Биобиблиографија
Марко МИЛОВАНОВИЋ МАРУН рођен је 1988. године у Сребреници, гдје је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао на Економском факултету Пале на Универзитету Источно Сарајево. Члан је руководства Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ - ОО Сребреница од 2017. године. Главни и одговорни уредник Часописа за културу, књижевност и умјетност „Сребрни вијенац“. Миловановић је покретач Просвјетно-културног збора "Стопама Луке Милованова Георгијевића", у оквиру ког се, по конкурсу, у Сребреници додјељују књижевне награде "Лука Милованов Георгијевић" и "Звонимир Шубић", новинарска награда "Бошко Миловановић", литерарна награда "Живан Јовановић", те студентска стипендија "Лука Милованов Георгијевић". Поезију објављивао у часописима: “BlackSheep“(Београд), “Авлија“(Рожаје), “Траг“(Врбас), “Афирматор“(Београд), “Балкански књижевни гласник“(Београд), “Бокатин Дијак“ (Лопаре), “Сребрни вијенац“(Сребреница), „Ноема“(Бања Лука), „Нова стварност“(Бања Лука“), “Српска вила“ (Бијељина) и “Књижевне вертикале“ (Београд). На почетку свог књижевног пута био је активан учесник конкурса за кратку причу и поезију за младе до 30 година у организацији Сцене свих креативних из Новог Сада. Изабран као финалиста 47. Фестивала поезије младих у Врбасу (2015), као и 54. Фестивала културе младих Србије (Књажевац, 2015). На 46. књижевној манифестацији „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ у Плужинама његов рукопис „Очи домских ноћи“ је првонаграђен у конкуренцији младих пјесника до 27 година са простора бивше Југославије. "Свевидећи мрак", друга књига пјесама у издаваштву Бранковог кола из Сремских Карловаца, овјенчана је престижном књижевном наградом "Стражилово" (2020). Поезију, есеје, огледе и колумне објављује у књижевној периодици и на порталима. О његовој поезији су говорили и писали књижевници: Матија Бећковић, Недељко Зеленовић, Бранислав Зубовић, Милица Краљ, Перо Зубац, Ранко Павловић, Ненад Грујичић, Душан Пејић, Сенахид Незировић, Жељка Пржуљ, Саша Кнежевић и Предраг Бјелошевић. Од 2021. године члан је Удружења књижевника Републике Српске. Живи и ради у Сребреници.
Заступљен у зборницима:
„Нови мостови“ (Авлија, Рожаје, 2015),
„Приједорски књижевни караван 2015“ (ДК Снага ријечи, Приједор, 2015),
„Боемске песме“ (Граматик, Београд, 2015) ,
„Изломљене линије“ (Граматик, Београд, 2015),
„Пјесници који додирују љубав“ (Клуб умјетничких душа, Мркоњић Град, 2016), „Писци за будућност“ (Балкански књижевни гласник, Београд, 2016),
„Отисак“ (Метаморфоза, Сарајево, 2017),
„Носталгија љубави“ (Клуб умјетничких душа, Мркоњић Град, 2017),
„Зборник (не)припремљеног мишљења за...“ (Клуб умјетничких душа, Мркоњић Град, 2017),
“Изворник 8“ ( КК 21, Смедеревска Паланка, 2018) ,
„Зборник љубавне поезије“ (КУ Паун Петронијевић-Рујно, Ужице, 2018),
“Млади долазе“ (Удружење књижевника Србије, Београд, 2019),
“Пјесме Андрићграду“ (Поетски клуб „Знакови“, Вишеград, 2020),
„Зборник поезије и кратке приче“ (Асоглас издаваштво, Зворник, 2021);
Награде и похвале:
Похвала за најбољу необјављену пјесму у региону за 2014. годину (часопис Авлија, Рожаје, 2015),
Похвала на међународном конкурсу „Млади долазе“ (Удружење књижевника Србије, Београд, 2019).
Награде:
„Михајло Ковач“(ССК, Нови Сад, 2014),
„Станислав Препрек“ (ССК, Нови Сад, 2014),
„Војислав Деспотов“ (ССК, Нови Сад, 2015),
„Јоан Флора“ (ССК, Нови Сад, 2015),
„Јанош Сивери“ (ССК, Нови Сад, 2015, 2017),
„Душко Трифуновић“ (ССК, Нови Сад, 2014, 2018),
„Живко Стојановски“ (ССК, Нови Сад, 2018),
„Најоригиналнија љубавна пјесма“ (Клуб умјетничких душа, Мркоњић Град, 2016), „Спасоје Пајо Благојевић“ (Центар за културу Плужине, 2016) – за прву књигу пјесама „Очи домских ноћи“,
„Награда за изузетан допринос развоју умјетности“ (Општина Сребреница, 2017),
„Најљепша љубавна пјесма“ (Клуб умјетничких душа, Мркоњић Град, 2017),
„Златни шифрарник“ (Клуб умјетничких душа, Мркоњић Град, 2017),
„Најљепша сатирична пјесма“ (Клуб умјетничких душа, Мркоњић Град, 2017),
„Повеља за књижевно стваралаштво – љубавна поезија“ (КУ Паун Петронијевић – Рујно, Ужице, 2018),
„Стражилово“ (Бранково коло, Сремски Карловци, 2020) – за другу књигу поезије „Свевидећи мрак“,
„Награда за допринос развоју културе и образовања“ (Општина Сребреница, 2021);
Антологија:
„100 Srbskych basnikov” ( Прометеј, Нови Сад, 2019 )
Антологија „100 Српских песника“ преведена на словачки језик.
