![]() |
||
![]() |
ГЕМАЉЕВИЋ МИЛЕНКО |
Биобиблиографија
Миленко ГЕМАЉЕВИЋ је рођен испод небеског плаветнила, на Пештерској висоравни, у Сјеници, Република Србија. Прво је у родном месту завршио основну школу а онда и гимназију. Како га је у средњој школи наука до небеских висина уздигла, отишао је са качкетом свог ђеда на глави у престони град, у Београд, на студије.
Завршио је Машински факултет у Београду. Од дипломе машинског инжињера проживио је цео свој радни век, понајвише у омладинској фабрици Иво Лола у Београду. За те инжињерске дане је вредело. Друга половина радног века одрађена је у Градишци и Бањалуци , радећи на развојним пројектима од значаја за развој привреде и града.
Сада живи у Бањалуци, крајишкој лепотици , у граду међу усталасаним брдима, као пензинер.
Од гимназијских дана, тада када му се мисао ослободила, почео је да пише песме и приче , а онда када се још више ослободила, и да их на свет издаје, и да своје радове у јавности говори . Своје књижевне радове објављује у часописима у Републици Српској и Србији. Члан је Удружења књижевника Републике Српске.
Библиографија:
- Живот мирише на сутра, Књижевна заједница „Васо Пелагић“ , Бања Лука , 2009.
- Ластавичје гнездо у шеширу, Књижевна заједница „Васо Пелагић“ , Бања Лука , 2012.
- Прстење у капи од кише, „Арт принт“, Бања Лука , 2015.
- Перје од зрака сунца, Књижевна заједница „Васо Пелагић“ , Бања Лука, 2020.
Одјеци
ЈОВАНА
Пуца млада врба у прољеће
Рађају се препелице
Пућпурикају.
Издашна у телу
Јована прима Јована
Да јој се гладан бела хлеба
наједе
Да јој се жедан ледне воде
напије
Да јој се јадан медних усана
наљуби
Да не каже ништа, да не прозбори
Да убиљежи у глави, да зареже
у срце
Родна је година наишла
Кад је пуцала млада врба
у прољеће
рађале се препелице
пућпурикале.
ПУТИР ВЕДРИНЕ
Пашчадија навалила
са свих страна,
окомотила се
задомаћила,
па сеири и пуши,
пијанчи и теревенчи,
туђинује нашу муку.
Нама остаје,
да ћутом ћутимо,
смисао што се замутио
у прилику да одгонетнемо.
Што нам буде горе,
што се више понижавамо,
да огрезли у довијање,
туђину прије дохакамо.
Цену за сваку истину,
велику истину
и истинуту величину,
плаћамо те плаћамо.
Збрајају се наши болови,
мукотрпника и сеобара,
обескућника и надалица,
збрајају се у цену велику.
Вековне ли робије
мајке Србије.
Век који је убио
преполовио и у црно завио
више но претходни векови
као и да није прошао.
И овај век што се дебело зачео
на њега се угледао.
У балканској тмуши тумарамо
и блато неко свевиђено газимо.
Где смо доспели,
што стојимо,
јесмо ли забасали
или су на нас набасали?
Кућу са раскршћа
где да померимо,
да нас свакојаки
не нађу,
и неку омразу
по нашој кући да не просипају?
Куда идемо,
какву реч тражимо?
Морију реч имамо,
очајну,
најочајнију реч
привили на ране,
те у њој чувамо,
шта чувамо
ни сами не знамо,
али чувамо,
тако треба,
Наше је што год да је.
Нема веће нужде
но бољу реч да тражимо,
чије су очи,
месец и сунце
небеска светила,
да нас озаре,
да нас виде преображења,
да проведри,
да просине,
да нам напуне путир ведрине,
да нам на раскршћу
строји стамени вођа
мудри првопастир,
да нас на праве путе упути
и зле силе разгони.
Путује тајна,
тајну реч тражимо,
пут хаљине шири,
ми чекамо.
СТАРИ ЧОВЕК ИЗ СТАРОГ СЕЛА
Стари човек под шајкачу главу скрио,
усне под седе брке дугачке и густе,
а очи под избледеле очне крпе свио
а руке,
руке у чворове храстове савио пусте,
Лежи под настрешницом старости на сунцу.
Бог ће послати по њега анђеле,
небеске, благе,
да га одведу у облаке,
на његовом златастом јунцу.
