Преводи

Одјеци

КОСИДБА

Лето је. Јули месец жеже и опија мирисом покошеног сена и песмом коју косци започињу још ујутру. Све се преобразило у селу.
Још у пролеће зазелене се пашњаци, узорана земља стидљиво ћути, а ваздух поприма чудну сладуњаву ноту. Оживе грмови купина уз пут и млада трава прави је контраст чистом бледуњавом плаветнилу. Онда дођу кише и све набуја, расте, надима се. Већ у јуну све добије свој пуни облик.
Ливаде међу планинским јелама и оморикама праве су зелене оазе у којима станују разноврсне травке. Тада баба Милица, ситна женица у нашем суседству, крене да обере све што је лековито и добро. Знало се за њу и по околним селима, а и у мом малом граду, да може излечити свакакве бољке овим биљем.
Ништа, чини ми се, није племенитије него ова нетакнута природа која се лети дружи са човеком.
Још у зору сељаци крећу на косидбу. Пуца зрела трава по опанцима и млада роса још полегла ћути.
Моји деда и ујаци већ су се раздвојили и сваки за себе мери дужину коју ће победити. Чује се само фијук коса и падају први богати откоси. Снажне руке и рамена извијају се благо час на једну, час на другу страну, у непрекидном напору да се ухвати ритам.
Сунце је већ одавно провирило у долину и заплело се у бистри поток. Чује се звоно и стока је већ на паши. Забелеле се ретке овце међу пуначким кравама, а чобани већ рано чаврљају и забављају се.
“Ехеееј, ‘оће ли пос’о?!”, виче наш комшија, машући шеширом.
“Дођи на јутарњу, сад ће стара донети!”, виче мој деда и одјек њихових гласова разлеже се шумом.
Тачно тако. Знало се да косцима доручак, кафу и ракију доноси бака и, наравно, ја која то ни за живу главу не бих пропустила. Била сам мала, жгољава и што је најгоре увек су ме терали да једем, јер је то била највећа мука у целом мом одрастању. Зато су ме често слали овамо на село не бих ли мало ојачала и “поправила се”, како су говорили.
Тешке су муке у почетку имали са мном. Не бих ти ја јела црни хлеб, ни свеже густо млеко, ни сир - баш ништа што је домаће. Кад би моји стизали викендом из града, обавезно су доносили бели хлеб, саламе, паштете и фино упаковану павлаку, па још стотину других чуда. Временом се то промени, захваљујући мојој тетки и баки. Захваљујући, наравно, исто тако и овом оштром планинском ваздуху који у игри и јурцању изгладни и опије те до те мере да можеш сваки час нешто јести.
Онда први пут кренем с бабом да носимо ручак косцима.
Устадох раније и зачуђено се загледах у многобројне шерпе, лонце, тањире, хлеб и чорбу, а баба тако једноставно све то уви у бео чист столњак. Гледам. Све то стаде у завежљај, а ја понесох воде па пођосмо уском стазом до ливаде.
Сви се обрадоваше, одложише косе па се, бришући се пешкирима, спустише на траву. Пуче као снег бабин столњак, а кад га одви, замириса тако слатко да и сама прогутах пљувачку. Птице недлећу узани поточић што несташно вијуга међу грањем, губећи се у тамној шуми. Сунце високо на престољу па као какав краљ надгледа и баца чудне сенке наоколо.
Сви слатко ћуте и једу. Чује се сркање, звоне кашике по лименим тањирима и зачас нестане оног брда хране. Али пре него што је нестало свега, нехотице се и је придружих деди и у сласт први пут поједох цео тањир чорбе, не приметивши како деда мангупски намигује и клима главом. Никад слађе нисам јела.
Наслоњена на оближње дрво поспано слушам одрасле. Запалили луле па испрекидано причају о косидби.
“Киша ће, јављају оне несреће, а још ону њивицу испод куће не покосих”, замишљено и као за себе говори старац. Видим му поглед; кад год се брине, гледа у неку невидљиву тачку, глади несвесно брке и дуга бора на челу шири се и постаје већа. Ћутање потраја још мало, а онда се сви дигоше и наставише посао. Зазвонише брусеви, тргоше се из дремежа и шумске птице, а онда у уједначеном ритму зацакташе косе.
Ја и баба пођосмо кући. Идем, али не причам, не скакућем. Нешто ми пада на памет и просто ми не да мира. Кад стигосмо кући, оставих завежљај на сто па крадом из кухиње узех нож. Излетим из куће пре него што су и стигли да ме питају где ћу.
Шума тајанствено ћути и високи врхови планина цакле се на сунцу. Једва се назире пут, само испод мене шкрипи маховина и с времена на време нога упадне у меку замку. Не окрећем се, страх ме је помало. На срећу, угледам једну овећу грану каква ми је требела, па прионем на посао. Грана тврда, неприступачна, помишљам да ми се руга. На крају је сломих и сруших се заједно с њом на земљу.
Кад дођох до даха, потрчах из шуме и нађох се на чистини иза куће. Око мене тишина, никог нема да ми поквари посао. Чијем из даљине нечије дозивање које с вемена на време смени гласан хор пољских зрикаваца. Спретно откидам чворуге на грани и полако све добија свој облик.
Није као дедина коса, али послужиће, мислим.
Сунце се већ клони западу. Знојим се и руке ми поцрвенеле. Образи пламте и груди ми се надимају од поноса. Сакријем, “косу” под оближњу клупу па трк у кућу.
Уморни косци стигоше кући па наста опет гужва око купања и вечере. Не осећам глад, али морам јести под будним оком бабиним.
“Мрљави ово наше чудо”, смешка се деда, “море бит’ од силна рада не може јести”.
Хтедох да се успротивим. Би ми некако тешко. Што ли сви мисле да ништа не могу!
