, од оца Милоша и мајке Крстане рођене Јањић, у селу Чивчије општина Прњавор. Свештеник је Српске православне цркве у чину протојереј ставрофор.
Објавио је књиге: Био сам свједок у времену, поезија, Књижевна омладина Србије, Београд (2020), Православна вјеронаука,уџбеник, Катихетски одбор Републике Српске, Бања Лука, (2018), Љетопис парохије јабланске, Српска православна парохија јабланска, Јаблан, (2020), Остајем овдје, поезија, Нова поетика, Београд (2021), Врати се, сине, поезија, Књижевна омладина Србије, Београд (2022).
Одјеци
ОПРОСТИ
(Мт 7,3)
Опрости, цвијету, што сам те газио,
Што нисам пазио
на твоју љепоту Богом даровану.
Опрости, водо, што сам те мутио,
И нисам слутио да суза чиста
Треба да блиста, у муљу мога талога.
Опрости, брате, за трун у оку
Што сам ти гледао, и нисам видио,
Нисам се стидио, за брвно своје.
Опрости, Јагње, за крв невину,
Што нисам уочио, довољно свједочио
Трнов вијенац и Твоје ране.
Опрости, Господе, гријехе младости
Које сам носио, од Тебе крио,
Што нисам бдио и нисам стражио.
Опрости, што Те нисам тражио!
Што нисам молио и нисам волио,
А тако си ми потребан био.
МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
Пресвета Богородице:
Заштитнице безнадежних,
заблудјелих и залуталих
у животном времену.
Рашири свој омофор!
Умотај ме у своју топлину.
Скрени вјетрове који шибају
и ломе гране душе у очају.
Отопи моје срце,
које се окаменило,
на стази мога безпућа.
Ошкрини врата доброте
и пропусти дозивану наду
у моје животно безнађе.
Усели љубав и
одврати самољубље
које ме је погордило
и у лажне висине смјестило.
И моли Сина свога
да освијетли таму
у тунелу мога безизлаза.
МАНАСТИР ЛИПЉЕ
Тамо гдје је благослов светитеља Саве,
гдје поток Млијечница тихо жубори,
Бистрица ријека вјековима тече,
под Осојем гдје је најљепше вече.
Тамо гдје и ноћи не доносе таму,
гдје небо шаље свјетлост своју,
гдје народ долази да лијечи душу,
молитве Богу гдје се поју.
Тамо гдје су гробови предака,
Краљ Драгутин гдје је стизао!
Душмани гдје су бездушно палили,
из пепела гдје се живот дизао.
Тамо гдје Господ милује и прашта,
гдје вјетар Љубави умиљато дува,
тамо је манастир Липље древни,
тамо се вјера Православна чува.
ОПРОСТИ, СРБИНЕ
Плакао сам са пророком Илијом
године двије хиљаде четврте,
у Подујеву на Космету Светом.
Гледао како чупају крст са храма
и како он својим летом
освештава земљу крвљу натопљеном.
Молио сам Светог пророка Илију
да мој народ умјесто њега,
На Новом Тавору, Гори косовској,
са поломљеног крста у лету,
свједочи Христову Свјетлост
у овом чудном, изгубљеном свијету.
Чуо сам Христове ријечи,
народу моме поруку шаље:
Опрости храмове у пламену што горе,
Крст на Космету поново ће да сине!
Опрости куће... Убијену браћу...
Опрости, Србине: „Не знају шта чине!„
ХРАМ СВЕТОГ ИЛИЈЕ У КОКОРИМА
У она давна времена,
Када је Свети Илија
У село Кокоре стизао:
тада су преци моји
у друштву са њим били
и тражили мјесто Свето
гдје би се Богу молили.
Онда су умолили пророка Илију
да им освешта најљепше брдо.
И позове Таворску Свјетлост,
коју је са Мојсијем свједочио,
да на том брду вјечно сија.
Хљеб и Вино да на њему примају
и да им та Храна вјековима прија.
И ето, и данас то брдо свијетли!
На њему се Света литургија поје.
Тамо и данас Свети Илија
походи предке и потомке моје.
ВЕЛА
Сјећам се била је јесен...
Игранка у нашем селу.
Био сам занесен љепотом
кад спазих једну Велу.
Осмијехом ми срце узе.
Очи јој боје неба.
Срце из груди искочит хоће.
Знао сам она је та што мени треба.
Имала је дугу црну косу,
косу као из бајке вила.
Падала на груди њене вреле,
а њежна као мека свила.
Тога тренутка ставих је у срце,
и са њом кренух кроз овај свијет.
У данима мога животног трња,
била и остала најљепши цвијет.
КРСНА СЛАВА
Отац ми рече:
Да је наш дом освештан
штапом Светог Јована
и сјекиром што пањ расцијепи.
Камиљом длаком,
заплетеном у времену
и нашем бремену
у жуљевима исклесаном.
Да Свечев лик урежем у срце
и да ми се дјеца рађају
на његовом длану .
Да продужим предака вјекове,
и да ми вјекови у срце стану.
МАНАСТИР ГОМИОНИЦА
Тамо гдје се небо спустило на земљу,
У срцу гдје осећаш радост и милину,
Гдје рајско Сунце у рану зору
На својим зрацима доноси топлину.
Тамо је манастир Гомионица древни
Гдје виноград Господ је засадио,
У том винограду Господ Себе даје,
Е да би се народ Њиме сладио.
Долазиш тамо, а мир у души,
Анђели с тобом у храму се друже,
Земаљске бриге више те не муче,
Јер Богу службе овдје се служе.
Сестре к,о пчеле вриједно раде,
У храму славе и величају Бога,
Молитвом се овдје пењеш до неба,
У Гомионици је мир, љубав и слога.
ХРАМ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ
Сањао сам храм озарен светлошћу
И љепоту неба како над храмом сија,
У грудима топлину која милује душу
И тамјан мироносни како ми прија.
Анђеоску пјесму чуо сам из храма
И позив упућен да у њему служим,
Да име Божије величам и славим
С анђелима да се у храму дружим .
Долазим до врата храма из снова,
Босиљак процвјетао сав у сјемену.
Схватам, не могу... Врата закључана,
А кључ изгубљен негдје у времену.
Узалуд сам тражио кључ изгубљени,
Питао пролазнике гдје ћу га наћи.
Вријеме пролази а кључа нема,
Безкључно село треба се снаћи.
Онда сам схватио да кључ је у мени,
Да људе у селу позовем на слогу
Да заједно градимо храм из снова,
И да се окренемо молитви и Богу.
Трудољубје наше уродило плодом.
Рашчупани Грабик уми своје лице.
Пискавицом сада уздиже се смјело
Велелепно здање храм Свете тројице.
СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ
Некад давно био сам тамо,
Да стичем знање за службу роду.
Сремске Карловце уклесах у срце.
„Четири лава“ и ладну воду.
Дјечачке снове тамо сам снио
и нисам ни знао гдје ми је глава.
Био сам жедан... а вода текла
из предивне чесме „Четири лава“.
Пред њом сам срео једну Велу.
Била је лијепа... Била је страва!
Љубав се родила… а вода текла
из предивне чесмe „Четири лава“.
Због ње сам бјежао са часова често.
Добијао укоре... Бољела ме глава.
Пјесме јој писао… а вода текла
из предивне чесме „Четири лава“.
Године прошле... Сјећања не блиједе.
Не блиједи стара карловачка слава.
Срећан сам што вода још увијек тече...
Из предивне чесме „Четири лава“.