Дрема, сређује се и спрема
пред далек пут преко дуге.
Нема мисли и жеља.
Нема синова, кћери и унука
нема старице, верне, благе, мудре сапутнице,
све је прошло, умрло, сагорело,
нестало у сто мука,
све се савило, сакупило код последње станице.
Време да се иде.
Узјаха златастог јунца,
загрли анђела,
поправи шајкачу,
заглади брке и узе у руке трешњев штап,
изљуби се са свим знаним,
свим драгим, свим из села
осмехну се,
махну и оде,
оде на далеки далеки месечев уштап.
ДА МИ ЈЕ
Да ми је:
Неки траг
ко зрно пшенице
у зрно мудрости
да отворим,
неки путоказ,
неки живи камен,
крајпуташ, барем причалица,
стара шљива, макар пјана,
са искуством утехе што је,
ил' таласи морски
низ струје ветра што су дошли,
испуњени поносом,
што су изаткали силна уверења.
Ја бих њима дао
све своје снове,
разбијене у сновиће,
у парампарчад нечега
што је могло да буде ја,
а није.
Да их саставе
још овај пут.
ЖИВИЦА
Попе се Живомир,
електричар из Горњих Долова,
попе се на бандеру
да скине мачку
удовице зване Полексија,
попадије негдашње.
Више је гледао на мачку
но на струју.
Уби Живомира струја.
Уби га љута.
Он и мачка,
падоше ко крушке у траву.
Мачка побеже, он оста.
Сахранише Живицу,
по обичају из Горњих Долова,
одмах те врате одакле си дошао.
Био је свирац,
тај Живомир,
те му сахране,
и армонику звану долапу,
крај ногу.
Оплакаше га
кукумавке, Куку леле,
ко ће струју да оправља,
Куку јадо,
закука и попадија,
ко ће мачку да јој пази,
Куку, Живо,
закукаше и бекрије,
ко ће дерт да развуче
армоником на комаде?
Закукаше и попише,
Еј, црни Живојко,
те одоше.
Видели Цигани
где га сахранише,
запела им снајка
за армонику звану долапа,
одмах га ископају прву ноћ.
Наруче благу месечину,
попију политру звезда,
те копај.
Кад он жив Живица,
извукла земља из њега струју,
он мрда,
стиско долапу, па не да.
Устане онако црн ко угарак,
препадне Цигане,
ко црне вране разбежаше се около.
Беле им се само,
беоњаче на мрклини.
Уста Живица,
отресе смрт са себе,
намести армонику,
па раздугмета се,
полако као са онога света,
па мало живље,
ко себи за сахрану,
па још живље,
само за кафану,
па се спусти,
сетно сетније.
Иде кући сетно свирајући,
сетна месечина,
сетни Цигани,
ударају ритам,
усетили се сви.
Глуво доба, ноћ заспала,
буде се Горњи Долови,
буде се и они доњи,
буди се фамилија.
Попадоше кад га видеше,
Ој Живице, чудо невиђено
Одкуд ти прије са онога света?
КОСОВО
Опустели су друмови царски.
Уз њих разорене су куће наше,
обезкровљена гомила камења,
разтарабљени плотови,
а са развала,
немо урликање
паса бескућника,
дигло се до небеса.
Сви чекају,
не би ли се,
вратили себи.
Урличу и црни ветрови
и палацају змије белоушке.
Црни се двоглави орлови,
над божурима наднели,
те им крви пију и снагу сисају,
црна их земља печила.
Стари цветови бршљана,
жалне врбе вековне
и гладни гаврани,
у свирајку дипле двојне,
ћурликом се дозивају,
ћурликају, боли бију.
Сабирају се над главама
што нас отераше
са поља Косова
Сабирају се наши болови,
јек печалан
низ поље се ори.
Тихожалка шум шумори,
сузе мајке,
сузе болне,
сузе Божје,
сузе ми отимају.
Свевидело у невиделу.
ЛЕТОВАЊЕ
Веверица и Марија,
Чекају воз,
на жељезничкој станици Сутоморе,
Веверица у кавезу,
Марија са босим ногама.
Чекају да их воз
врати у Београд.
Веверицу на доксат,
Марију у самоћу,
Узун-Миркове,
загрљајну.
Ветар са мора,
доноси слану кишу.
Воз стиже.
ОСЛОБОДИОЦИ
Само дођоше.
А знало се, да ће доћи.
Ето их, дођоше.