“Е, сутра, деко, имаш чудом да се чудиш!”.
“Ево твоје замене!”, кликћем тако у себи и пркосно гледам њему у очи.
Заврши се вечера па се сви преместише из мале кухиње у велику собу. Ова соба се ретко лети користила. Обично се седело у кухињи јер се из ње одмах излазило у двориште и врата су готово цео дан била отворена, па је с прага пуцао поглед на пола села у долини. Доња, велика соба, служила је углавном за госте, или славља или дуге зимске разговоре. Тад бисмо сви лењо седели, ватра би пуцкетала, а баба би доносила с тавана стотину чуда на сто.
Било је ту и сувих шљива, и крушака, па ораси, лешници и тек осушена печеница што је мирисала на дим. Седи се тако дуго у ноћ. Деда често прича о ратним годинама и сви га пажљиво слушају.
То су вечери у којима и ја остајем до касно, не терају ме рано на спавање.
Кад се испразни кухиња, искрадох се из куће. Сумрак је и још бледи траг дана одсликава се на небу. Упалиле се и звезде па се стидљиво скупљају око месеца који будно надгледа све испод себе. Кокошке полегале и сањиво се мешкоље. Допире до мене свежина из оближње шуме и прија мојим врелим образима. Опрезно вадим “косу” из склоништа и крећем на посао. Покушавам да ухватим правац, па машем мотком с лева на десно, шамарајући восоку траву. Сва сам у неком чудном заносу.
Месец се смеје док се испод мене повија трава.
Не знам колико сам “косила”, осетих само да сам се уморила и да ме руке више не слушају. Ливада мала, али ја “не покосих” ни пола ње, а уморих се. Дишем дубоко. Мрак ми не да да наставим даље. Из куће се разлива светлост и прави чудне сенке око мене.
Оставим “косу” на старо место, брзо се умијем на чесми иза куће па као лопов уђем унутра. За столом се таман распалила игра карата па сви вичу у један глас. То ме је и спасило да се неопажено провучем до собе. Једва имам снаге и да обучем пиџаму. Увучем се у кревет и пре него што сам спустила главу на јастук, већ заспим.
Чини ми се да нисам честито ни сат одспавала, кад чујем галаму, врата, гласове. Не могу да се снађем, не знам право ни где сам. Љуља се и кревет и соба и сан ме још уљуљкава. Онда се сетих синошњег “посла” и за тренутак осетих тежину у раменима. Скочим из кревета па провирим на врата, али не видим ништа.
На прстима се довучем до кухиње. Чујем, напољу седе сви. Осећам и мирис кафе и дединог дувана. Усудим се да изађем и застајем на прагу. У лице ми бије сунце и не могу јасно ни да гледам. Стојим тако збуњена, рашчупана и сањива и осећам да је замро сваки разговор. Деда замишљено завршава свој говор:
“Дивље свиње, или су међеди, кажем ја вама”.
“Ма, откуд сад то, Мајко Божја, изгазише све, кукавна им мајка!?”
Пробудих се.
“Какве свиње, ја сам то покосила”.
“Видиш, могу и ја урадити нешто, а ти кажеш нема од мене ништа!”, увређено али поносно шепурим се ја.
Деда зину у чуду нешто да каже па застаде, а и остали заћуташе. Помислим ја да ће сад права награда за мој труд, кад оно сви гракнуше на мене. Деда устаде и немргођено ми приђе. Видим, ђаво однео шалу.
“Ти ли си та косачица што изгази ливаду!” .
“Ти ли ме овако јутрос усрећи”!
“Дедер, кажи ми или…!”, и ту ме дохвати за уво. Није то било јако, али мене то заболе много више него да ми је доделио тристо удараца. Очи ми засветлеше, ја се отргох и појурих путељком. Нисам ни приметила да плачем. Седох у траву и загњурих главу у крило.
Не мислим ништа. Ништа у овом тренутку не желим.
Чујем, дозивају ме, али сад ми је свеједно.
Нешто се срушило у мени, па као да ситни комади нечега невидљивог затрпавају моје срце.
Не знам колико је то трајало, кад осетих да ми неко подиже главу. Деда. Гледамо се као два нема сведока. Ћутимо. Старачка рамена спуштају се ближе. Седа крај мене и скида шешир. Нервозно га врти у рукама.
“Де, де, немој плакати!”
“Уплаши ме, Бога ти, јутрос кад виђо’ траву”
Ћутим.
“А, добро си ти то урадила, права вредница, љуби те деда!”
Ћутим, али подижем поглед.
“Ко ли те само напути на то!?”
Смешкам се.
“Хајде, де, мало, али оплести по целој њиви!”
“И откуд, чиме?...”
Не могу издржати.
“Косом, направила сам је сама!”
“Косом”, забезекну се старац, “ниси ваљда и косу нашла, ђавола ти!?”
“Косом, него шта”, храбрим се ја и прекидам га, а он у својој збуњености изазива праву навалу смеха у мени..
“Али, не брини, дрвеном косом!”
“Ма, каквом дрвеном косом, дете?”, наваљује још више деда.
И онда му објасних каква је то коса, и како сам је направила, и како сам желела да помогнем па сам све ово смислила.
Слуша ме он и у њему се, јасно осећам, слама, сваки отпор и бес. Видим му у очима оне две - три светле тачкице које се појаве у највећој разнежености. Ћути и глади брке, замишљено лута погледом по околини и у погледу му ћутим неку празнину.
Кад заврших причу, он се пробуди из сањарења, па устаде, стави шешир на главу и пружи ми руку.
Без речи пођосмо стазом ка кући.
Ја, босонога и мала, а он висок и замишљен. Рука мала топло се гнезди у крупној старачкој и топлина се шири целим мојим малим бићем.
Два саучесника у игри, два бића - мало и велико – корачају мирно и свако са собом носи своју причу.
Нажалост, после пар година дедина прича се завршила, а ја сам своју наставила сама, без његове подршке.

