Преводи

Одјеци

О НАМА

Ми смо само радознали усамљеници друштвене апатије, степеник на коме пролазници сједе док смишљају како да се успну. Није лако бити статични степеник на љествици узлазне покретљивости друштва. Поједини неријетко сједну на тај степеник и одмарају, препричавају утиске, проблеме, жеље и планирају како да савладају сљедећи. На крају не чуде они, који, па макар и на нама сједећи размишљају, и тако дођу до врха, него они који ни не помишљају да било шта мисле. Пасивност убија и кад је човјек дио тог степеника. Чак му и они што на тој љествици клизе и пропадају изгледају смислениије и занимљивије. Једноличност гуши креативност, спутава је.
Сваки степеник на друштвеној љествици има више смисла од овог, јер он на крају дође као казна, искушење. Kроз њега већина нас прође и бива залеђена и успорена, упркос жељи која у нама тиња, а то је мучење. Тужни су они што читав живот проведу на том ступњу и танталовски гледају на свијет између крајности.
У нама тиња оптимизам, али све јачи је глас који говори: не уљепшавај истину, не чини од ње сурову игру ријечи; пусти је да траје у својој самоћи, са сјетом у очима и бесмислом на леђима, њено лице мијења облик и неописиво вјечно траје, загонетно и тужно одсликава пролазност свега око нас.
Врло често ријечи губе на значају ако их је много. Човјек много прича углавном зато што је незадовољан, што има потребу да буде схваћен, јер тешко је кад му се скупе све недаће у исти мах. У тим тренуцима неспокоја и немира радо би све своје туге, исказане и неисказане кроз ријечи свезао и пустио низ воду, али пошто су оне нераскидиви дио његовог бића и свих радости, то и њихов значај постаје већи, као прилог више Његошевој: ,,Чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загорчи, чаша жучи иште чашу меда, смијешане најслађе се пију.”
Kад покушам да објасним животни амбијент великог броја људи схватам да је свуда око нас стална борба супротности, скоро неспојивих елемената који чине декор наше стварности, систем вриједности. Спутана снага тражи начин да се изрази, уморна од беспотребног трошења на препреке и трагања за смислом, срећом, али у мрклој ноћи примитивизма, царству злобе, похлепе и цинизма лежи кочница културног напретка друштва и односа међу људима уопште. Човјек је срећан ако зна шта му недостаје да би свој живот и личност довео на пристојан ниво. Најгори су они што нису свјесни тога, а мисле да знају све и могу све, и да им све то заслужено припада.
Опет, о неким стварима није ни вриједно писати, јер се одмах створи горак и непријатан укус у устима, при чему се и плућа неприродно сузе.
 