Дјела:
„Очи домских ноћи“ (Центар за културу Плужине, 2017),
„Очи домских ноћи“ (друго издање, Граматик, Београд, 2018),
„Свевидећи мрак“ (Бранково коло, Сремски Карловци, 2020),
„Скућиште“ (Удружење књижевника Републике Српске, Бања Лука, 2024)
Одјеци
Марко Миловановић Марун
НЕЖЕЉЕНИ
1.
Ви
Нежељени
Још у утроби
Са животом проживљеним
Из утробе
На сметилиште испљунути
Нисте се
Нагледали и наудисали
Али сте главом платили
За сваки откуцај
Раздраганог срца
У каменом срцу утробе.
2.
Ви
Нежељени
Сасвим случајно
На свијет донесени
И од свијета
Пред непознатим
Вратима остављени
Иза себе остависте
Флеку на отирачу
Занатижељу хладног погледа
Са шпијунке
Први оброк из топле дојке
И радост као благослов
Од Бога
У ког никада нећете вјеровати
Као ни свијету
За који ћете увијек
Бити дар
А не плод.
3.
Ви
Нежељени
На степеницама
Немоћно приземљени
У дому за незбринуте збринути
Под сијалицом ћете препознати
Прву свјетлост
Од које ћете увијек стријепити
И поглед ка сунцу избјегавати
Јер ће вас подсјећати
На музику дјечијег плача
Међу хладним зидовима дома
Под строгим надзором лампе
Као јединим погледом
Свијета на вас.
4.
Ви
Нежељени
Без погледа мајке
У домској колијевци
Заноћени
Јутарњу пелену призваћете
Као усвојени
Бићете нешто раније
Од свијета завољени
Са првим одбијањем послушности
Бићете прекорени
Ви
Нежељени
Небески сте плод обдарени
Од сваког помало вољени
У себи никад прежаљени
Као дар ћете брзо бити
Урамљени позлаћени
А из рама ћете побјећи
Као из мајчине утробе
Нежељени.
САН
Мислио сам да сам будан
Када ме посјетио далеки предак
Одвео ме на њиву
Коју смо вијековима
Заливали знојем
А не откопаном водом
Каже да губили смо снагу
Робовали пркосу
Служили поносу
Да би зној отхранио коров
Који се сада
У тој истој води огледа
Показао ми стабла
Чије плодове
Не претворисмо у јестиви слад
Него у љуте капљице
Каже да остадосмо жедни
А капљице се нахранише
Нашим скривеним трезвеностима
Када до те мјере нарастоше
Избацише нас насукане и исцијеђене
На острво смрти
Одвео ме и на старо гробље
Гдје је крст свједок заборава
А покрштена маховина
Овоземаљског сјећања
Узео је крст рекавши
Да само обезглављен на земљи
Је достојан неба
Ја сам се по свој вратио
А ти свој носи
Прошапутао и нестао
Превише лекција за пет секунди сна
Испадоше само лоши ученици
Добри учитељи
Њиву сам натопио свјежим знојем
Укус горчине додао љутој капљици
Маховину пресадио на преостало мјесто
Да опружен будем достојан заборава.
ПОВРАТАК ЧУЛИМА
Ја ријетко склапам очи
И када спавам
Полуотворених путујем за могући повратак
Зјенице ми нису плаве
Да бих ти равномјерно осунчао видокруг
Зелене су
И дају влагу и слуз немирних вода
Често на мосту призивам
Твој недолазак и моју несрећу
Да докажем да су стубови
Само залеђени погледи
У тренутку мимоилажења
Нисмо се ми загубили
Да бисмо се поново пронашли
А нашли смо се изнад дома
У млаком вину и дјетелини
Сунце је преплануло нашу младост
А вода са усана потопила све ненаписано
Берба није била дјело гладних руку
Наше су извиривале из траве
И небески путник је унатрашке журио
Да се паркира између прстију
Нисмо се ми загубили
Да бисмо се поново пронашли
Већ да бисмо се наставили тражити
Останимо недокучиви
Не скидају се звијезде електронским мердевинама
Него снагом удисаја расквашеног ваздуха
И мимиком неизговорених ријечи
Тражимо се чулима
И славимо љубав у јавности тишине
Не плашљивим језицима
Одахнимо сувим раменима
А не корацима између кише
Док туђе руке би да суше ме на мокром
Остаћу збринут у лавиринту коврџаве косе
И да смиј се смиј се
Да никоме ништа не буде јасно
Слаћу ти цртеже и мапе
Да их тумачиш у себи
Да ријечи постану
Цртице на образима и челу
И да служе мимику
Нека нас обликује и преображава
Онако како се видимо
У очима преко пута
И ево ме опет на мосту
Ако стубови нису залеђени погледи
У тренутку мимоилажења
Онда наши никада нису били довољно близу
Да би остали далеко
Од мимике утопљених путника.
