Преводи

Одјеци

    

ЈЕЛИНА ПРИЧА

Гране своје, дуге руке,

Склопила је јела вита,

Да загрли све унуке

Док им приче старе чита.

 

Да науче како хуји

Вјетар брзи, разиграни,

И како се у олуји

Могу снаћи кад су сами.

 

И да знају за коријене,

Гдје су никли, ког су рода,

Да чувају успомене

Поред бистрих, жубор вода.

 

Да се пазе у висини,

Гдје их муња вреба, пријети,

Да рођака, у долини,

Свак се од њих радо сјети.

 

Када буду као она,

Горда стаса, вита тијела,

Да због царства од бетона

Не напусте никад села.

(Из збирке Сјећања)

 

ЗОРА НАД МОЈИМ РОДНИМ СЕЛОМ

Над Змајевцем плануле, па горе,

Гране родних стољетних храстова,

кô да звијезда пала је у море,

међ хридима каменим што спава.

 

Све се жаре, уздишу, трепере,

Док се Исток у зору порађа,

Па на село, пламенове вреле,

На једрима носе као лађа.

 

Ту изникну куће, кô печурке,

Из, свјетлошћу, разбијене таме,

Пјесма пијетла, ћурликање ћурке,

Домаћица, шарене мараме.

 

Испливају ливаде и стада,

Фруле бритке, весели пастири,

Па се отме пјесма испод хлада,

Крај рјечице бистре, што жубори.

 

И копита звонак глас забруји,

Пред кочијом, низ путеве тврде,

А рој пчела у крошњи зазуји,

Па сва поља цвјетна се разбуде.

 

А на лица голуждраве дјеце,

У цик зоре што у школу журе,

Сјај разлију, ватре, распламсале,

Да миришу кô руже румене!

(Из збирке у рукопису под радним насловом „Бићу дијете“)

 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

У коњску баљегу умотане,

у струне крваве уплетене,

недосањане снове љуљушкају

руке квргаве.

Да их не украду

небеса плаветнилом необојена.

Да их не однесу птице злослутнице

на крилима сивог времена.

Да их не загубе по беспућима,

на промрзлим лединама и брдима.

Њишу на модрим дојкама, гладним млијека.

Над, мокраћом натопљеним,

достојанством човјека.

На исцијеђеним бутинама,

укаљаним ручердама злотвора.

Душу, што опрашта се са собом самом,

у тами пакла – Добојског логора.

Ломе погачу, умјесто костију,

што пуцају без милости.

Тамјаном растјерују духове нечовјечности.

Разапете над устима земље,

жедне српске крви.

Руке мајке,

што и седмо чедо изгуби,

па у лудилу, косама почупаним,

исплете вијенац крвави.

Да се, никад, не заборави!

 

(Пјесма је посвећена страдању Срба у Добојском логору који је био установљен од стране Аустроугарске, у периоду од децембра 1915. до јула 1917)

(Из збирке Остаће пјесме)

 

НЕОБИЧНЕ ПТИЦЕ

Кô да је у лету застала у трену,

Нека чудна птица, сребрнастих крила,

Комадиће леда, у блиставу зјену,

Та чудесна птица, као да је скрила.

 

И остала тако, мртва, непомична,

На прозору малом, насред хладна стакла,

Чекајућ' да стигне, бар мало њој слична,

Необична птица, која би је такла.

 

Да се воле ћутњом, у својој мртвоћи,

Све бијеле од зимске мећаве и студи.

Загрљене, нијеме, усред пусте ноћи,

Док им сунца зрака не отопи груди.

(Из збирке Остаће пјесме)

 

ПЛАНИНО

Планино горда, камена,

На урлик вука навикла,

На шибање вјетра ледена,

И удар грома подмукла.

 

Орлова кућо, стамена.

Колијевко ватрених муња.

Што су ти језера зелена,

Ове ноћи тако тужна?

 

Јесу л’ ти кише јесење,

Ил’ зимске мећаве, бијеле,

У пијесак здробиле камење,

Па твоја језера жале?

 

Ил’ су из гнијeзда орла

У свијет отишли птићи,

Па не знаш, планино горда,

Докле ће, млади, стићи?

(Из збирке Остаће пјесме)

 

АКО ТЕ ЉУБАВ НЕ ДОТАКНЕ

Никада сазнати нећеш

како је шетати по облацима,

и нећеш осјетити близину сунца,

а ни кише.

Никада нећеш раздаљину

до сусрета мјерити корацима

у којима чежња пламти

и све на радост мирише.

 

И нећеш се смијати као дијете,

простодушно и ведро,

кад помислиш на руке

које те чекају спремне да загрле.

И нећеш знати како је то

кад подигне лађа своје једро,

да заплови тамо

куд мисли јој непрестано хрле.

 

Никада нећеш, на небу,

најљепшу звијезду видјети,

ни понијети њен сјај

у оку да те штити од таме.

Нити ћеш бол, ни тугу,

срцем осјетити,

ако крај тебе љубав прође,

а не дотакне ти ни раме.

(Из збирке поезије Чувари истине)

 

СОНЕТ О ЉУБАВИ

Тамо на оној њежно-модрој ријеци,

Гдје јаблан расплиће увојке тополе,

Гдје фењере златне пале мали свици,

Погледа се, нити, у вјечност уплеле.

 

И небо се сјајем осуло чудесним,

Облаци нестали, просинуло сунцe,

И птице се појем све јавиле, гласним,

У грудима, плахо, треперило срце.

 

И све је на срећу, у истоме трену,

Мирисало, сласно, кô најљепши цвијет.

Кад је један човјек заволио жену.