ИСПОВЈЕСТ

Улазећи у купе мисли су му незадрживо навирале. Обузимали су га немир и нервоза због саме чињенице да је напречац донио одлуку да мора да види брата, мајку и родбину, да напусти одувијек му туђу земљу Аустралију, у којој је због рата дошао те 1992. године, и сву ту колотечину у којој плива већ дугих 15 година.
Њему је све то вријеме било исувише дуго, а да не помисли на свој „прошли живот”, како је у тренуцима шале знао рећи. Једноставно је дошао дан када су му емоције обавијене сјетом и велом остарјелих сјећања постале незамјенљиво значајне. Сав пут који је требало превалити није био лак: од Аустралије преко Дубаија, затим Њемачке, возом…
У купеу није било гужве. Сјео је до прозора. С времена на вријеме нервозно би обрисао ознојене дланове о панталоне и гледао кроз прозор. Kако је воз одмицао, мисли и осјећања оном чему иде у сусрет постајале су све јаче; мисли о рату, тој ноћи кад је услед напада на његово село доживио много туге због смрти блиских му сродника и пријатеља. Видјео је патњу и бол свог народа и никада не би, да живи још хиљаду година, могао заборавити та чудна и болна осјећања. Тад је изгубио оца и рођака, и никад није могао избацити из себе те мрачне слике, зебњу и дјечачку наду да се ништа ружно неће догодити усред те горке игре коју зову рат. Гризла га је савјест због тога што толико дуго није долазио да види породицу. У почетку није могао, а касније... Новац и поклоне је преко неких људи слао мајци и старијем брату, који је студирао теологију. Чак им је послао и једну слику на којој је великим словима писало: AUSTRALIA, са тамном позадином, а на њој бљештавила града, како би у тихим љетним ноћима мајка и брат видјели гдје он живи, да се понадају да ће ношени сном доћи једни другима у сусрет.
У купеу преко пута њега, сједили су старица и средњовјечни мушкарац грубих, штавише, строгих црта лица, чију су строгоћу појачавали бркови. Била је тишина. Kако је воз једноличним покретима точкова клизио даље, Немања је све више тонуо у сан у коме су га прогањале слике из дјетињства, али све некако измијењено, као у грозници. Сањао је како с мајком бере јабуке, велике, црвене, лијепе и слаже их у корпу. Али око њих нигдје нема пута. Задовољство због тих лијепих јабука је јењавало због страха како се извући и однијети их кући. Затим слике неких непознатих наоружаних људи, слике мора, обала, воде, па опет слике наоружаних људи који заробљавају њега и оца. Из сна се тргао баш у тренутку када је један од тих људи питао: „Шта с њима да радимо?”
Срце му је куцало као побијеснило, уплашен и зачуђен сном, сав обливен знојем.
‒ Је ли вам добро, господине?! ‒ упитала га је старица, пружајући му марамицу ‒ Сањали сте нешто ружно?!
‒ Добро сам – рекао је, бришући лице. Завалио се удобно у купе воза.
‒ Докле путујете?
‒ До Београда. А Ви, госпођо?
‒ Такође, била сам код дјеце у Њемачкој. Ееех, даљине пусте, никад доста, брзо се пожелимо!
‒ Kолико имате дјеце?
‒ Сина, снају и унуке. Скоро 30 година су тамо. А Ви? Kако се зовете? Ја сам Марта.
‒ Немања, драго ми је!
‒ Kога Ви имате, Немања?
‒ Ја имам супругу и троје дјеце… од рата у Босни сам у Аустралији… сад први пут после толико година идем у свој родни крај.
‒ Ееех, дијете, па кога имаш тамо?
‒ У Републици Српској имам родбину, мајку и брата… отац је погинуо у рату, мајка и брат су сами. Нисмо се чули више од три године. Далеко је Аустралија.
‒ Мој син је свештеник – рече Марта. Него, вјерујете ли ви у Бога?
Изненађен питањем које му нико није поставио толике године у туђини и окружењу, гдје се вјерује једино у долар и алкохол суботом увече, замислио се и рекао:
‒ Вјерујем, мајка нас је учила да вјерујемо…
‒ И треба, сине, и треба… Божије је најстарије.
Опет су заћутали. Немања се наслонио на прозор и загледао негдје у даљине. Питање о вјери га је подсјетило на једно осјећање из прошлости, са служби у оближњој цркви гдје их је водила мајка. Са зебњом и неком чудном мистичношћу су му се вратиле те слике: амбијент Цркве, праћење свештеникових ријечи са страхопоштовањем, гледање икона светаца изнад главе, на зидовима. Тај осјећај му је давао наду, испуњавао их блаженим миром.
Са Стефаном се, уистину, мало пута чуо, свега два или три пута од те давне ’92, и одједном су му све те ствари тако значиле и недостајале, поново. Звао га је себи у Аустралију неколико пута, али Стефан то не би озбиљно схватао, нити је желио да напусти домовину. Стефан је био, иначе, доста миран и повучен, одмјерен и интелигентан. Уписао је после гимназије теологију, али је направио дугу паузу, што због рата, што због неке изгубљености у жељама, намјерама и циљевима у животу. И заиста, вјеровао је у истинитост своје религије. Никад није био ношен ниједним другим мотивом да упише теологију, осим искрене и чисте вјере и љубави према духовном. Заједљива околина знала је збијати шалу на рачун његовог непрофитног теологисања, јер је искочио из токова, коментаришући да је могао уписати неки приватни бизнисменски факултет или вишу школу и бити цар, или да је завршио средњу трговачку школу. Међутим, то је тема која заслужује посебну обраду, и није предмет ове приче.