НЕ ШТЕДИ МЕ СВИЈЕТЕ
Не штеди ме свијете
На перу те носим
Лакше него перо мене
Јахач сам прећутних тежина
Чијим гласом зборим
У цензурисаној тишини
Сврстаних у теби несврстаном
Оне ће ме једино оћутати
Када ме ти будеш славио
Када више ником
Не будем потребан
У свијету који слави сваки дан
Којим тргујеш за још једно
Помрачење сунца
Или пун мјесец
Када острашћена земља прогледа
За дио твоје дариване свјетлости
И рађам те на свакој страници
Вољно и невољно
Цијели један живот
Проживљен између
Удахнутих редова
У које никада нисам
Mогао стати поред тебе
Који си од постанка
Био спреман за миленијумско укоричење
Још од прије нове ере
Која се ево завршава
Како преврћем страницу
А твој глобус стављам у тачку
Да на перу те носим
Лакше него перо мене.
ЛЕЂА У ОГЛЕДАЛУ
Моја срећа
Потиче од туге
Са ожиљком рођен
Као Горбачов дочекан
Велика личност
У одразу огледала
Дуго ме убјеђивала
Да сам ја тај
Кога су још преци
Најавили и оваквог описали
Ништа суровије нисам могао замислити
Рекао сам кад смо се први пут угледали
Један Солунски запис
Најавио је долазак
Љеворуког немилосрдног јунака
Али слабовид њежан
И на моменте лијеп
Одмах сам навукао гнијев
Од јуначког поријекла
Временом сваки одраз у огледалу
Окренуо ми је леђа
Али један поглед са штрика
Најјаснији ми је одраз дао
Од тада сам повјешао
Сва предсказања
Која о мени богохуле
Лијевом руком не вадим сабљу
Већ перо на клупи љетног предвечерја
И записујем
Сигуран сам да је свака ужарена свјетиљка
Само око обневидило на дану
А она свјетиљка што жмирка
Чека да у мени прогледа пјесник
Чији ожиљак носим.
ЖУТО
Ни јесен није више
Безвољно жута
Пролистала пролазност
У Михољском љету
У људском оку
Жуто се привиђа
Док мртва природа
Процвјетава на платну
Људи и животиње
Заједно у кућама
Животиње за трпезом
Људи на прозорима
Птице ниско лете
Крилате болести и заразе
Свако слијетање
Окрвави земљу
И олиста перјем
У причи гори ватра
У ватри зебе пламен
Проповјед о смаку свијета
Животари животом живих.
ВИОЛИНА
Склони ту нагланцану
Виолину од мене
Жице су јој најтање нити
Срца које није жељело куцати
Ни ради себе
А мом би да приђе
Желећи да моје срце зајеца
Умјесто нагланцане жице
Дај ми ону крчмарску виолину
Што јој прашина сачува крв
Никад свјежију да прокапље
И клониране нас превезе
Гудалом преко танких жица
До срца које ће и мртво куцати
Али и живо умирати.
ХАРМОНИКА
Нисам ти тражио отмени клавир
Са диркама за племићке руке
Чувај га за своје
Бечке добротворе и пријатеље
Потомке дворских лоза
А мени потомку
Солунских добровољаца
Донеси стару хармонику
Развуци је дужином цијелог фронта
И отопи зиму
Због које сваког љета
Осјећам све већу зимомору
Али повлачења нема
Свака дирка освојена
Као планински вијенац
Шаље ме по рапорт
У Крчмарску Москву.
ГИТАРА
Гитару ми засвирај
Али немој да је штимаш
Тим струјним уређајем
Акустична ноћ
Има повјерења у осјећај
Сирочића апсолутног слуха
До поноћи бунтовни
Од поноћи романтични
Пред зору рањиви
Бдијемо над вратом гитаре
Као над кичмом наших илузија
Гитару ми засвирај
Нека жице порежу
Све штрикове сјећања
Који нас држе далеко од данас
Не ми нисмо сањари
Ми сном живимо
Сваки тон
По једну платонску љубав
Себично прећути
Ја у том звуку
Безвучан и нијем
Без жеље да запјевам
У мени поред мене
Расте самохрана пјесма.
ОБАЛА ОД СКЕЛЕТА
У природи
На пецању
Вода као да опомиње
Да је жедна крви
Пажљив сам са рибама
Редови чекају на вагање
Незадовољне килажом
Једна другу прождиру
Дрина пјени у крви
Моје трофеје носи
На другу обалу
Под сигуран нож
И на задимљену решетку
Кости и репови
Пливају око мога штапа
Вода опомиње удицу
На варљиво вагање
У килограмима слободе
На обали
Од скелета.