Беседа на додели Андрићеве награде за збирку приповедака „Легенда о в(ј)етром вијанима, у Задужбини Иве Андрића, 9. октобра 2020.

ПОГЛЕД СА НАЈВИШЕ КОТЕ НА БАЛКАНУ

Кад писац добије награду, поготово ону која је крштена именом Иве Андрића, можда би најбоље било ћутати. Или бити тврд на речима, монашки уздржан, попут многих јунака и ликова нашега Нобеловца, па и њега самог, најзад.

          Бити и остати само оно што је писац свакодневно за својим радним столом. Затворен у своју шкољку од песка у којој можда неће бити ниједног бисера. Јесте да ово време није, хвала Богу, из оног тамног земана. Али, у свету опет вреба неки други вилајетни вакат, можда злокобнији и погубнији од свих претходних. Немирне године вртложе по свету своје црне вирове. Све је у своме пуном искушеничком часу. Сви су на искушењу, писци, интелектуалци, морално укрепљени и побожни људи можда понајвише. И управо то писца обавезује да у процепу стрепње и наде протури коју реч, свестан да је и сваки онај који пише, увек на губитку. Шумори лишће под његовим пером, шушти под ногама, само он у томе часу нема ушију за то.

          Кад ме је осенила вест о додели награде   Иво Андрић, био сам, разуме се, једнако изненађен и радостан. После ме је, тога дана, сколила благородна, разборита забринутост. Пролетели су ми кроз мисли наслови свих мојих песничких књига, приповедних збирки и романа, сижеи, поступци, стотине ликова, атмосфера, језик, стил. Да ли је могло боље, и другачије? Поуздан одговор на то питање не налази се на мојој адреси.

          Ако могу да кажем, а да ме не засени гордост узношења, поређења, самеравања и празнословља, ја тематизујем, у вишестолетном распону до данас, шировиту повесну и животну палету Војне Границе. Војне Крајине. Литераризујем, заправо, границу на Дрини, Уни и Сави. Подриње и Окодриње, Уње и Поуње, плаво и плавно Савље и Посавље, на северозападним ободима Балканског полуострва, где је одувек била и јесте суновратна косина егзистенције. Наднет сам над историјском фреском те крваве међе, силом, вештачки наметнуте до данас, а која тече посред српског националног бића. У средишту моје литераризације је и Босна и Херцеговина, удес српског човека и људи из времена османлијске мракије (додуше, тек један сегмент тог времена, српски устанак у Херецеговини и Крајини, који је крваво угушен, отворивши тиме пут европским силницама, данашњим набеђеним миљеницима, ка Берлинском конгресу који је оставио далекосежно трагичне последице по цели наш национ до данас), времена, дакле, коме је (и) Андрић посветио своја магистрална дела. Мој наратор бдије и снева на том коридору између Истока и Запада, на рубу култура и цивилизација, два царства и три религије, на порубу два писма и два језика, у процепу (једностране) мржње и неподношљиве толеранције, бића и небића, трпких менталитета одвајкада труњених и натруњених руком туђинаца, једнако као и властитом пизмом.

Као човек и писац застрављен сам судбином једног вечно закрајињеног простора, и истовремено потресен и удивљен античком вертикалом живота крајишког чељадета, његовом прометејском појавом уназад неколико векова до данас. Управо је ово спектрална тема мојих приповедака и романа, са зенитном тачком у четворотомном роману  Гласови са Границе и С хомером у олуји у коме, кроз стабло једне крајишке породице сежем до њиховог осмог колена, сенчећи удес нашег народа на целом Балкану, па све до геноцидног изгона наших сународника, четвртог августа 1995. године.

          А свуда је данас, и одувек је била, Војна Граница, Војна Крајина тамо где живи наш народ. И сви смо ми, после свега што нам се десило и што се збива, на известан начин, Крајишници, ма где год устопили и ма где се укотвили, и ма колико год то са овога места некоме парадоксално зазвучало.

          И многи је човек Крајишник, данас у свету којим орљају маестрали, бљескови, олује, вихори, црне зоре, и не знам више који све циничан назив свеопштег зла које се из трена у трен копилани у глобалистичким вртовима раја.

          Са Дрине се далеко види, у свако доба дана и ноћи, на све четири стране света, преко граница и међа, меридијана и паралела. И управо са те коте, највише на Балкану, тачно се читају знакови времена поред пута, јасно се рашчитавају и учитавају геостратешке мапе и коридори Европе и света. Очи да то видимо и довидимо – посудио нам је онај Андрићев Радисав са крстоликог коца. То је споменик – обелиск од речи који с времена на време ускрсне, и покаже колико је часова на сва три она торња.

          Откако је Радисав тамо – рачуни са временом не могу се помрсити, ни стаза погубити. Барем што се тиче слободомислећих људи. Зар треба рећи – а треба, и то увек понављати, да се у земљи Босни „и једна чаша види и боде очи као највиша кула у некој другој“, како каже Андрићев фра-Никола Гранић. Можда ће моје наредно поређење зашкрипуцати у уху, али морам га исказати, канон приче води ме том путањом, а то је да у оној вилајетној земљи ни онај везиров слон није могао да се привикне и опстане.

          А како ли је тек бивало и бива Божјем инсану? Нико то боље није осетио и спознао од нашег Нобеловца. Верујем да између ткања живота и ткања језика, ткања приче постоји мистична веза, нијансирана нит која их спреже у светотајинско повесмо. Малобројнима је, попут Андрића, дата милост спознаје те везе, моћ њеног уобличења у универзалну причу о човеку и његовом месту у свету, његовој властитој муци која се, у памтивечним (не)приликама какве јесу, котрља као грудва снега низ падину егзистенције.

          У збирци приповедака за коју сте ме нагарадили овим врховним признањем, поведа се о изгону, бездомству, скућавању и навикавању у избеглиштву, о повратку и враћању, покушају враћања у земљу својих отаца, и налажењу горем од губљења, како каже књига Пророкова. Изгледа да, као ни у воду, ни у исти простор не може се угазити два пута. Јер, ни дух тог простора није више исти. Као што ни човек оштећеног живота – а то је сваки изгнани човек – у духу своме није онај исти кога су протерали. Зато се парадоксалним доима, али је, чини се истинито, да је увек лакше нестати, бити заборављен – него доказати свој повратак, своју нађеност, своје повраћено, обновљено присуство, ма где, у било ком простору и времену, и било којој егзистенцијалној ситуацији. Једино имање које се не мења, које се не губи, кога не може уништити ни колонијална губа – јесте језик, идентитетска таблица, у који су моји јунаци уроњени целином његове лексике и синтаксе.

          А језик је и једини пишчев грунт.

          Хвала Жирију Андрићеве награде што је имао одважности да ме уврсти у величајни круг Андрићевих братственика, у заједницу његових посвећених читалаца. Хвала и моме издавачу, Удружењу књижевника Републике Српске.