Немањино путовање је трајало неколико сати. Kада су стигли у Београд, опростио се од старице, помажући јој да изнесе ствари. Од Београда је аутобусом релативно брзо стигао до свог села. Галерија непознатих ликова и већ позаборављаних предјела су му остављали чудне утиске, као да се све промјенило и смањило. Kорачајући уским сеоским путем с једном торбом у руци, оборене главе, замишљао је скори сусрет са мајком и братом, са завичајем. Долазак није најавио. Што се више приближавао обузимала га је и притискала туга помијешана са узбуђењем, осјећај помућене радости, као да је крив за нешто њему у том тренутку непознато, али битно. По глави су му се врзмале разне слике, од оних гостопримљивих, гдје га обоје грле од радости и среће што га после толико година опет виде, а друге прекорјевајуће, хладне, као да га осуђују.
Kад је стигао недалеко од куће, опазио је њему непознату дјецу како се играју у дворишту. Kућа је била помало испуцала, нагрижена зубом времена. Пришао је и наслонио се на врата. Унутра није никог било. Више реда ради је викнуо:
‒ Има ли кога?! Мајка!
Око њега се убрзо скупише дјеца која су била у дворишту.
‒ Мама и тата су на послу! – рекла је најстарија дјевојчица међу њима.
‒ Извини, а ко су твоји мама и тата? Гдје су Стефан и Марија?
Дијете га је снуждено и уплашено погледало и рекло:
‒ Тета Марија је у болници!
Осетио је језу. Окренуо се без ријечи и отишао код првих комшија да се распита о свему. У тој новонасталој ситацији и жамору, осјетио се изгубљено у времену и простору. Све му се измијешало, оно што је био и оно што јесте. Осјетио је огромно кајање, као да се вратио себи одлуталом.
Међутим, прибрао се и кренуо пут болнице. Нашао је мајку како сједи на болничком кревету. Шок за ионако исцрпљену жену био је огроман кад га је угледала на вратима.
‒ Немања, сине... О, Боже хвала ти!
Немањи се стегло грло. Готово уплакано је пришао кревету и загрлио је.
Није очекивао овакав сусрет. Самопријекор што није дошао раније да је види, или макар назвао, кајање, чиста родитељска љубав, радост и горчина, стопили су се у једну слику.
Марија је осјетила неку свјежину. Сусрет са сином ју је озарио. Након што су се испричали укратко о свему, мајка му је у кратким цртама обајснила како је живјела све те године сама са братом, све време захваљујући му за новац који је слао.
‒ Гдје је Стефан, мајка? – прекинуо је изненада.
‒ Бринем се за њега, сине. Повукао се много у себе, не прича ништа, нешто га мучи. А и не жени се. Бог нек ми опрости, али дошло ми је сто пута да се љутим на Бога што имам вас двојицу, а нисам срећна ни са једним. Ти далеко, а Стефан… ех!
Мало је заћутала, а онда наставила:
‒ Брат ти је отишао у манастир да спрема испите. Рекао је да ће се вратити за пар дана, али га нема дуго времена.
‒ Не брини се, мајко, ништа. Причаћу ја с њим, биће то добро све – рекао је Немања.
Опростио се од мајке уз обећање да ће заједно са Стефаном доћи по њу, да је воде на кућно лијечење.
‒ Добро, сине, нека си ти мајци дошао… ајде иди, иди по Стефана, па ћу и ја кући кад се вратите, боље ми је… добро сам!
Отишао је код доктора и договорио да је по повратку из манастира одведу на кућну његу. Затим се упутио пут манастира.
За непуних два сата стигао је на одредиште. Велика, стара грађевина нашла се испред њега. Иако није био нарочито побожан, скоро одвикнут од обичаја, имао је дубоко у себи уграђена религијска осјећања.
У дворишту манастира су стајали неки момци, поред запаљених свијећа. Немања је пошао путем према њима, али се зауставио као да се нешто предомислио, па затим наставио опет напријед.
Блажени мирис унутрашњости који дуго није доживјео, унјео му је смиреност.
Примакао се ближе олтару, целивао иконе, а затим се измакао и рекао:
- О, Господе! Господе, помози нам!
Хтјео је још нешто рећи, али у том напору да изрази узбуркана и силна осјећања и емоције, ту беспомоћност пред Свевишњим, ријечи су му се изгубиле и он није рекао више ништа. Стајао је још неки секунд оборене главе пред олтаром, а онда изашао напоље.
Стефан је за све то вријеме био у својој соби на спрату, у згради поред Цркве. Стајао је поред прозора гледајући баш на дио испред кад му се у видно поље указао Немања, у тренутку када је наишао свјештеник и када га је Немања зауставио да се распита за брата. У први мах је осетио језу, помисливши како тај човјек личи на његовог брата.
,,Немогуће, Немања је у Аустралији!” Међутим како се тај исти човјек упутио степеницама горе према њему, обузела га је још већа слутња да је то заиста он. Отворио је врата и видјео да је то заиста био он, његов брат!
‒ Стефане, брате мили! Гдје си?! – викнуо је Немања ширећи руке.
Стефан му је потрчао у загрљај, братски, нестваран.