 

И лептира је, лаких, оживио лет.

У цвјетно се рухо преобукла вода,

Родила се љубав испод плавог свода.

(Из збирке поезије Чувари истине)

 

ПУТНИЧЕ

Путниче, мио, на пут кад кренеш,

Оком пољуби поља рођена,

И стисни срце кад се окренеш

Да мајци махнеш, што као сјена

За тобом воду баца и каже:

„Здрав да си сине, кући се врати“...

А тебе жеља у часу мине

Да ти у кофер могу стати

Сви дани, ноћи, све те године...

И сви ти драги што сузе крију,

Да ти се нађу када застуди,

Да те загрле, да те угрију.

Путниче, драги, на пут кад пођеш,

На час се сјети очева гроба,

Запали свијећу, да тихо тиња,

И крст пољуби, чудно је доба,

Нека ти вјера буде светиња.

Путниче, брате, чувај у срцу

Предака својих златне коријене,

Не продај душу, никада, новцу,

И бар се, некад, сјети и мене.

(Из збирке поезије Чувари истине)

 

МОЛБА МАЈЦИ

            Хтјела бих те описати, али, плашим се да ћу умањити твоју вриједност ако не пронађем праве ријечи, да нећу умјети да те прикажем онаквом каква си била – јединственом, непоновљивом, па ћу разочарати оне који су те познавали. Или да ћу, у тој намјери, зачудити оне који те нису знали, па ми неће вјеровати. А, ти, ти си била сувише скромна да би признала да је мој страх оправдан.

            Ти ниси никада стремила ка висинама, нити си главу дизала ка звијездама. Ти си чврсто корачала земљом од које си живјела, милујући је својим стидљивим, покорним погледом, мислећи и вјерујући да жена тако треба, од рођења, па до смрти...

            Ако у чистом, јутарњем плаветнилу неба потражим боју твојих очију, учиниће ми се да сам оскрнавила њихову љепоту, јер, небо можда и личи на твоје очи, али нема увијек ону топлину, њежност, онај сјај. Небо зачас прекрију сиви, кишни облаци, запарају муње и умију небеске сузе, а твоје очи ја не памтим такве. Ти си облаке у очима вјешто крила од мене па их никада не видјех тмурне.

            Потражим ли у пјесми прољећног лахора, који својим невидљивим прстима њише пропупале, младе изданке и тек рођене зелене листиће, мелодију оне лагане успаванке коју си ми пјевала, плашим се да нећу више никада спокојно уснути, да нећу отпловити у сан с осмијехом на уснама. Не зна лахор распјевани ту стару мелодију као ти.

            Упоредим ли твоје усне са оним руменим ружама пузавицама, које су прекривале зид нашег дома, милујући га и љубећи својим меким латицама, ширећи опојни мирис на све стране, изгубићу те, плашим се, јер руже су давно увенуле, не миришу више, а ја још осјећам додир и мирис твојих усана. Оне нису као руже, оне вјечно живе у траговима на мом лицу и срцу.

            И нећу да у пшеничном, лелујавом класју, пронађем твоју свилену косу, ни да ме класје подсјети на твоје дуге плетенице. Пшеницу ће пожњети па ће њиве остати пусте, да зјапе и чекају да их нечија рука опет засије, а твоја коса увијек ће лепршати, сјајна и мека, у мојим сновима, и ја ћу ти плести дуге плетенице плетући своју косу. Зар ја нисам дио тебе? Зар у мојој коси не живи и твоја?

            А, са чиме да упоредим твоје руке? Зар могу пронаћи на овом свијету ријечи које би им биле равне? За руке које су купале, храниле, његовале, одњихале, петоро дјеце? За руке које су на себи носиле трагове тешко и поштено зарађеног хљеба? Зар могу пронаћи праве ријечи за такве руке? Молим те, опрости, али не могу.

            Да ми је да на једно мјесто ставим све оне погаче које су умијесиле, све ђаконије које су с љубављу припремиле, никада не би било гладне дјеце. Да могу прикупити сву ону вуну коју су очешљале, опреле и од које су исплеле толике и толике џемпере, папе, капе, рукавице..., зар би нечије дијете зими озебло?

Или, да могу оживјети сву ону стоку и живину коју су гајиле... Зар би било празних торова, штала, свињаца, кокошињаца? Зар би било њива зараслих коровом када бих могла вратити у живот сва она житна поља, која су твоје руке окопале, сва мора пшенице коју су пожњеле... Ех, да могу пронаћи праве ријечи за твоје руке.

            Или, за твоју чисту, неискварену душу, твоје поштење, неукаљани образ. За ону искреност, отвореност и топлину коју си несебично поклањала. За љубав према човјеку и вјеру да су сви људи добри. За твоју, дјечију наивност. Зар могу, мајко, пронаћи праве ријечи?

            За твоју снагу којом си се борила против животне олује када си остала сама са петоро дјеце, за вољу да истрајеш духом, да не поклекнеш пред биједом. За све патње које си храбро подносила, а ниси се жалила, само да би, ту, своју дјецу, видјела срећну?!? Зар могу?!?

            И зато те молим, опрости ако сам умањила твоју вриједност покушавајући да те опишем, или ако сам претјерала у намјери да кажем истину, јер, ти си била сувише скромна да би признала да сам у праву.

Ти ниси гледала у звијезде. Ти си чврсто корачала земљом од које си живјела, милујући је својим стидљивим, покорним погледом, мислећи, вјерујући, и до краја чинећи, оно, што жена, ваљда, треба, од рођења, па до смрти...

(Из збирке Сјећања)

 

Издања

Ново