 

 

МАЈКА

У бесаном свету млаких искушења
кад ми је душа пуна неспокоја
и луди је свет препун понижења
греје ме и храни љубав, мајко, твоја.

Просањах дивне грациозне звезде
кроз дивљу самоћу до безгласних тишина
сада ми само успомене језде
љубав у срцу, нежност и милина.

Понекад ноћу приђем ти тужна
крај узглавља твога дуго седим;
с месецом сањам детињство своје
и знам да без тебе не вредим.

Пожелим тада звезде да скинем
и сунце у облацима белим
па да те негде у вечност винем,
желим да трајеш, такву те желим.

Опрости за ноћи дуге и тешке,
за све моје несташлуке, грешке,
за бору на твом високом челу
и прву ти нежну влас белу.

Не снивам стазе златних перивоја,
ишчез’о давно плави је дан.
На небу сија звезда моја
док у молитви чувам ти сан.

На зиду Марија Мајка ме гледа.
Подижем очи и склапам руке:
“Хвала ти, хвала, мајчице моја,
за све наше тренутке!”

 

 

НЕШТО НАС ВЕЖЕ

 

Нешто нас веже,
нас двоје нешто веже.
Ти и ја,
два знанца,
два пријатеља.
Понекад се љубимо
и никад не лажемо.
Разумемо се
и кад ћутимо.
Одлазимо
и враћамо се,
смејемо се
и не говоримо ништа.
Обоје знамо -
нешто нас веже,
нас двоје нешто
веже.

 

 

ОЛУЈА

Ноћ је родила нашу

Жудњу

Светли још миг

Достојанства

Кратко

Осећам моћ

Свемира

Усне као

Храмови

Носе потајни

Одјек

Преко Светог Поља

Уживања

Почиње

Олуја

 

 

ПЕСМА ЗАВИЧАЈНА

 

Кад пролеће миром замирише
и млади се месец у оку окупа,
срце моје куца нешто тише
чини ми се да смо опет скупа.

Покрај мене друга река плава
подсећа на друштво, гитаре и снове
па ми душа трепти, препуна је сјаја
и ја слутим лица свога завичаја.

Са старог звоника још казаљке гледе
у даљини кула нетакнута оста,
на клупама други заљубљено седе
и шапат се чује испод старог моста.

Сада су крај реке врбе олистале
и по трави газе друге ноге босе,
ноћас ми на снове сузе тихо пале
к’о јутарње капи завичајне росе.

Остављена река негде модра ћути,
паркови су пуни ружа, јоргована,
желим да се вратим, али срце слути
да у сваком од нас стоји дубља рана.