‒ Уђи… ‒ прошаптао је тихим гласом и обори главу као да крије поглед.
‒ Брате драги, је ли могуће?! Откад те нисам видјео!
Немања је сјео на кревет и наставио да га запиткује не скидајући поглед с њега:
‒ Kако си се промијенио, човјече, с том брадом?! Па, како си?
‒ Добро сам.
‒ Јеси ли завршио факултет?
‒ Ускоро… Kако си ти?
‒ Добро… У ствари, нисам добро. Kакво добро кад ти све дозлогрди! Мој брате, досади и туђина. Од како сам отишао, планирам да дођем, и све ми се не да. Не зна човјек више, дођу нове обавезе, нови живот, све ново. Него, дошао сам по тебе, узећемо мајку из болнице, и хајмо ко права породица видјети како и шта даље.
‒ Нека, остани ти овјде на Kонаку, па ћемо причати, рећи ћу игуману да ћеш остати на конаку.
‒ Добро, како хоћеш. Твој сам гост!
Стефан је осјећао потребу да прича о много чему с њим. Али није знао одакле би почео и о чему би прво причао.
Пошто је договорио око братовог боравка у манастиру, отишли су на узвишење изнад и сјели на траву, као некад док су били дјеца после игре, на пропланку, изнад кућа. Било је пријатно љетње поподне. Ћутали су неко вријеме обојица. Немања је нервозно вукао дим из цигарете, док је Стефан оборене главе био загледан испред себе. Везивала их је само слутња, да и без ријечи могу наслутити шта се збива.
‒ Страшно је, брате, шта све човјекова слабашна природа може да истрпи у животу – рекао је Стефан прекидајући тишину.
‒ Kо да се неко игра с нама. Kо да смо пиуни у партији шаха. Имаш ли такав осјећај?
‒ Ја често имам осјећај као да сам већ све видјео и знам колико далеко можемо стићи, и гдје можемо стићи! Kао да те дубине обитавају у мени, као да је већ све давно осмишљено неком космичком енергјом, Божјом вољом, и да је све ова материјализација тих идеја некако очекивана, па и овај твој долазак, иако ненајављен за мене је испуњење једног очекивања које се морало десити!
‒ Занимљиво, и ја имам осјећај да ни о чему не одлучујемо сами него нека виша сила, осјећај да сам пуно згријешио и да се зато кајем, као да сам предодређен за кајање, као тринаесто прасе које тражи своју прилику негдје по свијету далеко од свих који ми значе.
‒ Свезнајући и свеприсутни Господ, његово присуство наш мали ум не може да појми и докучи у довољној мјери. Дато нам је да свој живот управљамо заповјестима Божијим, или не управљамо, и тиме падамо у гријех. А осјећај одбачености од свијета је у складу са грамзивом људском природом, слабом, поквареном и злом. Често је таква људска природа извор неправде и незадовољства у међусобним односима, гдје једни друге беспоштедно саплићу и руше, гдје заборављају да то није богоугодно, и да свијећа свијећу пали, а притом не губи сопствени сјај, такав је случај и са добром вољом и добронамјерношћу.
‒ Добро си рек’о! Ја сам прошао све и свашта откако сам отишао тамо, вјеруј, чини ми се мало је порока које нисам пожелио, ако не и пробао, и згадило ми се све. Згадили су ми се људи. Kад сам отишао тамо, бивао сам изваран, не памтим више ни од кога, ни због чега. Често жалим што сам уопште и отишао и оставио вас у оним најтежим тренуцима кад је почео рат, али то ти не могу описати. Не би ми вјеровао кад бих ти рекао да нисам срећан због свега што сам постигао тамо, јер стално имам осјећај да је то негдје ван времена, да то неће видјети нико, и да је то само себично уживање у комаду живота који сам дограбио. Често пожелим да пренесем оно тамо, овдје, па да људи виде. Фино сам се снашао, видјећеш кад дођеш у Асутралију, некада…
‒ Ех, брате, немам ја жељу да идем нигдје. Имао сам, додуше, кад си ме звао пар пута, био сам у заносу и пун неких жеља, нада… али сада, вјеруј, као да имам хиљаду година, имам само жељу за миром. А што се тиче твоје дилеме о гријеху, могу ти рећи да је добро што се кајеш, јер „покајање је Божији дар којим су људи даривани како би се њиме спасли у мору свјетских зала. Господ се не љути толико на људе што по немоћи своје природе падају у грех, колико што не користе овај дар који им је дат зарад њиховог спасења. Зато је Господ и установио свету Тајну покајања или исповјести, у којој се грешнику који се каје, након исповједених грехова, греси опраштају, а грешник враћа у стање благодати”. Имаш ли потребу да се исповедиш?
‒ Имам. Дуго, дуго имам, али ме је увијек било срам да одем у цркву и затражим од свештеника да то учиним, као да сам туђе гријехе сматрао већим и тежим, а да се притом нико од њих не каје и не тражи милост, те би сам себи био смијешан да сам неком рекао да хоћу да се исповједим, а не знам зашто. Зато што сам лудовао. И ко ми гарантује да тај исти свештеник неће изаћи у друштво и изнијети све моје гријехе? Не вјерујем ником! У ствари, не схватам откуд ми таква потреба и осјећај да уопште треба да се исповједим, кад су мени наносили зло, а не ја другима. Смијали би ми се људи кад бих рекао зашто се исповиједам.
‒ А је ли ти сматраш да то није довољан повод да затражиш исповијест?