Опколише кућу.
Ето их те вичу:
О, издајниче,
О, Миловане,
изађи пред кућу,
да те нешто приупитамо,
немамо кад, жури нам се!
Милован прекиде чекање,
извади сат са ланцем
из малог џепа од јапунџета
и даде га сину.
Привеза опанке,
поправи шајкачу,
утегну се и прекрсти.
Пољуби икону светог Стефана
и изађе у мрак.
Ослободиоци у кожним мантилима
одведоше га у бестрагију,
те неста цео један људски век.
Ослободише га и воћњака и њива,
ослободише га волова и крава,
кућа и штала.
Ослободише га и дората, узеше и кера,
но он побеже, те се врати,
на оно мало избе што не узеше,
на оно мало дома што оста.
А зашто је био издајник?
Он домаћин, газда и кулак,
купио слободу за воденичара,
за бојаџију и попа,
и још десет засужњених душа.
Опази га фукара са брега,
те проказа -
шурово са Немцима,
ја сам видео
где улази у касарну,
куповао своје.
Проказа и попа,
бојаџију и воденичара,
и још десет проказаних душа.
Прогута и њих мрак.
Проказа и овајди се,
те све њихово њему дадоше.
да шта уради, џаба му било,
распрода и попи,
раздомаћи и сатра,
разгазди и раскулачи,
све погаси.
Ономад унук Милованов,
што по њему доби име,
донесе решење,
Рехабилитован ђед Милован.
Заигра му душа на небесима,
заиграше душе
воденичара, бојаџије и попа,
и још десет разиграних душа.
Мило им било.
Засјаше по небесима нове звезде
развиди се небо сво
те дођоше сви себи на радост.
САЛОМИ МЕ ТУГА
Пролеће је,
а мени се тужи.
Саломи ме туга.
Шта хоће од мене,
одакле долази,
шта ми то говори
и ране ми ствара.
Ето, не знам.
Узалуд се браним.
Пролеће је.
Буне се и ничу травке,
прворанке,
Све се закомеша
У земљи , и на земљи
На небесима и у души
А ја тужан цео.
Отимам се тузи,
Ал залуду посо,
Она зашла
Нема где дошла није
У очима сузи.
У срцу притеже.
На плећа се слаже,
од камења тежа
и у ноге спушта.
Да кренем не могу
а и не знам где ћу.
Јутрос грану сунце
Проври мали поток,
Заплави се каћун,
Запева грлица.
На рамен ми
Леже нека топла рука.
Скупи се сва туга,
Колико је има.
Пусти се низ ветар
Утече од мене.
А ја оста сам
И без туге тужан.
ЦВЕЋЕ СИНА БОЖИДАРА
Закрешти сирена
Крешти ко луда
Провирим иза тезге
И погледам у небо:
Видим пада бомба
Гледам где ће пасти.
Бежи од мене, ђаволе.
Бежим и ја
Лежим испод трезге
Лежим и чекам
Прасак је био део пакла
Удари на крај пијаце
Усред кафане Зора.
Мени ништа
Само
Нема ми сина Божидара
Отишао да купи цвеће.
На пијаци окрећем људе
Идем да тражим сина Божидара.
Муж и жена пали
Једно преко другог
По њима растурене гајбе парадајза
Јесте парадајиз
А јесу и гелери
Мужу вири из чела
Жени штрчи из груди
Не знаш где је крв њихова
Где крв парадјза
Нема ми сина Божидара
Окрећем људе
Трудница лепушкаста
Остало њено јао
Да виси у ваздуху
Мислио сам да спава
Поред ње нетакнута корпа јагода
Ја сам тражио сина Божидара
Нашао сам њено јао.
Радник градске чистоће
Држао је нечију руку у руци
Избезумљен викао
Шта ћу са њом?
Нема ми сина Божидара,
Чија је рука?
Чича у кишном мантилу
Лежи крај рањене чесме
Из које шикља пркосна вода
Прскају по њему пркосни млазеви
И односе му животне искре
Ни ту ми нема сина Божидара.
На крају пијаце кафана Зора
Оно што је од ње остало
Свугде крш и лом
Само насред кафане чистина
На њој лежи конобарица
Погинуло њених двадесет година
На белој блузи црвени цветић
У оку се смрзла суза
Ево ми сина Божидара
Поред ње као да је жив
Држи чврсто цвеће у руци
Хтео је да је запроси.