Биобиблиографија
Дара ЗЕЛЕНОВИЋ РАДОЈЕВИЋ, рођена у Херцеговини, село Михољаче код Гацка,
од оца Божа Зеленовића и мајке Вукосаве (девојачко Зиројевић, из Браићевића код Гацка).
Живи са породицом у Горњем Милановцу, Србија.
Члан Удружења књижевника Србије од 2002.
Члан Удружења књижевнока Републике Српске од 2020.
Члан, оснивач и први председник Књижевног друштва „Запис“ из Горњег Милановца.
Члан Књижевне заједнице писаца из Крагујевца.
Учесник свих значајних књижевних манифестација
у Србији, Републици Српској и Црној Гори.
Сарадник са књижевном радионицом Срба из Франкфурта.
Објављивана у многим књижевним часописима и зборницима .
Добитник значајних признања, награђивана првим наградама на књижевним конкурсима расписаним од градских библиотека и књижевних клубова широм Србије.
Неке песме преведене на немачки, француски и руски језик.
До сада објавила:
ХОЋУ ВИШЕ, поезија 1999.
ЛЕКСИКОН, поезија за децу, 2000.
ВОЉЕЊА, поезија и приче, 2002.
ПИСМО СЕСТРИ, поезија и приче, 2005.
ОГРЛИЦА, поезија и приче, 2005.
ЈАСИКА У ХРАСТОВОЈ ШУМИ, поезија 2008.
ХЛЕБНА ДУША, изабране песме, 2012.
ВЕЗ МЕСЕЧЕВОМ СРМОМ, поезија у прози, 2015.
ОЧЕВЕ ПРИЧЕ, приче 2018.
ПИСМА ИЗВОРИ, књижевна преписка 2021.
ПИСМА РЕКЕ, књижевна преписка 2021.
ПИСМА РАСТОКЕ, књижевна преписка и писма читалаца 2021.
О Дарином стваралаштву писали:
Бранислав Баника Бојић
Слободан Ђуровић
Бранка Костадинов
Миладин Трифуновић
Предраг Грбић
Доц. др Раде Вучићевић
Милијан Деспотовић
Милутин Лујо Данојлић
Добрица Ерић
Радомир Андрић
Адам Пуслојић
Перо Зубац
Матија Бећковић
Данило Николић
Зоран Ранкић
Невена Витошевић Ћеклић
Аћим Тодоровић
Драгољуб Луне Симоновић
Душан Стојковић
Мр Момчило Голијанин
Др Исак Калпачина
Зоран Раонић
Слободан Ристовић
Милорад Кнежевић
и многи читаоци у писмима.
Др Милован Гочманац објавио 2020.
књигу о свеукупном стваралаштву Даре Радојевић
„ПЕСНИШТВО МУДРОЉУБИВЕ ИНГЕНИОЗНОСТИ
о књижевном делу Даре Радојевић“
Снимљено неколико ТВ емисија, које су се често репризирале
и неколико радио емисија где говорим поезију.
Одјеци
Брату Данилу, опроштајна песма
Тебе испратити
значи спречити тужбалице,
јер ти си жив и када си умро, брате.
Тебе испратити
значи не говорити излизане реченице:
,,Био је добар, могао је још да живи,
таман сад, све скућио,, и те трице...
Ти би намрштио лице
и некоме намигнуо:
,,Аха,,
Тебе испратити треба ћутећи...
Јер немогуће је о једној раскоши рећи
обичним речима неким.
Све си учинио да не личиш на друге...
Да се до детета спустиш
и успењеш до монаха...
Доброту увијеш у речи грубе
да добротом друге не постидиш...
Да се начиниш толико слеп за зло,
и не видиш и оно што видиш...
Да се направиш толико безбрижан,
лак, као лептирово крило,
и онда када си био оловно тежак и горак
то си под осмех скрио,
а само ти знаш како ти је било...
Радниче,
велики радниче,
данас те испраћају кровови,
твоји олуци јаучу и плачу
и хоће да се од кише угуше.
Твој чекић, алат, радионица ,,Лео,,
ковачи твоје душе...
Шаљивџијо,
данас те испраћају деца, старци,
момци, девоке и жене...
Колико си осмеха населио на њихова лица,
има ли икога да се не осмехне
кад тебе помене?
Верниче,
данас те испраћају цркве, манастири,
свештеници, монаси,крстови и звонаре,
и твоја Недеља у Билећкој богомољи
и Свето писмо које си срцем разумео
а ниси га држао крај узглавља
да други виде...
Свезналче,
данас те испраћају пријатељи, као браћа,
са којима си се само погледом разумео,
и град цео,
и твоја сиротиња по брдима,
коју сте још само ти и Господ обилазили
и враћали им наду да их има...