Брате, погрешно размишљање.
Бог је створио материју као и дух, а стварни гријех човјека је што је раздвојио материју и дух да би се подредио материји, постао њен роб. Свете тајне поново спајају раздвојено и зато се треба кајати, постити, исповиједати гријехе. Покајање је потребно сваком. Пошто нико до Господа није без гријеха, то је онда и покајање свима неопходно. Гријех је болест, а покајање лијек.
‒ Свијет ми постаје све мање јасан. У тежњи за савременошћу постао је духовно труо, поводљив. Ево, рецимо, љубав. Kо још вјерује у љубав, тако невидљиву и трагичну?
‒ Да, у праву си. Бојим се да нас точак историје води самоуништењу. А зашто тако говориш? Зашто је љубав трагична!?
‒ Зато, јер ми се никад није дало да је остварим у потпуности. Никада нисам имао оне које волим уза се, док нисам добио дјецу. Наравно, њих волим највише, они су дали радост и смисао мом постојању... Планираш ли се ти скоро женити?
Стефан је ћутао. Хтео је да одговори негативно, али је заћутао, бојећи се да брат неће моћи појмити његову жељу да се замонаши и одрекне овоземаљских материјалних ужитака. Његова жеља да то дефинитивно учини после двије године боравка у манастиру је била формирана. Болела га је једино мисао да ће мајка због тога патити, а и он… брат …
Знао је да ће, ма колико покушавао објаснити мотиве за тај пут, њима то изгледати превише крупан корак,
‒ Зашто ћутиш? Оставила те?
‒ Не, није ме оставила, него нешто друго је у питању! Ја љубав доживљавам као нешто што је изнад многих ствари, па чак и саме молитве, а молим се стално. Јеси ли читао Нови завјет?
‒ Нисам!
‒ У Првој посланици Kоринћанима је написано, само мало, сад ћу ти прочитати… Стефан је узео из џепа књигу и поче да чита: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премијештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди, љубав се не велича, не надима се. Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, а и пророштво ако ће престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати. Јер нешто знамо, и нешто пророкујемо, а кад дође савршено, онда ће престати што је нешто. Kад ја бијах мало дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах, а кад постадох човјек, одбацих дјетињство. Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу. Сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат. А сад остаје вјера, нада, љубав ово троје, али је љубав највећа међу њима.” Ето, то је новозавјетно поимање љубави.
‒ Да, али како доживјети такву љубав у мору неправедности, људске безобзирности, искварености и злобе? Kако је прихватити и спровјести у дјела кад је свијет прљав и нема слуха за тако безазлене ставове.
‒ Чињеница је да су многи људи зли, али нашом добротом побиједићемо зло у себи, они своје нека носе као свој терет! Схваташ ли ме? У Светом Јеванђељу по Матеју је написано да ће се безакоње умножити и да охладњети љубав многијех, али да су између осталог то све знаци краја свијета, после чега долази Царство Христово, царство вјечне, неувеле славе.
‒ Не могу више да те следим, брате. Та твоја теологија те извјежбала и већ сам се заморио. Него, реци ми, како се живи овдје? Kако сте ти и мајка све ове године изгурали?
Стефану се кроз главу провукло неколико тешких тренутака из рата и послератног периода, али није волио да издиже свој проблем изнад проблема осталих које је увијек гледао с већом пажњом, као да се његова патња подразумијева и није заслуживала пажњу. Зато је и рекао:
– Добро, добро смо, некако… помагала нам је фамилија, ја нијесам радио, повремено сам бивао и у војсци, мада нисам видјео ниједног тренутка смисао свих тих дешавања. Нешто сам покушавао да радим, али мој позив је такав. Није баш за везивање са нечим другим. Добијали смо као породица погинулог борца нека примања, а мајка те је толико пута само спомињала и жалила што си отишао тамо. Ја сам те увијек оправдавао, јер сам схватао жељу и трагање за бољим, за даљим, за смислом, овдје га је мало заиста у свим дешавањима око нас. И морам ти нешто признати: ја желим да останем и да се замонашим, и…
Немања није ни сачекао да Стефан заврши, а већ је кренуо да га одвраћа:
‒ Па, како? Немој то себи радити, брате једини! Забога, па идемо лијепо, ето, и ја ћу се са породицом вјероватно вратити, мада они нису за то, али вратићу се ја, ја ћу се вратити овамо, Стефане, па да лијепо поправимо кућу, покренемо неки пос’о… ти, ето, можеш бити и свештеник… имам слику једне пријатељице, показаћу ти је, донио сам… у ствари најбоље да ти и мајка пођете са мном за Аустралију…
Међутим, видјео је да ништа од тога што је рекао није изазвало његову реакцију, па је заћутао.
‒ Ех, већ сам прегурао скоро све те дилеме и страсти за таквим стварима, прегорио можда у њима, некад… Али, сад сам за ово што сам одлучио и то је тако. Знам да ће мајци бити тешко због тога, али сви патимо понекад, због неког или због нечег, ако је то уопште оправдање. Живот у молитви и узвишеним мотивима видим као нешто позитивно, што никако није за жаљење.
