Књижевни жири 59. Koчићевог збора, који је радио у саставу Ранко Рисојевић, члан, Предраг Бјелошевић, члан, и Душко Певуља, предсједник, једногласно је донио одлуку да Кочићева награда за 2024. годину, а коју додјељује Град Бања Лука, припадне пјеснику Матији Бећковићу.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

 

 

Матија Бећковић је несумњиво водећи савремени српски пјесник. Али поред тога, и више од тога, он је заступник поезије, можда и посљедњи доказ да је поезија жива и дјелотворна и у вријеме које јој је изразито несклоно. У вријеме кад се пјесничке књиге штампају у тиражима од стотињак примјерака које слабо ко чита, Бећковићеве књиге се доштампавају у великим тиражима, а на његовим пјесничким вечерима људи се тискају као на концертима популарне музике. Он је стекао огромну, широку популарност, а да притом ништа од високих умјетничких критеријума није жртвовао ни изневјерио, што заиста могу само ријетки, они највећи ствараоци. Његово дјело, стварано преко шест деценија, толико је обимно и изнутра толико разнолико, да га заиста није могуће сагледати само с једне стране, нити естетски валоризовати само једним аршином. Као илустрацију стваралачких домета тог дјела треба навести тек једну ставку – оно што се послије Његоша чинило не само поетски него цивилизацијски и културолошки немогућим, остварено је у Бећковићевој дијалекатској поезији, у његовом такозваном ровачком трокњижју (Рече ми један чоек, Међа Вука манитога, Леле и куку) – десетерац је истовремено почео и да пјева и да мисли у вишој, философској равни, и то седамдесетих година прошлог вијека, кад се већ одавно мислило да је умјетнички мртав. Али пјесник није стао на томе, он се стваралачки непрестано мијењао и мијења и данас кад, са осамдесет и пет година, још увијек пјева младићки полетно.

За свог дугог пјесничког вијека Матија Бећковић је био слављен, хваљен и често награђиван пјесник. Тим више чуди чињеница да му до сада није додијељена «Кочићева награда», коју он по свему заслужује, јер је високим дометима свога дјела постао, попут Кочића, истински народни писац чије су ријечи одавно ушле у пословички рјечник језика и народа којима припада.

Ж И Р И

Проф. др Душко Певуља, предсједник

Предраг Бјелошевић, књижевник и предсједник Удружења књижевника Републике Српске

Ранко Рисојевић, књижевник

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Матија Бећковић рођен је 29. новембра (на дан Св. Апостола Матеја) 1939. године у Сенти. Отац Вук Бећковић, официр Југословенске краљевске војске и мајка Зорка рођена Таушан из Кањиже, живели су у Сенти, а Други светски рат затекао их је у Новом Саду, где му је отац службовао у Петроварадинској касарни. По капитулацији Југословенске краљевске војске (1941), да би избегла заробљеништво, породица одлази на очевину у село Веље Дубоко, Ровца, у Црној Гори.

Веран заклетви, после избијања грађанског рата, песников отац постаје командант Југословенске војске у отаџбини у родном крају, готово не напуштајући Ровца. На крају рата, у којем је изгубио четири брата, „одступио“ је и „нестао“ у 35. години живота.

Матија Бећковић је од своје друге до десете године живео у Вељем Дубоком, где је завршио основну школу. Ниже разреде гимназије учио је у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију с матуром у Ваљеву. На Филолошки факултет уписао се школске 1959/60. године и од тада живи у Београду.

Бавећи се новинарством, радио је у Јежу и у Јежевим издањима. У време када је уредник дечјег програма био Душан Радовић, сарађивао је на Телевизији Београд.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1983, а за редовног 1991. године.

Председник Удружења књижевника Србије (1988–1992) и члан Крунског савета од његовог оснивања (1992).

Објавио је следеће књиге: Вера Павладољска (библиофилско издање Р. Стевића Раса), Метак луталица, Тако је говорио Матија, О међувремену, Че – трагедија која траје (са Душаном Радовићем), Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Поеме, Служба Светом Сави, Кажа, Чији си ти мали, Двадесет и једна песма (рукописна збирка), Надкокот (библиофилско издање – цртежи Моме Капора), Богојављење, Изабране песме и поеме, Мој претпостављени је Гете (разговори), Сабране песме у 6 књига, Ово и оно, Ћераћемо се још, Покајница, Хлеба и језика, Вера Павладољска, Послушања, Саслушања, Кукавица (библиофилско издање – цртежи Моме Капора), Трећа рука, Небош (илустрације Југослава Влаховића), Ниси ти више мали, Вера Павладољска (библиофилско издање сликара Драгана Стојкова, на српском, руском и италијанском језику), Сабране песме у 9 књига, Изабране песме у 3 тома, Кад будем млађи, Костићи (слике Предрага Драговића), Кад будем још млађи, Сабрана дела у 12 књига, Три поеме, Праху оца поезије, 100 мојих портрета, Био је смак света, Свемирно слово, Мојих 80, Кад се поново родим, Црна Гора – име једне вере, Људмилине песме, Поемат о Вељу, Најнајнија.