Желим да се вратим, а река далеко,
пријатеља старих већ одавно нема,
желим да се вратим, а све је далеко,
опрости што ти не могу доћи, реко.

 

 

САЊАМ

Сањам

Да

трајем у песми

ослобођена окова

Да

ми душа лети изнад

долина

Да

испијам светлост што се

точи у чаше

од етера

Да

се красим

твојом тананошћу

и лепотом

Да

ми ветар диже крила

Да

ми мисао лети равницом

Да

сам ја у твојој песми

јер у твом певу

је нешто што

чула ми гане

Сањам

Срце ми светилиште

мира

Ти

краљица на трону

 

 

ТАЈНА

Чуде се жене и стално питају

у чему се крије моја тајна,

у чему је заправо мој успех

Нисам лепотица с насловне стране,

нити сам манекенски тип,

али допадљива и непосредна,

кажем,

јесам!

Кад почнем да објашњавам,

сви се смешкају.

Кажу,претерујем,

лажем самој себи.

Кажем,

тајна је у начину како гледам,

у начину на који подижем обрве,

у начину на који ходам

како пућим усне.

Јер

ја сам жена.Неодољива.

Феномен.Изузетна жена.

То сам ја.

Ја зањишем куковима и кренем улицом,

а мушкарци ме гледају.

Хоће да докуче моју унутрашњу тајну,

али не умеју.

Кад хоћу да им је покажем,кажу,

не виде је.

Кажем

тајна је у ватри у мојим очима,

у контури мога тела,

у начину на који ходам,

у лупкању мојих потпетица.

Јер

ја сам жена.Неодољива.

Феномен.Изузетна жена.

То сам ја.

Ја никад не скрећем поглед.

Не идем погнуте главе.Не вичем.

Не говорим гласно.

Кажем

тајна је у мојој једноставности,

у моме додиру,

у начину на који ми се груди надимају,

у начину како прекрстим ноге

и у топлоти мог длана.

Гледате ме несигурно.

Мислите да претерујем?

Да измишљам?

Кажем вам,

тајна је у начину на који седим,

како прстима прођем кроз косу

и како мирисом задовољства

обојим ову собу

Јер

ја сам жена.Неодољива.

Феномен.Изузетна жена.

То сам ја.

Сад разумете зашто

не морам да вас убеђујем.

Да лажем

Кад ме видите,

насмешите се и будите поносне,

драге моје,

јер моја тајна лежи и у вама.

Тајна је  у потреби за мојом

пажњом,

у мојој једноставности,

у начину на који пишем

и како вас поздравим.

Јер

ја сам жена.Неодољива.

Феномен.Изузетна жена.

То сам ја.

 

 

У САМОЋИ

Самоћа опет куца ми на врата

вече је пусто,сећања се роје

Откуцава време казаљка сата

и ја јасно видим успомене своје ....

Оживела соба, огњиште се пуши

крај мене иду тихо неке сене

Ваљда је то оно што ме стално гуши

ил' су се из пепела дигле успомене.

Мајка,отац стари и чељади доста

на асталу свећа,тањир,мало хлеба

Ватра пуцкета,собом смех се чује

покрива ми санак парче модра неба.

Све то јасно видим у делићу трена

Сад сам само сведок минулога доба

Све што некад беше сад су успомене

У самоћи дишемо само ја и соба.

 

 

ЖУДЊА

 

Ноћ утихла
У недрима јој снови
Хита месец крупних
очију преко
чистина
Купа нам тела
ознојена
Можда ћемо вином
гасити страст
што је узаврела
Слушај
како славуј точи
мелодију мира
Звезде блебетуше
али ћуте
Магла по винограду
тајне зна
скрити
Не плаши се
Демоница спава
омамљена крај
свог краља
Заљубљена
Жудна
Као ти
Као ја

 

 

РАВНИЦА

 

Еј равницо
дуга предуга!
Распукло ти се небо
у очима
и златом оковало
видик
Јутарња роса
пали ноздрве
Надојена ћутиш
док се у загрљају
јутра
као љубавници
зрикавци дозивају
Однекуд песма
Грлена
Дубока
к'о прва бразда
Еј равницо
девојко једра!
Колико ли у теби
сунца само има
и песме
и жуљевитих дана
и распојасаних ноћи
и вина
и љубави
Равницо матеро!
А распукло ти се
небо у очима
и зора у недрима
Трешње крвљу обојиле
косу
и врат ти набрекли
Уздишу сокаци
и звезде пале
ноћ препуну сласти
И док се мошт цеди
и вино точи
тамбуре јече
све до ноћи
Сањива глава
стихове пише
Наздравља песмом
и с тобом дише
Еј равницо моја
дуга предуга!

   

Издања

Ново