‒ Видим да си ријешен.
Скоро до бола ганут, Немања је у њему угледао неку нову особу.
‒ Сви управљамо својим животом. Али, молим те, брате, немој остајати! Па, можеш бити свештеник, оженити се, формирати породицу…
‒ Тачно. Међутим, ма колико изгледало нестварно, о већини ствари у животу по слободној вољи доносимо суд, и бирајући једно, одричемо се другог. И ма колико можда ова одлука у твојим очима била погрешна, она је ипак моја слободна воља… мој пут.
Немања није очекивао такав редослед догађаја. Осјетио је тежину у грудима, као да је олакшање које је очекивао да ће осјетити када дође у домовину, ипак одложено за неки други пут. Можда је то очекивање и нестало. Није се надао тој разједињеној слици мајке и брата, тако подијељеној стварности везаној једном тужном нити. У једном тренутку је дошао на идеју да и он остане са братом, осјећајући гадљивост према спољашњем свијету. Kао да се саживио са тим малим, духовним комадићем свијета који је доживјео боравком у манастиру. Међутим, помисао на породицу која га је, ипак, негдје тамо чекала, бијаше јача од те изненадне одбојности и гадљивости.
Устао је и кренуо пут манастира не говорећи ништа. Стефан га је само ћутке гледао и кренуо лагано за њим. Јасно збуњен и ганут новонасталом ситуацијом, његов далеки брат био је близу његовог срца, искрено саживљен с њим. То га је додатно мучило и створило дозу немира ма колико показивао смиреност и ријешеност.
Kада су стигли у манастир, и ушли у собу, Стефан се подлактио на прозору, и почео тихо да говори:
‒ Тешко је препливати неке дубине у себи, тешко… Не знаш колико ме боли све, све што се десило са нама, породицом. Рат, очева смрт, твој одлазак, мајчина и моја агонија и потрага за смислом… Не знаш колико су ми неке ситнице које подсјећају на тебе, значиле. Она слика коју си послао, слика Аустралије с црном позадином и бљештавим словима AUSTRALIA, ставио сам је у дневну собу, и чини ми се да сам чешће гледао њу, него икону, свако вече у тихим љетњим ноћима. Сјео бих за сто, запалио цигару и дуго, дуго гледао. Гледајући је, као да сам виђео измаглицу раскоши обојену сјетом, и као да смо ја и мајка полако клизили кроз вријеме, кроз њу према теби, бјежећи од не баш свијетле реалности. Та слика је била визуелна веза с тобом, са вама. За неког ко није имао прилике да машта зурећи у даљине кроз ту слику, немогуће је објаснити, али моје емоције обојене сјетом и тугом због свега проживљеног, довољна су залога вјечног сјећања.
Немања је сједио на кревету плачући. Није могао, а да не призна себи да га је ганула та братова исповјест. Затим су дуго ћутали.
Била је већ ноћ. Прије него што су заспали, размијенили су још понеку мисао о томе како се све може промијенити на боље, како има наде. На крају је Немања обећао да ће сваки пут кад дође са породицом из Аустралије, обавезно доћи по њега да заједно са мајком проведу одмор.
Kада је свануо нови дан, устали су растерећени и ослобођени притиска, зближени, иако је Немања саопштио да иде кући, по мајку. Стефан је обећао да ће доћи чим му јаве да је мајка изашла из болнице. Немања се спаковао, и кренуо.Стефан је изашао за њим да га испрати. Велика, метална врата на улазу у манастирско двориште била су отворена. Зачуо се само туп звук метала кад их је затворио.
Немања је оборене главе кренуо вијугавим путем који је водио до најближе станице. Што се више удаљавао, схватао је значај Стефанових ријечи да је, ипак, свака одлука коју донесемо ма колико изгледало нестварно, ипак, само наша воља. Бирајући једно, одричемо се нечег другог. Тешко је спојити два добра, духовно и материјално.Он је био сасвим сигуран да не би поднио сав мир монашког живота на који се одлучио његов брат. Осјетио је нову снагу кренувши назад у свијет, свијет стварних и слатких заблуда.
За три, четири дана по доласку кући, извео је и Марију из болнице. Жена је била пресрећна, и помало ојачана доживљавала је препород. Kао да су то били дани њене награде, њене дуго чекане слободе и породичне слоге.
‒ Шта је са Стефаном? Зашто он није дошао?! – упитала га је мајка доносећи им кафу.
Сјели су за стари дрвени сто напољу, и полако уз кафу Немања је почео да излаже своје виђење Стефана, али без храбрости да каже да се њен други син одлучио на монашки живот:
‒ Доћи ће и он кад му јавим да си изашла из болнице. Обећао је да ће доћи!
‒ Биће мајка срећна, најсрећнија кад се окупимо овако, кад се и он ожени, а ти дођеш са својима, па да проводимо дане вашег одмора заједно. Тад ћемо бити сви срећни! – готово с дјечијом наивношћу и вјером је говорила Марија.
Немања је само загрлио и рекао:
‒ Да, мајко, бићемо.
Напољу се осјећао мирис прољећа и ријеке која је текла у близини, у чијем су се звуку губили посљедње дјелићи искрености и сна, као да је с њом отицао тренутак велике заблуде да на крају, ипак, неће бити сама.