Испраћају те сви они
који су те икада једном видели,
јер си се назаборав иглом урезао у њихова срца
и они који те нису никад видели,
али су те кроз причу о теби заволели,
јер је непоновљива...
Дужници,
којима си дугове опростио.
Грешници, који су ти се исповедали
знајући да их нећеш осудити.
Сви мали, сви неприметни,
одбачени и прости
јер си и за њих имао милости
и видео у сваком нешто да светли...
И ми, твоји најрођенији,
Данило наш,
наш неудворице
и брзореку чистодушни,
дочекни домаћине,
доносиоче кућни,
сналазниче,
велики родитељу
и велики вољени брате!
Оставио си све светло и чисто,
Богу се умилио.
Иди брате,
одмори се први пут,
иди мајци, тако си говорио,
знаш ко те тамо чека.
КАДА ИСПРАЋАТЕ ПЕСНИКА
Када испраћате песника
пустите први пут
да нешто буде по његовом,
бар тих неколико сати...
.
Имајте стрпљења
стајати и слушати
нека се говоре његове песме...
Оно што је читав живот
пред вама прећуткивао,
док је рајски свет
под срцем скривао
немоћан да вас мења...
Пазио је да вас
нежношћу не постиди,
да останете пред собом
усправни и лепи,
правио се да не види
и оно што види...
Он је у песмама
и вас улепшавао,
ореоле доцртавао
око сасвим обичних глава.
Укривао се
и дар божански
носио са стидом
као срамоту...
Није био у свом -
већ у вашем животу,
скројеном тесно
од грубог платна
и оштре пређе...
беспомоћно пристајао
на ваше строге
границе и међе
иако је знао,
да их мора прећи
кад исплете уже
од суза и речи...
Молим вас
зато ћутите тај сат,
пажљиво слушајте
његове песме.
Нека их говори неко дете,,
неко млад,
неко ко им неће убити смисао,
неко чист
ко још може затреперити
као јасике лист,
јер и песник је
треперећи писао...
,
И не држите говоре
после опела...
Какав је човек био?
Ех, ко би песника описао?
Сви хвалоспеви
губе смисао...
Он је био све,
само не анђео по вашој мери,
он се на папир исповедао,
њему ће Господ грехе да мери
посебним за песнике аршином
када се отворе песничке двери
пред уплаканим сином...
Молим вас,
чујте са пажњом те песме!
Тада ће и његови укућани,
комшије, пријатељи,
први пут заиста чути
оно што је расејано ћутао
док је пољима лутао
и под неким дрветом седео
дуго, дуго, сам...
А могао је радити нешто друго,
по њима много корисније,
али није...
И што је ћорио у неку књигу
до сванућа,
био сломљен,
онако, из чиста мира,
што је свакога жалио
и никога није осуђивао,
што је био пун
непознатог немира,
јер видео је нешто
што други нису могли да виде,
зато нека бар тада,
када га у вечност испраћају,
скину невидљиве капе предрасуда
и мало се постиде...
Песнику за душу
не морате јести ни пити,,
није он остао жељан
печења, погача, колача,
ракије и вина,
већ смисла и доброте...
Тога дана,
њему за душу,
попијте гутљај даљина
уместо пића,
поделите погачу сунца,
лизните зрнце мудрости,
пробајте колач ливадске лепоте,
и бар два стиха понесите кући
уместо гробљанских пакетића...
Нека допре до вас његов глас
љубави ради и ради Бога,
тај пчелињи даледи зуј,
тај медоносни речи рој,
он је скупљао мед и млеч и за вас,
посветио томе цео живот свој.
оставио мелеме за бол,
справљене од душе,
стопљене у речи,
да вас теши и од туге лечи...
То је његов дан,
свечан,
свечанији од рођења.
Бог је дао даровито дете,
а одлази сведок искушења,
душе раздате и разапете,
који је за вама плакао
док сте се ви њему,
можда, смејали,
који је на ваше главе
стављао златне круне,
на груди одликовања
и од љубави сјајне ленте,
разасуо по свету
и ваше успомене,
прхнуле птице књига
па лете, чете, лете...
Велика песничка душа
на далек пут се спрема,
душа што мајке нема,
душа што оца нема,
душа којој су сви род
као сестре и браћа
нека се као светлост,
а не као сироче,
свом створитељу враћа...
априла, 2019
после сахране Добрице Ерића
НЕВИДЉИВ ЈЕ ПОМЕРАЧ ОБЛАКА
Нешто има! То је тек почетак почетка,
Ексер у дасци неверице. Први рез на тврдој души...
Верујеш да „Нешто“ има, високо горе, иза облака
И да некакве везе имаш са тим што називаш „Нешто“...