У библиофилским издањима Јовице Вељовића објављене су књиге: Потпис, Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором, Пут којег нема, Господе помилуј, Учини ми љубав, Господе помилуј / Учини ми љубав / Парусија за Веру Павладољску, Слава теби Боже, Кад дођеш у било који град (на руском, енглеском, италијанском, шпанском, грчком, румунском, немачком и српском језику).

Написао је трећи чин комедије Београд, некад и сад, заједно са истоименим комедијама Стерије и Нушића – изведена у Савременом позоришту у Београду. У Народном позоришту изведена је Међа Вука Манитога у драматизацији Борислава Михајловића Михиза, потом монодраме Петра Божовића Рече ми један чоек и Соње Јауковић Не знаш ти њиг. Песниково усмено издање ЦД-а Ћераћемо се још режирао је Емир Кустурица.

Драмска поема Че – трагедија која траје (са Душаном Радовићем) преведена је на немачки и енглески језик и извођена је као радио драма и позоришна представа у Немачкој и САД. Заједно са записима из књиге О међувремену, објављена је у Њујорку под насловом Random Targets. Тројезично издање ове књиге (Че – трагедија која траје, Che – A Permanent Tragedy, Ce – Tragodio, die andauert) објављено је у Београду. A stone Between Two Worlds (Торонто), поема Богојављење (Epiphany) објављена је двојезично у Торонту, When I’m Junger у Новом Саду, а Vera Pavladoljska (на румунском, Lumina, Панчево), Вера Павладольская (на руском).

Драматизовао је Горски вијенац (са Бориславом Михајловићем Михизом). Приредио избор из песништва Петра II Петровића Његоша Пустињак Цетињски и избор из дела Симе Милутиновића Сарајлије Играљке ума. Приредио је (са Мирославом Максимовићем) и књиге Душана Радовића На острву писаћег стола и Кратке приче. Изабрао је и написао предговор за Најлепше приповетке Милована Ђиласа.

О Бећковићевом делу објављен је зборник Поетика Матије Бећковића (са научног скупа на Филозофском факултету у Никшићу), затим књиге Стевана Кордића Његош и Матија, Драгана Лакићевића Рече ми један песник, потом Матија Бећковић песник (зборник са скупа поводом Жичке хрисовуље), О песмама, поемама и поетици Матије Бећковића (Институт за књижевност и језик, Учитељски факултет, Дучићеве вечери поезије) и Поезија Матије Бећковића (зборник поводом Десанкине награде), Матија Бећковић у поетолошким и стилистичким анализама (Андрићев институт), као и књиге Милоша Јевтића Овако говори Матија и Матија – стари и нови разговори, те Библиографија Матије Бећковића – Дејана Вукићевића.

За своје песништво добио је многе награде, међу којима: Милан Ракић, Октобарска, Седмојулска, Просветина, Нолитова, Бигзова, Змајева, Дисово пролеће, Беловодска розета, Златни крст кнеза Лазара, Равногорска, Стефан Митров Љубиша, Одзиви Филипу Вишњићу, Јован Дучић, Лаза Костић, Раде Драинац, Вукове задужбине, Десанка Максимовић, Његошева, Вукова, Андрићева, Рачанска повеља, Бела голубица, Феликс Ромулијана, Јефимијин вез, Митриновићева, Винаверов венац, Извиискра Његошева, Повеља Матице српске за неговање српског језика.

„Вече са Матијом“, већ двадесет и пети пут, одржава се у „Звездара театру“, а приход од улазница уплаћује се у хуманитарне сврхе.

Почасни је грађанин Сенте, Суботице и Приједора.

О десетогодишњици Крунског савета, престолонаследник Александар одликовао га је орденом Витез Великог Крста ордена Белог орла.

Поводом 70 година живота одликован је Орденом Светог Саве.