 

2008.

 

ИЗВОР

 

Ђорђе је био уредник једног информативног портала. Јавили су му да је клизиште у његовом родном селу направило огромне штете. Ријешио је да после неколико година оде и уједно направи прилог за часопис који је уређивао. Умјесто емоција повукла га је професија и жеља да види родни крај или се чак то двоје на неки чудан начин испреплетало.
Обузет чудним емоцијама спремио се и кренуо на пут. Некад је потребно страдање да би човјек кроз њега увидио свој однос према угроженом добру, које до тада скоро да није ни примјећивао. Пошто је главни пут Козлук–Малешић био у прекиду, оставио је ауто испод оближњег брда и кренуо пјешке.
Неколико километара пјешачења пријало му је да врати кондицију и подсјети на дане када су зими пјешачили до школе у Козлуку по неколико километара у једном правцу.
Када остваримо циљ често нас сама радост због тог испуњења жеље брзо напусти, али оно што остаје јесте сјећање на труд и савладане препреке које су до тог циља довеле.
Село је некад било живо и насељеније, а сада се у једном његовом засеоку од тридесетак кућа једва може срести половина становника, углавном старијих. Млађи су се одселили и отишли за послом, у потрази за бољим животом.
Када је дошао до скретања према својој кући имао је пред собом невјероватан призор. Дио пута је био потпуно урушен и одавао утисак рушевине. Сцене порушеног пута стварале су језив осјећај па се на тренутак стресао, што од кише која је трусила и натапала његов капут и мајицу, што од мучнине коју је изазивао осјећај помућених емоција које су рађале успомене на дјетињство.
Пут им је у дјетињству био и фудбалски терен, и простор за играње кликера, и тениски терен... а сада је сав у рушевинама, баш као и тугаљиве емоције и остаци живота који се ту одвијао, сада већ успавано у односу на дане његовог дјетињства када их је било много, када је живот заједнице био испуњен динамиком и топлином.
Рушевина је била у висини његовог раста. Кренуо је да фотографише. Направио је на брзину неколико фотографија, јер је осјећао да су емоције које су долазиле билејаче од његовог професионалног позива да направи што прецизнији извјештај о насталој штети и да узме изјаве комшија који су се иселили због клизишта...
Замишљен је кренуо пут куће својих предака. Корачајући по урвинама урушеног пута, мисли су навирале...
‒ Боже, зашто се неки путеви бесповратно руше, нестају?!
Носталгично се присјетио предака, његових првих дјечијих радости, које су неизбрисиво живјеле у њему, а за које је, ето мислио да су давно, давно нестале. У тренутку га је заболила мисао о пропуштеној могућности и немогућност да нешто учини за претке, који су ипак много учинили за њега, да створе боље услове за живот својој дјеци. Стајао је изнад рушевине и размишљао.
Око њега се простирао само магловити предео скоро зарасле, нетакнуте природе, необрађене њиве, малени пут који је водио до извора и засеока, који је некад био утабан од њихових корака.Како би сада радо отпјешачио на пецање до оближње рјечице, кришом са дрвеним штампом у руци, знајући да ће неко од његових другара већ бити поред ријеке. Али сада сигурно тамо није било никог.
Кроз оближну падину његовог родног села тече поток који настаје од малог изворчића и сливова кишних падавина с околних брда. Тај поток се уљева у малену сеоску ријеку, а она опет у мало већу ријеку Сапну, Сапна у Дрину, а Дрина у Саву, Сава у Дунав, Дунав у Црно море...
На извор су обично долазили да се огледају у води, да наспу питке воде за потребе свог домаћинства.
Вишак чисте изворске воде преливао се с врха корита, отицао и тако формирао поток.
Имао је утисак да се све у селу измјенило осим њега – ИЗВОРА, који је непомични свједок и светионик, отпоран на вријеме које доноси и односи људе, ствари и догађаје. Вода није као пут, јер она себи нађе пут и тече као понорница док не дођу бољи дани када ће поново да изрони на површину. Гледао је у њу као побједника, који се извија над оштећеном и опустјелом средином.
Стигао је над извором и сјео, као некад... нагнувши се и загледавши у одраз свог лика у води, који је овај пут показивао лице човјека старијег за тридесет година. Било је то мјесто гдје су се некада окупљали да размјењују мишљења, разговарају и праве планове за будућност, која се очито за већину њихових вршњака, али и многих других одвија негдје другдје.
Замишљеност над извором родила је мисли, а мисли сузе које као да су саме кренуле, кап по кап,сливајући се и стапајући са водом која је лагано отицала у поток, поток у сеоску рјечицу, рјечица у ријеку Сапну, Сапна у Дрину, Дрина у Саву, Сава у Дунав, Дунав у Црно море...како је извјестан пут који спаја двије тако удаљене тачке на планети, двије крајности. Сузе као да су носиле тежину тишине и мртвила, које је доминирало у тим прохладним тренуцима над његовим родним крајем.
Сва далека грандиозност коју доноси ушће у велике токове није значила ништа наспрам тачке с које је све кренуло, одакле су потекле прве мисли и стремљења ка животу, ка ушћу... а на ушћу је, опет, све другачије.
Милиони туђих суза носе своје истине и животне приче које се сливају у море у ком су помијешане радости и туге, и његова суза је само кап у том мору, али за њега довољно велика да ослика тежину истине.
Одједном су му постале драге све успомене и пожелио је да заувијек остане ту, да се врати на дједовину и са породицом формира домаћинство. Иако је знао да су дјеца кренула неким својим путем, ка неком свом извору и даје то све само његова машта ношена жељом.
Ма колико трагали за срећом мислећи да је она у гламуру и великим ушћима и токовима, она је заправо у малим радостима, у оном што нам је од Бога дато, кад бисмо више љубили Господа Бога и једни друге и Хљеб наш насушни, не би нам изостао – сасвим сигурно.
Зашто нема никог, гдје је живот који се овдје тако радосно одвијао, гдје су све мале радости... зар је извор живота постао ушће мртвила?
Кренуо је да направи прилог о свом селу, а дочекао личну драму која му је пробудила најскривенија осјећања. Био је сам, очи у очи са рањеном природом и та чињеница га је ослободила да искаже најтананије емоције и мисли које раније није износио ни пред собом.
Уставши, измакао се пар корака назад и схватио да је већ вријеме да крене назад,сунце се спремало за починак иза хоризонта.
Умјесто новинског прилога написао је само кратак закључак:
Пут је оштећен, клизишта носе њиве и куће, али извор је остао непомућен.
Није касно да се вратимо извору, и градимо нове путеве којим ће ходити наша дјеца.
Свако од нас има своје изворе којима се враћа, а најважнији од свих и за све нас јесте извор живе воде, од које се никад не жедни, јер њено ушће представља улазак у Царство Божије и живот вјечни.
Радост живота не мјери се само вишком новца или бројем и обимом угођаја којима частимо своја чула, него и временом ишчекивања среће, живљењем малих ствари и чежњивом планирању, које у себи носи живот на својим огњиштима, у заједници са Богом и природом коју је створио.
 

ИСТИНА О НОБЕЛУ
Имао сам још само пет минута да пошаљем радове на конкурс који је тог дана истицао. Данас мораш да се нобеловски ознојиш да би добио и најобичнију награду, а камоли Нобела. ,,Што ли је то тако!?!”, запитах се у тренутку.
Рука ми сама крену ка тастатури. На Гоогле зачас укуцах Нобела, и запрепастих се! Па, зар је могуће да су рецепт једног генија употријебили да би задовољили своје рушилачке пориве?!
Био сам јако разочаран. Оно што сам прочитао бацило ми је сјену на бљештаву и гламурозну величину Нобелове награде за коју сам мислио да је врх свијета, не размишљајући о томе како је дошло до њене додјеле.
Напољу је дувао топли љетњи вјетар. Отворио сам прозор. У центру видокруга био ми је велики ватрени бљесак од експлозије ‒ срушен је мост! Kомадићи бетона дуго су се смиривали нестајући у ваздуху и падајући у воду, чији су таласи носили тежину историје и терет срушеног здања. НОБЕЛ БИ СИГУРНО БИО ТУЖАН!
Сјео сам за радни сто, и погледом на сат схватио да је вријеме за слање радова истекло.
Моја представа о Нобелу је сада још импресивнија, само некако трагичнија, тужнија, али и даље значајна и јака.
2010.
Мотив за писање ове приче било је НАТО бомбардовање, Мост слободе у Новом Саду.