Док се не раздани... Прва зрака
Љубави небеске на твоје теме прсте стави
И нова мисао у срцу јави: „Неко“ има!
Високо горе Неко има!
Је ли Господ? Одмичеш ,клецаш, уз узак кланац...
Ех, да ти је да се укаже Његов лик!
Па да поверујеш бићем целим, Њему у руке живот предаш,
О Њему певаш, причаш, пишеш и чврсту веру проповедаш:
Мени се указало Његово лице! да срушиш зидове неверице...
Ех! Али није... Но слутиш само, срцем га чујеш,
Речи Његове ослушкујеш, са дна твог бића долазе ћутке...
А у срцу две гугутке сложно певају рајске сонате,
Чујеш ту песму, куда год идеш оне те прате...
Облак се бели небом креће, бескрај бескраја тајну скрива,
Бог се скрива у тиховању, а у теби је љубав жива
Лет... И та птица што ,под крилом, понеће
Азбуку твога живота, до задњег слова дописану...
Куда ћемо? Причај о томе птицо лака,
Ал она ћути, не говори и носи душу изнад облака...
РАСПЛИТАЊЕ
Низ стрмину се неку клизам,
под ногама камен се круни,
у срцу своме
ја се осипам,
камења су ми џепови пуни...
Пашћу!
ако ме не спаси неко,
нека божија чврста рука,
дође ми, ево, талас туге
тврдо ћутање до јаука...
То се ја одвајм од себе...
Боли!
Од сна о сна о сну,
од беле пређе,
од меког ткања...
То се ја лечим од љубави,
то се ја расплићем из сплитања...
ТУ ГДЕ МАЈКА ДИШЕ
ЈА САМО ЛЕГНЕМ
НА ОНАЈ КРЕВЕТ И ЋУТИМ...
МАЈКА ДИШЕ
И КАО ТАМЈАНОМ
КАДИ МОЈЕ БРИГЕ...
ЧИНИ МИ СЕ
НЕКИ МРАВИ, НЕКИ ТРНЦИ
ОДЛАЗЕ ОД МЕНЕ.
ПРЕД ЊОМ СЕ ДУША
ИСПОВЕДИ
БЕЗ ЈЕДНЕ РЕЧИ
ИЗГОВОРЕНЕ...
СТАВИМ РУКУ ПОД ГЛАВУ
И МИРИШЕМ ЈАСТУК,
ПУН ВУНЕ, БОСИОКА,
СПОКОЈА СЕОСКЕ СОБЕ,
И ЗАБОРАВИМ
СИРОМАШТВО ТЕСКОБЕ
И МОЈЕ УШТИРКАНЕ
И БЕЛЕ НЕВОЉЕ...
ЈА САМО ЛЕГНЕМ
НА ОНАЈ КРЕВЕТ И ЋУТИМ...
ОНА МЕ ГЛЕДА,
А СРЦЕ ЈОЈ РАСТЕ...
ГРЕЈЕ ПОГЛЕДОМ.
ОТОПЕ СЕ ОНЕ СТУДЕНИ,
ОНЕ ЗИМЕ У МЕНИ,
ПА СЕ, КО ЛЕТО, ПРОСТРЕМ
И ЧАИРИ ЗЕЛЕНИ
У ЗЕНИЦАМА
ИСПОД КАПАКА...
ОСЛУШКУЈЕМ,
КОРАЧА МАЈКА
И НА МОЈА ЛЕЂА
ПОКРИВКА МЕКА ПАДА
ДА НЕ ОЗЕБЕМ...
ЈА САМО ЈЕГНЕМ
НА ОНАЈ КРЕВЕТ И ЋУТИМ...
КОЛИКО АЛКИ,
КОЛИКО ЛАНАЦА,
САКОВАХ СЕБИ?
А НИГДЕ КЉУЧА...
ЈЕДИНО ОВДЕ,
ГДЕ МАЈКА ДИШЕ,
СВЕ СЕ ОТКЉУЧА, ОСЛОБОДИ,
ПРОРЕДИ, ПРОЧИСТИ,
КО СВЕТЛА ШУМА,
ПА ПОЛАКО, СРЕД РАЗУМА,
ЧЕКИЋАМ БРИГЕ
ДРВО ПО ДРВО,
КОЈЕ ЋУ ДА ПОСЕЧЕМ ПРВО...
И ЗАСПИМ...
САН ДУБОК, МИРАН,
КО ЗДЕНАЦ ЗДРАВЕ ВОДЕ,
ИЗБИСТРЕН ГАР...
ЧИНИ МИ СЕ
МОГАО БИ СЕ ПРИЧЕСТИТИ,
ТАКО САМ БЛАГ...