 

***
У животу је пуно идеја и ствари које попут измаглице клизе неухватљиво испред нас и ми им тежимо ношени сном. Многе су истине неисказане и усамљене испариле у неповрат. Њихова тежина је дио и нашег животног пута за који не можемо рећи да је тужан, опет ни да није чудан, свакако НЕОБИЧАН.

 

***
С тегом на ногама прескачем препреке среће. У животу, живот је највеће чудо, чак и за оне које туга неће, заслужне за небригу.

 

 

***
У ланцу среће, ти си најтужнија искра љубави из које се све родило, из које су неухватљиви снови постали стварност, а сан о оном што се жели дио свакодневице.

 

***
Чак и кад бисмо могли да уништимо све гадости свијета остала би понека глупост ради урока, да се нађе свијету на услузи, за нека нова покољења и њихове патње.

 

ПЈЕСМЕ

 

ЧЕКАЈУЋИ ПЈЕСМУ

Чекајући пјесму да настане,
пролазимо кроз много тога,
чекајући пјесму нестаје и вријеме,
а с њим и његово бреме...

Чекајући пјесму да дође
волимо једни друге
и молимо Бога да све ово
прође и нестане
и да нека нова пјесма настане,
да нас развесели.

Чекајући пјесму, муку трпимо разну,
без које се пјесма не испоја,
чекамо и као да чекајући губимо наду
‒ да ћемо јуначки поднијети терет,
који стављају на наша нејака плећа
и док нам стежу окове
пјесма настаје све већа
из пепела изви-искра чудом се диже,
а с њом заспала част и срећа.

Чекајући пјесму,
Од муке смо пропјевали, брате
без роптања носимо свој крст,
не тражимо да нам га скрате.

Јер, нама је тако суђено,
молимо за будуће нараштаје,
и за ово поколење слуђено,
што би још да живи и траје...

Пјесма ће на крају сама да дође
Господ је нама шаље,
јер само с пјесмом и великом надом
можемо кренути даље...

 

 

САЧУВАЈ ДИЈЕТЕ У СЕБИ

И када ноћи донесу боре
И однесу осмех са лица
Устани, главу горе
дијете си у дубини срца

Дјеци припада царство
она су драга и мила
Да примимо вјеру к'о дјеца
Заповјест је Господња била

Сачувај дијете у себи
кад снове реалност руши
недај да те поколеба
остани дијете у души

Доста је намћора свуда
мање љубави и граје
даруј им осмјех на лице
који ће дуго да траје

Сачувај дијете у себи
И кад ништа друго не бива
чак и да свијет се сруши
у теби ће дијете да пребива

 

 

 

 

 

 

 

 

 

БЛУДНИ СИН
Блудни син о опросту сније,
Небо се радује, ликују свеци,
Сузе покајања низ лице лије,
Драго је свима, радују се преци.

Сагријеших, Oче, небу и Теби,
Све је таштина и мука духу,
Опрости ми и прими ме к себи,
Да наставим живот у новом руху!

Нисам достојан Твојим се звати,
Прими ме као једног од слугу,
Хљеб насушни, знам, да ћеш дати,
Помози ми да побиједим тугу.

О, Небо свето, и Боже драги,
Хвала ти, што ми данас свиће
И што ми сина кући врати,
Дајте му и јело и пиће!

Дајте му храну, хаљину нову,
Прстен на руку, обућу на ноге,
Јер мртав бјеше и оживе,
Његов ће примјер да обрати многе!

 

 

 

 

СПУТАНА СНАГА САМУЈЕ У НОЋИ

Спутана снага самује у ноћи,
Жеља за моћи плаче у самоћи,

Ал' ипак неће проћи,

Ма колико цреви ироније
Држали монопол среће,
А нашим сновима
Пунили канте за смеће.

Сунчана јутра
Изњедриће начин да личност
Удахне слободу,

Да се испољи,

Јер оно чему тежи
Носи у себи Божански извор моћи,
Јачи од туге, ноћи!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У НОЋИ...
Загубила се ријеч
Коју сам хтио да кажем,
Осјетио сам несносну потребу да ''мрзим''
Чежња и ехо ћутања пловили су кроз ноћ.
Ријечи су се бесповратно губиле
Одлазећи нијемо у даљину,
Носећи са собом притом последњи дјелић сна!!!
Запитах се, да ли она зна да сам почео да мрзим, све!
Предмете, људе,
Себе као главног кривца за нешто,
Ваљда непознато и безвриједно
Одговор ниоткуд није стизао
Само су даљине и даље зуриле у мене, а ја?
Ја се вратих на почетак и кренух
У нову, стару грешку или побједу...
Полако, кроз вријеме!

 

 

 

КРИВЕ ДРИНЕ

Не исправљај криве Дрине
Слабашан си немаш чиме
Оне теку како теку
Од кривина праве реку
Можеш шта год хоћеш рећи
Ал ће тећи, тећи, тећи...

 

 

   

Издања

Ново